КОРАЦИ



Владан Матијевић


САЧУВАТИ КРИЛА



ЛИЦА:

ОН – старији младић, инвалид
ОНА – адолесценткиња
МАЈКА – њена мајка
ОТАЦ – њен отац
ПОЛИЦАЈАЦ – огроман човек
МИНИСТАР – младићев отац

Комад је једночинка која се састоји из осамнаест сцена.

Радња комада се одвија:

НА УЛИЦИ –Широк тротоар, испред коловоз. Иза је зид,
његова розе фасада је у доста лошем стању. Саобраћајни
знак забрањено заустављање и паркирање. Недалеко је
полуотворена, црвена, пластична кабина са телефоном.
Покрај кабине је клупа.

У СТАНУ – Стан њених родитеља, богато уређен, уље на
платну, фотеља, телевизор окренут ка публици. У једном
кутку ђачки радни сто, изнад кога је о зид окачен
распоред часова и постер неког холивудског лепотана. Ту
је и фрижидер.

У ШАТОРУ – Његов шатор, призор беде и тешког сиро-
маштва. Отоман, плинска боца, дурбин, тигањ, тањири,
крпе... Масивни, бакарни свећњак са свећом. О цераду је
окачена похабана мапа неба. Иза отомана је канап са
вешом који се суши. Веш разних, претежно веселих боја.
На централном делу позорнице је УЛИЦА, у десном крају
позорнице је СТАН њених родитеља, у левом крају је ње-
гов ШАТОР. Светлост обасјава онај део позорнице на ко-
јем се одвија радња.

Све МУЗИЧКЕ ТЕМЕ у комаду изведене су на виолини.

Тема 1 је брза, буди весела осећања.
Тема 2 је знатно спорија, буди романтична, уједно и
носталгична, сетна осећања.
Тема 3 је валцер.

ПРВА СЦЕНА – УЛИЦА

Све време док не почне дијалог траје МУЗИЧКА ТЕМА (1).
Она пролази поред њега, не погледа га. Он у инвалидским
колицима. Око његовог врата и тела омотала се велика
црна змија. Иза њега, на великом усправљеном картону
залепљене су фотографије разних људи који су се фото-
графисали са том истом змијом. Испод његових ногу
картонска кутија са ситним новцем и неколико папирних
новчаница мале вредности. Весео је и насмејан. Непре-
стано певуши неку песмицу. Гледа за њом све док она не
замакне. Кад се она изгуби из видног поља, он пева још
гласније, и даље је весео и насмешен. Она се враћа. Иде ка
њему из супротног смера, ни овог пута га не погледа. У
руци носи кесу са намирницама из продавнице. Он јој се
обраћа, и она се зауставља. Гледа га радознало.
ОН: Како се ти, кестењоока, зовеш?
ОНА: Шта те брига.
ОН: Необично име за једну девојку.
ОНА: Не бих рекла. Данас је ово име доста модерно и
врло често.
ОН: Могуће, ја нисам у тренду.
ОНА: То се види. А ти, како се зовеш?
ОН: Ја сам Љубав Твог Живота.
ОНА: Драго ми је.
Она се примиче тик уз њега и нетремице гледа у његову
црну змију.
ОН: Хоћешли да сефотографишешсамојомљубичастомбоом?
ОНА: Нећу.
ОН: За тебе је бесплатно.
ОНА: Бојим се.
ОН: Нема разлога. Она још никог није удавила.
Она стоји збуњена, неодлучна. Он хитро ставља змију
око њеног врата. Она се радује, али се уједно и боји. Гледа
у њену главу изблиза.
ОНА: Тешка је. Али има лепо лице.
ОН: Има, носио сам је на пластичну операцију.
ОНА: Стварно?
ОН: Шалим се. Природно је лепа.
Она се смеје. Па се смеје и он. Обоје се од срца смеју.
Он је фотографише. Узима натраг боу. Она је милује.
ОНА: Како ти се зове боа?
ОН: Змија Гибон.
ОНА: Дивно име. Са чим је храниш?
ОН: Седам дана једе ДА, седам дана једе НЕ.
ОНА: Интересантно.
ОН: Јесте, мада врло једнолична исхрана.
ОНА: Ево јој један колут качкаваља и један јогурт.
ОН: Немој, молим те. Имамо.
ОНА: Узми слободно, њиме желим да ти платим фотографију .
ОН: Хвала. Обожавамо да пијемо јогурт. А шта ћеш ти без
јогурта и качкаваља?
ОНА: Не треба ми. Фрижидер ми је пун млека и јогурта,
паштете и качкаваља. Мама и тата кад хоће да се свађају,
пошаљу ме у продавницу и увек наруче једно те исто.
ОН: А што им дозвољаваш да се свађају?
ОНА: Шта могу?
ОН: Имате ли телевизор?
ОНА: Имамо.
ОН: Пусти им цртане филмове и реци им да буду добри.
ОНА: Мислиш да би то помогло?
ОН: Покушај.
ОНА: Добро, идем сад. Ваљда су до сад завршили. Ако
нису, пустићу им Калимера.
ОН: Чувај се. И хвала ти. Никад нисам оволико зарадио за
једно фотографисање.
ОНА: А када да дођем по фотографију?
ОН: Што пре, да се боје не разлију.
Она одлази улицом, окрену се и весело му махну. Он гледа
за њом и маше јој.
Кратка МУЗИЧКА ТЕМА 1.

