Томислав Милошевић

ОРФЕЈ СПАСАВА АТЛАНТИДУ

Димитрије Николајевић: Руб

Кораци, Крагујевац, 2008.

Димитрије Николајевић, егзистира у лику једног од водећих доајена крагујевачке млађе књижевне гарде, давних педесетих година прошлога века, па све до данашњих дана... Био је уредник културне рубрике у крагујевачкој Светлости, уредник у Корацима и Липару, а такође и један од организатора и уредника манифестације Велики школски час. За младе крагујевачке литерате он је био и остао учитељ лепе, писане књижевности, не по професионалној пасији већ по умећу и искуству. Добитник је више значајних књижевних награда, а 2008. добио је награду за животно дело Удружења књижевника Србије. Објавио је преко 20 самосталних књига песама, нашао се у бројним домаћим антологијама, а превођен је на више језика. Доста је заступљен у књижевној периодици и ефикасно се улио у токове савремене српске књижевности. Баш у тој, за њега кулминаторној 2008. години, у издању младе издавачке куће Кораци из Крагујевца, објављује нову песничку књигу Руб. Уместо класичног поетског избора, каквим се оглашавају песници у познијим стваралачким годинама, Руб индикативно и метафорично указује на песникову перцепцију „са руба стваралачке продукције, како је Ћопић некада изјавио: „полако затварам радњу“. Ако се читалац помно удуби у ову поезију дубоко мисаоне провинијенције, а искључи песникове године, доживеће снажну експресију аниматора људске судбине, узроковане личним и спољним факторима и наравно, никакво „затварање радње!“

Да ли је уопште могуће да један песник напише толико књига (преко 20), а да му се теме не понављају, увек сам се питао? Јер „песник је чувар разноликости онога што траје“ (Рене Шар), а Бодлер је опет поезију дефинисао као „перцепцију односа“. Међутим, за једног песника (и ту су они у предности над прозним писцима), нема ограничења у иницијацијама. Потребно је тако мало па да се, умном рефлексивношћу и често фантазмагоричношћу , додатно пронађе пут и оквир за песникову визуелизацију и рецепцију. Песнику једног таквог реномеа и универзалности, са богатим „интелектуалним капиталом“ (а шта су друго књиге!), није ништа тешко, па ни да изврши евентуалне тематске, „базне комбинације“. Ходати по рубу јесте рискантно, авантуристички, хазардно, али може бити и искушење способности, еквилибристички садржај игре која подразумева све или ништа. Вештина играча највише зависи од његовог искуства, стеченог пре свега од услова у којима се калио. Песник Д. Н. се у својој књизи Руб експонира као такав „играч“, хотећи да свој стваралачки пут, своје успоне и падове поистовети са својим окружењем, чија је он куглица у ланцу којим се покреће велики, највећи брод. И наравно, кад прођу године, кад пролазност потопи многа нам блага и сећања, ништа више није исто. То је основни садржај песникове поруке (реминисценције), у чему је он био судионик збивања, артист на вртешци, а онда сабирач утисака, посматрач са временског трона из тихе заветрине. Кад једног таквог играча ставите у запећак или му време одреди такво место, њему се учини како се све руши: „наједном, ево, све се руши/и с првог крова за углом чека цреп/док живот у пролазу, наглув и слеп/извор замути /небо заорлуши“! Из песме Све се руши.

Песници су одувек били братија са идеалима. И кад о томе ћуте, њихови стихови их одају. И ако орвеловски посматрамо и сумирамо, на распо лагању су нам два гледишта: „Бог је створио све из ништа али ништа вири из свега“ (Пол Валери) или „Да нема зла и мржње не би ни историје било“ (М. Еминеску). Ипак, песник је био градитељ у времену у коме је живео, те с правом очекује да га његова грађевина надживи, да не гледа за живота њен пад, а његови потомци и сви ини после њега, по грађевини да га се сећају. /“У Велику књигу да упише слово/сребрно, гвоздено, или златно“/ (Какво слово). И сами називи циклуса: Ништа више исто, Кућа насред пута и На размеђу, експлицитно откривају песникове асоцијативне мотиве, психолошко социјални моменат из чега произилази поезија чија се снага мери у маховима.

Тематски оквир на основу ових задатих тема може и шире да се транспонује: од песниковог интимистичког, до ширег конотативног , вишеслојног , делећи реминисценције на лично и опште.

То опште код Николајевића највише је усмерено према Србији, вечита тема многих песника, а Он, Николајевић је увек бранио својим књигама и својиим песмама. За њега је Србија (Србија чудесница) и песник би је најрадије у небо успео: /има на небу један шљивар/у којем Србија заноћева„/. Или у песми Србија: /„Кад не виси/Србија се испод крста/скупи у три прста/ на левој сиси„/. Неком се можда оваква интонација учини патетичном, а неком „окајавање„ за немоћ да јој буде од веће користи, него то један песник може бити. „Јер оно живота колико је већ иза нас – припада смрти“ (Сенека). Песник, у ствари, резимира живот и догађаје који су обележили његово присуство у њима. Пример: „све се руши“ (песникови идеали, недостигнута будућност, запитаност, неизвесност...), „Ништа више исто“ и„Аждаха„ (немилост, пролазност, коб...), из Кућа насред пута, како је историја кроз векове указивала на општи, стратешки положај Србије, што је имало утицаја и на прошле ратове.

Николајевић је мисаони песник који стиховима залази дубоко у филозофске сентенце, али и естета кад је у питању слободна песничка форма и универзални тематски ракурс. У композиционом споју суспрежу се: интимистичко и опште, лирско и филозофско, прошлост и неизвеснoст будућности. Руб је црта по којој песник води своју нит: или можда трапез на коме изводи своју тачку. У лексичкој експликацији песник ту и тамо, колико је потребно наступа са поетским иновацијама. Нису то загонетне кованице, то су речи из домена архаичности или верзија скраћивања („црна слут“... итд). Николајевић је, попут Зуке Џумхура – ходао, памтио и писао... и много је тога видео и записао. Читаву једну мању лирску историју! Песник има улогу спаситеља душе, а док живи душа (по некима она је вечна), живи и веровање у опстанак. /„А онда ће преко рушног зида/изронити нова Атлантида“/. Да се зна, крагу-јевачки Орфеј који пева више од 50 година, није певао узалуд!