КОРАЦИ


Стивен Крејн

ЛИЦЕ ОКРЕНУТО УВИС

(O рату између две измишљене земљеШпицберген и Ростина)
–Шта ћемо сада?– рекао је ађутант, узнемирен и узбу-
ђен.
– Да га покопамо – рекао је Тимоти Лин.
Два официра су гледала доле где је крај њихових ногу
лежало тело њиховог друга. Лице му је било бледоплаво;
поглед који се сјајио био је упрт ка небу.
Изнад две усправљене прилике зујали су меци, а на
врху брда Линова дружина из шпицбергенске пешадије је
из лежећег положаја испаљивала одмерене плотуне.
– Зар не мислиш да би било боље? – почео је ађутант.
– Могли бисмо да га оставимо до сутра.
– Не – рекао је Лин. – Не могу да браним тај положај
ни цео сат. Морам да се повучем, и морамо да покопамо
старог Била.
– Наравно – одмах је рекао ађутант. – Имају ли твоји
људи алат за копање?
Лин се окренуо и викнуо ка својој малој јединици, и
два човека су дошла полако, један са пијуком, други са
ашовом. Кренули су у правцу ростинских снајпериста. Ме-
ци су им фијукали поред ушију. „Копајте овде“, рекао је
Лин осорно. Пошто су тако били принуђени да спусте по-
глед ка ледини, људи су постали збрзани и уплашени јер
нису могли да виде одакле меци долазе. Туп ударац пијука
о земљу је одзвањао међу жестоким пуцњевима у близини.
Убрзо је и други редов почео да копа.
– Претпостављам – рекао је ађутант, полако – да би би-
ло добро да му претражимо одећу, због ствари.
Лин је климнуо главом. Гледали су у његово тело, обоји-
ца необично замишљени. Затим је Лин, разбудивши се,
изненада протресао рамена.
– Да – рекао је – требало би да погледамо шта има. Клек-
нуо је и приближио руке телу мртвог официра. Али руке
су му неодлучно застале изнад дугмади војничке блузе.
Прво дугме је било светлоцрвено, због крви која се суши-
ла, и изгледало је као да се не усуђује да га додирне.
– Хајде – рекао је ађутант промукло.
Лин је испружио укочену руку, и прстима је неспретно
откопчавао крвљу умрљану дугмад. Најзад се придигао бле-
дог лица. Сакупио је сат, пиштаљку, лулу, кесицу за дуван,
марамицу, мали шпил карата и папира. Гледао је у ађутан-
та. Наступила је тишина. Ађутант се осећао као кукавица
јер је допустио да Лин обави сав гадан посао.
– Па – рекао је Лин – мислим да је то све. Да ли су код
тебе његов мачи револвер?
– Да – рекао је ађутант, мрдајући лицем, а затим се у
необичном изливу беса брецнуо на два редова. – Зашто не
пожурите са тим гробом? Шта то уопште радите? По-
журите, је л’ јасно? Никад нисам видео тако глупе.
Док је он урлао побеснело, двојац је запињао као да им
од тога живот зависи. Све време над главама су зујали меци.
Гроб је завршен. Није био ремек-дело – јадан, мали и
плитак. Лин и ађутант су се опет гледали водећи необичан
разговор без речи.
Из ађутанта је изненада излетео чудан осмех налик кре-
кетању. Био је то ужасан смех који је потицао из оног дела
ума који први осети последице попуштања живаца. – Па –
рекао је Лину шаљиво – претпостављам да би требало да
га убацимо.
– Да – рекао је Лин. Два редова су стајала ичекала, наг-
нути над својим оруђем. – Претпостављам – рекао је Лин
– да би било боље да га ми спустимо.
– Да – рекао је ађутант. Затим, очигледно се сетивши
да је натерао Лина да претресе тело, сагнуо се са много
одлучности и ухватио одећу мртвог официра. Лин му се
придружио. Обојица су пазили да прстима не додирну леш.
Повукли су га; подигли и спустили леш који је пао и скљо-
као се у гробу. Два официра су се усправила и поново
погледала један у другог – стално су гледали један у дру-
гог . Одахнули су.
Ађутант је рекао:
– Претпостављам да би требало – требало би нешто да
кажемо. Да ли знаш речи службе, Тиме?
– То се не чита док се не испуни гроб – рекао је Лин,
стиснувши усне да би изгледао учено.
– Не чита се?– рекао је ађутант, шокиран због тога што
је погрешио.
– Па,шта сад?! – викнуо је изненада. –Хајде да... хајде
да кажемо нешто... док још може да нас чује.
–У реду – рекао је Лин. – Да ли ти знаш речи службе?
– Не могу ничега да се сетим – рекао је ађутант.
Лин је изгледао изузетно колебљиво.
– Ја бих могао да се сетим неког стиха али...
– Па, хајде онда – рекао је ађутант. – Терај докле мо-
