Milan R. Simić
MNOGE STRAŠNE I LEPE PRIČE 

Dragan Jovanović Danilov: Otac ledenih brda
Beograd, Arhipelag, 2009.

 Ne poseduje samo pesnik Basri Nur al Din (poglavlje VI, Dnevnik iz Lodeva) „divno ludilo do božanske nadahnutosti”! Naime, i Dragan Jovanović Danilov, autor romana Otac ledenih brda, i sam ume lepo da priča (i piše) kao kakav mornar, i to o stvarima i događajima kojih se više niko ne seća! Još ako pridodamo da se pisac sve vreme drži misli jednog od junaka, Pavla Podbjelskog Grofa – koji reče, onako, više za sebe – da „nije dovoljno prilagoditi se svetu, svet treba prepraviti”, i da „srce” samog romana jeste Peščana knjiga, koja liči na „ispoređane životopise” i kao takva ruši sve granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – eto, nama čitaocima, ispisanog i bogme – islikanog lavirinta, jednovremene strašne i lepe priče koju bi, sigurni smo u to, rado pročitali – eh, da samo mogu! – i takvi velikani svetske književnosti kao što su Horhe Luis Borhes, Hulio Kortasar, naš Danilo Kiš... Dakle, krajnje čitalački oprezno sa Peščanom knjigom koju nam otkriva i nudi na listanje Dragan Jovanović Danilov. Puna je tajni – a tajne se čuvaju, zar ne? Naravno, najveće tajne su, kao i uvek, između redova i svako ih od nas čitalaca, pronalazi na svoj način. Pisac, zahvaljujući Peščanoj knjizi, ulazi u najskrivenije i najintimnije kutove bigrafija svih ljudi koji su postojali i koji postoje na zemlji. Nismo sigurni da li mu treba pozavideti, ali je više nego razumljiva naša želja za čitanjem takvih strašnih, i lepih priča, pa i neka prilazimo nekim piščevim otkrićima pomalo i sa razumljivim strahom! Čega sve nema u Peščanoj knjizi! Silan je stih zatočenika u kazamatima Kolime: „Odjek zidova kaže da truli kamen, ali ne i duše”. A tek crtica o ženi koja iz dana u dan smeškom posmatra voljenog muža kako miluje glavu deteta koje nije njegovo; ili zapis o Nemcu Oskaru Šindleru. Više nego zanimljiva je i biografija slepog Sajdžije „koji godinama konstruiše džinovski časovnik za njujoršku železničku stanicu”, ali i izgled samog Glavnog bibliotekara. Lice mu je izborano kao mušmula, potpuno je slep... Dovoljno! I jasno da smo se pomalo udaljili od teme! Dokaz više kako Peščana knjiga sve upija: misli, naša pisma, biografije, sudbine, pa i romane i njihove svetove, tako i sam ovaj osvrt na roman Otac ledenih brda. Zato, vratimo se laganijem tumačenju, odnosno junacima romana. Pavle Podbjelski Grof, uz glavnog junaka Danila Medakovića, najzanimljiviji je i najsrodniji samom svevidećem pripovedaču, autoru. Pavle Podbjelski, gospodstveni aristokrata i kolekcionar, ima ruke „kao bajoslovni kralj Midas”. Sve što je dodirnuo, pretvorilo bi se u zlato! Otmen u svemu: držanju, odevanju, pokretima, i vidi čuda! – zaljubljenik je u prozu Floberovu. Baš takav, možda i protivvoljno podseća na tvorca sveta što ga nam je ponudio pisac romana Otac ledenih brda. (Citiramo Dragana Jovanovića Danilova: „Niko nije stvorio svet, mi samo taj svet nadograđujemo svojim ličnim pismom”). Jer, Danilov takođe obožava prozu Floberovu; kolekcionar je od ukusa; pesnik; poznavalac odnosno tumač istorije umetnosti, likovni kritičar. A kakav je kolekcionar Dragan Jovanović Danilov? Sve mislimo da on u svojoj strogo kolekcioniranoj biblioteci i sam poseduje posebnu Peščanu knjigu. Da je ta knjiga slična Peščanim knjigama koje su koristili i posedovali, i koriste i poseduju, najdarovitiji među nama: Horhe Luis Borhes, Garsija Markes, Ernesto Sabato, Džojs, Beket, Peter Esterhazi, Danilo Kiš, Radovan Beli Marković, David Albahari, Aleksandar Gatalica, Milenko Pajić (pisac biblije postmodernizma „Put u Vavilon”, i drugi.
