Nada Dušanić
SEĆANjE NA REČI

On pridaje značaj čulnosti tek pošto je izgubio ceo
prethodni svet, ali svest o tom gubitku nije
nestala, ona ostaje stalno prisutna u njemu, i zato
on traži u čulnosti ne toliko nasladu koliko
odmor. Njegova skeptična duša ne nalazi ništa u
čemu bi se mogla smiriti, i sada se hvata ženske
ljubavi, ne zato što u nju veruje, nego zato što u
ljubavi postoji trenutak sadašnjosti, u kojem se
nalazi mir jednog trenutka i poseduje osobinu da
odmara i skreće pažnju sa ništavnosti sumnje.
                                                               Seren Kjerkegor

 Neutralni Posmatrač je odnekud znao ove reči o miru koji može da pruži jedan trenutak ljubavi. Pomisao na njih došla je poput odjeka u trenutku kad je uočio promenu u ponašanju onog odveć energičnog muškarca u čijem rečniku nije postojala odrednica „ljubav“. Doduše, naš Posmatrač je ranije bio ubeđen da takvi muškarci i nemaju rečnike jer neće da traće svoje vreme na razmišljanje i razgovaranje – nego samo na dejstvovanje. Sada je bio srećan što je pogrešio i što ga je stvarnost demantovala. Zapravo, celokupan njegov odnos prema stvarnosti izmiče racionalnim objašnjenjima. On traži neke lepe slike i žudi za njima, a unapred se plaši da ih neće naći jer misli da za njih odavno više nema mesta u svetu opredmećenih oblika.
U času dok mi ovo pričamo on je još jednom – kroz zavesu, naravno – pogledao njih dvoje kako nepomično leže na krevetu. Kroz prozor iza njegovih leđa ulazili su iskošeni zraci popodnevnog sunca i iscrtavali geometrijski pravilne svetle površine prateći ivice zavesa i prozorskog okna. Osvetljeni pravougaonici pružali su se preko tepiha – lomili se – i nastavljali preko postelje.
Linije koje su razdvajale svetle od površina u senci bile su jednako postojane na delu čaršava i jastuka, kao i tamo gde su prelazile preko tela muškarca i žene. Nijedna senka nije zadrhtala, čak ni treptaj vazduha od ljudskog daha nije se uočavao u toj prostoriji. Posmatrač je zaključio da je za njega ta priča završena. Pažljivo se povukao unazad, pazeći da ne pomeri lepršavu tkaninu od providnog belog markizeta i našao se na balkonu. Seo je na pod i naslonio glavu na zid sa spoljašnje strane.
Dok je raspoređivao viđene slike u svojoj glavi, dolazile su mu razne misli. Taj muškarac je na vreme odbacio unapred zacrtani cilj i prepustio se zagrljaju uplakane žene. Zato je uspeo da dosegne mir jednog trenutka. „Mir jednog trenutka”: zvuči jako poznato. Ali, odakle? Čije su to reči? Ko ih je smislio?
Neutralni Posmatrač se neprestano mrštio i žmirkao, prvo zbog svih tih nejasnih misli što ga opsedaju, ali i zbog popodnevnog sunca što mu je sijalo pravo u oči. Zažmurio je i duboko udahnuo. To mu je pomoglo da se slojevi misli razdvoje u dovoljnoj meri da može da prepozna i prati barem neke od njihovih pojedinačnih tokova.
Moguće da je postojalo vreme u kojem je poznavao osobu koji ih je izgovorila. Moguće da je to bilo vreme u kome je on, Neutralni Posmatrač, mogao da čuje reči koje ljudi izgovaraju, ali tada još nije posedovao svoju nepokolebljivu neutralnost duha i lakoću kretanja „onoga” u čemu boravi taj duh. Čitalac će sada sa pravom upitati šta je to „ono” i kako izgleda. O izgledu ne možemo reći mnogo, jer se „ono” neprestano menja i nije ga lako videti. Moguće da je sačinjeno od eteričnih čestica koje neprekidno osciluju i trepere. Nekad se kreću brže, nekad sporije, ali uvek su u pokretu. To znači da je Neutralni Posmatrač lutao, mnogo je lutao i još uvek luta. I čezne za nekim mirnim mestom gde će se skrasiti, barem privremeno.
