Илија Бакић

ПУТОВАЊЕ У И ВАН СЕБЕ

Зоран Пешић Сигма: Воз за једног путника

Матична библиотека „Светозар Марковић“, Зајечар, 2008.

Зоран Пешић Сигма спада међу занимљиве и ваљане песнике своје  генерације; с обзиром да је шкрт у појављивању и објављивању – до сада је објавио песничке књиге Промаја (1983), Оргијање празнине (1992), Кактусова сенка – еп о страху (1993), Удобност бесмисла (2004) – Пешић није пречесто под рефлекторима овдашње песничке сцене, што унеколико ипак скрива његове квалитете.

Стога Воз за једног путника доноси читаоцу двоструку радост: поновни сусрет са песником одсутним (дугих) пет година и, свакако, упознавање његових нових стихова.

Већ сам наслов књиге сугестиван је на више нивоа: од симптоматичне провокације (читав воз за само једног , очи то врло важног , путника), преко асоцијацијског низа возпутовање-авантура-трагање до, коначно, понирања у чисто егзистенцијално-филозофске нивое. Имена циклуса-сегмената који чине књигу (Паковање кофера, Немогуће путујем и Станица вечност) додаће још који вео тајне на интригантан наслов, потпомажући сваком од могућих тумачења. Оно што из првих информација постаје јасно јесте да је у питању тематска књига а не збирка песама; дакле, не задесни спој стихова које је песник написао у неком временском периоду, ношен свакојаким инспирацијама и намерама, већ једно усмерено дело, вођено према одређеном циљу. Наравно, овде се конципирање књиге песама на слободан или тематски начин никако не изједначава са вредновањем; и’слободне’ и’усмерене’ књиге песама једнако могу бити успеле или не. Ипак, песник који се определи да тематски испише књигу чини се да ризикује више од онога који се препушта случају; неостварени концепт може бацити у засенак и песме које су, ако се посматрају независно од књиге, успеле – но, њихов доживљај увек је делом у функцији основне теме, па се то може одразити и на коначни утисак. ’Слободне’, тематски невезане збирке подразумевају дозу неспутаности која ’помаже’ да се свака песма доживљава као посебна целина и као таква вреднује.

Зоран Пешић Сигма определио се да своје песничке резултате усмери и дисциплинује у одређеном смеру. Уводна (пролошка) песма, истог наслова као и читава књига, додатно потврђује ову намеру откривајући неке од могућих кључева читања – „кофер... ау њему какве све непотребне ситнице“, „путник путује у возу који је сам“, „... да наплати неповратну карту“. Слика путовања се, очито, продубљује и усложњава.

Паковање кофера у коме су „непотребне ситнице“ битан је, а опет јалов посао, јер се увек, ипак, нешто заборави (измакне, побегне). У коначном свођењу онога што улазиу сопствени пртљаг крије се и сопствено само-одређивање „у простору, времену и према личностима“. Тако се истихо, још и пре него што је путовање почело, потврђује она филозофска максима да је свако путовање у основи откривање себе, да су даљине које се прелазе илузије, јер је прави пут онај на коме путник разоткрива своју унутрашњу суштину. У овом случају песник јетко констатује да „У речима нагутах се празнине“ (Кратка песма о постанку) или „Сад гле туга сам у празном“ и„обичне речи оставићемо за касније“ (Сад гле туга сам у празном), „све на својој кожи морамо“ (Докле ћеш да чекаш), „кад би бар још једна постојала/ тајна“ и, ултимативно, „ако сам овде колико ми времена треба/ да од тамо видим како нисам овде/ како је овде све брљиво и затегнуто као вреже“ (Тежина чистог ваздуха). Ови закључци пропламсавају између слика свакодневице, рутине која отупљује осећај постојања и размазује границе бића. Стварно биће постоји негде између тривијалија ширења мокрог веша, очекивања посете пријатеља, оброка... Спознаје о себи и свом трајању некако су успутне, загушене муком и мучнином истрајавања из дана у дан. У таквом се окружењу путовање може чинити као спас. Али, да ли је то само варљива нада, само пука опсена? Постоји ли могућност избора, бекства од себе, из себе? Јер „Кад пустиш унутра нема те напољу“ (Немогућа врата), „Ништа не може да уђе/ ништа не може да изађе“ (Оклопни воз), „Ништа се не дешава онако како треба“ (Хаос). Калуп живљења задат је и није прављен за свакога појединачно; онима које жуља не преостаје друго до да се прилагоде или покушају да побегну. Но, микрокосмос сопствене егзистенције толико је густ да се његове међе не могу прескочити без одрицања од себе. Прилагођавање, које се своди на одрицање од илузија и идеја, болно је и тешко; калуп се усеца у биће, љуто опомиње на трошност тела. А негде у уму и даље постоје слике острва блаженства, Авалона који чека, жељен а недостигнут; или ће доћи тек кад се они који га чекају одрекну свега, од жеља до вечности?

Немогуће путујем је врисак јединке ухваћене у безизлазну клопку а Станица вечност дуги је призор мирења са оним што је задато, са сликом која се „мало искривила’ (јер је превелика за обичан живот), са свим песмама које песник неће написати, изанђалом речи „вечност“. Снови и даље постоје али се „гурају кроз кључаоницу“, више нису примарни принцип по коме се покушава уредити живот;после пораза снови остају само драгоцена тајна која се понекад, у самоћи, разгледа. Коначно је само да „прост бол...

и жигање срца/ кажу ми да све то нема везе/ прах ће и сунце бити/ и ветар ће га у лице празнине/ однети“ (Окренут леђима). У свођењу рачуна ништа, никакви доживљаји духа и тела, не могу досегнути наречену празнину.

Воз из наслова књиге и путовање које сугерише дешавају се (наравно) у телу и уму путника који, пролазећи пејзажима свог свесног постојања, открива – како иза обичности тако и иза тренутака узнесеног емотивно интелектуалног живљења – фаталну, неопозиву коначност. Ова спознаја додатно боји сваку од појединих песама, усложњава их и мења вредносни предзнак. Свагдање слике, чак и када славе лепоту тренутка, у контексту књиге бивају осенчене визуром смртности која се не види али слути.

Обичан конверзацијски језик, па и стриповске ономатопеје („тгдм“), баш као и високо естетизовани искази, једнако су (не)моћни пред апсурдом нестајања и ништавости. Воз за једног путника Зорана Пешића Сигме интригантан је поглед на вечиту, никад доречену тему путовања без повратне карте.