Mirjana Novaković
RANIJE SE SVE ZVALO DRUGAČIJE

− Ovde smo već jednom bili, svi zajedno.
Ali u žamoru, niko nije čuo šta je Miša rekla, ili su se pretvarali da nisu. Sedmoro nas je sedelo za stolom, pričali smo u glas, neki se dugo nisu videli i pokušavali su da nadoknade izgubljeno vreme. Zoran, moj muž, odgovarao je na pitanja, i ne znam s kim je pričao kad je uzvratio:
− Zar se ovaj restoran ranije nije zvao nekako drugačije?
Njegova sestra, Danica, saopštila je uobičajeno samozadovoljno:
− Ranije se sve zvalo drugačije − i pogledala me je, kao da sam lično odgovorna što su se sva imena promenila.
− Zvao se „Vardar“ − kazala je Miša.
− Vidiš, Danice, nekad je ovo bila kafana sa kariranim stolnjacima i ćevapčićima na meniju, a sad je fin restoran sa francuskim jelima − prirodno je da promeni naziv − rekla sam.
− Pretpostavljam, zato što pored Vardara i dalje sede za stolovima sa kariranim stolnjacima i jedu ćevapčiće...
− Sestro, − konačno ju je prekinuo moj muž − nema to veze sa Vardarom kao rekom, i sama znaš, novi gazda kupio kafanu, i promenio naziv. To je sve.
− To i ja kažem − Danica je nervozno odmahnula glavom.
− Ali sećaš se, Danice, da smo svi zajedno bili ovde jednom? − ponovila je Miša.
Nisam mogla da čujem šta je Danica odgovorila, jer je govorila tiho, samo za Mišu. Šta god da je bilo, Miša se uspravila, zametnula i prekrstila ruke na grudima.
Danica je bila uvela Mišu u naše društvo.
Da li je Danica slutila zašto sam ih sve pozvala ovde večeras? Činilo mi se da je došla već znajući, i da je namerno, samo da meni pokvari, rekla Miši, pa me je Miša, na svoj lakoverni način izazivala, a Danica, kao i uvek, u tome uživala. Plašeći se baš takvog nečeg, nisam htela da tražimMišu preko Danice, iako sam verovala da su i dalje u kontaktu, broj telefona sam našla preko drugih veza.
Nisam želela da razgovaraju između sebe o ovom okupljanju.
Zoran je sad pričao sa Danicom, pokušavao je da pokaže ostalima kako su u dobrim odnosima − brat i sestra ćaskaju. Kad sam pre mesec dana svom mužu rekla da hoću da okupim staro društvo, ništa nije odgovorio. Ćutao je, i nisam bila sigurna da li nije znao na koje staro društvo mislim, ili na koga iz starog društva mislim. Ili mu je nešto sasvim drugo bilo na pameti. Pitala sam ga da li se mu se sviđa da ih sve ponovo vidi, a on je samo odsutno klimnuo glavom. Bila sam sigurna da mu nije po volji, i prošlo je nekoliko dana pre nego što se najednom zainteresovao da li ću zvati i Danicu. Kad sam ga upitala da li će mu smetati ako Danica dođe, pogledao me je iznenađeno i rekao da „baš naprotiv, veoma bi voleo da je vidi“.
A sad je pričao sa svojom sestrom, a meni je bilo teško da gledam taj Daničin podozriv osmeh, a da ništa ne kažem, da se pretvaramda ne znamšta misli o Zoranu, o meni, o nama.
Miša je ćutala, verovatno joj je Danica rekla da ništa više ne govori. Jadna Miša. Zbunila sam se kad sam otkrila da je novinarka, i to u časopisu za koji nikad nisam čula. Kupila sam najnoviji broj, ali nisam našla nijedan Mišin članak, a ime joj nije bilo navedeno u impresumu.
Tekstove nisam mogla da čitam, iz njih je izbijao samo bes.
Morala sam da zovem nekoliko dana uzastopno da bih našla Mišu u redakciji. I kad sam je konačno dobila i predstavila se punim imenom i sa oba prezimena, proteklo je nekoliko sekundi pre nego što je shvatila ko sam. Razgovarale smo kratko, ništa mi nije rekla o sebi, nije spomenula ni muža, ni decu, samo je pitala da li je skup restoran u kojem ćemo se naći.
