Овако почех: Ја робујем навици да држим уредним свој
подрум, понекад и претерано, и једном приликом када сам
поспремао старудију донео сам одлуку да новцем од уште-
ђевине одем на планинарење, далеко ван земље. И не било
какво – решио сам да се пењем пети степен и то без прат-
ње горског водича. Ако можда не знате, пети степен су већ
опасне висине преко 3500 метара надморске висине. Рекох
да свој подрум држим уредним, али нисам споменуо пра-
ви разлог . У њему чувам сву своју планинарску опрему, као
и своју планинарску архиву, о томе мало после. Помало
усхићен због одлуке да ћу ићи у освајање ризичног успона
идућих сат времена и дуже, испрегледао сам све: стару и
нову одећу, и обућу, ранце, ексере, споне, куке, конопце, се-
кире, и разне друге предмете. Нашао сам заостале кесице
са готовом храном: говеђи паприкаш и пасуљ, и куртоне ко-
јима је истекао рок употребе. Остало ми је да још решим
оно главно – која земља и која планина. Иако сам био нај-
ближи томе да одаберем успон на Грос Глокнер у Аустри-
ји, ипак сам одлучио да мало завирим у своју планинарску
архиву, коју сам држао у фиокама једне комоде од 2000, ка-
да сам постао алпиниста. И поново, као и сваки пут када
сам читао своје забелешке, глосе су ми највише заокуп-
љале пажњу. Ипак ће бити Велико звоно, рекох у себи
касније, мада сам у мислима колико страственим и помало
хаотичним видео себе и на успонима на које се никада не
бих усудио поћи. Уто погледах ону четврту и последњу
фиоку у комоди, мало се замислих размишљајући да ли да
узмем онај дневник и понесем га са собом на пут. Од оче-
ве смрти пре четири године нисам га више отварао, као ни
друге његове личне ствари које сам задржао, а које је он по-
нео са собом када је напустио мајку и мене. Изузев један-
пут када сам, дан после сахране, био у том његовом изнај-
мљеном собичку и купио све његове ствари стављајући их
у црне најлонске кесе. Док сам се премишљао сетио сам
се његовог изгледа, и како ме је мноштво тих детаља на
корицама одбијало, иако је у ствари припадао мојој мајци.
Кроз главу ми је пролетео призор када је отац заједно са
таксистом изнео комоду у ноћ, и да је највероватније,
унутра био и тај мајчин дневник. Отворих га, а на првом
листу било је написано његовим рукописом – „као да су
штакори спавали на њему“. Помислио сам да је употребио
реч „штакори“ уместо пацови можда због тога што му је
више парала ухо, била гаднија, ко ће га знати, и под утис-
ком прочитанога затворих дневник и приближих га ноздр-
вама. Ништа не осетих, ништа томе слично. То сам исто
учинио четири године пре, али за разлику од тада почео
сам да га залиставам, и на средини нађох неки исцепани
лист папира који је био чуван попут хербаријума. На први
поглед је имао чудан садржај, из тога закључих да је мој
отац упијао све те моје приче са планинарења иако је
изгледао готово незаинтересован према томе.
Писало је: „о врховима, delle vette, и барон Јулијус Ће-
заре Андреа Евола, даље, Сан Мартино ди Кастроца и
Гранд Хотел“. Нисам знао шта то значи и како је уопште
мој отац дошао до тога, и још много других питања које
сам постављао идућих неколико сати. Једина права особа
која ми је могла помоћи био је Зехријад Секулић, дипло-
мирао је италијански језик на Филолошком факултету, и
као преводилац често је присуствовао разговорима између
наших и пословних људи из Италије у Београду. Када сам
га назвао рекао ми је да је на вратима и да пожурим, што
сам и учинио. Учинило ми се као да је нечим био непри-
јатно изненађен, а онда ми је казао да је једном био у Сан
Мартино ди Кастроца, кратко заправо, ручао је у неком
хотелу и пошто је путовао дању углавном се свега сећа. На-
вео је и неке врхове, Кимон ди Пала, Креста ди Мадона,
Бал, Розета. Додао је да ће ми средити туристичку визу, и
прекинуо је везу.
Тог дана до касно у ноћ, па ни сутрадан, нисам био на-
чисто шта да учиним, било ми је тешко да променим план
јер сам о успону на Грос Глокнер размишљао годинама,
но с друге стране сетио сам се неких случајева у којима су
молбе за одобрававање туристичке визе биле неповољно
решене. Било ми је глупо да поново зовем Зехријада и објаш-
њавам му ствари које га уосталом не занимају, а знајући
га, било је касно за то јер је сигурно нешто предузео. Вре-
ме је полако чинило своје, и не само мајчин дневник на
кога сам се навикао у својој соби него и остале очеве
ствари пожелео сам да негде сместим.