ДРУГА СЦЕНА – УЛИЦА, И ДАЉЕ

Лаганим кораком прилази му полицајац. Сагиње се и из
његове картонске кутије узима једну, али највећу новча-
ницу. Он се прави да то не примећује. Полицајац га гледа
испод ока. Испрва презриво, али како време више протиче,
гледа га са све већим уважавањем.
ПОЛИЦАЈАЦ: Данас си у колицима.
ОН: Аха. Змија Гибон воли да се вози. Штакама идем само
кад сам сâм.
ПОЛИЦАЈАЦ: Одакле ти тај питон?
ОН: Из Габона. Продавац ми је рекао да је из Гибона, што
је било од пресудног утицаја кад сам одабирао његово име.
ПОЛИЦАЈАЦ: Колико је дугачак?
ОН: Не много. Од главе до репа два метра, а од репа до
главе два метра и двадесет сантима.
ПОЛИЦАЈАЦ: Чудно.
ОН: Јесте. Фотографиши се са њом, можда на фотографи-
ји откријеш где нестаје двадесет сантима.
ПОЛИЦАЈАЦ: (Зачуђено) Је л’ то стварно, или ме зезаш?
ОН: Стварно.
Полицајац збуњен, двоуми се.
ПОЛИЦАЈАЦ: Не знам да ли смем на дужности.
ОН: Смеш. Ја ти гарантујем.
Устаје, стоји на једној нози и почиње да ставља боу око
полицајчевог врата. Полицајац збуњен, не зна шта да ра-
ди. Боји се бое. Разрогачио очи. Он га фотографише, па
узима натраг боу. Полицајцу лакну.
ПОЛИЦАЈАЦ: Имаш ли још животиња?
ОН: Имам разних животиња са разних континената, из
Азије, Африке, Кине, Португалије...
ПОЛИЦАЈАЦ: Где их чуваш?
ОН: У парку.
ПОЛИЦАЈАЦ: (Енергично) Зезаш?!
ОН: Не. Само сам их добро камуфлирао.
ПОЛИЦАЈАЦ: Зезаш! Дај личну карту!
ОН: Пре неки дан си ми гледао документа.
ПОЛИЦАЈАЦ: Не расправљај са мном, поступи како ти се
каже!
ОН: Изволи.
Полицајац не узима личну карту, гледа у прсте који је
држе.
ПОЛИЦАЈАЦ: Зашто си налакирао нокте?
ОН: Ааа, то сам нокте пустио и налакирао само на десној
руци.Много ми је важно да знам која ми је која рука. Знат-
но боље свирам кад гудало узмем у десну руку, а виолину
ставим на лево раме.
ПОЛИЦАЈАЦ: Је л’ и други виолинисти тако обележавају
руке? (Узима му из руке личну карту.)
ОН: Само момци. Ожењени ставе бурму на средњи прст
десне руке, и тако знају.
ПОЛИЦАЈАЦ: Свашта човек данас може да чује.
Одмахује главом и гледа у личну карту, па у њега, па у
личну карту. Враћа му личну карту.
ПОЛИЦАЈАЦ: У реду је.
ОН: Само да знаш, жалићу се што ме свакодневно легити-
мишеш.
ПОЛИЦАЈАЦ: Коме ћеш се жалити?
ОН: Мој отац је министар у влади.
Полицајац га зачуђено гледа.
ПОЛИЦАЈАЦ: Ма немој!
