Pablo Pikaso
POŽUDA
UHVAĆENA ZA REP (1941)
Čin
VI
(Scena
se odigrava u kanalizaciji spavaće sobe kuhinje i kupatilu vile Agonije.)
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Vatra mojih nezdravih strasti draži ranjavost promrzlina što su zaljubljene
u prizmu trajno podignutu na bronzano obojenim uglovima duge i u konfete je isparava.
Ja sam samo zgusnuta duša slepljena za prozorska okna od vatre. Udaram svojim portretom
izraz svog lica i napadam poput jastreba robu moje tuge na prozorima što su zatvoreni
na milost i nemilost. Moja majica koju su pocepali u rite kruti propeleri mojih
suza grize azotnom kiselinom svojih udaraca morsku travu mojih ruku dok vuče odore
mojih stopala i moje povike od vrata do vrata.Malo pakovanje pralina koje sam kupila
od Velikog Stopala juče za 0.40 franaka peče mi šake. Zagnojena fistula u mom srcu,
ljubav se igra klikera kroz perje svojih krila. Stara šivaća mašina koja konje i
lavove razbarušenih vrteška mojih strasti menja, secka moje kobasičasto meso i živo
ga nudi ledenim rukama mrtvorođenih zvezda koje lupaju svoju vučiju glad i svoju
okeansku žeđ o moja prozorska okna. Ogromna hrpa panjeva čeka svoju sudbinu pomirljivo.
Hajde da zgotovimo supu (čita iz kuvara): pola četvrtine španske dinje, palmino
ulje, limun, pasulj, so, sirće, mrvice hleba; kuvati na tihoj vatri; povremeno pažljivo
izvaditi dušu u agoniji iz čistilišta;
ohladiti je; napraviti hiljadu kopija na carskim nepcima Japana i pustiti da se
zaledi onoliko koliko bi bilo dovoljno da se da oktopusima... Sestro! Sestro!
Dođi ovamo! Pomozi mi da postavim sto i presavijem čaršav umrljan krvlju i izmetom.
Požuri, sestro, supa se već hladi i lomi dno čaše u odaji ogledala.Celog
sam podneva vezla hiljade priča o toj supi koje će ti ona tajno šapnuti ako želiš
da do kraja zadržiš arhitekturu kosturovog buketa ljubičica.
DEBELA
AGONIJA: (neočešljana i gadno prljava, ustaje iz kreveta sa čaršavima punim prženih
krompirića, držeći stari tiganj u rukama.) Dođoh sa velike udaljenosti i zaslepljena
sam velikim strpljenjem koje sam morala da pratim iza mrtvačkih kola skokova šarana
koje je veliki metak što umire koji je tako oprezan sa svojim računima želeo da
postavi pred moja stopala.
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Sunce.
DEBELA
AGONIJA: Ljubav.
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Tako si divna!
DEBELA
AGONIJA: Kada sam napustila kanalizaciju naše kuće ovog jutra, istog trena, na dva
koraka od kapije, sa svojih krila sam izula svoj par čizama sa potkovicama i uskačući
u ledeno jezero svojih tuga, dopustila sam da me talasi odvuku daleko od obale.
Ležeći na leđima, pružila sam se po vodenoj peni i dugo držala otvorena usta kako
bih hvatala svoje suze/ Moje zatvorene oči su takođe uhvatile krunu te kiše od cveća.
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Večera je spremna.
DEBELA
AGONIJA: Ura! – za užitak, ljubav i proleće!
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Iseci ćurku i uzmi puno nadeva. Veliki buket užasa i strahova već maše
u znak rastanka. A školjke klopotaju zubima, na smrt preplašene pod ledenim ušima
dosade. (Ona uzima parče hleba i umače ga u sos). Ovo seckano meso treba
da se posoli i pobiberi. Moja tetka je imala kanarinca koji je umeo da peva stare
kafanske pesme po celu noć.
DEBELA
AGONIJA: Uzeću još malo morune. Oštar ukus ovih jela čini veoma napetim moje oduzeto
čulo za začine i nesvarljivu hranu.
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Upravo sam pronašla čipkanu haljinu koju sam nosila na belom balu koji
se održavao zlokobnog dana za moj imendan – svu su je pojeli moljci i puna je fleka
na vrhu komode u kupatilu, previja se od bolova i upale pod prašinom tik takova
sata. Sigurno je naša kućepaziteljka stavila tu pre neki dan da ide da se vidi sa
dečkom.