Kratke trenutke predaha nalazi samo onda kad neka od slika iz sveta čvrste materije dovoljno zaokupi njegovu pažnju da poželi da je trajno sačuva. Ali, za to je potrebno da je dobro sagleda i pronađe način kako da sagradi pravu kuću za nju.
Sagledavanje nije jednostavno kao što se čini na prvi pogled. Ljudi imaju fizička obličja koja prvo padaju u oči i njih je lako videti na spoljašnjim slikama događaja.
Ali ti isti ljudi, po pravilu, imaju i svoje senke. Osoba sa početka ove priče je koristila reč „siluete”. Neutralni Posmatrač je bio siguran u to, jer se setio kako su joj se usne skupljale a jezik upirao u prednje zube dok je govorila “Siluete, siluete, kako ih prepoznati?” On nije znao kako je ta osoba izgledala, nije znao čak ni da li je u pitanju muškarac ili žena. U onom kratkom trenutku kada je njena slika blesnula pred njegovim očima uspeo je samo da vidi da su joj usne pune i lepo oblikovane, a prednja dva zuba malo istaknutija od ostalih, ali to su česte karakteristike i muških i ženskih fizionomija.
Iako mu je slika brzo promakla pred očima, reči su ostale vrlo jasne u njegovom pamćenju. Razumeo ih je u potpunosti jer je i njega mučila zamršenost istog problema.
Na primer, fizički oblik nekog čoveka se nađe pred njegovim očima, on ga pogleda, i okrene glavu na drugu stranu, nezainteresovan. Zašto? Zato što se silueta pomenutog čoveka nalazi negde na sasvim drugom mestu! Možda u drugom stanu, u drugom gradu ili čak u drugoj državi! On bi hteo da posmatra i jedne i druge, ali ne može da bude u isto vreme na dva mesta, i, uopšte, sve je to vrlo zamorno i ne vodi nigde drugde nego ka rasplinjavanju. Čak I kada bi hteo da se bavi takvim slučajevima, to bi bilo vrlo teško: spoljašnje slike su lako uočljive, dok je sa unutrašnjim mnogo teže. Njih je nemoguće videti spoljnim očima na način koji se primenjuje u telesnoj stvarnosti.
Upravo to je jedan od glavnih razloga zašto je naš Posmatrač napravio onaj rizični korak kojim je izmestio svoje postojanje izvan svake mogućnosti fizičkog dodira ljudi sa čvrstim telima.
Sa druge strane, postoje ljudi čije siluete su uvek uz njih, u istom vidokrugu i oni su zanimljivi za našeg Posmatrača. Samo, i tu ima više mogućnosti: pokreti siluete se skoro uvek razlikuju od pokreta fizičkog oblika čvrstog tela; nekad više, nekad manje, ali se razlikuju. I tu nastaju problemi za Neutralnog Posmatrača, jer je teško između više različitih mogućnosti uočiti čisto, izvorno osećanje – ono koje je poteklo sa mesta iskrenosti. A njemu je to neophodno da bi mogao da sagleda pravu sliku.
Kod devojke iz prethodne priče, isto kao i kod muškarca, siluete su bile vrlo bliske njihovim fizičkim obličjima i zato su njih dvoje na kraju uspeli da dođu do tog stanja koje je našPosmatrač nazvao „mesto iskrenosti”. Ili je možda to uspelo samo muškarcu? Ona devojka je bila suviše izmučena strahovima, strah je bio njeno Dobro jutro i Laku noć, nije to moglo samo tako nestati. Kod njega je pronašla sigurnost jer joj je spasao život.
Osećala je zahvalnost, ali ne i ljubav... A možda ona nije ni tražila ljubav – nego samo sigurnost? Kad strah preuzme sve, tu više nema mesta ni za misao o ljubavi, a samim tim ni šanse da se ljubav oseti. Neutralni Posmatrač je sa žaljenjem slegnuo ramenima i priznao da u toj priči ipak nije uspeo da sklopi sliku do kraja.
