КОРАЦИ



Влатко Мајић

НИНИВА, ПРШТИ ПРАХ

ПРОЦВАЛИ ШТАП

Владимиру Назору

након свега
иза свих вода
ни моћ дана првог
ни тврд корак дошљака
ни гарава игра народа твог
ни кућни праг намигивач
обршљанио варљивим симболима
кроз ријеч
нису ништа
штап
прпошно трошно тијело ти
истрајава на свјетлу лучи
подиже облином пужа
затетурано зазвучи
те шаптом зађе
твој језик искривљени
у ништа
уштап
исто и ту и другдје
уз рајнске или невске воде
низ сав дунавски глиб
капље трајно муцава цаклина
у прашнике душе
у вјетар синтаксе
у оцвалост
у кост
народа што пустињом стење

ГОЛУБ

Ивану Горану Ковачићу

кад полетиш тамо
откуд смо те чекали
милениј миљама разасути
твој гугут тугаљив
најведрија ће пјесма
свима нама постати
многи из голубњаче
трагове доскочили чили
упрљане гране посвојили
ти си исти у сивој боји
који се редовито чисти
трошећи свој крмељави пој
гол луг си
убог голуб
језичак обложен перјем

ШТОЧАКАЈ

Јосипу Пупачићу

бескрајем лутају
моја браћа
ужимљући рамена
својој земљи
очима пливају мору
које воле жене
ембриони њихових руку
предњаче пустоловима
и неизбрушеним драгуљима
велика црнокљуна сјена
извире из нашега
братопрогонства
нас тројица
један језик
имамо исте боје
бескрајних
великих метеора
и наду претварамо
у поновну бол

СОЛУС

… Ја сам онда вјеровао да ћете ви моћи запловити
струјама које се не враћају у ситне људске таштине
и глупости! Али сада знадем: то је немогуће! Таквим
смјером човјек мора запловити Сам!

М. Крлежа

изњедрити видру
без сидра
ријеч посљедњу
кад зле воде
потеку низ град
змија плази улицама
насупрот воћњака
човјек тек лежи
дубока провалија
на дну цyбот мре
наш бијели стих
еуропски
peisithanatos

ВРХГОРАЦ

Tину Ујевићу

кажу
ту је од давнина
и град
и планина
долине
иу њима лозе
камењар
кадуља
и козе
мед
млијеко
ракија за лијек
и људи одувијек
кажу
ту је од старина
и сунце
и ведрина

ПЈЕСНИК У АРСЕНАЛУ

Задар, уз 100-ти рођендан Драгутина Тадијановића

док спавају
зидине старе
и звона града
у арсеналу
попут класја и пјене
разлијежу се
звуци мора
то
пјесник слави
стотину љета
росна рана јутра
од врба и жита
кроз бјелину велебитску
стигоше сад
у плавет предвечерја
ту
гдје некада давно
моћници свијета
држаху оружја
дрхтаво
ћутимо
тадијину
трајну
топлину

ТАМНИК

Јосипу Северу

посао ти је
мијењати реченице
тапкати окретати
ш
ти
ти
ти
прекоп
засад
опкоп
вијек цијели
ни препедљити себе
од метафора
овако се
и
з
д
у
ж
и
т
и
прећи у зглоб
уткат се
удаљ
у таму
у влати сна
кроз
низ
из
и

УЧИТЕЉИЦА

жали
јер гледају је очи
непомично
дивећи се
њеној окретности
и прелијепим уснама
плаче
јер запиткују
испруженим ручицама
и витким вратовима
у прекрасан дан
дрхти
док отвара прозоре
препушта вјетру ходник
оставља кров
подбочен чемпресом
дома одлаже
срце у зрцалу
тек трга грло
из његова загрљаја
она би хтјела да је јела

ВЈЕТАР ЗА ОСТРИЖЕНУ ОВЦУ

с висина у низину
надире вријеме умотано у костријет
на овом пропланку недалек мора
зажари се храст ошинут силином јутра
кроз росу корачају ходочасници
у своју плетиву топлину
руку пружених к брду
у свевременост овога камена
међу горама
у душу дјеце
око крижева
међу лозама
на длановима
у молитвама жена
кроз ријечи ових људи
кад сазрије сутон
с вечери тек
попадају наслаге од туђих језика
окоштају руке звијездама
остаје се сам
с моћним вјетрићем
што блажи прса непогнутима
на овој ледини само струји вјетар
за острижену овчицу божју

ДИВЉА ЛОЗА

затражи мудрију ријеч
од ове коју си оставио
овдје гдје си разбијен
у комадиће
влажне и блиједе
не искај сунца
изнад мјере
у теби је ипак
његов ход по камењу
ти си довршена клачина
велика каменица с брабоњцима
пресликана модрина одозго
нема више жераве
одлетјеше питоме зебе
ни прелца на мурви
руке си спустио
из тебе расте
дивља лоза
усахла је зора
нема духаништа
по теби је пао
смоквин лист
ријеч твоју чекам
иако сам овдје
разбијен попут тебе
у комадиће
влажне и блиједе

КУЋНИ РЕД

годинама
градим кућу
у граду недограђеном
свршим ли икада
имат ћу велику собу
много малих и мањих
велика
вјеројатно
никад довршена
бит ће твоја
с пуно кушаја
да уградим себе
уз страшљиви пламичак
упрт опћом тамом
свеудиљ
дође ли вријеме шутње
раскрили све отворе
нека ме тада
нек ме тад
не зове
дан
нијем
сам
камен
живац

АУТОПОРТРЕТ

у случају
себеслика
не признај
да си тај мамлаз
узрцаљен намазима
не може се
лагањем ладањским
даље дијево
нема глађења врсима
наређујеш руци
стакластим гледом
чупавим обрвама
обликујеш зренике
знаку вјеран
уклет собом
тапкаш ко соб
у мраку
крик и црнину
скриваш под шешир
низ вратушу
ниниво
посвуда пршти прах