DEBELA
AGONIJA: Gle, vrata hrle napred. Evo nekog unutra ko ulazi. Poštar? Ne, to je Tortica
(Obraća se Tortici). Uđi. Dođi na čaj. Mora da si polaskana. Reci nam novosti
o Velikom Stopalu. Luk je jutros stigao bled i izmučen, poliven urinom i ranjen,
a kroz čelo su mu bili probijeni par puta pijuci. Plakao je. Prišli smo mu i tešili
ga kako smo umeli. Ali, bio je raskomadan. Krvario je posvud i vrištao nepovezano
kao ludak.
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Znaš, mačka se omacila noćas.
DEBELA
AGONIJA: Mačiće smo utopili u dragi kamen, tačnije – u prelepi ametist. Tog jutra
beše lepo vreme. Pomalo hladno, ali i toplo.
TORTICA:
Znaš, srela sam ljubav. Ima izlizana kolena i prosi od vrata do vrata. Švorc je
i želi da se zaposli kao kondukter u nekom prigradskom autobusu. Tužno je to, no
– idi, pomozi mu... on se vrti u krug i ubada te. Veliko Stopalo je htelo da me
ima ali se on upecao. Gledaj: suviše sam dugo ostala na suncu. Puna sam plikova.
Ljubav. Ljubav. Evo novčanice od pet franaka, zameni je u dolare za mene i sačuvaj
sitniš. Doviđenja! Zauvek! Srećan praznik, prijatelji! Laku noć! Kakvo vrh jutro!
Srećna Nova godina i srećan put! (Ona zadiže suknju, pokazuje zadnjicu, i kroz
smeh jednim skokom iskače kroz prozor polomivši prozorska stakla.)
DEBELA
AGONIJA: Lepo devojče, pametna ali bizarna! Sve ovo neće izaći na dobro!
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Hajde da pozovemo sve ove ljude. (Ona uzima trubu i saziva ih. Svi likovi
komada dotrčavaju.) Ti, Luk, istupi jedan korak. Imaš prava na šest stolica
iz salona. Evo ih.
LUK:
Hvala Madam!
DEBELA
AGONIJA: Ti, Veliko Stopalo, ako uspeš da odgovoriš na moja pitanja, dajem ti luster
iz trpezarije. Reci mi, koliko su četiri i četiri?
VELIKO
STOPALO: Mnogo, premnogo i ne puno.
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Vrlo dobro!
DEBELA
AGONIJA: Vrlo dobro!
ŽGOLjAVA
AGONIJA (vadeći čep iz boce i prinoseći je pod nos): Na šta miriše? (Obli
Kraj se smeje.)
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Vrlo dobro. Razumeo si. Evo kutije pune olovaka. To je za tebe. I srećno.
DEBELA
AGONIJA: Torbice, daj nam svoj izveštaj.
TORTICA:
Ja imam šest stotina litara mleka u svojim krmačastim sisama. Šunku. Škembiće. Salamu.
Krvavu kobasicu. I svoju kosu prekrivenu viršlicama. Imam svetloljubičaste
desni, šećer u urinu, a moje reumatične ruke pune su belanaca jajeta. Koščate duplje.
Žuč. Šangiri. Fistule, Skrofulu. I usne obložene medom i softom. Pristojno obučena,
uredna, elegantno nosim smešnu odeću što mi je data. Ja sam majka i savršena kurva
i znam da igram rumbu.
ŽGOLjAVA
AGONIJA: Uzmi kantu gasolina i štap za pecanje. Ali najpre moraš da plešeš sa svima
nama. Počni sa Velikim Stopalom (Muzika kreće i svi plešu menjajući partnere
svakog trena.)
VELIKO
STOPALO: Hajde da uvijemo iznošene čaršave u prah anđeoskih lica i pretvorimo dušeke
u kupinovo trnje. Hajde da upalimo sve svetiljke. Bacimo iz sve snage
letove golubova nasuprot mecima i dva puta zaključajmo kuće što su razorene od bombi.
(Sva
lica prestaju da se kreću sa obe strane scene. Otvara se prozor jednim potezom i
u zadnji deo sobe ulazi zlatna sfera veličine čoveka. Ona osvetljava celu sobu i oslepljuje sva lica koja
vade maramice iz džepova i stavljaju ih kao povez preko očiju i pružajući svoje
desne ruke jedno ka drugom svi uzvikuju istovremeno nekoliko puta): Ti!
Ti! Ti! (Na velikoj zlatnoj lopti pojavljuju se slova reči): NIKO.
Zavesa.
Preveo na engleski
Bernard Frehtman, 1948.
Prevela s engleskog
Ivana Maksić
