ЗАПИС ДРУГИ

Под уроком трава јабуку је клела
Да без стабла сазри у чистоту свиле
Реч у којој су се отровнице свиле
Лику свом насупрот обала је срела,
Загрли се Сунце с тајним крвотоком
И кретоше воде другачијим током.
Колосеци звезда кад забрује хуком
И небеса усне окрилаћену хрид
Тад близина снега таћи ће ме руком
Распетог у ноћи на светлосни зид.

МОЛИТВА ВОДИ

Снагу, снагу речи подари ми Водо
За самртну росу звездом што се у сну јавља
Јер је земља сита мога зла и здравља
Заведе ми поглед кад низ поље одох
Да умијем лице пре празника желим
Пре но што се одраз мој тишини преда,
Кривицу и казну у колевци делим
Са умрлим што ми на узглавље седа
Тешко бдење зора наменила воћу
И биљци што клија из голог стрњишта
Одзвук мога гласа пробуди ме ноћу
Препун прошлих ткања и црнога пришта
О, смрти што жањеш непомичном сликом
Додирнула све си ал’ те не чу нико

ВЕНЧАЊЕ

Склонише се птице
За звучна буњишта
Попадали нице
Светови у ништа
Кад додирнух кужно
Узглавље и грање,
Иза смрти тужно
Отпоче венчање
Кад подземном благу
Принех светлу жртву,
Дочеках на прагу
Ја невесту мртву.

НА ПОЧЕТАК

У ваздуху рибе разапеле мреже
За помрле ловце из светлосног чуна
Док прелива стравно вода себе пуна
Иза голог брда пале звезде леже
Изнад земље биљке без корена висе
Под земљом је Небо што у празно зрије
Где ћемо тад бити кад звук црне мисе
Учини да Сунце под морем се скрије
Саћа су пуна зла и уснулих пчела
Док у шуми плешу скамењена тела
Последњи траг јутра односе возари
Реком где се искра мутног светла зари
Навире стихија чује се лаве пој
Јеси ли ти речи или је одјек твој

МОЛИТВА

Дај ми светла ходу испод пустог сунца
Земљо која бдијеш крај последњег зида
Из урвина мрачних за мене бегунца
Дај милости јутру што ми руке вида
Горчину премести где увиру речи
У злу мога вида уздарја да спречи
Смрти што се песмом опет рађа чиста
Кад вода заноћи на самртном слављу
Колевку пробуди од јасноће плављу,
Где кроз таму алем на узглављу блиста

ПЛОВИДБА

Обале далеке у кости ми срасле
На пловидби ноћас док море пенуша
Под капцима сву ноћ реч ме моја куша
Док су ми лађари само звезде згасле
Чекам прве сате и почетак дана
Да изнедрим речи светлом узнесене
И излечим глас свој од потоњих рана
И отмем од смрти све границе њене
У ваздуху хладном урла вал помамни
На сусрет ме сећа са гласником тамним
Док с понором мене привид слуха веже
У материци ја сам унајмљен да мрем
Нек из мога ока црне птице беже
Ја узнећу се будан на светлосни трем

САМРТ СЛУХОМ

Слухом ли такнем нутрину мрака
Пламена хладног лет ме сколи
Под стидом звезда без светлог знака
Опет се сенком рађамо голи
У камен зрије заглушје зоре
Да пустим сатом окопни море
Реч се узнесе милошћу пада
У гласу ничу волшебна платна
То горким јазом посвета златна
Опет ме иска без сна и склада

ПЕСМА И СЛУТЊА

Горчином биље из земље ниче
Док у ваздух ветар гатке мртвих сриче
Да намере ноћи не наслуте зоре
Нека Сунце усни слеђени дар лета
И заборав се такне изгубљеног цвета
Док загрљај њихов не скамени горе
Привид тка празнину на разбоју црном
Да загуши песму која спречи надом
Да се ткање мрачно не посвети трном
И не клоне светлост небуђеним градом
О, загробна шумо чији такох лист
Узми ме низ воду где путујем чист

