Vesna Todorović
ITINERER ZA MENTALNE MAPE SERGEJA APARINA 

The imagination is not a State: it is the Human existence itself.
William Blake, Milton: A POEM IN TWO BOOKS

 REČ PRED POLAZAK

 ... putovanje u daleke svetove imaginarnog dobro
provodi dinamičnu psihu jedino ako liči na putovanje u beskraj.
Gaston Bašlar, VAZDUH I SNOVI

Slikar je prema psihološkoj funkciji svog umetničkog postupka svojevrsna personifikacija Narcisa. Razume se, uz pretpostavku o kvalitativnoj promeni radnje, jer slikar nije pasivan posmatrač, on je delatelj, koji u složenom procesu stvaralačke imaginacije, uočenim treptajima duše oživotvoruje odraz vlastitog lika. Isti pristup ima i kada se bavi drugim motivima. U njih, umesto vlastitog lika, pretače belege snažno doživljenih i u uspomene pretvorenih životnih zbivanja, koje posmatrač doživljava kao metaforu. U tom kontekstu, tema o Narcisu doživljava značajno proširenje dijapazona.
Sergej Aparin je poetsku okosnicu svog umetničkog opusa načinio od najprijatnijih uspomena svog detinjstva i rane mladosti – na boravke u kući svojih voljenih bake i dede na obodu rodnog grada, na imanju, kojem je prirodna granica bila reka. Zemlja, voda i nebo – trougao životnih elemenata u neposrednom dodiru, uz sve ostale, prateće senzacije, formatirali su dušu i duh mladog bića. Otud se ova tri elementa, zajedno ili zasebno, pojavljuju kao vodeća nit značenjske potke njegovih dela, prikazujući svoje postojanje u vidu bogatog ikonografsko-likovnog okvira svim sadržajima i temama njegovih slika. Do današnjeg trenutka, Aparin je pažljivo i sa velikim žarom oslikao čitavu epopeju dragih uspomena, obogaćujući prvobitne utiske nanosima novih iskustava. Uvidi i spoznaje su neprestano povećavali specifičnu težinu osećajima i željama. On ih je bojio blještavom svetlošću Sunca i mediteranski radosnim shvatanjem života, ili tajanstvima noćne tame, koja je skrivala teme dalekih mitoloških izvora, pridošle snovitim putevima, sa mešavinom ličnih i predačkih iskustava. Sloj po sloj, oblikovao je mnogoznačnu ikonu svojih sećanja, ugrađujući njenu nostalgičnu suštinu u sve što je stvorio. U sve što će stvoriti.
Čovek ne može pobeći niti od svojih korena, niti od svoje sudbine.
Svet Sergeja Aparina je samosvojan, obeležen nadaleko prepoznatljivim ličnim znakom. Možemo ga bez dvoumljenja nazvati bogatstvo imaginacije. On izaziva sve veći broj putnika željnih da ga upoznaju, približe se i zavire u nepresušne trezore, neki radi uživanja, a neki da načine ozbiljan, gotovo pustolovan pokušaj otkrivanja gradivnih elemenata za značenjske slojeve, u potrazi za suštinom. Kao za krunskim draguljem.
Aparinov svet je jedinjenje zbilje i bajke. Kao i sve bajke ovoga sveta, izatkan je svekolikom mudrošću, crpenom iz generacijski neizmernog iskustvenog taloga. Vidna je umetnikova veština, kojom je, svestan toga ili ne, i neka to ostane njegova tajna, postavljao kulise za složenu scenografiju svojih rečitih skaski, stvarajući lavirint bez izlaza. Ne može ga ni biti, jer se nove putanje svakodnevno, bez zastajanja, opliću okolonaokolo. Uprkos takvom iskustvu, putnik ne oseća klaustrofobičnu teskobu. Bodar i bez straha, uz osećaj vedre svečanosti unutar uma, pogledom i bićem uranja u privlačnu likovnost bajkovito-pustolovne metafore stvarnog života.
U svet Sergeja Aparina poželjno je ući i pohoditi ga dokle god se pogled pruža i snaga traje – bez žurbe. Ovaj nauk, izveden iz predhodnih iskustava putnika-namernika ka tom pravcu je najbolje primeniti već od samog praga.
Jer, koliko god da su njime hodočastili mnogi putnici, sve ljudi izuzetnog uma i opažanja, a neki od njih ostavili i svoje dragocene putopisne izveštaje, Aparinov mnogoliki svet je isklizavao pred željom za potpunim sagledavanjem. Kao da se poigrava, svakom novom hodočasniku bi pokazivao novo lice, štaviše, mnogo novih lica. Ne verujemo da zvuči odviše utešno, ali valja znati da se slično događalo i kada bi se neko odvažio da ovo zahtevno putovanje ponovi.
Ova primedba je ponajviše namenjena onima, koji žele brze rezultate. Sa druge strane, oni koji uživaju u izazovu značenjske složenosti i nepredvidljive višeslojnosti, u lepotama likovnog ostvarenja i svojstvima raznolikog izraza unutar različitih umetničkih kategorija – putovanje u Aparinov svet je pravi, umno odabrani cilj, kome se treba posvetiti čitavim bićem. 
Razložno opravdanje za ovako brižljive pripreme, možda treba potražiti u zavodljivosti svake pojedinačne Aparinove slike. Ako bi se njihov niz, u neposrednoj stvarnosti poređao ispred očiju, ili pak, u mislima, na unutrašnjem ekranu sećanja, njegove slike bi svakako prikazale i ponudile široki raspon kompozicijskih rešenja za još veće bogatstvo ikonografskog repertoara. Neke u celosti trepere od umetnikove mladalačke raspričanosti i zagrcnutog nestrpljenja da u smislenu celinu povežu slapove nadirućih misli, ideja i asocijacija, a neke su lucidno pročišćene kao skupoceni kristal, motivski izbrušene poput aksioma, i bez ijednog suvišnog ukrasa – uglađene do pune otmenosti!
U uzbuđenju pred lepotom i raskošnom ponudom plodova Aparinovog roga obilja, užurbani i nestrpljivi pogled se začas izgubi, otkine i otkliza, zaustavljen tek nekim od detalja sa slike. A oni nalažu opreznost, jer su to možda minuciozne zamke, zavodljive poput sirena, koje predstavljaju lukave putokaze ka nezavisnim značenjima u smeru bez povratka. Rešenje problema leži, sada bi to bila već sasvim očigledna metodska putanja, u obuhvatnom sagledavanju i neprekidnom držanju na oku mreže jedinstvenog smisla, koja se prostire unutar svih Aparinovih slika, a posebnim slojem objedinjuje i čitav njihov svet. Ona možda nije uvek uočljiva, češće se njeno postojanje samo sluti. Da bismo je uočili, kako bi nam bila od koristi, možda treba poći od uvida u ličnost umetnika.
Pomna introspekcija u tom pravcu daje nam pravo na tvrdnju da je živonosno tkivo ove mreže, toliko važne za razumevanje Aparinovih slika, generisano nesvakidašnjom složenošću njegovog unutrašnjeg sveta: značajno životno iskustvo putnika kroz realne i imaginarne prostore i različita vremena, saznajne sklonosti i izuzetno živahna prijemčivost utisaka vođenih dubokom emotivnošću, što je sve odraz životnosti bića i živahnosti večno mladog srca, i na kraju, što verovatno i nije konačno, radoznali i dobro razvijeni um, kome imaginativnost proširuje spoznajne vidike do razmera neslućenog. „Radoznalost dinamizira ljudski duh“, kaže pronicljivi Bašlar. Zaista, nekom, ko nije Sergej Aparin, bila bi potrebna dva ili tri ljudska veka da sve te sastojke sabere, a kamo li smesti u samo jedan život.
Očitavanjem svih ovih tačaka, dospeli smo do samog jezgra umetnikove ličnosti – do duboko intimne geo/kosmografije beskraja. Oblikovanje njene pojavnosti u likovnim ostvarenjima, putem metafora i neposredne simbolografije, duguje misaono-emotivnoj autorovoj sklonosti ka metafizici – i vremena i prostora. Stoga, nikako nije suvišna preporuka da se napolju, pred vratima ovog raskošnog i neobičnog sveta ostavi vlastiti, počesto teški teret konvencija, kako bi se, bez ograničenja, otvorila sva čula i oslobodio duh.
Nesputanost jeste ključ lične slobode, ali je istovremeno i ključ boljem pristupu i uvidima u imaginativne naume nesvakidašnje stvaralačke ličnosti Sergeja Aparina. U susretu sa Aparinovim svetom, putnik je postavljen pred možda najveći izazov svog života, usred osećanja istinskog beskraja.
Malo je slikara, koji su dočarali lične prodore u takve prostore, bez pomoći optičkih iluzija u vrsnom poznavanju zakona perspektive, umeća njenog predstavljanja svakovrsnim skraćenjima, ili ulogom svetlosti i međusobnim odnosima objekata u kompoziciji. Aparin sva ta pomagala dobro poznaje. Ali, istina o beskraju se očitava u apstraktnom području slike, u ideji, a filozofski nastrojenom Aparinu u njoj je polazište.
Istraživača čitanje ideje ponekad podseća na tumačenje proročanstva. Za oboje je potreban odgovarajući ključ. Pitamo se, da li su za tajnu pronicanja dovoljni samo upornost i prateće znanje? Ili ulogu ključa igraju i intuicija i imaginacija, uz pomoć duhovnog oka? Oka prozorljivosti, kako su ga nazivali stari pisci slovenske pravoslavne duhovnosti. Ako je već slikar prikazao tu vrstu dara, šta preostaje istraživaču?