Pa jeste, sve bi bilo mnogo lakše kada bi mogao da čuje reči koji ljudi izgovaraju! Naravno, pod uslovom da su te reči iskrene. U slučaju da su neiskrene, zvuk bi ga još više omeo u nastojanju da prepozna njihovo pravo značenje i sklopi sliku koja odgovara istini. Zbog toga on ne pokazuje neko naročito žaljenje zbog hendikepa koji mu je ova stvarnost dodelila. Zbunjenost i nesigurnost, da – ali žaljenje, ne. Njega često obuzima slutnja da ispod izgovorenih reči struji nešto neiskazano, što je mnogo važnije jer ukazuje na istinsku, unutrašnju sliku ljudskog bića. Za sada to oseća samo kao drhtaj, blago strujanje vazduha negde ispod površine... Da, spoljašnjost reči je jedno, i zavisi od toga kako svetlo pada na njih, iz kojeg ugla i sa kakvim očekivanjem se posmatraju – ali unutrašnjost je samo jedna, uvek ista i nikad podložna promenama.
U svemu tome ima nečeg bolnog. Naime, iskustvo ga je naučilo da je spoljašnjost reči ponekad toliko tvrda da sudar sa njom zaboli kao udarac u bilo koji čvrsti predmet, recimo, drvena vrata ili betonske stepenice. Pa ipak, u nekim slučajevima – iznimno retkim – unutrašnjost može da bude meka i topla, kao zagrljaj drage osobe u zoru kad naglo zahladni, a mi spavamo i hladno nam je u snu a ne možemo da se razbudimo i sami navučemo pokrivač do brade. Eto, to je ono što naš Neutralni Posmatrač želi: prodreti u unutrašnjost reči i neprekidno presti nevidljivu nit kojom vezuje stvar za stvar, sliku za sliku, priču za priču. Samo, kod njega je to nešto mnogo više od želje. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je upravo ta nit još jedino što je ostalo živo u njemu i što povezuje krhkost njegove egzistencije sa stvarnim svetom.
Čak i kada bi učinio napor i pokušao da dopre do sećanja na zvuk izgovorenih reči, umesto toga je uvek iskrsavalo samo sećanje na nepodnošljivu buku, na neku zaglušujuću delatnost koja je svojom silinom razbijala slike pred njegovim očima kao da su od stakla, pretvarajući ih u krhotine toliko brzo da on nije stizao da vidi šta je bilo na njima. I dok se svet oko njega rasparčavao u parčiće sa oštrim ivicama, obuzimao ga je snažan bol u 
predelu slepoočnica i čela, kao da je i njegova glava sačinjena od istog takvog stakla koje samo što nije puklo I rasprsnulo se na hiljade komadića. Brzo se pribrao i prikupio sve snage da se usredsredi na ono što mu je jedino išlo od ruke: na posmatranje sveta koji ga okružuje.
Otvorio je oči, uspravio se i pogledao dole preko balkonske ograde. U krugu hotela bili su sagrađeni bungalovi. Video je njihove svetlocrvene krovove, a malo niže krivudave grane maslina između kojih su bleskale majušne latice cvetova oleandera u crvenkastim i beličastim nijansama. Sa druge strane ograde bila je plaža i more, i sve je to bilo lepo, ali on je tražio ljude. A ovi ljudi koje je mogao da vidi od gore bili su daleko pa nije mogao da vidi njihova lica niti oblike usana dok su izgovarali reči. Zato je pažljivo prešao na sledeći balkon i oprezno zavirio u susednu sobu.
