КОРАЦИ


Ђорђе Деспић

ТРИ ПОЕТИЧКЕ ИГРЕ



Соњa Јанков: Импресионистички кадрови

Љиљане Јовановић: Технологија маме

Драганa Бошковић: Фауноменологија

Едиција Прва књига Матице српске, Нови Сад, 2008.
Настављајући полувековну традицију афирмације
младих књижевних талената, Матица српска је и у 2008.
години кроз своју чувену едицију Прва књига објавила
рукописе три, по свему судећи, сазреле ауторке. Привлач-
ност овог кола јесте у чињеници што су пред нама оства-
рења која одликују не само убедљива и креативно игрива
решења, већ их поетички потпуно различита полазишта.
У питању су две песничке књиге, Импресионистички кад-
рови Соње Јанков и Технологија маме Љиљане Јовановић, и
једна књига кратке прозе Драгане Бошковић,Фауноменологија.
Песничка књига Соње Јанков почиње заправо, и завр-
шава се поетском прозом, а унутар овога оквира смештена
су 22 лирска „кадра“. Сам почетак дат је у једној наглаше-
ној фантазмагоријској атмосфери, у једном амбијенту који
прожима и митску и ониричку стварност. Ове поетске про-
зе су фукнционалне, не само јер представљају бајковити
увод у свемогућност кадрова који следе, већ и зато што
одају ону поетичку интенцију која одређује природу тих
лирских песама, по којој је (поетска) мисао такође саткана
од светлости, те се и она објављује визуелно, колористич-
ки. Отуда свака песма, сваки кадар за свој поднаслов има
и одређену боју, најчешће специфично изнијансирану, чи-
ме се сугерише да сами стихови лирског текста, произаш-
ли из одговарајућег мисаоно-емоционалног доживљаја,
управо конституишу одређену боју у појавном, чулном
свету. Отуда наглашени лирски доживљај света Соње Јан-
ков у Импресионистичким кадровима јер, у том случају,
сваки колористички детаљ, свака визуелна обојеност
представља објављење лирске онтолошке структуре све-
та. Запажање боја, тако, није само резултат једноставне чул-
не перцепције света, већ постаје, мистично и метафизич-
ки, пројекција субјекатског доживљаја света. Стога свет-
лосна и колористичка изнијансираност код Соње Јанков
зависе од тајновитих поетских увида, односно од лирског
текста сваког кадра, од саме песме дакле, при чему су под-
наслови давани по произвољном и интимном критерију-
му, ослобођени било какве тежње ка некој унапред утврђе-
ној симболици.
Занимљиво је, међутим, како песникиња изводи струк-
туру својих песама. Свака од њих изграђена је на једном
незаустављивом току лирске имагинације, где се мотиви и
слике међусобно везују начелом мистичних суседстава.
Овај зачудни метонимијски принцип рађа схватање по ко-
јем су сви мотиви ових лирских текстова подједнако важ-
ни у својој универзалној упућености једних на друге.
Судбину или повест сваког детаља у тако оствареној песми
преноси поетски сажето, те бива зачудно, али опет и лир-
ски подразумевајуће, „узрок“ следећег мотива. Импресио-
нистички кадрови почивају управо на доследном консти-
туисању таквих, рекло би се суматраистичких низова, који
откривају скривене структуре у условљеностима света,
стварајући једну убедљиву флуидно, интуитивно и
мистично исписану мапу света.
На сличном принципу у Импресионистичким кадрови-
ма почива и имплицитно схватање књижевности као јед-
ног непрекидног и такође неухватљивог интертекстуалног
процеса у којем, рецимо, један иза другог , или један из
другог , произилазе Еурипид, Гете, Толстој. Књига заврша-
ва искораком из фантастичког и ониричког лирског круга
у свет реалног , и то мотивом обичне дечије бојанке, поигра-
вајући се тако, и потпуно релативизујући обликована и
обликујућа значења претходна 22 сликарска кадра.
Поезија Љиљане Јовановић подразумева потпуно дру-
гачију поетику, односно ова поезија писана је кроз призму
јасно одређених теоријских претпоставки. Пратећи струк-
туру ових песама читалац одмах увиђа да нема посла са
изградњом песме кроз нешто, рецимо, што би се означило
као уобичајени песнички поступак. Први утисци су да је
ово поезија која комбинује повремену (нео)авангардну тра-
дицију са уочљивијом и присутнијом поетском стратегијом
која извире из теорије женског писма. Наиме, у првим
циклусима Технологије маме, мотиви и песничке слике
очито су изграђени на изобличавању и демонтажи тра-
диционалног песничког израза („Моја мама је компоно-
вана“), док се структура песме изграђује кроз насумично
довођење у везу тако изграђених мотива. Овакав поступак
успостављен је на стваралачком опредељењу да се песма
не успоставља као кохерентна целина, да она не поседује
и не посредује значење кроз заокружену и складну форму
која би одговарала традиционално успостављеном видо-
кругу очекивања читалаца. Отуда се у складу са каракте-
ром изгубљене целовитости света и смисаоне постојаности
значења најпре обликују кроз фрагментарну исцепканост,
одсуство кохеренције и континуитета, и апсурдно онео-
бичавање песничких слика, посебно у циклусима Враћај-
те се, вештице! и Разгледнице предграђа.
Међутим, поезија Љиљане Јовановић своје пресудније
поетичко утемељење заснива на теоријским постулатима
женског писма. Ова концепција уочљива је већ у првом
цилусу Технологије маме, у којем се тематизује однос мај-
ке и кћери, али је јасно присутна и при тематизацији же-
не/женскости у последњим циклусима (Жена за појести,
Сценарио за распевани растанак). Песникиња разграђује