PUT U LAVIRINT

 I često verujemo da samo opisujemo svet slika
a zapravo silazimo u sopstvenu tajnu
Gaston Bašlar, ZEMLjA I SANjARENjE

Susret između umetnika i putnika-istraživača je susret dva oblika mašte, od tog trenutka sudbinom nerazdvojivo povezana, po principu uzroka i posledice: putnikov izveštaj nastaje nakon pohoda umetnikovom svetu.
Uzrok njihove povezanosti proklijao je i pre susreta, te se putniku njim samo potvrdio trenutak prepoznavanja vlastitog soja.
U topografskom pogledu, susret označava krucijalnu tačku – ulazak na vrata  umetnikovog sveta – tačku polaska na hodočašće.
Pre polaska na ovaj, za posvećenog tragaoca put slatke neizvesnosti – valja osmisliti pogodnu metodologiju, čija će svrsishodna podrška ojačati putnikovu budnost i time umanjiti broj propusta u percipiranju. To je od izuzetne važnosti, kada se imaju u vidu sve osobenosti Aparinovog sveta, i kada se uporede svi zapisi prethodnih putnika. Deluje sasvim primereno da se za ovakvu priliku usvoji spretno i uvežbano ponašanje speleologa, koji korak-po-korak, strpljivo, pribrano i uporno ispituje nepoznanicu složenog podzemnog lavirinta. Ne treba ni pominjati da je zalog njegovog uspeha često i goli život. Ova napomena nije ni suvišna, niti besmislena za ovaj kontekst. Jer, makar i metaforično, i istraživač Aparinovog sveta ulaže veliki deo svog bića u očekivani ishod.
Rukovođeni asocijativnim mislima, obreli smo se načas u pećinskom lavirintu, začudnoj i tajanstvenoj graditeljskoj tvorevini prirode, pred vitalnom činjenicom: njegov neposredni graditelj je naizgled slabašni a čudesno uporni, svuda-prodirući planetarni kopač i životodavni elemenat – voda. Ovo digresivno skretanje će biti od koristi, uspostavljanjem poredbene veze između graditeljskog ponašanja vode i ljudskog uma, odnosno njegove posebne kategorije – mašte. Sličnost je, bez ikakve sumnje, evidentna! Jer, u osnovi stoji stvaralački proces. Mašta, kao i voda, ima veliku prodornu moć. Možda i veću, jer dospeva tamo dokle često ne dopiru ni osećaji slutnje, a pogotovo ne dospeva goli ratio.
Do beskraja.
Beskraj je prostorno-vremenska kategorija, koju shvatamo samo delimično, i to isključivo u domenima duha, jer za nju (kao ni za smrt!) nema iskustva. Aparin ovu vrstu problematike i upitanosti očigledno nosi u sebi imanentno, kao genski zapis, koji se ulio u svako izvedeno delo.
Vratimo se speleologu i njegovim večitim suočavanjima sa neizvesnošću ishoda i prohodnošću neistraženih pećinskih puteva, sa svim nenadanim otvorima u hodnike novih smerova kretanja, stvorenim imaginativnom ne/predvidivošću prirode, kako bismo pokušali da u svetlu njegovog primera uočimo šta to i umetnik i istraživač treba da znaju, pre nego što se otisnu na – samo neupućenima naizgled lake, a u stvarnosti zamršene – puteve stvaralačke mašte. Lakonski odgovor na to pitanje će, možda, delovati kao da je olako dat: kao i speleologu, sve zavisi od njihove budnosti. Poredbenog odgovora ovde nema. Uostalom, speleolog je samo okvirni uzor, koji ne može da pokrije sve načine i uslove stvaralačkih putovanja. Nešto im je odista zajedničko – ivične situacije.
Odnosilo se to na život, ili na spoznaju – speleologu, ili umetniku i njegovom istraživaču, sve je na kocki.
Otud nije besmisleno pozvati se na budnost.
Stepen ozbiljnosti ovakvog zadatka je svakom istraživaču za poštovanje, što niti može, niti sme umanjiti činjenica da ga samom sebi zadaje. Da ne pominjemo dvosmernu odgovornost – i prema umetniku, i prema sebi samom. Stoga, uz usredsređenu i temeljnu pažnju, treba već na samom početku uspostaviti čvrstu vezu sa najudaljenijim zakucima i uma i srca svog bića. Od ovakve intelektualno-emotivne sprege očekujemo i verujemo, da će se pokazati kao valjana podrška u našoj nesvakidašnjoj pustolovini suočavanja sa putevima, i naizgled, bespućima žive mentalne mape koju je ispisala magična sila ljudske mašte, od one najjače, najvitalnije vrste – mašte jednog umetnika.
Sve to treba imati u vidu već na samom polasku u smeru Aparinovog sveta, jer on je slikar bujnih poniranja u trezore svih slojeva vlastitog bića. Pritom se ne ustručava, da sledeći svoje davnašnje porive prema nesuđenoj profesiji arheologa, zagazi i u nepregledne naslage iskustvenog i umetničkog nasledstva čitavog čovečanstva.
Ili da, kao nostalgični dug mladalačkoj želji, naslika arheološku pseudo-sondu, sa „kaobajagi“ neposrednim nalazima. Njegova umetnička namera, razumljivo, nije rukovođena naučničkom potrebom za egzaktnom rekonstrukcijom nekog stvarnog prebivališta, kulturnog ili civilizacijskog sloja, jer Aparin je svestan soja svog ostvarenog profesionalnog izbora. On time, kao u kompenzatornim snovima, ostvaruje odbačene želje.
U ime toga, Aparin će ići u neprekidnu potragu za mnogobrojnim vrstama opštih mesta u ponašanju i navikama ljudi svih vremena, čime će na mapi vlastitog mentalnog habitusa strasno i artikulisano povezivati veoma udaljene geografske odrednice i oznake različitih kultura, potom ih objedinjavati unutar okvira isprepletenog klupka svih svojih lavirintskih likovnih prizora, i time ih uvrstiti u redovnu topografiju čitavog opusa. Takvo njegovo nastojanje, upečatljivo prisutno na svakom koraku, moglo bi se okarakterisati i kao radoznalost, međutim, ono je mnogo više nužnost za neprekidnim proširivanjem unutrašnjeg, intelektualno-emotivnog habitata.