То би се највероватније десило, да једног поподнева
након што сам се вратио из града са купљеним пред-
метима за опрему, нисам осетио непријатан мирис у соби.
Стао сам поред ноћног ормарића на којем је била шо-
љица чаја и онај женски дневник, осврнуо се около, а за-
тим сам га узео бојажљиво приносећи ноздрвама. Неко-
лико секунди није се ништа осетило да би изненада проку-
љао огаван воњ.
Уз псовку, испустих га из руке, те замало да нисам по-
вратио. Изашао сам из собе, запалио цигарету у дворишту,
и између неколико димова сетих се оне мисли коју је отац
записао у дневник: „Као да су штакори спавали на њему“.
Нисам сујеверан, али помислио сам да је то рђав знак пред
путовање, и паде ми на памет да обојим оне корице од
платна, јер сам у подруму имао неколико заосталих ли-
менки боја и четкицу.
Вратио сам се у собу и понео са собом дневник у под-
рум. Не знам колико дуго сам га бојио, наносећи један
слој за другим док тај брутални смрад полако није слабио,
и на крају, сасвим нестао. Када сам изашао из подрума
напољу угледах Зехријада, ваљда је мислио да се нешто
догодило и пожурио ми је у сусрет.
– Шта је било? – одмах му признах да ми није добро,
да ме ништа не пита док се не приберем.
Када сам приметио да су ми руке и кратка мајица измр-
љане, рекох му да сам нешто радио у подруму.
– Онда, у реду, нешто сам ти донео – извадио је из џепа
на панталонама неки пресавијен лист папира и дао ми га.
Био је то план пута, и док сам напрескокце читао Зехријад
рече да, ако нагазим ауто, могу стићи у Сан Мартино ди
Кастроца, тако, за 16 до 17 сати.
– У понедељак се јави у амбасаду, позови се на мене,
све сам ти средио – пружио ми је руку и зажелео срећу.
Рекао је да жури, и када је пружио корак застао је, окренуо
се према мени, и испитивачки ме погледао.
– Нисам знао да тебе интересује један Евола... а та књи-
га... то је нешто о алпинизму? – мора да сам му изгледао
попут идиота, јер нити сам знао о коме говори и зашто му
то боде очи, но у то се сетих да је приликом нашег
телефонског разговора на спомен тог имена, али и после,
постојала нека дистанца, не знам каква, осјетио сам то у
Зехријадовом гласу. Када је отишао, поново сам сишао
степеницама у подрум, проверио како се суше боје на
повезу, и тако га оставио на комоди до оног раног јутра
када сам кренуо на пут. И још нешто, заиста мислим да би
ова својеврсна исповест била окрњена када не бих поме-
нуо онај план пута, јер је то прича за себе. Шта ту свега
има? Од уобичајених упутстава о путоказима, раскрш-
ћима, одмориштима, овим и оним правцима, колико сати
до Беча, а колико до италијанске границе, и даље, до
неких особитих тачака на путу, у пејзажу, шуми, селу, и то
је све скупа за 17 и по сати, односно нешто иза поноћи,
када сам стигао у место Сан Мартино ди Кастроца.
ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ
И тек одатле, могао се видети читав планински масив
Пале, као и сви они врхови које је покривала измаглица за-
клањајући их од мога погледа добар део пута. „Након по-
следњег скретања приметићеш знак на Доломитима за Гранд
Хотел“, написао ми је Зехријад.
Уистину – тако је било, па сам, успоривши ауто, про-
шао поред два хотела док нисам нашао тај Гранд Хотел.
Паркинг је био готово празан а упаљених светала у собама
било је свега неколико. Од изнурености нисам могао да се
сетим који је дан, и ваљда због првих асоцијација на атмо-
сферу која је била напољу, како је све некако било мирно
и тихо, присетих се да је данас понедељак. Понесох са со-
бом само једну омању торбу у којој сам држао основне
ствари и документе, и стресох се од хладноће идући према
улазу. Рецепционар је био један млади човек. Када ми је
рекао да има празних соба предао сам му свој пасош, и
питао га на којој смо надморској висини. Одговорио ми је
да је Сан Мартино ди Кастроца на око 1500 метара, и ви-
ше за себе, додао је да су ноћи у септембру хладне и вед-
ре. Ваљда му бeјах симпатичан, па настави да прича о
историји хотела док сам се последњим снагама у себи бо-
рио против умора. Да ли због тога што је беспрекорно
владао енглеским језиком или због тога што ме је његов
белег на потиљку подсетио на некога па ме је то тргнуло из
поспаности, но било како било, запамтио сам од речи до
речи где се може попити најбоља кафа а где је ноћу добар
угођај, и каква се музика пушта. А онда је, окренуо причу
на недавне догађаје и навео неке случајеве страдавања алпи-
ниста приликом успона на Креста ди Мадону и Розету.