традиционални песнички поступак дискурсом који у
контексту ових тематизација упућује на деструисање оних
друштвених, културних, менталних структура које откри-
вају логоцентричност, односно фалократичност света, све-
та којим управља мушка доминација. Отуда је другачији
лирски поступак последица не само другачијег искуства
тела већ и језика, јер су и постојећи језик, али и канони и
естетска мерила, по феминистичкој теорији у знаку муш-
ког одређења („жена која рони дубоко/ изнеће на површи-
ну/ неразумљиву синтагму“). Стога је потребан нови језич-
ки и естетски код трагања заженскошћу, код који би исто-
времено и искорачио и унео пометњу у постојећи домини-
рајући систем обликовања смисла, на шта и упућују ови
аутопоетички стихови: „жена коју се трудиш да протума-
чиш,/ њена значења трансформишу се/ пребрзо, игра
бесмисла и одсјаји/ разнобојних кристала плаше те“, али
и сугеришу на рецепцијске потешкоће управо због суоча-
вања са другачијим текстом, телом.
Но, упркос обремењености и ограничењима које
овакве или било које друге теоријске концепције носе са
собом, Љиљана Јовановић не ствара песнички текст који
би био искључиво у служби неког манифеста, већ је у
питању теоријски освешћена поезија која у себи садржи
једну убедљиву лирску ноту, посебно у последња три цик-
луса у којима се заводљиво поиграва и самим ентитетом
текста и текстуалности, где се биће и род, али и лирски
сензибилитет, уписују у текст: текст песме тада фингира
идеју, емоцију, женскост субјекта.
Књига поетизоване кратке прозе Фауноменологија Дра-
гане Бошковић, толико тематизује мотив тела и еротског
да би брзоплети читалац могао чак закључити да је пред
њим заправо меко порнографско штиво. И заиста, језик
ових прича најчешће је страствен, узбудљив, експлицитан
у огољевању људског тела, емоција је узаврела, покрети
еротични а жудња усмерена према врхунцу. Али пажљиво
читање открива, заправо, да овакав поступак захтева да
читалац осим језичке поседује и теоријску компетенцију,
те да је овакав дискурс најчешће присутан као фигура ко-
јом се у различитим облицима и нијансама третира про-
блем рецепције на релацији аутор–текст–читалац, однос-
но проблем конституисања значења једног литерарног
текста.
Већ у првом циклусу, Ветровите приче, ауторка се
поиграва статусом читаоца и еросом, с тим да је оно уне-
колико дисперзивније у односу на остали део књиге. Ови
феномени се, тако, јављају у најразличитијим ситуацијама
и просторима, од ониричког простора и вечерњег туши-
рања, до хедонизма пушења и бизарне имагинативне суд-
бине угрушка у кардиоваскуларном систему, при чему је
готово увек присутна и једна димензија (само)ироније. У
причи Објава, на пример, литерарни текст се суптилно
опредмећује и нуди не само као место фантастичног су-
сретања са читаочевим сновима, већ и као фингирајућа,
обећавајућа постеља, у коју ипак нико не долази јер је то
само илузија, као уосталом и могућност конституисања
целовитог , заокруженог смисла текста. С друге стране, у
причи сугеришућег наслова, Огледала, тематизовање јед-
ног диско-флерта неосетно прераста у стратегију рецеп-
цијског завођења од стране самог текста као ентитета, јер
усмереност еротског дискурса/чина драматизоване нара-
торке покрива један неразлучуви идентитет, идентитет
који се зрцали и према јунаку приче, али и према подра-
зумевајућем читаоцу. Управо ће ова врста стваралачког по-
ступка и фингирања еротско-текстуалних конотација поста-
ти доминантно ауторкино начело у преостала два циклуса.
Циклус Фауноменологија састављен је од прича чија се
жанровска форма обликује на међи између басне и параболе,
али се та иста форма семантички изневерава јер оне нису
у функцији преношења неких моралних поука, већ су вид
фигуративног тематизовања односа на релацији списате-
љица–текст–читалац. Овакво тематизовање рецепцијског
процеса Драгана Бошковић смешта у један загрљај ероса
и танатоса, при чему се оба ова пола, иако наративно екс-
плицитна, прикривено и ненаметљиво јављају као мета-
форизација самог читалачког чина. У том смислу, тек се
последњом, издвојеном реченицом наслућује тај семан-
тички преокрет: басна постаје аутопоетичка фигура за ре-
цепцију текста и конституисање значења. Отуда се кроз
самосвест приче смисао текста читаоцу увек објављује
као непрестана и неочекивана игра завођења и страсти,
илузија и измицања.
Последњи циклус прича, Post lectum, наставља са до-
минирајућом интенцијом тематизације текста као ероса,
чак и преко наслова прича који успостављају цитатне ре-
лације према различитим делима из српске и светске књи-
жевности: Бурлеска госпође Хере, жене Зевсове, Не, немој
ми прићи, Федра..., сугеришући тиме схватање да је и сама
интертекстуалност, као присуство једног текста у другом,
још једна димензија ероса која се придаје овим причама.
Ове поетизоване прозе најчешће су дате управо у форми
директног обраћања и рачунају са имплицитним, имаги-
нарним читаоцем, којег еротизованим дискурсом увлаче у
простор литерарне жудње, односно рецепцијско-сексуал-
не предигре. Приче постају простор мамећег текстуалног
ужитка, у духу Бартовог поимања задовољства у тексту, с
тим да ове еротске игре остају према читаоцу тек на обе-
ћању и одлагању, као део стратегије стварања неухват-
љивог и никад довршивог процеса конституисања значења.