Za odnose u Aparinovom shvatanju sveta i samog sebe, odličan je pokazatelj jedan od ostvarenih ciklusa i izuzetno važan topografski sistem, nastajao u 1998. i 1999. godini, nazvan Loco laudato. U prevodu sa latinskog to označava „mesto koje je hvaljeno, preporučeno, veličano.“ Slike ciklusa se većinom odnose na prikaze nekoliko gradova u švajcarskom kantonu Fribourg, do kojih je slikara odveo profesionalni razlog, dopunjen dodatnom radoznalošću. Na prvom mestu, u istoimeni glavni grad kantona, Fribourg/ Freibourg (nastanjenog pola francuskim, pola nemačkim življem, otud dvojni nazivi), zatim Morat/Murten, Bulle, Romont, Estavauer-le-lac. Posete ovim živopisnim mestima, poreklom iz srednjeg veka, o čemu svedoči odlično sačuvana i dobro negovana arhitektura utvrđenih zamkova, pokrenule su nastanak niza vrlo izražajnih slika, koje je Aparin zaogrtao plaštom svog magično-snenog pogleda, u želji da naglasi pojmove dugog hoda njihove istorije i žilavo istrajavanje urbanog života kroz turbulentna vremena. Svesrdno ih preporučujući našoj pažnji, stvorio je slikovito jato malih planeta, nazivajući ih zajedno i svaku pojedinačno Loco laudato.
Oživotvorenje svoje mašte i njeno ovaploćenje u uverljivi likovni zapis, Aparin ostvaruje besprekorno tačnim zapažanjima oblika svakodnevičnog ljudskog ponašanja, oblika koje je prikupio na svim mestima u koja je kročio, i koji žive u njegovom sećanju. Potvrdu da se u navikama i potrebama ljudi malo šta promenilo, nalazi i u delima starih majstora slikarstva, u kojima i portret predstavlja svojevrsnu žanr-scenu. Ne preza da takvo svoje otkriće dokumentuje citatom izrazite aluzivnosti. To umeće je dar, koji ga čini veoma sposobnim graditeljem značenjskog lavirinta. Slobodan, nikom obavezan, osim vlastitoj potrebi da upravo tako slika, Aparin svoj dedalovski talenat bez posledica ulaže u igru, vođenu isključivo dobrom namerom. Drugim rečima, njegovi lavirinti nisu sazdani da bilo koga, ponajmanje nečiju telesnost, zadrže u prisilnom zatočeništvu. Ukoliko i zarobe našu pažnju ili ljubav, to nikako neće biti na našu štetu, jer put do njihovog središta ne dovodi do Minotaura, čudovišta koje za danak uzima i dušu i telo – već „samo“ do slikareve, veoma čiste duše.
Na mestu je upitanost, je li takav ishod varka za predanog putnika, koji je u potrazi za slikarevom suštinom, za samim jezgrom sveukupnog značenja, zapravo dospeo do svoje duše, do samospoznaje vlastitih razloga za preduzeto putešestvije?!
Dragocenog li otkrovenja za putnika-istraživača!
Ovaj uvid je dokaz više da Aparin takvom svojom bogatom ponudom umetničke toponomastike ne otkriva samo vlastite akutne i hronične sklonosti – on putnika nežnom i dobronamernom rukom neprekidno upućuje ka smislu celine i obuhvatnom sagledavanju svih bitnih odredišta njegovog sveta.
U tim okvirima će prikazati i posebnu vrstu svesti o vlastitom poreklu i korenima u okvirima jedinstvenog, opšteljudskog genetskog niza. A unutar njega, veoma delikatno i sasvim nenametljivo će provući i svest o posebnom, ličnom statusu, vezanom za predačku nit. A ona je ta, koja generiše svežinu i neposrednost, emotivnu toplinu i lakoću u pristupu najsloženijim sadržajima. Upravo ova pomisao je bila poslednja, odlučujuća kap koja će uticati da se Aparinova mentalna mapa na naše oči kristalizuje u suštinski oblik – u polje poetsko-metaforičnog, ali, zasigurno autobiografskog zapisa!
Umna, u duhu kontemplacije brižljivo stilizovana likovna esejistika Sergeja Aparina nesumnjivo je obogaćena tonovima lične obojenosti. Odraz fenomena skrivene ispovesti kroji posebnu značenjsku ravan, koja diskretno intrigira i isto tako diskretno, u punoj meri ukusa daje vredne podatke o autoru. Podatke otmeno uzdržane i lišene svake dramatičnosti, upućene iz onih prostora bića, koja su u stanju da sublimiraju opserviranu pojavnost, da pretoče najznačajnije sadržaje u opšta mesta, u problematske topose zajedničke svim ljudima.
Najistaknutije mesto u Aparinovom slikarstvu zauzimaju teme o vremenu, i one koje su proistekle iz tog pojma – protok, kruženje, prolaznost i propadljivost – na šta nas u svakoj slici podseća prisustvo časovnika, ili barem klatna. Ali i drugi pokazatelji. Među teme, koje aluzivno dotiču vreme kao neku vrstu podteksta, i koje je Aparin pomno obrađivao, možemo ubrojiti svakovrsna sećanja i potrebu upamćivanja ljudi, mesta, događaja, sa čime su u neposrednoj vezi i putovanja. Posredno, vreme ne mimoilazi ni temu muzike, odnosno prizore muziciranja.
Koliko puteva, spletova puteljaka, povremenih zabiti i bespuća! Nijedna opomena nije bila suvišna – naprotiv. Ispostavlja se da je Aparinov lavirint slika njegove lične inicijacije na putu duhovno-saznajnog napretka.
Ovakav uvid ne može olakšati zadatak putnika-istraživača, koji na tas odgovornosti mora da doda bar još jedan teg.Opremljen dodatnom opreznošću, putnik nastavlja pohod i ubrzo shvata da u Aparinovim lavirintskim slikama prostor nikako nije od manjeg značaja. Kao i teme vremena, i sve teme koje se odnose na očiglednu potrebu autora da dočara veličanstvo, ili beskraj prizora, jasno stavljaju do znanja da je postojanje oba pojma međusobno neraskidivo i neprekidno udruženo. Ovakva filozofska umetnikova razmišljanja, izražena pitkim, znalačkim likovnim jezikom i razumljivim rečnikom, svesno ili nehotično, predstavljaju slaganje sa važećim postavkama fizike o neprekidnom jedinstvu prostor-vremena.
Treća važna tema koju smo izdvojili, jer je, srećom, bila nezaobilazna na ovom putu, jeste ljubav. Životno bitna, te Aparin, kao biće izuzetne emotivnosti, nije ostao imun na nju, uobličivši je na sebi svojstven način – najčešće, delimično skriveno u neku vrstu alegorijskog prikaza. Ova tema je Aparinovom slikarstvu u celosti, osim uticaja na snoviđenjsku zanetost i izmaštavanje raznih čuda, bez ikakve potrebe za sastojcima horora, ulila tople tonove i u vedrinu i u setu, u prozračnu jasnoću atmosfere i dana i noći. Dala je impuls inače misaonoj kategoriji, humoru, utičući na njegova pozitivna svojstva, u smislu potpune neopterećenosti ironijom i/ili sarkazmom, baš kao u ljudi koji se u svojoj koži osećaju dobro i sigurno. I kojima je lako, bar naizgled, da budu dobri.
Sa temom sna o letenju smo se sreli negde oko sredine putešestvija. Iako je delovala kao nešto sasvim sporedno, tek isečak nekakve slikareve intime, vremenom smo shvatili da je nikako ne smemo zaobići. Štaviše, otvorila je Pandorinu kutiju različitih tumačenja. Rukovođeni uvidom u čitav spektar Aparinovih svakovrsnih shvatanja života, prenesenih vrlo pažljivo u slikarski opus, mi smo se odlučili za jedno, jedva prisutno u mišljenjima analitičara ove pojave. Na taj način, naše je putešestvije krunisano pravim draguljem, a sve sa čime smo se tokom njega suočili, dobilo je svoj smisao. O tome, u glavi posvećenoj ovoj temi.
Adrenalin je u putniku morao proraditi nakon prepoznavanja i izdvajanja ključnih elemenata jednog složenog stvaralačkog klupka, dajući novi imaginativni impuls za nastavak istraživanja i potonju podrobniju analizu viđenog!

