1.
Седим ућелији која гледа на зле подударности,
чекам муњу да ме подели на хиљаду мене.
Није довољно бити у једном кавезу са (једним) собом;
желим да седим прекопута сваког затвореника у свакој
рупи.
Врата се окрећу и залупљују, сваки ударац коначност,
бенг!
Џанки је нестао у црвеној буци, стондиран у свом паклу.
Мирисни винопија честита себи што не пуши,
отисци прстију почивају на мастиљавоцрним надгробним
плочама,
буке бола цуре кроз челичне зидове, разбијајући се
допиру до мог срца. Заувек постајем нечији део.
Прљав говор преступника ми је слађи од шапата
полицајаца,
тешке припреме људске душе; терет
предодређен за луке оптужби, пристаништа кривице.
Шта једу полицајци, Сократе, ти који си још увек стари
заточеник?

   2.
Сликару, насликај ми луди затвор, луде акварел ћелије.
Песниче, колико је стара патња? Напиши то жутим
оловом.
Боже, направи небо на мом стакленом плафону. Сада
су ми потребне звезде да ме воде кроз ово стање плача и
личног пакла,
Улази и излази, унутар... ван... горе... доле, грађанска
клацкалица.
Чуј – ме – сада – чуј – ме – сада – увек чуј некако.

   3.
У свемиру затворских ћелија – ко није у затвору? Чувари
затвора.
У свету болница – ко није болестан? Лекари.
Златна сардина плива мојим умом.
О, знамо ми понешто, човече, о неким стварима
Као што су џез и затвори и Бог .
Субота је добар дан да се иде у затвор.

   4.
Сада деле нову форму, што подрхтава попут желеа
и доказује да сваки младић може бити председник
Мускатела.
Љути су на њега зато што је он један од Њих.
Сива тачкаста непланирана голотиња; смрадни
прсти посежу за WС шољом. Г-дин Америка хоће да се
купа.
Гле! На поду, на лицу Америке лежи
права филмска звезда што се појављивала у милион
вести.
Шта ја то радим – осећам самилост?
Када буде изашао, помоћи ће им да ме убију.
Вероватно мрзи живот.

   5.
Завртњи и кошчати клинови звече у његовом трбуху
тарући се једни о друге.
Његово друштво му се распало у надувеном стомаку.
Види велику америчку воденицу, са повоцем,
добар, јак шток1, онај од кога се Америка напила.
Успех је исписан преко целе његове улицама ишпартане
гузице.
Успешна врста успеха, четрдесет кућа стаје у један
посед.
Прекини да патиш, Џек, не можеш нас преварити. Знамо.
Ово је најбоља земља на свету, зар не?
Није успео. Винопија из ћелије 3.

   6.
Прошло је превише година у овом мом кратком делу
живота.
Моја душа захтева сопствену пећину, као Џаин бог;
ипак је морам натерати да издржи, чврсто попут џеза, да
светли
у овој мрачној пластичној џунгли, земљи дуге, смрзнуте ноћи.
Мој пупак је дугме које треба да се притисне када хоћу
напоље.
Нисам ли ишта више до маса изнутрице и грубог ткива?
Морам ли да ломим своје кости? Да пијем своју вином
разређену крв?
Треба ли да ископам стару тугу из својих груди?
Не поново,
све оне древне кугле од ватре, прогутане вреле, нек
остану ту где су.
Дај да испљунем магле самоиспитивања, делове себе,
тако да када ме више не буде, будем у ваздуху.




Свио сам своје туге у огртач летње ноћи
тако што сам свакој краткој олуји одредио своје место у
времену
тихо гонећи историје катастрофа сахрањених у мојим
очима.

И да, свет није нека неодиграна Космичка Игра,
а сунце је још увек деведесет три милиона миља далеко
од мене,
иу измаштаној шуми, шљунковит нилски коњ постаје
радостан једнорог .
Не, ја не се не бавим јаловим чуварима јучерашњих
катастрофа,
трагачима за очигледним изнутрицама на стрелама
јучерашњих
болова.
Блуз долази одевен као унутарњи одјеци путовања.
И да, ја сам трагао за месечевим собама у прохладним
летњим ноћима.
И да, ја сам се поново борио са оним нерешеним
сукобима.
Још увек остају нерешени.
И да, повремено сам желео да сам мало другачији.
Трагедије се оре ноћу на погребима песника;
поново посећена душа увијена је у рухо познатости.




Сваком запамћеном сну
одговара двадесет ноћних живота.
Под мноштвом барки снова
Зомби животи постају Живот.
У искривљеним правоугаоницима ноћи
наступају олујне купке силовитог секса
које је привукла врелина.
Свакодневица збуњена у позама очаја
мења своју боју у дадаистичка чуда црнила.
Никад није било ноћи која се завршила
или почела.




Бледо-тамнопути Мојсије отишао је у Египат
да ослободи нечије људе.
Не дај му приступ Флориди, тамо нема УН-а:
јадан гувернер је сасвим сам
са шест стотина хиљада неписмених.
Америко, ја ти опраштам... опраштам ти
што закуцаваш црног Исуса на увежен крст
сваких шест недеља у Досону, Џорџији.
Америко, ја ти опраштам... опраштам ти
што једеш црну децу, позната ми је твоја глад.
Америко, ја ти опраштам... опраштам ти
што спаљујеш јапанске бебе у одбрани –
схватам колико је то било неопходно.
Твој предак је имао ум пун дивних мисли.
Његови потомци су стручњаци за некретнине.
Твоји генерали имају печуркасте визије.
Сваког дана твој народ стиче све више и више
аутомобила, телевизора, болести, смртних снова.
Мора да си била дивна
када си била
жива.



