Владимир Стојнић: Време се завршило

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2008.
Тешко је занемарљива навика већег дела књижевне јав-
ности да се прве песничке књиге младих аутора перци-
пирају уз подржавање пар унапред формираних представа
о почетку стваралачког пута. Подразумева се да збирка ко-
јом песник зачиње књижевни живот опстоји на смењи-
вању превласти, од песме до песме, естетских врлина и
недостатака; такође се, најчешће брзоплето, поетика лир-
ског првенца карактерише као резултат односа непотпуно
пригушених самоафирмативних младалачких порива и
првих тежњи за конзистентнијим стваралачким концеп-
том. Чини се да поменутим предубеђењима (неретко по-
држаним квалитативним статусом многих дебитантских
књига), бива у други план потиснута неопходност анали-
тичког истицања естетски самооправданих момената у
првим збиркама песама, будући да управо такви детаљи
могу донекле антиципирати позицију наредних песнич-
ких рукописа истих младих аутора у ширем корпусу савре-
меног песништва, чак пре него испитивање мере поетичке
компактности (која, сама по себи, не мора садржати
стварни квалитет).
Имајући све то у виду, збирка песама Време се заврши-
ло испоставља се као неспецифични „младалачки“ лирски
рукопис – евидентно висок степен композиционо-пое-
тичке хомогености са Стојнићевог песничког првенца
уклања унапред наметнут предзнак незрелости. Изоста-
нак разуђености структуралних тежишта збирке свакако
да додатно преуређује пажњу озбиљнијег реципијента лир-
ског говора: осим лако уочљивог цикличног оквира сачи-
њеног од уводног и закључног низа фрагментарно-сегмен-
тираних записа („северни зид“, „јужни зид“), за анализу
може постати важна мера одржања „унутарњих“ циклуса
(„звуци“, „одјеци“) у пољу значења формираном око фено-
мена Времена, поменутог у главном наслову (децидираног
призвука). Такав смер интерпретације могао би, несумњи-
во, много да каже о доминантним начинима груписања
лирских садржаја; ипак, чини се да усредсређивањем паж-
ње на појединачне песме пре можемо да наслутимо доме-
те поступака који, ако је судити по стратегији именовања
збирке, нису лишени амбициозности.
Управо циклуси са обода прстенасте структуре уобли-
чени су на начин који речито представља способност
аутора да се удаљи од заводљивих, готово амблематски
компактних значења која, на први поглед, неминовно про-
исходе из односа наслова иницијалног и завршног
циклуса („северни зид“, „јужни зид“), и назива збирке –
Време се завршило. Наиме, назначена лимитираност Вре-
мена добија само наизглед једнозначан еквивалент на
композиционом плану – може се исхитрено претпостави-
ти да у низовима фрагментарно-мозаичких текстова који
„отварају“ и „затварају“ Стојнићеву књигу постоји своје-
врсна лирска „експликација“ природе „зидова“, граница
које омеђују замрли хронос. Међутим, управо начином
уланчавања стихова уводних и завршних лирских записа,
спрегнутошћу њихове синтаксичко-логичке структуре,
испрекиданошћу и недовршеношћу мотивско-смисаоних
линија, потпуним заокретом од семантичке предвидљиво-
сти наслова циклуса, аутор уситњава, умножава и
осамостаљује елементе од којих се склапа тешко прозирна
слика сила унутар човека, ирационалних снага чије деј-
ство или замирање се препознају као есенцијалне манифе-
стације снаге Времена: „мозгоматом. уклијавање. / олуја
међу ушима. / расте прст. тиња / перспектива. улази / маст.
голих / леђа. мрља. мрља. // кречњак. вријућим / клокотом.