ОН: Јесте, јесте. У Министарству за рад и социјална пита-
ња... И за мањине.
ПОЛИЦАЈАЦ: Еј, не зафркавај!
ОН: У ствари, он је министар полиције. Добро сам се сетио!
Тачно, министар полиције.
ПОЛИЦАЈАЦ: С места престани!
ОН: Ако те зовну из његовог кабинета, немој да се зачудиш.
ПОЛИЦАЈАЦ: Чујеш ли шта ти кажем: престани да се
зафркаваш са мном!
ОН: Извини. Нећу више.
ПОЛИЦАЈАЦ: Молио бих те да поштујеш закон док си у
овом граду.
ОН: Заувек ћу остати у овом граду.
ПОЛИЦАЈАЦ: Зар ти ниси са овима што држе луна-парк?
ОН: Јесам. Али ћу да их напустим. Као што сам напустио
циркус са којим сам обишао читав свет, као што сам на-
пустио кућу у којој сам се родио, напустићу и њих, и оста-
ћу овде.
ПОЛИЦАЈАЦ: (Не прија му то што је чуо) Зашто овде?
ОН: Зато што лепшег града на свету нема.
Полицајац га гледа сумњичаво.
ПОЛИЦАЈАЦ: Па и нема.
Он из џепа вади кесицу бомбона.
ОН: Хоћеш ли бомбону?
Полицајац узима.
ПОЛИЦАЈАЦ: Хвала.
Прави кисео израз лица.
ПОЛИЦАЈАЦ: Ух, што ти је ова бомбона ружна!
ОН: Неко време, после није.
Полицајац преврће бомбону по устима и гледа у њега ра-
дознало и испитивачки.
ПОЛИЦАЈАЦ: А шта ти је било са ногама?
ОН: Возио сам мотор на зиду смрти, са својом девојком.
Представљали смо се као брат и сестра, Зоран и Зорица.
Жене које су нас гледале, плакале су.
ПОЛИЦАЈАЦ: Зашто су плакале? (И даље преврће бом-
бону по устима, киселог израза лица.)
ОН: Претицали смо се и једно другом пресецали путеве.
ПОЛИЦАЈАЦ: (Задивљено) Како то добро описујеш. Чи-
ни ми се као да вас гледам.
ОН: Свима је застајао дах.
ПОЛИЦАЈАЦ: И шта је онда било?
ОН: И онда сам ја начинио грешку.
Полицајац престаје да преврће бомбону по устима.
ПОЛИЦАЈАЦ:Ух!Башмикриво.Какојепрошла твојадевојка?
ОН: (Одсечно) Не бих о томе!
ПОЛИЦАЈАЦ: Само сам питао.
ОН: А могу ли ја тебе нешто САМО да питам?
ПОЛИЦАЈАЦ: (Зачуђено, увређено) Шта ти мене има да
питаш?
ОН: Знаш, ја много волим своју Змију Гибона, а једном
Цианину сам дужан неке паре, и он хоће да ми је узме ако
му до сутра не вратим дуг , па те питам, можеш ли да ми
вратиш оних сто динара што си ми малопре узео, и ако
имаш, можеш ли на неко време да ми позајмиш три хи-
љаде?
ПОЛИЦАЈАЦ: Шта ти пада на памет! Којих сто динара?!
Ужурбано одлази.
ПОЛИЦАЈАЦ: (Љутито, и са презиром) Он мисли да сам
ја блесав! Безобразлук!
(Музичка тема 1.
Тама)