Када видим како мали будистички скаути
марширају са својим зен мајкама
на церемоније испијања чаја у башти камења,
затресем главом... и она отпада.




Пет квадратних миља ултра-савремене нимфоманије,
две десетине хомоса, по један за сваки сапиенс, према
последњим бројкама
ружни људи из Плимута размењују истрошене – црвеним
бјуик кабриолетима,
дванаестогодишње мајке суде се зарад алиментације,
половни радио-апарати јебу се са широким екранима ТВ
сетова,
џанкији који се не курвају раде се средством против
мољаца, инсектицид џанком,
незапослени макрои живе на неонским грбачама
незапослених курви.
Бисексуални семафори, црвених лица са зеленим
сенкама,
најбрже плаћене убице видео Запада размењују тепања
са најдосаднијим педерима бршљен Истока,
непрослављене старлете траже места у галаксији, ролу за
почетак,
Ранч Тржишни хипстери који нису имали добру фору
још од основне школе,
залудни јучерашњи идоли са глиненим лицима.
Ужасни филмски ствараоци праве покретне хороре,
некадашња деца, тинејџ врели рокери одрађују фелацио,
успешни сценаристи испијају неуспешне урлике,
пластични beat-тници са пубичним брадама и уметнички
запрљаним стопалима,
Оживео Џемс Дин, људи са том истом његовом
фризуром траже спортске аутомобиле
Стриптизери Сансета, максимално обучени – и то је све.
Сан Франциско песници траже место, траже излаз,
екранизовани детективи примају таласе телевизијских
мана,
диск џокеји са целовечерњим наступима и целодневним
навикама,
сморени фордови, без будућности осим подмазивања,
хинду свеци са полицијским досијеима све до Алабаме,
Мондријановског лика барови са хамбургер-грилованим
угљеним штапићем
који се служи у ролованим колачићима судбине.
Пијанисти са непознатог канала до своје последње
мамице,
пот уживаоци болних глава, са очима на петама,
посредници смртних лица живе од десет процената
ничега,
даме сликарке са три имена имају представљање
скупих рамова за једног човека,
незапослени бродвејски глумци што немају шта да
понуде сем талента
покушавају да изгледају глупо,
Групица болесних комедијаша, много болеснијих од
своје комедије,
ЗАИСТА БОЛЕСНИХ,
ниједан џез музичара на обали не чека, без ангажмана
колумнисти се утркују са два знака интерпункције, а оба
су тачке,
урођенички синови Горштаци Запада потпуно су уверени
да је Паја Патак – Јеврејин,
легије пристојности позајмљују своју пристојност од
Легије,
нестрпљиви кадилаци продају своје власнике за боље
примерке,
беживотни калипсо-певачи ухваћени на измаку
популарности,
заробљени у beat шољицама за кафу
са глумицама малих груди, одгурнутих од стране сцене
великих груди,
немилосрдни продавци допа, што одбијају да прихвате
кредитне картице,
џангризави критичари што одбијају да виде шта је добро,
само зато што није присутно,
усамљени стари Бог разведен од Де Мила, тражи новог
продуцента
са пар обновљених заповести...
Холивуде, почасно те поздрављам, уметнички тумору
ове васионе!




Рупичасте мале поре
на мојој кожи,
милиони малих тајних гробница,
у којима су мртва
осећања
што не желе да остану
мртва.
Длакаве мале длаке
на мојој глави,
милиони малог
тајног дрвећа,
на којима су мртве
птице,
што не желе да остану
мртве.
Када умрем,
нећу остати
мртав.


(1 - Јак виски)



БОБ КАУФМАН (BOB KAUFMAN, 1925-1986), опскуран и мистерио-
зан beat песник афроамеричког порекла, оснивач магазина Beatitude.
Његова дела се одликују снажним поетским изразом, надреалистичким
сликама и иновативним стилом са примесама синкопираног бебопа и
џез импровизације. Био је и настављач традиције усменог песништва,
писац манифеста и прозни писац. Деловао је на подручју боемских
четврти Сан Франциска и Њујорка. Након убиства америчког пред-
седника Џ. Ф. Кенедија (1963), у знак револта подвргао се будистичкој
пракси завета ћутања, што је трајало до краја Вијетнамског рата. Ово
је био веома плодан креативан период у коме је настала и збирка пе-
сама Самоће препуне усамљености (1965). Кауфман је достигао много
већу популарност у Европи, него у САД. У Француској, на Сорбони
постоји кутак посвећен овом песнику где се налази архива са његовим
рукописима. Објављена дела: Самоће препуне усамљености (Solitudes
Crowded with Loneliness), 1965; Златна сардина (The Golden Sardine),
1967; Древна киша: Песме 1956 – 78. (The Ancient Rain: Poems 1956 – 78),
1981.

Избор, превод с енглеског и белешка
Ивана Максић