POEME VREMENA I PROSTORA

 Ovakvo imenovanje Aparinovog slikarskog ostvarenja u celini nam omogućuje logika poetskog rečnika, a na osnovu analitičkog sagledavanja Aparinove poetike u celini. Naslov se sam ponudio nakon prvih koraka unutar Aparinovog sveta, kada je našu svest preplavio čudesni, kosmički mir prostora i njegovog nedogleda. Pogled je pucao niz mirna i glatka ogledala voda, sa kojima se nadmetalo nebo, šepureći se lepotom boja svojih raznovrsnih oblaka. Putnika žednog lepota, dočekivale su opustele peskovite obale Jadrana, ili grčkih ostrva u Egejskom moru, sa tek ponekim tragom čovekovog prisustva, ili života uopšte. Manje ili više razuđene, ove obale su uglavnom širile u prostor neki nepoznati, čudno bezljudni mir, kao da obitavaju u sred svoje primordijalne epohe. Široka prostorna panorama Aparinovih slika na ovu temu, koja obuhvata tri elementa – zemlju, vodu, vazduh – varira njihov pojedinačni značaj unutar scene, ali nijednog trenutka ne osporava vrednost vremena. Ono je ekvivalent prostoru, sa kojim bruji i zvoni ultrazvučnu muziku univerzuma, muziku sfera.
Sledeći korak je uzbudljivo osvedočenje o postojanju ikonografski važnog niza, grupacije slika Loco laudato.
Kao ni bilo koje druge gradove, tako ni ove iz kantona Fribourg, Aparin nikad ne predstavlja kao turističku razglednicu, već kao ličnu vizuru, oblikujući suštinu, uočenu vlastitim šestim čulom. Detaljno poznavanje izgleda i nekih osobenosti, kao i višekratno oslikavanje u različitim kontekstima, potvrđuju umetnikov stvarni obilazak ovih gradića, koji gotovo svi leže uz neko od mnogobrojnih jezera tog kraja, ili kao Fribourg, uz reku. Aparin ih je predstavljao u vidu zbijene arhitekturalne celine, koja aludira na amblematski zatvorenu formu, što uz utonulost u aparinovsku snoviđenjsku izmaglicu, ukazuje na veliku vremensku udaljenost njihovih začetaka. Ovaj status Aparin želi da potvrdi i figurama ljudi u obaveznim istorijskim kostimima, nalik štafažnoj ilustraciji iluzije života. A život, kao da se odvijao samo izvan zidina, na vodama koje ih okružuju. Zahvaljujući ovakvom poentiranju njegove lokacije, ulična svakodnevica je za sve putnike, pa i za nas, ostao tajna.
Drugačiju atmosferu pružaju prizori gradova sa krajnjeg juga Italije. Grad se nikada ne sagledava spolja, već iz prostora bezimene ulice, gde svetlost i sunčana toplota rastapaju fasade, dajući maha podnevnoj siesti.
Retki žitelji ostavljaju tek trag uobičajenog načina življenja, u kome nema mesta za nepotrebnu užurbanost. Njihov mir, u vidu filozofske pomirenosti sa datom sudbinom, nije poremetio čak ni prizor vulkanske eksplozije Etne. Ljudi na konjskoj zaprezi, kao da su u prolazu, sviraju na svojim instrumentima, dok se iza njih žari vatromet iz zemljine utrobe, pretvarajući se u kićanke na veselo šarenoj konjskoj opremi. Lišen dramatike sa tragičnim ishodom, događaj se pretopio u fiestu. Ljudi u blizini svakodnevne pretnje moguće smrtne opasnosti uporno i stoički opstaju. Aparin je, izgleda, razumeo njihov pristup i način preživljavanja.
Drugačiju vrstu mira, lucidnim proniknućem, zabeležio je Aparin tokom boravaka u pravoslavnim svetilištima poluizolovanog tipa u Grčkoj – na Svetoj Gori i srpskom manastiru Hilandaru, zatim u manastirima Meteori, podignutim na stenama-stubovima, oblik koji duguju lokanjem nekadašnjeg mora na mestu današnje tesalijske kotline. Fascinacija geografskim položajima, drevnom arhitekturom i usrdnim molitvenim tihovanjem monaha, uticali su da slikar ova sveta mesta predstavi kao posebne planete. Što i nije daleko od istine. Aparin je, očigledno, i ovo veoma dobro razumeo. Uostalom, kao svako ko ima potrebu da tihujući stvara na svojoj imaginarnoj planeti.
Popis geografskih i drugih tačaka u prostoru Aparinovog sveta, kojima je on posvetio svoju pažnju, ovim nije iscrpljen. Ali, neka to ostane za neke druge putopisne beleške. Tim pre što verujemo, da će se ovaj, već nepregledni lavirint, značajno proširivati novim slikarevim ostvarenjima.
Svi prikazi, kojima Aparin zaviruje u dušu i savršeno očitava suštinu, u neku ruku su, ipak, kulisa za ono što on zapravo želi da saopšti. U tu svrhu je ustanovio ikonički sistem objekata koji se ponavljaju u svakoj slici, ili barem naizmenično. Zanimljivo je da ti objekti ponekad imaju glavnu, a ponekad sporednu ulogu. No, upravo to govori da njihovo permanentno prisustvo ima svoju veoma značajnu ulogu, bilo kao ukazivanje, bilo kao podsećanje. Otud slobodno možemo da ih imenujemo i simbolima. Među najčešćim, na prvom je mestu predstava časovnika. Ako i nije neposredno prisutan, njegovi zupčanici su apsolutno obavezni, preuzimajući i ulogu svega što je sprava za pokretanje. Veoma česta insinuacija postojanja vremenskog merača je i klatno, ili kućica za zidni sat. Časovnici i njihovi delovi obeležavaju brži ili usporeniji protok vremena, njegovo zaustavljanje, zub vremena, sve promene, sve vrste kretanja pod vremenskom kontrolom, bezvremenost i svevremenost. Oni su bilo svekolikog života.
Brodovi i čamci su gotovo podjednako prisutni kao i časovnici. Oni predstavljaju deo istog sistema – povezivanja vremena i prostora. Aparinovi brodovi nose nezamislive terete – kule, utvrđenja ili čitave gradove, pojedine crkve, čitave manastire, ili pak, svetogorski kompleks svih najvažnijih manastira, zbijenih u jedan grad. Sva čovekova staništa, svetovna ili sakralna, sa dugom istorijom. Brodovi plove kroz vremenska mora, ili lete nebom raširenih jedara nošeni vazdušnim strujama, odvojeno, ili u društvu sa mnogobrojnim letačima, veštačkim, kao što su šareni Mongolfijeovi baloni, ili prirodnim, iskonskim letačima – pticama, ili onim natprirodnim – anđelima. Brodovi insinuiraju namenom prevoznika pojam vremena koje se pravolinijski kreće, kako ga svakodnevno doživljava običan čovek, ali pomoću slikareve zamisli oni su slikom zaustavljeni, zamrznuti u beskrajnom, okeanskom prostoru univerzuma, oslikavajući pravo stanje stvari – vreme i prostor su uvek i svugde.