ТРЕЋА СЦЕНА – СТАН, НА КРАЈУ СЦЕНЕ И УЛИЦА

Свађа у јеку. Обоје (отац и мајка) у покрету. Отац се
спрема за излазак, мајка брише прашину по кући.
МАЈКА: Ако мислиш да ја трошим сав новац, зашто ми
онда не даш сав новац одједном, па да ја лепо располажем!
ОТАЦ: Зато што ти не умеш да располажеш. Ти би после
два дана рекла дај, а ја бих рекао немам, а ти би питала ка-
ко немаш.
МАЈКА: Значи, ја не умем да располажем новцем, а ти
умеш!
ОТАЦ: Да! Ја умем, зато га увек и имам!
МАЈКА: Па, имаш, кад си стипса! Да се ти питаш, сви би-
смо помрли од глади!
ОТАЦ: Само ти вређај!Мислишда ћештиме нешто постићи?!
МАЈКА: Не вређам, износим чињенице! А тачно је да не
умем да располажем новцем, кад га немам довољно, и кад
ја плаћам све. Знаш ли колика је ставка храна?!
ОТАЦ: Не знам зашто се жалиш, кад ти увек дајем колико
тражиш!
МАЈКА: Дајеш, али ме прво ислеђујеш шта ћу да купим.
ОТАЦ: Никад те не питам за шта трошиш своју плату, са-
мо те питам за шта ћеш да потрошиш паре које ти ЈА дам.
Мислим да је то у реду!
МАЈКА: Зашто бих теби полагала рачуне где трошим паре
које сам ЈА зарадила?! То би ти хтео?! Ма немој! Трошим
их за заједничке потребе, првенствено за храну! Храна је
у овој земљи најскупља! Трошим их и за средства за лич-
ну хигијену, мада ти и сапун сматраш луксузом! (Тише,
паћеничким гласом) Не знам кад сам последњи пут себи
нешто купила!
Она улази у стан. Одлаже намирнице у фрижидер.
Отац и мајка је примећују, неко време говоре слабијим
тоном, али убрзо настављају да се свађају гласно, као и
пре њеног доласка.
ОТАЦ: Не бих се с тобом сложио ни по једном питању.
Ако се не варам и данас си нешто себи купила. Вероватно
нешто много јефтино, па то не рачунаш. Колико се сећам
теби је све јефтино. Кад ТИ нешто купиш, увек кажеш да
је ТО коштало САМО толико и толико. Теби је све САМО!
Тако ти се може кад ја све дажбине плаћам, и кад мало по
мало теби дам остатак плате. А мислиш да су струја, бен-
зин, огрев, комуналије јефтини. Ја мислим да су скупљи
од хране, и то доста.
МАЈКА: Да, најскупље је оно што ти плаћаш! Ја сам луда
што купујем на распродајама и на попустима, па можеш
тако да ми кажеш. Видећеш ТИ колико шта кошта кад ја
престанем да намичем.
ОТАЦ: Како можеш тако да причаш?! Чак и летовања
само ја финансирам!
МАЈКА: Оно ти зовеш летовањима! Оно су мучења! Ви-
ше никад нећу с тобом да идем на одмор.
ОТАЦ: А шта ти је фалило са мном?!
МАЈКА: Још питаш! Нисам се нимало одморила, мучила
сам се! Ти одлазак на Црногорско приморје зовеш летова-
њем? Одвратно!
Она (девојка) пушта телевизор и успева на једном каналу
да нађе цртане филмове. Мајка и отац неко време ћуте и
гледају у телевизор. Она забезекнуто гледа у њих, зачу-
ђена својим успехом... Међутим, они убрзо настављају
свађу. Она одмахује главом.
МАЈКА: Ја само желим да у једну фиоку обоје стављамо
своје зараде и да обоје узимамо кад коме колико треба. Тај
систем нашег функционисања могли бисмо назвати
К.К.К.Т. Кад Коме Колико Треба.
ОТАЦ: То не долази у обзир! За седам дана бисмо банкро-
тирали.
МАЈКА: Шта нас кошта да пробамо један месец тако да
функционишемо?!
ОТАЦ: Нас не кошта ништа, мене би коштало!
Звони телефон. Мајка подиже слушалицу. Отац користи
прилику да изађе из собе и тако оде са сцене.
ОТАЦ: (Одлазећи, себи у браду) К.К.К.Т. Свашта!
Светлост обасјава и улицу. Тако су истовремено обасјани
и стан и улица.
Он стоји на улици, уз говорницу. Ослања се о штаке, и
држи слушалицу.
МАЈКА: Хало?
ОН: Могу ли добити лучицу, најлепшу на свету?
МАЈКА: Мене тражите? (Кокетно)
ОН: Ви сте госпођо прелепи, али на овом свету има једна
лепша од вас. То је ваша кћерка.
МАЈКА: (Одмиче слушалицу и завидно гледа у кћерку.
Саркастично) За тебе, госпојице.
Мајка јој пружа слушалицу. Погледом тражи свог
супруга. Онда и она излази из собе и негде се губи.
Музичка тема 1.