Tamo je spremačica hotela obučena u svetloplavu uniformu sa belom pregačom presvlačila krevete. Radila je uvežbanim, gotovo mehaničkim pokretima: korišćenu posteljinu je skidala i žustro obmotavala oko leve šake, kružeći desnom oko nje, da zauzme manje mesta, i ne gledajući bacala je iza leđa na pod. Onda bi dohvatila čistu, obema rukama razmotala plahtu i raširila je preko madraca. Bila je niska, sa kratkim rukama, pa je morala da klekne jednim kolenom na postelju da je dobro zategne i krajeve podvuče ispod dušeka. Zatim bi navukla jastučnice i protresla spljoštene jastuke dlanovima sa bočnih strana da se perje raziđe i da dobiju punoću, i na kraju širila gornje čaršave na koje je stavljala ćebad. Sve vreme je bila okrenuta leđima prema Neutralnom Posmatraču i zaokupljena svojim poslom. On je zaključio da se tu skoro neće desiti ništa zanimljivo, pa je prešao na sledeći balkon i zakoračio u sobu. Dok se provlačio kroz stešnjeni prostor između prozora i zavesa, i sam krhak i proziran, osećao je kako zraci popodnevnog sunca sa jednakom lakoćom prolaze kroz tvrdu i providnu površinu stakla, kroz laganu tkaninu zavese i kroz eterične čestice njegovog tela. Osećaj je bio neobjašnjivo prijatan i pozivao je na prepuštanje: zaboraviti na sve oko sebe, zaboraviti i na sebe, i otploviti u nepoznatom pravcu, prema pučini koja je poprimila boju neba iznad nje. Ali on nije smeo da mu se prepusti jer je to bio put u neku drugu stvarnost – neizvesnu – a naš Posmatrač je još uvek gajio nadu da će uspeti da nađe za sebe mesto u ovoj stvarnosti. Zato se pribrao i usredsredio na dešavanja u sobi. Na stolici okrenutoj prema centralnom delu sobe sedela je jedna žena, držeći na krilu malo dete. Pravila je neobične grimase na licu, pa je naš Posmatrač pomislio kako neće imati problema pri čitanju reči sa njenih usana. Neprimetno se ušunjao u sobu, zauzeo udoban položaj i predao se posmatranju. Dobro je procenio: žena zaista govori vrlo polako i naglašava svaku reč, a dete pruža svoje ručice ka njenim usnama. Ona naginje glavu unazad da ih izbegne, ali ne uspeva. Onda svojom šakom obuhvata obe malene ručice deteta i spušta ih na krilo, pa mu se unosi u lice tako da dete mora da je gleda. Čini se da sriče slova. Izgleda kao da izgovara reči „maaaama”, „taaata”, pa opet „maaama”. Onda raširenim očima gleda u dete očekujući da ih ono ponovi, ali iz njegovih usta izlazi samo “aaaa”. Ona neumorno ponavlja „maaaaama” i ne pokazuje nameru da odustane.
Neutralni Posmatrač ih gleda i razmišlja.

Kao da će mu to pomoći! Da bi se shvatilo šta nekostvarno misli, potrebno je mnogo više od toga. Ali,šta tačno? Kako doći do pravog značenja reči? Da li je ono uvek vezano za osobu koja ih izgovara i njeno poimanje značenja tih reči – što znači da mora biti manje ili više relativizovano – ili je, ipak, apsolutno? Na svom putu od izvora značenje trpi razne uticaje i menja se.Najčešće biva tonirano namerom prema slušaocu, i dok dođe do njega, reč postaje manje ili više obojena. Kako doći do providne, kristalno čiste reči koja označava prvobitnu nameru? Tako što će se izbrisati vreme koje se nalazi između trenutka u kome je unutrašnji impuls oblikovan u formu reči, i drugog trenutka u kome je reč izgovorena, to jest prenesena u spoljašnji svet? Izbrisati vreme, savladati ga, pobediti... Teško! A u slučaju da je i slušanje selektivno i stvar interpretacije onda je nemoguće. 

Hmmm, sada bismo trebali skrenuti pažnju čitaocu da je naš Posmatrač zaboravio na posmatranje i zaneo se u svoje misli. Kao što obično radi u takvim trenucima, tako je i sada sklopio oči i naslonio glavu na zid pored otvorenih vrata. Spolja je pirkao topao vetar, ali on nije bio dovoljno prisutan u ovoj stvarnosti da bi ga osetio. Duboko zagnjuren u tokove svojih misli tražio je jednu koja bi najviše odgovarala stanju njegovog duha u ovom trenutku koji sada traje. Nije da mislimo kako su to izvori mudrosti, no, ipak ćemo pokazati strpljenje i pratiti ga u tome još nekoliko trenutaka. 