путева / катодних. кружи. вертикални хоризонт. / улази
грумен. / капље стакло.“
Таквим поступком је избегнуто да се тематизовање ап-
страктне категорије испрати гранањем псеудометафизич-
ких мотива, или увођењем изанђале симболизације која
би требало да потенцијалну полисемичност преведе у
значењски компактнију представу Времена. Уз свест о
поменутим искушењима, аутор у преостала два циклуса
манифестује двоструко третирање централне теме збирке
– постоји тежња да се не склизне у реактуелизацију то-
поса пролазности, те се категорија Времена на моменте
издиже из равни субјективног доживљаја у сферу од гото-
во онтолошке обавезности; осим тога, изузев спорадич-
них метафоричних спојева (Експлозија Времена, Седимо у
Времену), не инсистира се искључиво на говору који се
приближава метафизичком песништву, већ на новој лири-
зацији „трагова“ Времена, на продубљенијем препозна-
вању „отисака“ трајања не као детаља вредних ламен-
тирања, већ као посредника до неумитних законитости
људског постојања. Отуд довођење различитих времен-
ских планова у оквире истих метафоричних обрта: „(...) У
унутрашњости олука / где сијају капљице сунца. //
Заточене у данима / када је ово било место / из ког ће се
подићи град“ (Олуци), или пак у песми Негатив времена
(под пригушеном уличном светиљком): „Само празан
негатив ноћи / На земљи... ту, / Под костима твојих ногу“.
У трагању за облицима ишчезавања, за формама „белега“
које Време оставља на егзистенцији, настаје и непретен-
циозна слика/минијатура – Кутија (кап крви која се увукла
у чист сан), свакако једна од успелијих у збирци: „Мирис
лаванде, цимета и морске соли / у потпуно празној белој
соби / без врата, прозора, зидова, / пода и плафона. Бела
бесконачност. / Само се близу једног замишљеног угла / из
црвене керамичке шоље пуши кафа. / У том диму ми је не-
стало тело.“ И у ониричко-сновидном простору, лишеном
предвидљивости и привидно неподложном дејству Време-
на, појављује се порозан детаљ, посредством ког нестаја-
ње преуређује и надреалну (а)логику.
Када не подлегне искушењу метафоризацијâ и уоп-
штавајућих судова (нпр.: „Симболи су потрошени / (...) /
Спушта се оловна / рука тишине“) којима се тежи
постојанијем (ауто)поетичком залеђу већ успело издваја-
них, лиризованих, и већ из партикуларности у универзал-
но значење преведених „остатака“ дејства темпоралног
тока – Стојнић ствара низ песама рефлексивно-стилске
зрелости, обично уз тежњу, у последњим редовима, ка
благим ироничним заокретима или ка успону контемпла-
тивних снага, уз ненаметљиву вештину удаљавања значе-
ња завршних стихова од могућих (примамљивих) обједи-
њујуће-поентирајућих функција у односу на претходеће
слике/исказе (Оно што не можеш понети са собом,
Тишина у стану бр. 14, Кап смоле..., Дечак на слици
Claude Moneta-a UN COIN D’APPARTEMENT из 1875). У песми
веома интригантног поднаслова – У три корака до Дија-
мона (девет видљивих и једна невидљива строфа), аутор
показује и способност остварења лирског говора у виду
привидно каузалног следа исказа који, уместо ка кон-
кретизацији значења тематизованих појмова, „убрзавају“
ка непрозирном средишту атипичног семантичког „лави-
ринта“: „Нешто што има укус јабуке / Али није јабука //
Нешто што има укус човека / Али није човек // Нешто што
има укус даљине / Али је јако близу... // Нешто што има
укус јабуке / Али није човек // Нешто што има укус човека
/ Али је јако близу... // Нешто што има укус даљине / Али
није јабука // Нешто што има укус јабуке / Али је јако
близу... // Нешто што укус човека / Али није јабука // Неш-
то што има укус даљине / Али није човек...“. Упркос пре-
наглашеној графичкој маркацији, у циљу умањења ефект-
не мистификације позиционираности „невидљиве“, али
смисаоно свакако пресудне строфе, Стојнић остварује веш-
то структурирану песму о чудовишном и страном у људ-
ској природи.
Чини се да збирка Време се завршило уклања низ не-
доумица које се могу наметнути након читања прве песнич-
ке књиге: даровитост аутора, поетичка (само)свест и спо-
собност употребе потенцијала одабраних поступака теш-
ко се могу довести у питање. Али, такође је могуће и да
висока мера поетичке компактности и заокружености де-
битантске Стојнићеве збирке антиципира тематско-мо-
тивске заокрете већих размера него што би се у први мах
могло очекивати. Отварају се простори (и време) за нова
истраживања.