жеш. Боље то него ништа. Аи тачно смо у домету овим
зверима.
Лин је погледао двојицу својих људи. „Пажња!“ заур-
лао је. Редови су се одмах окренули ка њему, и изгледали
су веома ожалошћено. Ађутант је спустио шлем до коле-
на. Лин је, гологлав, стајао над гробом. Снајперисти Рости-
не су жустро пуцали.
– О, Оче, наш пријатељ је потонуо у добоке воде смр-
ти, али његов се дух винуо ка Теби попут мехурића наста-
лог на уснама дављеника. Уочи, молим те, о Оче, мали ле-
тећи мехурићи...
Лин, иако је био промукао и посрамљен, до тог тренут-
ка није оклевао, али је застао осећајући се беспомоћно и
погледао у леш.
Ађутант се невољно убацио:„И са Твојих небеских ви-
сина...“, почео је, а затим је и он застао.
–И са Твојих небеских висина – рекао је Лин.
Ађутант се изненада сетио реченице са краја шпиц-
бергенске посмртне службе, и искористио је осећајући се
тријумфално попут човека који се сетио свега и може да
настави.
–О, Боже, смилуј се...
–О, Боже, смилуј се... – рекао је Лин.
– Смилуј се – поновио је ађутант, брзо схвативши
неуспех.
– Смилуј се – рекао је Лин. А затим га је обузело неко
насилно осећање, пошто се изненада окренуо ка двојици
људи и дивље рекао: – Убаците земљу унутра.
Паљба ростинских снајпериста била је прецизна и не-
престана.
Један од ожалошћених редова је пришао са ашовом. По-
дигао је први товар земље, и за тренутак необјашњивог окле-
вања, задржао је ашов изнад леша који је, са свог бледо-
плавог лица, продорно гледао из гроба. Затим је војник ис-
празнио ашов на стопала.
Тимоти Лин се осећао као да је товар од више тона одјед-
ном пао са његовог чела. Помислио је да ће редов можда
испразнити ашов на лице. Испражњен је на стопала. Мно-
го се добило тиме... ха, ха!... први товар ашова је испраж-
њен на стопала. Какво олакшање!
Ађутант је почео да брбља.
– Па, наравно... човек са којим смо се дружили свих
ових година... немогуће је... знаш, не мођеш да оставиш
свог блиског пријатеља да труне на пољани. Настави, за
име бога, и затрпавај.
Човек са ашовом се изненада повио, десном руком ух-
ватио леву и погледао у свог официра,чекајући наређење.
Лин је подигао ашов са земље.
– Иди позади – рекао је рањенику. Такође се обратио и
другом редову. – Иди и ти у заклон; ја ћу да завршим овај
посао.
Рањеник се брзо пео ка врху гребена, не обраћајући
пажњу на правац из ког меци долазе, а други га је пратио
једнаком брзином, али се разликовао по томе што је три
пута нервозно погледао уназад.
Једноставно, тако се често понашају рањен и нерањен
човек.
Тимоти Лин је захватио ашовом, оклевао, а онда покре-
том који је личио на гест гнушања, бацио земљу у гроб, и
када је пала чуо се звук –„плоп!“. Лин је изненада застао
и обрисао обрву... уморан радник.
– Можда смо погрешили – рекао је ађутант. Поглед му
је лутао глупаво. – Можда би било боље да га нисмо баш
сада покопали. Наравно, ако сутра будемо надирали, тело
би било...
– Проклет да си! – рекао је Лин. – Умукни! Није био
виши официр.
Поново је захватио ашовом и убацио земљу. Сваки пут
чуо би се звук „плоп!“. Неко време, Лин је радио избе-
зумљено, попут човека који себи покушава да ископа пут
из опасности.
Ускоро се ништа није могло видети, осим бледоплавог
лица. Лин је захватио ашовом:
– Благи Боже – продрао се ка ађутанту – зашто га ниси
некако окренуо када си га спустио? Ово... Затим је Лин по-
чео да замуцкује.
Ађутант је разумео. Усне су му побледеле.
– Настави – завапио је молећиво, скоро подвикнувши.
Лин је замахнуо ашовом који се вратио напред попут
клатна. Када је земља пала чуо се звук „плоп!“

СТИВЕН КРЕЈН (STEPHEN CRANE, Њу Џерси, Њујорк, 1871-1900).
У својој прози, која је често описивана као ,,сувише искрена”, користио
је живописне пределе, драмску акцију и прецизну карактеризацију ли-
кова за иронично проучавање људске природе и судбине. Остварио је
велики утицај на писце реализма и натурализма током XX века. Међу
његова најбоља дела убрајају се: Меги: девојка са улице (1893), Црвени
знак храбрости (1895), Џорџова мајка (1896) и многе кратке приче.

Избор, преводс енглеског и белешка
Марко Денић