Uostalom, šta vrede reči tamo gde nema komunikacije, nema istinskog dodira... Šta se uopšte može sa rečima, kada ih druga strana gotovo nikad ne čuje onakve kakve su stvarno? Čuje ih zaglušene svojim željama, očekivanjima ili strahovima... Zar ima svrhe izgovarati ih ako ne stižu do odredišta? I da li je slučajno što je i sama ušna školjka formirana u obliku znaka pitanja?... Talasi plove sa jedne strane... talasi plove sa druge... Ali se mimoilaze. 

Naše strpljenje se pokazalo opravdanim, jer se upravo dešava ono što smo priželjkivali. Posmatrač se naglo trgnuo i otvorio oči. Osetio je dodir na licu i preplavio ga je strah. Brzo pogleda levo, pa desno, i shvati da je to samo nemirno krilo zavese koju je poneo vetar, pa je dotakla njegovo lice. Istog trena se razbudi i pogleda u unutrašnjost sobe. Ono dete je uspelo da oslobodi ručice i mahalo je njima, migoljeći se na sve strane u pokušaju da se izvuče iz nemilog zagrljaja, ali je njegova majka nemilosrdno koristila fizičku nadmoć i nije odustajala.

Decu uče da govore. Zašto ih niko ne uči da slušaju? To nije jednostavno, kao što se čini na prvi pogled. Ima nekoliko stvari na koje treba obratiti pažnju u istom trenutku, što nije nimalo lako: osluškivati ton i boju glasa, i istovremeno posmatrati oči osobe koja ih izgovara, pokrete mišića lica, oblike usana kao i pokrete celog tela; sve to istovremeno pratiti i povezivati impresije. A slika se menja u svakoj sekundi. 

Nažalost, ova slika pred njegovim očima je bila sve – samo ne zanimljiva. U stvari, sve oko njega je izgledalo prazno i beznačajno, a on je uporno tražio nešto... Nije znao da kaže šta je to „nešto”, ali se nadao da će ga prepoznati kada se pojavi pred njegovim očima. On je – barem za sada – mogao samo da oseća stvari, i to vrlo intenzivno, ali ih se nije sećao. Celokupno njegovo sećanje bilo je svedeno na nekoliko slika koje su se javljale iznenada i promicale pred njegovim očima suviše brzo da bi mogao da ih definiše. Zbog toga nije znao kakvu boju kose i oblik lica je imala osoba koja je bila na tim slikama niti da li joj je nos prav ili prćast. Ali sa nepokolebljivom određenošću je znao šta je ona osećala u svakom trenutku vremena u kojem su slike nastajale. Kada čovek jednom uspe da sagleda unutrašnju sliku, onda mu spoljašnje više ne mogu biti zanimljive. Jer one se stalno menjaju i to je možda glavni paradoks sveta čvrstih oblika. Za razliku od njih, unutrašnje slike nisu u tolikoj meri podložne promenama. Ima neke postojanosti u njima. I to ohrabruje. Nekada čak i daje snagu da se izdrže udarci.
Shvativši da na ovom mestu sigurno neće naći ono što traži, Posmatrač bešumno ustade i uputi se prema sledećoj sobi. Opet nije imao sreće: bila je prazna. On ipak uđe unutra, ako ništa drugo, barem da se malo odmori i razmisli šta da radi dalje. Po navici sede na pod i nasloni glavu na zid ispod prozora. I ovde je providna zavesa od markizeta lepršala od plafona do poda, ali samo na delu pored vrata. Do polovine prozorskog krila preko nje je bila navučena draperija od nekog krutog neprovidnog materijala koja je služila za zaštitu od sunca preko dana i od neželjenih pogleda noću. Dopirala je do visine njegovih očiju tako da mu je vidokrug bio vrlo ograničen, što mu trenutno i nije naročito smetalo.