A maločas, kad je ušla u restoran, iznenadila sam se kad sam videla koliko je ostarila. Svi smo ostarili, ali Miša gore od ostalih, bore oko usta bile su posebno upadljive.
− Nije im dovoljno što je svetska ekonomska kriza već dve godine, nego u krizi hoće još da nam nam uvedu evro!
svi kažu da se nazire kraj krizi, a tek je počela. A mi ćemo evro?! Sve će poskupeti − rekao je moj muž dovoljno glasno da je čujem preko drugih razgovora.
− Tako je bilo u svim zemljama kad su prelazile na evro − uključila sam se.
− Nije u Nemačkoj − Tina je odmah odgovorila.
− Ali − mi nismo Nemačka − umešao se Miloš.
A Miloša sam našla slučajno; prolazila sam pored galerije i videla njegovu fotografiju i ime, prepoznala sam ga malo po jednom, malo po drugom; Miloš Mandić je često ime, ali čovek na fotografiji ličio je na Miloša Mandića koga sam nekad znala. Ušla sam u galeriju, bila je gotovo prazna; on je prodavao sliku, cenjkao se sa bračnim parom. Pogledao me je, prepoznao i odmah prišao, rekao mi da se nisam promenila. Gotovo je oterao onaj bračni par da bi pričao sa mnom. Rekla sam mu kakva je divna podudarnost da ga baš tražim, i eto, naiđem na njegovu izložbu, i da hoću da okupim staro društvo, nas nekoliko koji smo se družili osamdesetih.
Namerno ga nisam pitala za Tinu. A nije pitao ni on.
I tad sam znala da nisu više zajedno.
Kazala sam da mi je žao što nije prodao sliku. Miloš se nasmejao i odgovorio da možda nije ni hteo da je proda, isuviše mu se sviđala.
− Za cene su krivi trgovci − umešao se i Željko u razgovor − kad oni zaokružuju... ako je sedamsto dinara 1,4 evra, zaokruže odmah na dva,ili, čak, pet evra.
− A država im dozvoli da tako rade − usprotivio se moj muž.
− Ma, državu baš briga − odgovorio mu je Željko.
− Pričate kao da ste još uvek u socijalizmu.
− Nisi u pravu, Tina. Država u svakom sistemu pazi na red u ekonomiji.
− Naravno, Zorane, ali ne tako što će juriti piljare za cene − Tinin ton je već bio povišen, razgovor se pretvarao u svađu, i morala sam brzo nešto da smislim ne bih li ih umirila. Mogla sam, ili da ih pomirim na staroj temi, ili da im dam novu oko koje se neće suprotstavljati. Temu o kojoj će svi imati nešto da kažu, a opet neće imati razloga da iživljavaju stara neprijateljstva.
Bar, ne pre nego što za to dođe vreme.
− A što ne bismo pričali o nečem lepšem? Evo... evo, zar nije ove godine dvadestogodišnjica od kako je izašao Paket aranžman?
Danica me je iznenađeno pogledala:
− Hoćeš reći, tridesetogodišnjica, ta ploča je izdata osamdeset i prve.
− Osamdeset i prve?! Pogrešila si, izašla je osamdesete, odlično se sećam − rekao je Miloš.
− Ne − javila se Miša − te godine je umro Tito.
− Što ne znači da te godine nije mogao da izađe i Paket aranžman − uz osmeh je kazao Miloš.
− Nije ni važno koliko je godina prošlo − htela sam da ih skrenem sa godine izdavanja − važno je da je to najveći album svih vremena u Jugoslaviji.
− Jeste, i sad ga često slušam.
− Ma, daj, Zorane, ne mogu da verujem da još uvek slušaš Električni orgazam?!
− Pa, slušam, Tina, što ne bih slušao? Dobra muzika je dobra muzika, makar bila i muzika naše mladosti.
− Da, tako uvek mislim kako muzika iz mladosti mora da je loša, i da smo je voleli samo zato što smo tad bili mladi, a ona bila popularna, a, u stvari... nije − zaključio je Željko.