ЧЕТВРТА СЦЕНА

– СТАН И УЛИЦА, ИСТОВРЕМЕНО
Она узима слушалицу. Сва утучена. Кад чује његов глас,
прво се запањи, али како разговор одмиче, постаје све
веселија.
ОНА: Хало!
ОН: Недостајеш ми осам стотина година.
ОНА: Откуд ти мој број телефона?
ОН: Дао ми твој брат.
ОНА: Ја немам брата.
ОН: Онда је то била твоја мајка.
ОНА: Откад познајеш моју мајку?
ОН: Ко каже да је познајем?
ОНА: Па, како ти је онда дала број?
ОН: Случајно.
ОНА: Срела те на улици и случајно ти дала број нашег
телефона? Је ли ти још шта случајно дала?
ОН: Није. Били смо заједно врло кратко.
ОНА: И не слутиш колико си срећан.
ОН: Она је једна дивна жена. Љубазно ме замолила да јој
заведем кћерку.
ОНА: То лажеш!
ОН: Можда.
ОНА: Ти си фуњара.
ОН: Ја сам твоја фуњара.
Смеју се. Па нагло ућуте. Неко време ћуте, обоје.Њу поно-
во обузима туга. Изненада се озари и наставља.
ОНА: Колико имаш година, моја фуњаро?
ОН: Израчунај.
ОНА: Како?
ОН: Недостајеш ми осам стотина година, а недостајеш ми
од рођења.
ОНА: Ја бих рекла да си ти рођен јутрос.
ОН: У неку руку и то је тачно. Јутрос сам упознао тебе.
ОНА: Ти си много препреден.
ОНА: Нисам препреден, само сам преден.
ОНА: (Смеје се) Јеси преден, али си толико преден да си
препреден.
ОНА: Није тачно. Преден сам таман колико треба.
Смеју се заједно.
ОНА: Шта сад радиш, моја фуњаро?
ОН: Лежим у кревету, умачем кекс у воду и доручкујем.
ОНА: Сад је вече.
ОН: Знам, ал то ме не спречава да доручкујем.
Она се смешка. Неко време ћуте, обоје.
ОНА: Како ти је Змија Гибон?
ОН: Лоше. Појела МОЖДА, и покварила стомак.
ОНА: Јадница.
ОН: Не брини, биће добро. Ставио сам јој топлу облогу.
ОНА: Добар си ти.
ОН: Ја сам најбољи.
ОНА: И врло си скроман.
ОН: Ја сам најскромнији.
ОНА: Ти си фуњара!
ОН: Ја сам твоја фуњара.
ОНА: Лаку ноћ, моја фуњаро.
ОН: Лаку ноћ, лучице кестењоока.
Музичка тема 1.
Тама.