Bilo kako bilo, vođen stečenim znanjem i podivljalom maštom, prolazeći kroz kapije prošlih vremena, sve uz pomoć upečatljivih likova, Danilov jednostavno obeleženom prošlom vremenu – maskiranom u zaključku „tako je bilo, i nikako”, hrabro skida masku i ostavlja nam, sve slikajući rečima beli papir, poruku: „Ovo je istina, moj svet!” Piscu na tome ne zameramo, naprotiv! Dakle, zaključite sami: da li slučajno i glavni junak romana Danilo Medaković, jedini Srbin koji putuje „Titanikom” i to u prvoj klasi, takođe jeste kolekcionar, pesnik, fantasta koji pronalazi u Veneciji jednu Vermerovu zaboravljenu sliku (Vidi: poglavlje III, Zvezdana noć na Titaniku, str 85: „Gotovo svakog dana Danilo i Žilijet su Vermerovu sliku Devojku s violončelom vadili iz sefa i odnosili u svoju kabinu gde bi je posmatrali”). Uzgred: Danilov nam znalački „izvlači” iz romana priču o genijalnom Vermeru – „kako je taj čovek prefinjeno osećao svet” – i možemo mu biti zahvalni zbog toga.
Dakako, možemo slobodnije reći: Otac ledenih brda jeste i roman kolekcionara o kolekcionarima, pesnika o pesnicima, bibliotekara o glavnom bibliotekaru, pisca o ledenoj, fantastičnoj i sveprisutnoj biblioteci u kojoj uistinu jeste sakupljeno svo znanje ovog umornog sveta, o biblioteci koja čuva sve biografije živih ali i mrtvih, ili obrnuto – svejedno, o Ledenom hramu umetnosti, memoriji čitavog čovečanstva! A kada je tako, nimalo ne čudi što se nama, čitaocima od poverenja, roman Otac ledenih brda sve i čini kao roman klatno! Jer, misli nam vodi tamo – amo, a sve ka jednom cilju. Da zaključimo kako svi zapravo jesmo junaci romana o kome govorimo. Baš tako. I da se našalim malo: sebe najpre vidim u poglavlju VI (opet ono!) Dnevnik iz Lodeva. Jer, u tom poglavlju su i žene koje su zaboravile da se „oproste od svoje mladosti”, u tom poglavlju su reči pesnika „uživaj u čaši vina sve dok ti je ime u knjizi života”! I još: baš u tom delu romana pojavljuje se čudesna Nairi koja nas uverava da može doživeti vrhunac samo kada vodi ljubav na medveđem krznu! Oh, Nairi!
Naravno, sebe nikako ne mogu da vidim u poglavlju Deca od magle. Gospode, „zaleđena dečija telašca bila su poslagana u kontejneru kao sardine, a zatim su odatle izbacivana da bi završila u jami polivena krečom i zatrpana”. To su te strašne priče, nedopustive, i uz neshvatljivo Gospodnje prisustvo! Pa i neka! Moramo, kao i sam autor, da priznamo „da mi smo bili snevači a oni san!” Šta još da priznamo na samom kraju ovog osvrta?
Da smo došli do zaključka kako „uprkos tome što su događaji ispričani u Ocu ledenih brda plod fantazije i što je svaka veza sa stvarnim događajima ili osobama slučajna... To je istina! Jer, upravo Kafka reče da je moguće samo ono što se događa! A Otac ledenih brda uveliko se prepričava, rečju: događa! Zahvaljujući Draganu Jovanoviću Danilovu, vratile su nam se mnoge strašne i lepe priče. Čekanje na njih nam se isplatilo, dakako!