A onda je pogledao u mene. Namerno sam okrenula glavu od njega, ali sam krajičkom oka videla da je zgrabio čašu i naiskap popio pivo. Uhvatila ga je nervoza i više nije mogao da je krije.
− Ne znam za druge, ali ja ne slušam muziku koju sam slušala kad sam bila devojka, besmisleno je − Tina je nastavljala raspravu.
− Stvarno?! A koju sad muziku slušaš? − pitala je Danica, a svako ko ju je poznavao primetio bi kako su joj se usne iskrivile u prezrivi osmejak.
− ... Slušam kad stignem. Nemam vremena da pratim, I nisam više tinejdžerka da pamtim imena grupa i pevača.
Nisam očekivala da ću od svih najteže pronaći Tinu.
Nikad nismo bile bliske, ali sam se opet iznenadila što nisam imala Tinin broj telefona. Verovatno da iz starog imenika nisam prekucala njen broj, jer sam mislila da mi neće biti potreban. A Tina je, moguće, promenila i prezime.
Pošto sam naišla na Miloša, računala sam da ću, ako ništa drugo ne uspe, morati njega da pitam za Tinu. Ali, onda sam se setila poznanice koja se možda još uvek družila sa Tinom. Nekada, davno, ta poznanica i Tina bile su najbolje drugarice. Iako ni poznanicu nisam čula godinama, lako sam našla njen broj i pozvala je. Odmah me je prepoznala, i odmah me je pitala za Danicu. Rekla sam joj da je Danica pozdravlja. Ispričala mi je da ni ona ne održava vezu sa Tinom, ali da je čula da se Tina udala za diplomatu, i da imaju kćerku, kao i da su dugo živeli van zemlje, ali da su se nedavno vratili. Savetovala me je da ću najbrže stići do Tine, ako prekoMinistarstva inostranih poslova potražim muža.
− A ti još uvek slikaš? − Tina je pitala Miloša.
− Ne znam šta bih drugo radio − odgovorio je uz osmeh, ali videla sam da ga je pitanje naljutilo.
− Aha... i u kojoj si sad fazi?
− Kakvoj fazi, Tina?
− Ranije si uvek bio u nekoj fazi. Plavoj fazi ili apstraktnoj fazi ili vangogovskoj fazi.
Miloš se zbunio, a onda je zaustio da nešto kaže, pa se predomislio, i na kraju ništa nije rekao, samo je ćutao. Svima je bilo neprijatno.
− Meni se baš sviđala plava faza − moj muž je hteo da popravi atmosferu i oraspoloži Miloša.
− Da, plava faza je bila najbolja − pridružio se Željko.
Zvala sam ministarstvo i jedva sam uspela da dobijem broj telefona nekakve sekretarice u odeljenju u kojem je nekad radio Tinin muž. Najučtivije sam pitala za njegov telefon, ali sekretarica je odbila da mi ga da. Onda sam pozvala još nekoliko brojeva u ministarstvu i, ili su bili ljubazni, ali nisu imali pojma ko je Tinin muž, ili su znali ko je, ali nisu hteli ni da pričaju sa mnom. Već sam bila izgubila svaku nadu, kad me je pozvala ona poznanica. Htela je da joj dam Daničin broj telefona. Požalila sam joj se kako nisam uspela da dođem do Tine. Rekla mi je da se ne brinem, da će se pozabaviti time i da će mi se javiti vrlo uskoro. Uopšte nisam ni sumnjala da će ispričati Danici da tražim Tinu, ali više nisam imala izbora. Na moje iznenađenje, već sledećeg dana, poznanica se javila i izdiktirala mi broj Tininog kućnog telefona.
−Šteta što nikad nisam imao plavu fazu − Miloš je prošaputao, ali sam ga ipak čula.
Ali ostali su pričali već o nečem drugom. Miša je i dalje ćutala, i nije čak ni pokušavala da se pretvara da ih sluša. Pijuckala je pivo, baš kao nekad, kad nije imala para za više od jednog i morala je da rasporedi flašu na celu noć.
Nisam ih zvala na večeru, jer večera može biti ili svečana ili romantična ili prijateljska. I začudo, niko se nije bunio što ih zovem samo na piće. Osim mog muža.