Искористио сам тренутак кад је застао, и рекох му да
желим да узмем собу на пет дана, те да пожури са формал-
ностима. „Ђовани“, рече ми своје име, и даде кључ са при-
веском од обичног метала са бројем 51.
Никад раније до те ноћи нисам имао несанице, заиста
никада. Пробудио сам се у глухо доба и имао сам утисак
да је неко баш ту, ту испред врата моје хотелске собе на
другом спрату грозно пљунуо, хракнуо. Можда сам тај звук
сањао, не знам, но то ме је толико узнемирило и онеспо-
којило да сам само о томе размишљао. Остао сам тако са-
тима да лежим у кревету и размишљао сам о којечему, нај-
више о јучерашњем дану на путу и неким призорима које
сам решио да у повратку сликам фотоапаратом. Отишао
сам на доручак, затим сам сву опрему из аута однео у собу,
и кренуо сам у шетњу по Сан Мартино ди Кастроца. Неи-
спаван, зле воље, помирио сам се с тим да ћу први дан
кренути на успон, а на моје лоше расположење утицали су
многобројни алпинисти и туристи у пролазу који су са
водичима ишли према неком од врхова
Пала. Тада се сетих оних неколико имена која ми је по-
менуо рецепционар, препоручујући их као најбоља због
кафе, музике, шта је још рекао. То су били хотели, кафеи,
и једна планинска брвнара у коју сам ушао и остао до под-
нева. Вратио сам се онда у Гранд Хотел и покушао сам да
одспавам, нисам могао, а онда сам се у неком часу сетио
да су она два типа у кафићу спомињали неко старо ратно
гробље и да је његово име Колбикон. Да, тако се зове,
устах из кревета, на брзину се пресвукох и журно изађох
из собе. Док сам силазио степеницама, погледао сам на
ручни сат и помислио да у ово доба неће бити нимало лако
наћи неког водича, но чим сам изашао из хотела угледах
једну особу која је скренула поглед чим ме је угледала, као
да је очекивала неког другог . Имао сам срећу да је човек с
којим се упознах био водич, и да је чекао један млади пар
који је требао да одведе до Колбикона. Мало је размислио
када сам га питао да ли ме може одвести на ратно гробље,
климнуо је главом, и затим пођосмо. Не знам колико је
могао имати година, више од четрдесет претпостављам,
иако дечачког лица био је оронуо, коса му је била сва седа,
а поглед суморан. Рекох му како се зовем, и тек након де-
сетак минута представио ми се, звао се Андрео дел Сарто.
После овог уследио је још један интервал ћутања, када је
проговорио и објаснио ми да слабо говори енглески језик,
да му то представља напор, а на моје питање како и када
ћу се вратити у Сан Мартино ди Кастроца одговорио ми је
можда пре мрака, заједно. И ту реч је поновио. Ти, како их
назвах, интервали ћутања нису ми нимало сметали, био
сам обузет планинским врховима којима смо се приближа-
вали, и трудио се да запамтим што више детаља у пределу
како бих сутра могао да кренем на успон, управо истим
путем којим сам ишао са водичем Андреом дел Сартом.
Након добрих сат и по пешачења, који су каткад више ли-
чили на ритам марширања, стигли смо на Колбикон.На гроб-
љу нисмо били сами, недалеко су се налазили нека жена и
мушкарац, и када су нас угледали отишли су даље према
шуми. Андрео је ћутао, и то његово несхватљиво понаша-
ње почело је да ме живцира, па сам га оставио и прошетао
се кроз гробље. Када сам се вратио имао сам утисак да се
мој водич одобровољио, можда због тога што је све мање
излетника и туриста који су заинтересовани да посете ово
спомен место где су покопани војници из првог светског
рата. Помислио сам да је ово прави тренутак да заподене-
мо разговор, па сам га питао колико дуго је водич, те има
ли намеру да се са странцима пење на ове планине.
– Да, разумео сам – рекао је. – Откад сам изгубио сина
и супругу радим само ово око две године. Пре тога, бавио
сам се резбарством и неки су ме сматрали врхунским мај-
стором, најбољим у крају. Било ми је непријатно, па му се
извиних и изразих саучешће, а онда предложих да се вра-
тимо назад, и додах, да нисам спавао више од тридесет са-
ти, да ме је исцрпило пешачење и сунце, што је уистину
било тако. Као да ме није слушао, Андрео је наставио:
– Син ми је страдао на северној страни Ејгера. Тело му
је пронађено у усеку планинског гребена. Наиме, лавина
га је носила више од 400 метара до места где се темпера-
туре спуштају и до –20 целзијуса.