ПЕТА СЦЕНА – ЧИТАВА ПОЗОРНИЦА

Читава позорница је осветљена, али пригушеном светлошћу.
Она у чипканој белој спаваћици, боса. Он у доњој танкој
пругастој бело-плавој пиџами, и у горњој зеленој фротир-
ској пиџами, на глави му је шарена капа са кићанком.
Такође је бос.
Све време траје МУЗИЧКА ТЕМА 3, и у време одвијања
дијалога траје музика, на почетку тихо, како време
одмиче све гласније.
Њих двоје причају, прилазе једно другом, одмичу се. Ходају
преко читаве позорнице. То што се догађа на позорници,
њихов је сан.
ОНА: Ти ходаш.
ОН: У сновима увек ходам. Понекад плешем.
ОНА: Ја волим да плешем.
ОН: И ја. Ја сам најбољи ноћни плесач на свету.
ОНА: Шта још волиш?
ОН: То што радим, то и волим. И обрнуто.
ОНА: Шта радиш?
ОН: Пре подне стојим на улици са боом око врата и мислим
о теби, поподне свирам виолину и мислим о теби. Ноћу те
сањам, као што видиш. И тако читавог живота.
ОНА: Дивно.
ОН: И ја мислим да је мој живот диван, најдивнији.
ОНА: Докле мислиш тако да живиш, докле мислиш да ме
сањаш?
ОН: До Судњег дана и дан дуже.
ОНА: Како смеш тако да говориш?
ОН: Ја смем све, ја могу све.
ОНА: Нико не сме и не може све.
ОН: Ја сам изузетак.
ОНА: Говориш ли истину?
ОН: Ја сам најистинољубивији човек на свету.
ОНА: Радује ме што си такав.
ОН: Такав ћу и остати, а и ти, молим те, остани таква каква си.
ОНА: Хоћу. Остаћу оваква до Судњег дана и дан дуже.
ОН: За узврат ћу ти давати најлепша могућа имена.
ОНА: Супер! Волим да добијам лепа имена.
ОН: Сигурно волиш и пустињу, лепа имена најбоље звуче
на врелом песку.
ОНА: Волим пустињу, мада никад нисам била у њој.
ОН: Одлично. Одвешћу те у Сахару. Промовисаћу те у ке-
стењооку принцезу западне Сахаре.
ОНА: Радујем се свим срцем. А шта ћеш бити ти?
ОН: Ја ћу бити твој најнежнији пустињски разбојник. Доно-
сићу ти опљачкано благо и поклањаћу ти најлепше камиле.
ОНА: Волим животиње, волећу и твоје камиле.
ОН: Онда их сањај... Ја сад идем, кестењоока принцезо, а
ти сањај мале камиле.
ОНА: Какве су оне док су мале?
ОН: Знаш како су лепе, као бомбоне.
ОНА: А где ћеш ти?
ОН: Идем да опљачкам караван трговаца драгуља. Нај-
крупнији драгуљ поклонићу теби.
ОНА: Не иди. Не требају ми драгуљи, хоћу да плешемо.
Музика гласна. (И даље МУЗИЧКА ТЕМА 3.) Једно другом
прилазе и играју валцер. Играју преко читаве позорнице,
преко улице, и испред њеног стана, и испред његовог
шатора. Њихова игра траје пуних три-четири минута.
ТАМА.

(Одломак из истоимене драме.
Драма ће ускоро изаћи у књизи ЖИЛАВИ КОМАДИ,
издавачка кућа Градац.)