Осврт на песнички развој Драгане Младеновић могли
би започети из два особена угла, и сваки од тих покушаја
носио би са собом опасности насилног уопштавања, као и
ризичност површних запажања и закључивања. Али, као
што је пре двадесетак година приметио старији и иску-
снији колега у предговору једној песничкој антологији,
без оваквих разматрања не би ни било теоријске мисли о
књижевности. Чини се да поједине ауторске индивидуал-
ности не бисмо ни могли спознати без почетних генера-
лизација које, као и свако помоћно средство, с временом
бивају одбачене као сувишне.
Дакле, због предмета овог изучавања није наодмет има-
ти у виду податак да Младеновићева долази из Панчева,
које на крају 2008. године (када овај текст настаје) слови,
уз Београд и Нови Сад, за један од најважнијих културних,
уметничких и књижевних центара Србије. Наиме, у овом
банатском граду успешно егзистирају rock, стрип и књи-
жевна сцена, а ову последњу су у протеклих неколико годи-
на обележиле три ауторске личности које представљају
битан део онога што критичари називају „новом песнич-
ком генерацијом“ на овим просторима. То су Јасмина То-
пић, Дејан Чанчаревић и, наравно, Драгана Младеновић.
И док се поезија Топићеве издваја из ове групе ненаметљи-
вом сентименталношћу , у исто време песничко стваралаштво
Чанчаревића и Младеновићеве повезује изражен социјал-
ни ангажман. Наравно да је и тешка друштвена ситуација
у Панчеву погодовала развоју тако снажних активистич-
ких поетика. Наиме, бројни економски, еколошки и други
проблеми у овом граду непобитно су утицали на рађање
сурово реалистичне поезије која и поред свеприсутног не-
адовољства и бунта, често одише и резигнираношћу, као и
недостатком вере у некакву суштинску промену. Свакако
да то није повлаштена карактеристика панчевачке песнич-
ке и уметничке сцене, већ једно од битних обележја књи-
жевних струјања иу другим градовима, а посебно у Бео-
граду и Новом Саду. Стиче се утисак да је генерација, која
је ступила на српску културну сцену након петооктобар-
ских промена 2000, изгубила сваку илузију о некаквом бо-
љитку, а да сама чињеница о непостојању таквих илузија
с временом постаје све неподношљивија.
С друге стране, песнички развој Младеновићеве могао
би се исказати и кроз снажну експанзију нове женске пое-
зије у последњих неколико година, а која је свој врхунац
доживела, по мишљењу аутора ових редова, у години која
је на измаку. Овом приликом треба споменути неколико
запажених песничких првенаца у 2008: Поема преко Соње
Веселиновић, Макулалалалатура Маје Солар, као и две
поетске збирке у овогодишњој едицији Прва књига Ма-
тице српске: Импресионистички кадрови Соње Јанков и
Технологија маме Љиљане Јовановић. Поред недавно објав-
љене збирке прозаида Весне Вујић под називом Ретро-
градња, истиче се и Омот списа, за сада последња Драга-
нина књига, такође објављена ове године. У том смислу,
Младеновићева кроз својих пет ауторских збирки трага за
самосвојним и непатвореним изразом у мноштву женских
гласова који се поетички, али и идеолошки, покушавају
позиционирати на српској песничкој сцени.