Čamci, laka kategorija prevoznog sredstva, na Aparinovim slikama imaju drugačije značenje. Najčešće su prazni, vezani za sidrište, ili u nekom ambijentu, koji aludira na povezanost sa svakodnevnim životom. U vidu konstrukcije, govore o procesu nastajanja. Ili razgradnje.
Lepota njihovog oblika aerodinamične ljuske oraha, pažljivo istaknuta, govori o snažnom umetnikovom afinitetu prema ovoj „igrački“ večitog dečaka.
Znatno složeniju ulogu unutar Aparinovog sveta, ima jedan insekt – skakavac. Nerazdvojni deo njegovog detinjstva, živa igračka dostojna svakog divljenja zbog svojih zanimljivih osobina, kao biće koje se neobično kreće, u čemu mu pomaže njegovo savršeno i svrhovito skrojeno telo. Zahvaljujući svom značaju, redovno je prisutan, makar u senci događanja, ako već nije nosilac radnje na slikama. Jedini dobija samostalni portret – na crtežima, slikama, ili u trodimenzionalnom obliku, izveden kao reljefni deo slike-objekta, ili kao skulptura u metalu.
U istoriji kulture raznih naroda, skakavac ima svoje mesto i priličan dijapazon simboličnih značenja. U antičkoj Grčkoj i Mediteranu uopšte, koji se smatraju kolevkom evropske kulture, on predstavlja simbol duše i vaskrsenja, odnosno prelaska u novi život. Označavao je statusni simbol plemstva, u vidu ukrasa na fibulama, štitovima, češljevima. U grčkoj mitologiji je smatran besmrtnim. A kao jedna od Apolonovih svetih životinja, važio je za simbol pesme.
Aparinov skakavac poseduje vlastitu mitologiju, poreklom iz autorovog ličnog misaonog poretka. U njegovim slikama on će se pojavljivati i kao idol, ali i upregnuta životinja koja vuče, i pritom, trpi telesne metamorfoze – sledstveno funkciji, dobija glavu konja. Ništa slučajno, jer Aparin ima u vidu poređenje obličja – uvećana glava skakavca odista je slična konjskoj. Upregnutost ne označava robovsku ulogu, jer kao i sve što u stvarnosti ima funkciju kretanja, u Aparinovom sistemu simboliše vreme, odnosno prostor. Skakavac kao „poslednji taksi“ ima ulogu konačnog prevoznika.
Ledeni breg sećanja je slika izuzetno zanimljivog i dramski kompleksnog značenja, i spada među likovno najsnažnija Aparinova dela. Atmosferom sablasne hladnoće dominira santa leda, stilizovana u šakalski oblik boga Anubisa, u egipatskoj mitologiji čuvara podzemlja, merača srca i prevodnika duša u drugi život, zaštitnika funerarlnog rituala balsamovanja. Njegova pojava određuje kontekst, koji izaziva iskonsku zebnju – strah od smrti.
Deo simbolične sante je skakavac, koju polako gricka i sam od leda. Skakavac, u stvari, vaja samog sebe, dovršavajući na otvorenoj sceni svoje začudno, ledeno obličje.
Zajedno sa Anubisom, prevodnik u svet s one strane, on postaje skulptoralni memento, podsetnik na prolaznost, ne samo sećanja, već i onog vremena koje nam je dato.
Spretnom aluzijom na poznatu skakavčevu štetnu halapljivost, slikar mu je dodelio prepoznatljivu ulogu, oblikujući, usput, prepoznatljivi simbol vlastitog sećanja.
Obavezni časovnik odbrojava trajanje sećanja i pokreće ovo zastrašujuće ledeno plovilo, simbol perivoja smrti, beskrajnog, jer tek je mali deo nad vodom. Stvarna, a nevidljiva veličina ledenog brega ipak ostavlja mesta nadi, da će skakavac svoj imaginarno-korisni posao zaštitnika sećanja dugotrajno obavljati.
Teško je razlučiti šta prvo obujmi našu pažnju – otvorena prostornost, koja se ni jednog trenutka ne gubi, ma koliko bila složena motivska scenografija, ili, pak, upadljiva vizualizacija raznih tema o vremenu, ponajpre putem njegovog neizostavnog simbola – časovnika. Upadljivost njegove pojave razumemo kao Aparinovu jasnu i glasnu signalizaciju, kojom podiže stepen pozornosti prema bitnosti problema. U suštini, on ga razrešava složenijim semantičkim mehanizmima, nizom metaforičkih sistema, i naravno, uvek u sklopu sa naznakama za prostornost. A te naznake se često, kao što smo videli, odnose i na vremenske teme. U kontekstu međusobne uslovljenosti postojanja prostora i vremena, ne odolevamo pitanju: ako pretpostavimo da je prostor ucelovljenost, a simboli vremena detalji Aparinove poetske pripovesti, putnik biva postavljen pred pravu dilemu psihološkog karaktera, šta prvo uočava – celinu ili detalje? Iako se pitanje uporno nametalo, jasno je da bi razrešavanje ove dileme ipak bila nepotrebna digresija, verovatno bez značaja za glavni tok naše putopisne priče. No, njena pojava nije sasvim bezrazložna, jer je podstakla na razmišljanje o organizaciji kompozicija. Postojanje velikog bogatstva ikonografskog repertoara je očigledno, ali glavna tematska postavka, ma kolikim detaljima bila okićena, nikada nije zatvorila prostor! Prostornost i duboke vizure prizora, kojima slobodno struji vazduh, nemaju prepreka za pogled.
U Aparinovom svetu se sve jasno vidi, oseća gotovo taktilno, čak i čuje. Jer, osim manifestacija čula vida, Aparinov prostor budi u nama i neodoljivu iluziju zvuka. U zavisnosti od ambijenta i atmosfere, on nas dočekuje ili snažnim hučanjem, ili tajanstvenim šumovima svojih prostranstava, čiji se horizonti protežu i izvan opsega čula vida, prelivajući se bez prepreka u prostore uma i duha, dokle god oni dosežu. U nekim slikama, poput malog ciklusa posvećenih temi Fotelja za pesnika, prostor se oglašava magijskim brujem, koji ponavlja monolitno jednoličnu melodiju kontempliranja univerzuma.