РОНДЕЛ СУНЦА

Сјај твог присуства нек ускрсне вале
Мора које вида слух зрачних фонтана
Док ваздух не усни прозрачне кристале
Кроз празник и спокој нетакнутог дана
Материнство вида кад такне свежину
Неких давних звезда што су милост дале
Јутру које слути благослов у вину
Сјај твог присуства нек ускрсне вале
О, пречиста зоро чије сене пале
Бдију над тишином пламеном свог крила
Сјај твог присуства нек ускрсне вале
Зоре што је звуком пре свих зора била
Кад започнеш бљеском нежну бербу лета
Позајмљеним светлом простори се кале
Бистрином што чува снагу древног света
Сјај присуства твог нек ускрсне вале

КЛЕТВА

Ја пожелех речи неспокој и тмину
Да предели пусти о подушју мину
И захватих воду на саставку река
Док ме покој мраза на раскршћу чека
У часне сам земље примакнут близину
Са откоса мртвог дигоше се сене
У недрима змију кад буђење прене
Под руком ми цвета биљка сеновита
Док ми кућа слути тиху жртву жита
Далеки лађари долазе по мене

НА ПЕСНИКОВОМ ГРОБУ

Подивљала сено што ми ствараш лице
О, моливо слепа сужањства и јаре
Гласом када видаш светлосне олтаре
Ти си звук што оста од слућене птице
У грозници звезде кад спустише чела
Загрцну се земља прахом мога тела
И отпоче страва узлет и бистрину
Да освешта ваздух што у таму ствара
Уздарје лепоте и буђеног дара
У немушти простор крик се заклан вину
Ја пливач низ бездан ког последња вода
Ка узглављу носи сребрне тишине
Пуштам да јарболе изгубљеног брода
У свитању зора обасја и мине
Понорница јава нек се роди са мном
Колевком што зрије на узглављу тамном
Нек се подам слуху далеких спавача
Сада пева славље скамењених соба
Док бдије над цветом отвореног гроба
Песма пуна стида, шкргута и плача

ТРЕНУТАК ШКОЉКЕ

Снолик плес у теби иска
Трептај који ветар љуља
Звучном складу кретња блиска
Узноси те изнад муља
Узглављем где тама бива
Заведену у мирноћи
Затече те час што скрива
Простор с друге стране ноћи
Милост мора кад обасја
Славља твоја непомична
Музиком се прену класја
Буђењима чистим вична
Трепти твоје стрепње сена
У лепоти посвећена

ГЛАСОВИ

У ноћи без згаслих звезда препуној ковитлаца
Где месец је једини пут и рана изнад воде
Устају, плешу тада гласови бивших мртваца
Родослов савести наше са собом мирно воде
Одбегла реч у њихова сагласја светлост баца
Јер време буђења нашег зри у гласу мртваца
Рођења и смрти чисте кад исти постане час
Последња птица ће крилом прекрити време за нас
У реч од зора светлију ноћас се песма скрила
Будућност ће прошлост бити у сну самртне баште
Кривица наша и клетва пре сваког зла је била
Ноћас смо плод што цвета у тами њихове маште
Невидљив постеље простор опет се слухом јавља
Док бдију у срцу пустом ткања немуштог славља
Нека нам додири копне у сен тамних теснаца
Јутро препуно биће гласова бивших мртваца

СКАСКА

Говорио ваздух сенкама са зида
Измишљеним гласом у камено време
Недоходом јутро зазидало теме
Сунцу што се трипут склони испред вида
Узнесе се тмина у загрљају злом
Колевке и гроба на узмаку дана
Посветила се вода бисером и сном
Освештана светлом са звезданих страна
У нигдини Колач милошћу пресечен
Даривао понор и простор затечен
Испод земље пусто одметну се цвеће
Часови далеки у бездану били
Узалуд су птицу под окриљем крили
Из мрклине никад узлетети неће