Недуго након тога, супруга се разболела од артритиса.
Имала је нападе све чешће и жешће, а последњи је био та-
кав да у болници нису могли да јој до краја исправе тело
од укочености. Покопана је, размишљах једном, у истом по-
ложају у коме је био и њен син када је умро од хладноће.
Тада је оборио поглед, ћутао је, и сваким тренутком био је
све даљи од мене, као на почетку када је био затворен у
себе иу своју патњу. Више није имало смисла да се ту за-
државам. Окренуо сам се и без речи пошао. Време се ква-
рило када смо у сумрак дошли надомак Сан Мартина ди
Кастроца. Изненада је почео да дува хладан ветар који се
увлачио у кости, и као да је променио смер и долазио пра-
во са врхова планина померајући са њих облаке. Застадох
на стази, не бих ли видео тај призор. То исто учини и
Андрео, упре прстом према једном врху, и рекне ми да је
то Сас Маор. Када смо стигли пред Гранд Хотел питао ме
је да ли сутра крећем на успон, и који. Одговорио сам да
сам намеравао да сам пођем, иако у то нисам сигуран. „Ја
Вам могу помоћи, па Ви размислите, већ од осам ујутру
можете ме наћи пред неким од ових хотела“, рече и окрену
се према њима како би се сетио о коме се тачно ради.
Вратио сам се у собу под утиском свега што ми се до-
годило; од часа када сам са Андреом кренуо на Колбикон
па до понуде да ми буде водич на сутрашњем успону. Мада
ми то није била првобитна намера, узео сам у обзир и так-
ву могућност да проведем још једну бесану ноћ, што би
доиста било превише, а носило би и опасност да се због
тога осетим несигурним. Убрзо сам изашао и отишао прво
да вечерам, а затим и на улице које су биле пуне пролаз-
ника и шетача. До један сат иза поноћи био сам у неком
кафићу, за столом су ми се придружили један брачни пар
из Чешке, обоје су били у средњем добу, он је био драмски
писац, а она глумица. Не знам зашто су разговарали час на
енглеском, час на чешком језику, нити сам успео да пого-
дим ко је које националности, што ми је тада било пот-
пуно неважно у односу на њихову причу о земљама у ко-
јима су гостовали и успоменама које су имали. Могао сам
тако да их слушам читаву ноћ, уз њих ми се расположење
поправило и бијах весео, но умор је узимао данак и више
нисам могао да се борим даље. Некако сам се довукао у
собу иу одећи се бацио на кревет.
Као и прве ноћи, сањао сам онај звук пљувања, само
што је сада био јачи и некако језив.
После тога више нисам могао да спавам, но још увек
бијах преуморан да се окренем на другу страну и пружим
руку према ноћном ормарићу на коме сам оставио ручни
сат. Ослушкивао сам завијање ветра када у неком часу
зачух неке гласове напољу, били су све разговетнији и до-
лазили су од мушкарца и жене. Устао сам и кренуо у купа-
тило, помисливши да су ово двоје они драги Чеси које
упознах, а онда схватих да су стали пред вратима моје
хотелске собе. Иако су разговарали тихо могао сам сваку
њихову реч да разумем.
Не могу рећи да ли су били пијани, и чинило ми се да
је она наслоњена на врата, а мушкарац да јој се претећи
уноси у лице.
– Можеш ли сада да причаш о томе? Чекам! – рекао је.
– Но, шта ти се десило да сам ти био толико потребан?
Ким, зашто си ме молила да одмах допутујем у Италију?
– Пре него што сам одсела овде, ишла сам у освајање
Сиула Гранде – казала је та жена.
– Преноћила сам у једном планинарском дому у коме
сам упознала неког човека из Енглеске. Његово име није
важно, мртав је, убила сам га, мада сам ја могла бити жртва.
– Како то? – питао је мушкарац изненађено, и по гласу
схватих да се мало одмакнуо од ње.
– Он је био убица, као ти Анест или као ја, схватила
сам то из његове приче, све је исто као у нашем случају, с
том разликом што су само друге планине у питању –
одговорила је.
– Како то обично бива, једном смо се морали срести.
Он наравно није ништа посумњао, позвала сам га у своју
собу и почела да водим љубав с њим. Неколико тренутака
је била тишина, ваљда се нечег била присетила и ослуш-
нух да дише некако брже, као да губи контролу.
Искористио сам ту пометњу и сасвим сам се прибли-
жио вратима. По њеном дисању закључио сам да је запла-
кала.
– Има још једна разлика, то како ме је пљувао по телу...
– рекла је.
– Да ме до краја понизи, и осуди.
– Немој више, схватио сам, идемо у нашу собу – затим
одоше, и чух како се откључавају врата једне собе која је
по свој прилици била на крају ходника.