PORTRETI, LjUBAV, SENZUALNOST 

Naše putovanje se nastavilo praćenjem pravca, o kome je postojala tek slutnja. Odlukom o njenoj proveri, doživeli smo ne malo iznenađenje pred račvanjem glavnog puta u nekoliko rukavaca. Prihvatanjem izazova, svaka nedoumica je prepustila mesto radovanju pred neočekivanim otkrićem Aparinovog portretskog žanra, koji nam pre polaska na put nije bio poznat u potpunosti.
Zaronili smo bezglavo u odgonetanje šifri pratećeg, bogatog ikonografskog repertoara. U likovna rešenja i diskretne, ali dragocene znakove temeljitog obrazovanja, koje autor skladno interpolira u svaku svoju sliku. Odmah smo otkrili da je pored nekolicine žanrovski čistih, nastao poveliki broj portreta znanih i neznanih ličnosti, koje je uklopio u priče i poeme o vremenu i prostoru. Među takvima se našla nekolicina monaha, koje je sretao na svetim mestima, i koji su i predstavljeni u takvom kontekstu, zatim lica usput zabeležena, veoma često raznih muzičara, poput svirača violine sa cigaretom među usnama – gest nemara i životnih strasti, u slici In October II. Potpuna životnost i fizionomska osobenost njihovih likova sasvim odagnava sumnju da su izmišljeni. Umetnikova dobra percepcija i lika i životnog konteksta koji mu je izgradio poseban izraz na licu i karakter, njegovo upamćivanje i veština predstavljanja, ovekovečili su za sva vremena neke usputne osobe.
Uvid u postojanje ovako bogatog izbora, istovremeno objašnjava i veliku razgranatost puteva na malenom prostoru. Za nas je bio pravi podvig ne izgubiti se u ovom, bočno postavljenom, takođe lavirintski strukturiranom ogranku centralnog lavirinta. Međutim, kao i na svim dosadašnjim deonicama putešestvija, sreća nas je poslužila, videli smo mnogo, mnogo i zabeležili, i nismo se izgubili.
Uraditi portret, nije samo stvar zanatske uvežbanosti ruke, ili njene povezanosti sa moždanim centrima koji tvore i emaniraju nečiji talenat. Da bi taj portret odista „oživeo“, potrebno je mnogo više, da umetnik ima moć viđenja tajanstvenog plamička života u nečijem licu. Podjednako i u vlastitom, ako se odluči za autoportret. Potrebna mu je i moć da svoj uvid prenese, da otrese taj fini prah života sa stvarnog lika i natruni ga na podlogu, na kojoj stvara portret. Potpuno je nevažno da li će portretisani lik biti izveden lakim, brzim potezima krokija olovkom ili perom, ili će slobodni potezi četke žarom ekspresije baciti gustu pastu, ili će slikar dugo, menjajući fine četke, lazurnim načinom bravurozno modulirati svako osenčenje, svaku igru svetlosti na izbočinama lica i čitave glave.
Sergej Aparin poseduje magično oko, moć koju pripisujemo samo vilama, da doticanjem oka i svog skrivenog čula oživotvori nečiji lik na svojim platnima. Razume se, tu je i svesrdna pomoć zanatske perfekcije, koju je stekao zahvaljujući i talentu i odličnoj školi. Otud je on, kolikogod pažljiv slikar, i veoma brz u izvođenju.Međutim, on se nikada neće zaustaviti samo na oblikovanju lika, ostavljajući ga bez konteksta. Shodno potrebi svog stvaralačkog gena da oslika čitavu skasku, Aparin obavezno prikazuje i stepen svoje emotivne komunikacije sa predstavljenom osobom, tako što je postavlja u određeni scensko-scenografski kontekst. On veoma iskreno i rado daje na znanje u kojoj meri dobro poznaje portretisanu osobu, koju putem tajnih znakova dovodi u neposrednu vezu sa njenim sklonostima. Obavezno je uokviruje nekim aluzivnim prizorom ili pejzažom, a postavku dopunjava i zaokružuje predmetima magično-simboličnog značenja i dejstva. Pažljivim izborom kolorita, koji predstavlja svesnu ili nesvesnu metaforu odnosa i razmene, odnosno upućivanja svakovrsnih osećanja, Aparin unosi željenu atmosferu, kojom u meri punog sklada ovija unutrašnji prostor slike.
Svi portretisani likovi, iz bilo koje kategorije i bez obzira na punu životnost svoje fizionomije, zadržavaju mirnoću mišićnog sklopa lica – nikad se nijedno lice nije iskrivilo u bilo kakvu grimasu. Tek prema očima, možemo gotovo do pune preciznosti da očitavamo osećanja – setu, umor, povučenost u sebe, brižnost, radost i/ili zadovoljstvo životom. Još jedan od dokaza da Aparin uopšte nije ljubitelj napadne ekspresije i eksplicitnih, dramatičnih iskaza. Drama, tuga, nostalgija, ljubav, erotika i senzualnost – sve to vidno postoji u njegovom slikarstvu. Ali, uvek u naznakama i simbolima, usputno, u likovno-značenskom podtekstu, i konačno, svi takvi sadržaji su u završnici oblikovani odgovarajuće značajnom atmosferom nebeskog osvetljenja unutar predstavljenog mizanscena.
Aparin nije naslikao veliki broj žanrovski čistih portreta osoba, sa kojima nije u nekom od srodničkih odnosa. Prema našem uvidu, nastala su samo dva takva portretska prikaza.
Prvi je portret nepoznatog čoveka negovane, na španski način oblikovane brade, pognute glave i sklopljenih ruku u fazi duboke molitve. Otud naziv slike – Molitva.
Na glavi mu je neka vrsta žičane krune, zatvorene u okrugli oblik – insinuacija na konstrukciju globusa, možda kao simbol značajne političke i/ili društvene odgovornosti. Dopojasna figura je smeštena u tondo, interpoliran u oslikanu površinu, koja imitira ram.
Definitivan oblik je kvadrat. Čovek je odeven u odeću visokog staleža. Kostim možemo hronološki situirati, počev od sredine XVI do sredine XVII veka. Sigurnom datovanju najviše pomažu bogato nabrani rukavi i veoma prepoznatljivi beli, višeslojni, plisirani okovratnik u obliku zatvorenog kruga – cartwheel ruff. On je osnovni nosilac svetlosti, koja dopire sa desne strane slike.
Blještava belina naglašava važnost trenutka potpunog utonuća u molitveni mir i komunikaciju sa Bogom. Svetlost kao da daje znak da je taj dodir postignut i potvrđen blagoslovom. Nemamo saznanje ko je neznanac, na njegov pravi identitet samo delimično i u prenosnom smislu ukazuju opisani detalji. No, i da znamo, to ne bi imalo nikakvog značaja za naš sud o vrednosti slike i njenog izvođenja. Slika zrači punim skladom svih svojih elemenata – dobrom kompozicionom postavkom, korišćenjem smisla svetlosti i različitim aluzijama na minule epohe, tračkom humora koji unose nosati puti u uglovima oslikanog okvira iznad čovekove glave, pažljivim slikanjem načinom starih majstora a u duhu postmoderne – šta još više reći za dobru sliku?!
Drugi portret je zapravo diptih, pod nazivom La Femme & L‘Homme du chateau. Čitava postavka, sa očiglednim razlogom, pomalo aludira na slikarstvo srednje-evropske renesanse. Savršeno uglađeno modelovanje lica dalo je, verovatno savremenim fizionomijama, bezvremeni ton. U iskošenim očima žene, tipičnog oblika za gotiku i renesansu, titra osmejak lukave samosvesti i (samo)zadovoljstva, natrunjen mrvom dijaboličnosti. Ova crta je podvučena postojanjem dva mala drveta sa obe strane glave, koji, poput roščića u produžetku ušiju, povlače prekrivku za glavu ukoso nagore. Mlečno bela tkanina, tipičan detalj nemačke ženske nošnje XVI veka, preobražava se u snežni, alpsko-brdoviti pejzaž, kojim dominira figura rasnog bika. Ova životinja, tik iznad ženine glave, nesumnjivo ima dvostruko značenje: simbola, koji dominira grbom švajcarskog gradića Bulle, u kantonu Fribourg, ali i nedvosmislenog simbola plodnosti, u muško-ženskom dvojstvu. Sa druge strane, izraz čovekovog ozbiljnog lica bez traga osmeha, odražava laku zabrinutost i prisustvo odgovornosti, a mogući razlog je na glavi: na svom rondelu nosi čitav srednjovekovni grad, te pretpostavljamo kako je u pitanju neka važna ličnost iz tog malog mesta, inače značajnog za turizam i ekonomiju čitave Švajcarske. Na oslikanom ramu, iznad njihovih glava, piše karakteristični izraz Loco Laudato, čime je diptih svrstan u istoimeni ciklus slika Sergeja Aparina.
Naš put nas konačno dovodi do portreta bližnjih. Ali, i tu nas očekuje neobično razvrstavanje, dosledno u svojoj decidnosti. Na portrete, koji to u stvarnosti baš i nisu, i one koji nose sve najlepše osobine ovoga žanra – istinitost i životnost, što podrazumeva veliku veštinu izvođenja. I što ne mimoilazi potrebe bilo kog Aparinovog slikarskog poduhvata. Kao što nijedna Aparinova slika nije nastala bez prisustva emocije, barem njenog prisenka. No, ove dve kategorije unutar portretskog žanra, omogućavaju prirodno emitovanje visokog stepena emotivnosti, izraženog doslovce – ljubavlju.