Ne znam kako je uopšte moglo da mu padne na pamet da ih sve pozovemo u naš dom. Možda je hteo da se tako pomiri sa Danicom, da je dovede kao jednu od nekoliko starih prijatelja. Jedva sam ga ubedila da je mnogo bolje da se nađemo u nekom restoranu. Nije me pitao, a ne bih mu ni rekla zašto baš u „Kuzini“, od svih restorana u Beogradu.
− A čime se ti sad baviš, Željko? − pitala je Tina.
− Pitaš me kao da sam promenio sto poslova.
− Čovek može na istom poslu da se bavi različitim stvarima.
− E, pa − ja se na istom poslu bavim istom stvari, već petnaest godina.
Verovala sam da Tina nije zaposlena, pošto je udata za diplomatu, i pozvala sam je istog prepodneva, čim sam dobila njen broj telefona. Dete se javilo i reklo da je mama na poslu. Popričala sam s njom, pitala je kako se zove i koliko ima godina i objasnila joj da sam stara mamina drugarica i da bih volela da je ponovo čujem. Nekoliko puta sam ponovila svoje ime da bi dete zapamtilo, ali nisam ostavila izričitu poruku, jer nisam želela da Tina shvati koliko mi je važno. I nisam očekivala da mi će mi se javiti tako brzo kao što se javila − mora da nije ni spustila tašnu kad se vratila s posla, a već me je pozvala. Ne računajući Danicu, od celog društva, najmanje sam za Tinu verovala da će mi se tako obradovati. Glas joj je drhtao od uzbuđenja, a kad je čula da hoću da okupim staro društvo, oduševila se.
Ali u restoranu, nije mi delovala radosno, ponašala se razdražljivo i pitala sam se da li je to zato što je videla Miloša, posle toliko godina: ili zato što je shvatila da je pogrešila što se udala za drugog, ili zato što je shvatila da je pogrešila što je ikad bila sa Milošem?
− Gde ti je muž bio ambasador? − pitala sam.
− U Kanadi smo bili četiri godine, a posle u Ujedinjenim nacijama. U Njujorku.
− Znači tvoj muž jeMita Kovačević? − pitala je Danica.
− Da − Tina je ponosno odgovorila.
− Baš je svet mali. Mitu nisam videla više od deset godina, otkako... − Danica je zastala − ...Pozdravi ga od mene.
Stomak mi se prevrnuo od pomisli po kakvom osnovu su se Danica i Tinin muž poznavali. Ne znam šta je Tina u tom trenutku osećala, ali samo se ljubazno osmehnula i klimnula glavom. Nije dozvolila Danici da je izazove.
− I kako je bilo u Njujorku? − pitao je Željko.
− Divno, upoznali smo mnoge poznate i kulturne ljude.
Ljude koji znaju da se ponašaju...
− Mislio sam da su Amerikanci prosti i neobrazovani − prekinuo ju je Željko.
− Nismo se ni družili sa Amerikancima, naši prijatelji su bili... i dalje su...
− Ali, kakvi su Amerikanci? − nastavljao je Željko.
− Udiplomatiji nemamo prilike da srećemo običneljude.
− Za pet godina niste sreli nijednog običnog Amerikanca? − moj muž se umešao.
− Naravno da smo sreli − Tina se okrenula prema Zoranu − ali ne mogu da sudim na osnovu nekoliko ljudi koje smo površno upoznali.
− Pravi diplomatski odgovor, morate priznati − rekao je Miloš i svi smo se nasmejali.
Osim Miše. Lice joj se iskrivilo kao u grču, i svakog trenutka sam očekivala da će progovoriti na način tekstova iz njenog časopisa. Razgovor se, međutim, nastavljao u drugom pravcu, i nije stigla ništa da kaže, a tema se već promenila. Baš mi je bilo drago zbog toga.
Željka sam pozvala na posao, njegova sekretarica se javila. Kazala sam joj da sam Željkova drugarica iz mladosti, naglasila svoje ime i oba prezimena, i objasnila da okupljam staro društvo. Rekla je kako je baš lepo što proslavljamo godišnjicu mature, zamolila me da malo sačekam, i potom mi prebacila Željka. Pošto mu je sekretarica već prenela ko sam, nije bio iznenađen; prvo mi je rekao kako mu je izuzetno drago što me čuje posle toliko godina, i kako mu je milo što smo se Zoran i ja ipak venčali, a onda da ne razume kako možemo da slavimo godišnjicu mature, kad nismo bili ista generacija. Kazala sam mu da me je njegova sekretarica pogrešno razumela.