Већ у својој првој поетској књизи под називом Нема у
томе нимало поезије (2004), Панчевљанка нам испоручује
арсенал болно огољених и за читање нимало угодних пе-
сама. Као да је поезија изгубила онај ореол оплемењеног
простора где све ствари добијају неки нови, прочишћени
смисао. Башнапротив, у овим песмама животи ликова и њи-
хови односи делују суровије од саме стварности. У бли-
ском додиру са оваквом поетиком стоји изјава сплитског
новинара и писца Бориса Дежуловића поводом његове пе-
сничке збирке Пјесме из Лоре о томе како му је циљ био
„изазвати код читатеља душевне боли“. Чини се да улога
поезије није више у исцељујућем преобликовању света
које подразумева и својеврсни бег од њега, већ у непре-
кидном суочавању са тим светом, при чему баш нико није
поштеђен. Лирски јунак/иња у овој књизи је неко ко је у
годинама када највише очекује од живота. Насупрот так-
вим очекивањима, истински, богат и поетичан живот као
да непрестано измиче актерима ових стихова. Свакодневи-
ца је понекад тако мучна да чини сувишним сваки идеал,
односно илузију о томе како би егзистенција требало да
изгледа. Људско битисање се тако своди на емотивно и ду-
ховно животарење, које се испољава кроз испразну кому-
никацију, аутоматизоване радње и маштарење које самом
себи представља циљ.
Овакве поетичке елементе песникиња ће задржати иу
својој следећој збирци под називом Распад система (2005),
која је објављена у коауторству са сликаркама Милицом
Ракић иШејмом Продановић. Наиме, песме Драгане Мла-
деновић у овој књизи прате ликовни радови поменутих
уметница, те сивим тоновима доприносе суморној и пе-
симистичној атмосфери. Драгана ће се у уводној, и рекло
би се, програмској песми Ко је убио поезију обратити мла-
дом поети, па му иронично скренути пажњу на опасност
од ископавања мртвог песника: „Можда ће ти припасти
част/ Да му објасниш/ Зашто је поезија/ Ових дана/ Умр-
ла.“ Као што се да приметити, Банаћанка врло доследно
спроводи песничку замисао о огољавању и депоетизацији
сопственог дискурса, и то ће важити као опште место иу
њеним будућим збиркама. Попут већине песника и песни-
киња њене генерације, и код Младеновићеве је уочљива
скепса у моћ, улогу и значај поезије данас, па се отуда и
јавља ироничан однос према овој теми. Као иу првој књи-
зи, и овде се истиче промишљен концепт у грађењу збирке
и повезивању песама у засебне циклусе, а ту карактери-
стику ће песникиња у потпуности развити у наредна три
издања.
Већ у следећој песничкој књизи Творница (2006) Дра-
гана покушава пронађе узроке који су довели до безнађа
којим се бавила у претходним делима. У шест целина које
назива „погонима“, песникиња се бави творењем једног
врло специфичног песничког језика. Тај језик с једне
стране црпи сировине из наше свакодневне фразеологије,
која у другачијем контексту добија потпуно ново, поети-
зовано значење. С друге стране, користи се језички ма-
теријал из разних речника, историјата, приручника, лек-
сикона и сличних знаних и незнаних књига које су смисао
свог постојања потрошиле у једном времену које је
неповратно иза нас – периоду југословенског само-
управног социјализма. Елиптичан, ненаметљиво иронич-
ан и горко духовит, језик Творнице нас уводи у процес
фабриковања једне ограничене, малограђанске свести
подложне разним политичким, идеолошким, и другим ма-
нипулацијама. Као да се читатељу на крајње суптилан на-
чин сугерише да је увод у свеопште насиље на овим про-
сторима извршен пре свега насиљем над језиком, а затим
и помоћу тог истог језика. Тако бирократизован, аутомати-
зован, осиромашен и отуђен језик послужио је као једна
од кључних полуга за рушење старих, и успостављање но-
вих друштвених система. Оно што је парадоксално у кон-
цепцији Творнице, јесте чињеница да је прича о једној крај-
ње бездушној дехуманизацији изведена кроз непретенци-
озну језичку играрију. Због оваквих језичких и концептуал-
них иновација, ова збирка остаје један од занимљивијих
песничких експеримената у новијем српском песништву.