Ljubav i nežno, toplo sećanje na porodicu najneposrednije se očitava u dvema, veoma znakovitim slikama Baka Angelina i U spomen na mog dedu. Obe slike su metafore ovakvog osećanja, jer „baka“ nije rođena baka, niti je lik dede stvarni portret. Zaista je zanimljivo da Aparin, tako autoritativan slikar kada su fizionomije u pitanju, nije načinio nijedan portret svojih najbližih, voljenih srodnika. Kao da je njihove stvarne likove želeo da ostavi u području sećanja i osećanja, koja će dočarati atmosferom i elementima stvarnosti. Ali i finim, simboličnim aluzijama na dobrotu i plemenitost, kao što su anđeoska krila, čija senka izrasta iz leđa baka Angeline.
Istoj kategoriji pripada i sunčana toplota ujednačene rumene boje za irealnu kuću iza njenih leđa, ili polje sočnozelene boje, jer ga natapa poznata reka; jedna žena okrenuta leđima je personifikacija njegove stvarne bake, a figura čoveka bez lica, na kolima sa konjskom zapregom, je sećanje na dedu. Sve važne tačke na nervaturi sećanja su dodirnute.
Likovi bez lica i delova vlastite telesnosti su čudna pojava, koja nas navodi da pomislimo kako je vremenska udaljenost „pojela“ likove i tela njemu bliskih ljudi.
Njihove pokrete i volumene nadomešćuje i oponaša odeća, nešto nalik u priči i filmu o Nevidljivom čoveku. Pogled na istovetnu pojavu u ostalim slikama, neminovno će dovesti do potpunijeg zaključka, a o njemu u Epilogu ovog putopisa.
Praćenjem putnog pravca u smeru portreta, dospevamo na kulminatornu tačku među toponimima u svetu ovog žanra: pred slike, koje prikazuju lik umetnikove žene. U potpunosti veran svom uobičajenom pristupu, Aparin veoma pažljivo slika njenu fizionomiju, bez idealizacije ili stilizacije. Pritom, tokom godina zajedništva, narasta i brojnost njenih portreta. Ispred nas je već zavidni niz, koji dozvoljava praćenje svih mogućih mena, a posebno su zanimljiva intertekstualna poređenja unutar različitih tematika, u koje su pretežno portreti interpolirani. Bogatstvo ovakvog materijala, osim što otvara prostor za obimnu analizu, inspiriše i na romaneskni pristup.
Bez potrebe da zalazimo u tajne odnosa, ipak se ne možemo oteti prijatnom utisku da se činom oslikavanja mnogobrojnih portreta vlastite žene, u različitim kontekstima, očitava Aparinova kontinuirana, i u biti, veoma nežna izjava ljubavi. Ona izvire iz probrane simbolike i značenjskog konteksta, koji obavezno prate portrete njenog lepog lika. Među najpoetičnije prikaze spada onaj sa celom figurom u polju bulki, inače omiljenog cveća umetnikove supruge. To je veoma značajan podatak iz oblasti lične intime, koji otkriva umetnikovo dobro poznavanje i poštovanje sklonosti voljene osobe. Sa druge strane, bulka ili mak, zahvaljujući svojoj jasnoj crvenoj boji, ali i farmakološkim osobinama i dejstvima nosi čitav spektar simboličnih znamenja, od ljubavi, smrti do vaskrsenja. Ako to značenje prihvatimo kao sasvim izvesno postojanje etičke ravni, suočavamo se sa zakletvom na večnu vernost. Kao što ni ostale Aparinove kompozicije nikad ne ostaju na jednostavnom prikazu, tako i ova sa poljem bulki, ili druga, sa dopojasnom figurom na stepeništu ispod svetionika, dobijaju dodatke, koji, osim što delimično skreću pažnju sa osnovnog motiva, imaju nedvosmisleno simboličnog udela u dovršavanju slikarevog poetskog iskaza. Avion dvokrilac, na horizontu ispod duge, gde se završava polje sa bulkama, označava i let u prošlost, ali i let ka sreći. Kula svetilja svojom osnovnom funkcijom obasjavanja puta, izgovara drugačiju vrstu stihova u slavu ljubavi, a svojim faličkim oblikom aludira na neposredno prisustvo erotičnosti, čime se zaokružuje simbolografija jednog zdravog partnerskog odnosa. U poetski sublimiranoj likovnoj predstavi ljubavi prema ženi, naizgled lišenoj svake putenosti, ovo je značajan dokaz postojanja elemenata senzualnosti u Aparinovom slikarstvu. Njihovo odsustvo bi odista i bilo neobično za umetnika, koji ima evidentno bogat emotivni lični status. Osim toga, valja naglasiti da je Sergej Aparin mudro i senzibilno primio pouke iz primera remek-dela u istoriji svetske portretske umetnosti, posebno iz doba evropskog baroka, gde su bogato drapiranje i majstorska materijalizacija odevne tkanine od pliša i svile zamenjivali, ili dopunjavali eksplicitne pokazatelje telesnih izazova. Aparin je učinio sličan potez, bez insistiranja na punoj preciznosti podatka o vrsti tkanine, ali je majstorski izveo modulaciju volumena, i haljine i pokrivala za glavu u vidu izrazito proširenog rondela, koji, zapravo, dominira na pojavi žene u celini. Takvim postupkom je čitavoj figuri, nevelikoj u odnosu na prostor, dao dominantan položaj. I što je još važnije, tamnoplava, obla masa rondela, koja se diskretno cakli na polusvetlosti predela, okružena tamnim crvenilom rascvetalih bulki, ukazuje na duboko intiman doživljaj skrivene senzualnosti koju emituje vrhunska emotivnost umetnika. Osim ovih slika, koje su na neki način neposredno posvećene supruzi, njen lik se uklopio i u drugačije orijentisanu tematiku, kao da je njena lepa glava poslužila za model u ilustrovanju teme. U tom svojstvu smo je prepoznali u više slika: Taormina, gde je odevena u starosicilijansku žensku nošnju, profilom postavljena na fon sivog zida sa ozbiljnim tragovima vremešnosti, slika koja je redak primer u Aparinovom opusu gde vremenski simptom nadvladava prostor, sabijajući ga „uza sam zid“; Green Stream, čudesna predstava arkadijskog  predela intenzivno zelene boje, koji ima tendenciju da zatvori plan neba, dozvoljavajući mu prodor samo na mestu useka između dva brega, odakle tajanstveno pada slap vode, puneći basen u centralnom delu slike, a žena, nalik devojčici sa anđeoskim krilima, stoji postrance, ali u prvom planu – slika u čijoj zadivljujućoj kompozicionoj pročišćenosti očitavamo magijsko dejstvo ljubavi; Estavayer-le-lac, slika neobično bogate ikonografije, koja se vidno oslanja na dela holandske renesanse i ranog baroka, na slikarstvo žanr-scena, pritom je jedna od retkih, koja makar simbolično apostrofira u Aparina ekstremno redak prikaz enterijerskog prostora, sa starinskom tapiserijom na zidu – citat vrhunskog ostvarenja u svojoj vrsti i vrlo simbolične, u doba kasne gotike i rane renesanse veoma popularne predstave Dama sa jednorogom, koja postavljena u bogatim domovima, služi da podseti ženu na obavezu prema dobrim vrlinama, dok istovremeno nosi nagoveštaj erotičnosti predstavom vitkog mužjaka, sa isturenim rogom; Aparin tu notu prihvata i nadovezuje je portretom supruge sa rondelom na glavi, ispod koga je jedinstvena pojava u njega, diskretno osvetljena jedna obnažena dojka – kao da je hteo prirodnom erotikom da parira, suprotstavi se njenom nagoveštaju unutar moralizatorske poruke na tapiseriji; Saint Denis sa scenom situiranom ispred letnjikovca, okićenog lovačkim trofejima, čija bi se arhitektura mogla datovati u XVIII vek, kao i odeća dame, koja sedi ispred kuće, sa maskom u ruci; u njenom je liku odražen portret slikareve supruge, nasmešene, što je retkost, ali je očito u skladu sa atmosferom pred zabavu, ili nakon nje – spremne kočije, muškarac sa maskom ptice, dame na krovu – štafažni detalji, ali i simbolični pokazatelji – jasne aluzije na maskenbal i uobičajeni stil življenja otmenih ljudi, kojima su lov i balovi bili osnovna zabava; slikar pred štafelajem je citat iz Vermerove slike, dodatni znak istorijske slojevitosti.
Svi ovi portreti u veoma zanimljivim i potpuno različitim tematskim okvirima, čiji konteksti ukazuju na pozitivnu liniju jednog emotivnog odnosa, uz evidentno veliko bogatstvo slikarevog iskustva, interesovanja, emotivnih proživljavanja, ukazuju na raznovrsna, verovatno i zajednička, barem u mislima, putovanja, na Aparinovu sjajnu asimilaciju utisaka i podataka i mogućnost neprekidne transformacije iz atmosfere u atmosferu.