Ćutao je, i znala sam da je pitanje koje nije postavio, a koje mora da ga je bilo mučilo, a zašto sam ga onda uopšte zvala?
− Nisam ni znao koliko se ovaj kraj izgradio. Dugo nisam prolazio ovuda − rekao je Miloš − da li ste videli onu zgradurinu ispod Dvanaeste?
− Dvanaeste?! Odavno se ne zove tako! − umešala se Tina. − Tako se zvala kad smo mi išli u školu.
− Ne, kad smo mi išli u školu, zvala se Srednja škola „Dimitrije Tucović“, a Dvanaesta gimnazija joj je bio naziv pre nas, sedamdesetih − rekla sam.
− Ali, svi su je uvek znali kao Dvanaestu! − Miloš je nastavljao.
Govor za Željka sam već bila spremila, i praktično sam ga recitovala preko telefona; kazala sam da smo se nekad tako lepo družili i da je šteta što smo se rasturili, i da dugujemo sopstvenoj mladosti da se ponovo vidimo. A Željko je dodao zamišljenim glasom da dugujemo i prošlim vremenima. Nisam shvatila šta je to trebalo da znači.
Upitao me je potom za decu i odgovorila sam mu da Zoran i ja imamo kćerku od šesnaest godina. Rekao mi je da ima dva sina sa bivšom ženom i da ih viđa kad god može.
Ali da od obaveza i poslova teško stiže, jer ima svoju firmu, radi sa Afrikom i Bliskim istokom i koristi veze još iz vremena dok je radio za Energoprojekt, a nesvrstani su bili glavni inostrani poslovni partneri. Dobro mu ide, a kad je osnovao firmu nije verovao da će izdržati više od godinu dana, a evo, već petnaest godina radi, posao se tako širi da ne može da postigne da svima izađe u susret.
A onda me je pitao koga još zovem.
− Zato što se tako najduže zvala, Dvanaesta beogradska gimnazija − kazao je Zoran − svi je pamtimo pod tim imenom.
− Ili zato što se tako zvala u najsrećnijim vremenima? − Miša je progovorila.
− A šta fali ovim vremenima?
− Ništa Tina, samo ne znamo kako se sad škola zove − rekao je Miloš.
Odgovorila sam Željku da ću pozvati svakog koga nađem od starog društva. Namerno nisam htela da mu dam nijedno ime. Ali Željko me je lukavo pitao koga sam do sad našla. Mogla sam da kažem da sam ga prvog pozvala, ali nisam želela da pomisli kako mi je najvažniji, i zato sam šaljivim glasom rekla da sam prvo našla Zorana i Danicu. Nasmejao se grohotom.
− I odakle ti uopšte ideja da su sedamdesete bile najsrećnije doba? − moj muž se vratio na Mišinu opasku.
Miša ga je gledala u oči, ne trepćući.
−Pa bili smo deca tada − kazao je Miloš− bezbrižna i...
− To je bilo vreme najgore komunističke diktature i kulta ličnosti − moj muž je rekao.
− Ma, samo smo nosili crvene marame i izlazili da dočekamo Tita kad se vraćao sa putovanja po nesvrstanim zemljama...
− Nemaš pojma Miloše šta se dešavalo u zemlji dok si ti veselo pevao „Od Vardara do Triglava“ − nastavljao je Zoran.
− Nikad nisam bio komunista − Miloš je odgovorio.
− Ja sam bila, pa šta? − uzbuđeno je rekla Miša.
− Nećemo valjda sad da se svađamo oko komunizma, dvadeset godina pošto je propao − pokušala sam da ih umirim.
Nisam nameravala da ih ućutkam, ali najednom niko više nije pričao.
Smišljala sam kako da nastavim razgovor.
− Reci nam, onda, oko čega si nas pozvala da se svađamo? − pitala je Danica. 

(Odlomak iz romana Mir i mir)