Sa dosadom je posmatrao kratke drvene noge kreveta i preko njega zategnuti čaršav i ćebe, što je značilo da u sobi nema nikog. Tepih je bio tanak i istrošen od mnoštva koraka koji su gazili po njemu, tamnosive boje, vidno iskrzan na delu ivice prema ulazu iz malog predsoblja u sobu. Sigurno su gosti zapinjali cipelama za njega pri svakom ulasku. To je pomislio Posmatrač, a stvarnost čudnom koincidencijom potvrdila. Razlika je bila samo u tome što nisu bile u pitanju cipele, nego patike. Tačnije, dva para patika. Vrh jedne poprljane patike koja je nekad mogla biti bela zapeo je upravo za onaj najviše iskrzani deo ivice tepiha i podigao ga. Odmah je pokušao da ga ispravi, ali nije mogao jer je na zavrnutom delu stajao još jedan par patika: ove su bile manje, čisto bele, sa uredno uvezanim pertlama, samo okrenute unazad, petama su pritiskale problematični deo tepiha, a osoba na čijim nogama su bile nije primećivala šta se desilo. To je bila omanja figura u tesnim plavim farmerkama, spojena zagrljajem sa vlasnikom poprljanih patika. Kretali su se zajedno, ali ne bašsa istim ciljem. Visoka figura mladića je nastojala da se što pre približe krevetu, a niska se izvijala, istezala vrat i podizala glavu pokušavajući da pronađe njegove usne i poljubi ga. On je izmicao glavu u stranu gledajući prema podu gde su mu zapele noge, i kad su konačno uspeli da zajedno preskoče tepih, usredsredio se na njenu bluzu tražeći dugmad. Ako je u njihovom gušanju i bilo reči, one su se gubile među naborima odeće i Posmatrač nije mogao da pročita ni jednu jedinu.
Devojka Posmatrač – nije mogao da joj vidi lice jer je bila okrenuta leđima – je imala dugu kosu, visoko podignutu i uvezanu u konjski rep koji se vrteo tamo-amo pri svakom mrdanju njene glave, i pokrete koji su ga podsetili na nevešta vrpoljenja onog deteta iz susedne sobe, te je zaključio da je veoma mlada. Iz zadnjeg džepa njenih farmerica virio je zakačen privezak za ključeve u roze boji – ličio bi na zečju šapu da nije bio tako intenzivno ružičast – i pored njega mala okrugla loptica, šarena poput klikera, koja se klatila istim ritmom kao i rep na njenoj glavi i trake kojima je bio uvezan u istim, roze i žutim bojama. Velika ruka sa istetoviranim crtežom sidra na unutrašnjem delu zgloba konačno je uspela da otkopča gornju dugmad, no, mala se izmakla i vešto ih zakopčala, a zatim prislonila svoj dlan uz njegov, očigledno želeći da upozna dodir njegove kože na svojoj. Ali pre nego što je uopšte mogla da oseti toplinu dlana, njegova ruka se izvukla iz njene i zaždila prema farmerkama. No, mala je hitrim pokretom uspela da je obuhvati oko zgloba, tačno preko onog sidra i on je na momenat popustio. Ona se povukla unazad, ali velika patika se usidrila između dve male, ne pokazujući nameru da napusti osvojeni prostor.
Devojčina ruka je uporno držala njegovu za ono sidro i podizala je prema svojoj glavi u nameri da on pomiluje njenu kosu, dok je usnama i dalje tražila mekoću njegovih usana. Ali one su ostale stisnute toliko čvrsto da kroz njih nije mogla da prođe ni jedna jedina reč. Male patike su još neko vreme krivudale i izmicale, ali kako su se približavali krevetu, njihovo uzmicanje je bivalo sve sporije a suprotstavljanje sve slabije.
Neutralni Posmatrač podiže glavu da je potpuno sakrije u neprovidnu senku draperije i sklopi oči – a znamo da su njemu oči bile glavna veza sa svetom – tako da više nije ni mogao, niti želeo, da prati dešavanja u sobi. Pomisli kako je ova priča suviše predvidiva i banalna da bi na nju trošio svoje vreme i svoj dar.