Асоцијални програм (2007) је њена четврта поетска књи-
га,у којој се указује на одлуку песника да пре изабере усам-
љеност оличену у писању поезије и тако побегне од
стварности, него да се покуша суочити са истом (Асоција-
ла као ново осећање себе). Тако се лични идентитет више
не остварује кроз односе са другима, већ кроз самоћу и
песничко стварање. Вероватно се због тога песникиња
окреће личним и породичним историјама својих јунака, а
притом остаје загонетка о утицају фикције, односно реал-
них догађаја на развитак појединих циклуса у овој збир-
ци. Тако се у Циклусу Урбана Успенског фрагментарно пра-
ти пут истоименог јунака, који своју потрагу за иденти-
тетом спроводи, пре свега, кроз телесни живот. У циклусу
Божанствене ауторка се са префињеном иронијом и па-
родијом односи према културном наслеђу, пре свега оном
религијском. Песме попут Записа Симеона Дијака, Добра
о којем се не говори и Божанствене представљају минија-
туре у којима се кроз интимне доживљаје лирских јунака
покушава досегнути осећање божанског , а такве претен-
зије обично се претварају у своју супротност. Личне дра-
ме у Асоцијалном програму редовно су исказане у фраг-
ментима, па тако сваки покушај склапања делова у не-
какву коначну целину за читатеља представља захтеван,
али и привлачан задатак. Циклуси Практични савети за
улазак у Асоцијални програм, као и Генерални преглед
представљају својеврсне пародије на писање аутопоетика,
иу њима Младеновићева још једном исказује свој подруг-
љив однос према поезији.
У петој, и за сада последњој збирци панчевачке песни-
киње под називом Омот списа (2008), наставља се истра-
живање личних, породичних и националних историја, али
овога пута помоћу писаних докумената, у којима, чини се,
ипак преовладава фикција. Тако се пред читатељем смењују
циклуси састављени од упутстава о попуњавању форму-
лара, устава измишљених држава, летописа, бележака, тран-
скрипта снова, манускрипта, шпијунских досијеа, ратних
дневника, курсева народног језика, есеја о хигијени, оглас-
ника, житија, књига постања, закона итд. Заправо, Омот
списа јесте једна добро осмишљена пародија на писану
реч, у којој се песникиња поиграва са манијом записивања
свега што би могло представљати доказ о неком прожив-
љеном искуству. Стиче се утисак да су сви ти писани тра-
гови само „остаци остатака“ некаквог живота који је
далеко иза нас. Сваки запис је у тој играрији добродошао,
па и онај песнички, и зато се може рећи да је ова збирка,
између осталог , и аутоиронијска. Занимљиво, ни ствара-
лаштво других песника ту није заобиђено – у Попису ига-
ра пародира се чувени Попин циклус из збирке Непочин
поље кроз игру насиља, која у овим песмама делује много
озбиљније и суровије, него што нам то наслов самог одељ-
ка сугерише. У Закону о јавном бележењу песама Младено-
вићева аутоиронично говори о песничкој скрибоманији, и
тако још једном показује решеност да се суочи и обрачуна
са сопственом песничком судбином.
Узимајући у обзир продуктивност, поетско дело Пан-
чевљанке делује импресивно – пет ауторских збирки за
четири године! С друге стране, никако не можемо рећи да
у њеном случају квалитет заостаје за квантитетом. Младе-
новићева је, нарочито у последње три књиге, остварила
изузетан напредак који се превасходно огледа у осмишља-
вању и спровођењу нимало наивних поетичких конце-
пата. Један од њих јесте и доследно спровођење потпуне
депоетизације песничког израза, који Драгана на једном
месту назива „саботирањем поезије“. Поред тога, при-
мећује се и присуство ненаметљиво израженог активизма
у њеном стваралаштву, којим се не устеже да иу идеолош-
ком смислу покаже свој однос према свакодневици. Иако
се већ сада може закључити да јој најзрелија остварења
предстоје, сматрамо да је потребно истаћи Драгану Мла-
деновић као предводницу нове песничке генерације на
овим просторима. Парадоксално, будућност поезије пове-
рена је њеним „саботерима“.