SAN O LETENjU

Naše onirično biće je jedno. Ono i po danu
nastavlja noćno iskustvo.
Gaston Bašlar, VAZDUH I SNOVI

 Pravo u naš pogled, hrleći odnekud, izranja do pojasa vidljiva, obnažena figura čoveka raširenih ruku. Pojavljuje se iz vrtloženja zasenčenog, bezimenog zgusnuća neke tvari, koja skriva slućenu onostranost beskraja.
Očigledno oslobođen dejstva Zemljine teže, on lebdi. A možda i pluta? Položaj tela i pokret ruku, pruženih bez grča i potrebe da se za nešto uhvate, kao da bi da progovore nešto o elementu kojim je okružen. Ne presreće nas nikakav odgovor na bitan upit: da li on, klizeći telom kroz neimenovani prostor, proseca svilu vodene mase, ili razdvaja struje vazduha? Ostali bismo prikraćeni za važno saznanje, da se nismo suočili sa naslovom motiva crtačkog dela Sergeja Aparina – Let.
Aparin je ovaj crtež-studiju prividne jednostavnosti, a likovno i značenjski složen, izveo grafitnom olovkom lako i precizno, na način velikih majstora – bez mučenja podloge, bez ijednog suvišnog ili nedostajućeg poteza, znalačkim korišćenjem njihove prave dužine i određene vrste na pravim mestima. Težište figure – poluakt u savršenom skraćenju, umetnik je postavio u levu, najzasenčeniju stranu. Leva ruka, meko savijena u laktu i pružena ka najsvetlijem delu crteža, stvara ravnotežu i postavlja čitavu figuru u neagresivnu valovitu, a ipak dinamičnu dijagonalu. Lepe, pravilne šake su otvorene ka gore, rastavljenih i blago savijenih dugih prstiju. Ovako istaknute, one su važan deo značenja čitavog prizora – prizora letenja, koji svakim svojim detaljem polako ali sigurno klizi u simboliku.
U tom kontekstu, veoma je značajna glava, podignuta tako da vidimo lice u celini. Oči i usta – poluotvorena, baš kako zahteva istezanje vratnog mišića – daju ovom liku upečatljivo živ izraz prisutne svesnosti. Sa svoje strane, mi smo svesni da pravilno tumačenje izraza lica dovodi do ključa koji će razrešiti ovu enigmatičnu scenu i objasniti njeno očigledno simbolično značenje.
Otud je zanimljivo da pogled čoveka, iako se našao u aktivnoj letačkoj poziciji, ne odaje iznenađenje tom izvanprirodnom činjenicom. Niti bilo čime ukazuje na telesni napor, kao da je to samo po sebi razumljivo stanje.
Ali, usredsređenom oštrinom proniče u nešto, nekud ispred, i/ili iznad sebe. Pogledom, a ne pokretom ruku, želi da nešto dosegne. U tom trenu shvatamo da se upravo u pogledu nalazi ključ za odgonetanje tajnog razloga leta, i da je time označen i smer našeg daljeg putovanja.
Kao konačni prilog uvidu u razumevanje neobične teme, sledi prepoznavanje umetnikovog lika u crtama lica tajanstvenog letača! Obznana ove notorne činjenice vodi dalje u zanimljiva tumačenja, koja bi ne samo objasnila ovakvu pojavu, već možda, stavila pod jednu zajedničku kapu sve letače i leteće objekte Aparinovih slika, personifikujući njegovo vlastito prisustvo. Ali, i osvetlila pojavu jedinog autoportreta, koji smo zapazili tokom putovanja. I pored najvećeg truda, nismo naišli ni na jedan drugi. Što znači da je povod za nastanak dragocenog crteža imao dovoljno specifične težine da ovog skromnog čoveka, kome je svaki egocentrizam strana pojava, natera da se ogleda u ogledalu.
Kao i pojava autoportreta, tako je i tema u njegovom opusu jedinstvena. Doduše, identični prikaz slikarevog leta je uklopljen u uljanu sliku, nazvanu Morat 3, sa predstavom umetnikovog noćnog preleta iznad krovova usnulog švajcarskog gradića Morat. Već sam pomen ovog toponima, kao da je otvorio branu za bujicu uvida u nešto što je sve vreme bilo nadomak našoj opservaciji.
Nedostajao je, očigledno, ispravan okidač.
Slikareva komunikacija sa Švajcarskom, kao što već znamo, ovaplotila se u nizu slika, koji ne samo što prikazuju ove gradove, već inkorporiraju sve autorove snažne utiske, saznanja i dnevne i noćne sanjarije. Aparin ni u jednoj sličnoj situaciji nije načinio toliko bogat opus, nijedno ga putovanje nije tako očigledno zgrabilo, obujmilo i inspirisalo. Izvuklo na videlo njegovu izuzetnu imaginativnost. U čitavom njegovom stvaralačkom svetu, koji se može okvalifikovati postojanjem raznovrsnih poetskih žanrova, nije nastao ovakav, pravi pravcati ep, posvećen mestima, transformisanim u Loco laudato. Svaka pojedinačna slika, kompozicijski oblikovana u celishodan, kompaktan prikaz, mogla se iščitavati sa velikim zanimanjem, kao jedna od glava ovog epa. I uz dužnu pažnju, jer je svaka glava oličavala jedno od mističnih putovanja Sergeja Aparina. Otud nikako ne može da začudi pojava ovakvog dela, sa vlastitim likom koji leti. Obuzet ushićenjem, slikar doživljava vrhunski preobražaj, i poleće. To je bio poslednji stepenik, koji je trebalo dosegnuti, nakon svih uzleta emocija, imaginacije i uma. Nakon toga – sve je univerzum.

EPILOG

Provera valjanosti itinerera za jedno od najsloženijih naših istraživačkih putovanja u umetničke svetove pojedinačnih umetnika, uspešno je privedena svome kraju. Moglo bi se reći da je predložena maršruta ovog putnog vodiča ispoštovana do svoje poslednje tačke. I da je on bio od velike koristi. Ali, neminovno je morao biti dopunjavan novim stanicama, koje su upisivane u mapu neposredno nakon rekognosciranja na licu mesta. Otkrića novog su istraživaču uvek predstavljala posebnu radost. Stoji istina, da postoji niz tačaka koje su nam već tokom putovanja stvarale dilemu u odnosu na mogućnost prepoznavanja stvarnih vrednosti nalaza. Što je odista dobro, jer će vremensko-prostorna distanca pomoći jasnoći suda. Ali, istraživačevo vreme je vazda ograničeno.
Nove provere – nekom drugom prilikom. Ili će se neki novi putnik latiti posla.
Završetak putovanja uopšte, kao i povratak, uvek izazivaju barem setu, ako ne i iskrenu tugu. Posebno, ako je mesto boravka dozvalo i čvrsto prigrlilo istraživačevo biće, ako je hodočašće budilo njegovu punu pažnju razuđenošću izuzetno zanimljivih puteva, i ako je privedeno plodnom, svrsishodnom cilju. Pozitivna sprega duha i emocija, radoznalosti i istraživačkih zadovoljstava je obiman kvalitativni splet koji se ostvario prilikom putovanja u Aparinov umetnički svet. Ovakva komunikacija je pokazala svojstvo savršenog reciprociteta poteškoćama prilikom lutanja putićima koji-nikuda-ne-vode, njihovog mimoilaženja i vraćanja na početnu poziciju. Uz dobru intuiciju i hodočasničko iskustvo, praćeni su oni, za koje smo smatrali da su pravi. Početna tuga zbog rastanka sa raskošima Aparinovog sveta, ustupila je mesto dobro poznatoj radosti sređivanja dragocenog materijala. To uvek predstavlja najlepši mogući način za obnovu i ponovno proživljavanje svežih utisaka, ali i mogućnost da se njihova velika emotivna snaga svrsishodno iskoristi za lucidne procene, klasifikaciju podataka, i što je najvažnije – za uobličavanje pretpostavki i stavova. Svesni smo da kao što pretpostavke mogu biti potvrđene ili oborene, tako sa druge strane i stavovi mogu doživeti korekciju. Bilo sa naše vlastite strane prilikom naknadnih provera, bilo sa strane drugih putnika-istraživača, koji su već doživeli tragalačko iskustvo unutar Aparinovog sveta, ili onih, koji se tek pripremaju za taj put. Mi novim putnicima svakako želimo sreću, barem upola onoliku kakvom smo mi bili obasjani.
Većina pretpostavki našla je svoje logično mesto uz dnevničke opise putovanja iz prethodnih poglavlja, čiji naslovi odmah upućuju na osnovne teme, već prema tome kako smo ih uočili. 
Valja reći da je i redosled poglavlja neka vrsta lavirinta. Velike, sveobuhvatne teme o Vremenu i Prostoru, po prirodi stvari su dobile izvesnu prednost. U sredini se našla najvažnija „sporedna“ tema – Ljubav, najeksplicitnije izražena putem žanrovskih kompozicija – portreta, ili, pak, scena koje su metaforična zamena za portrete. Iako kategorija portreta, barem ne u svom najčistijem obliku, nije odviše zastupljena, smatrali smo da životnu važnost ljubavi treba simbolično izraziti centralnim mestom među ostalim poglavljima. Poslednje poglavlje putovanja, Snovi o letenju, prati temu koja, ako je suditi po zastupljenosti u Aparinovim delima, zaista jeste najmanja – svega dva dela, jedan crtež i jedna slika. Međutim, ona je apsolutni crescendo slikareve pune posvećenosti stvaranju. Aparin svesnu težnju u stvarnoj praksi – uvek ka boljem sebi, ka višim ciljevima – poetski oblikuje snom. Ovakav san možda jeste, a možda i nije, odsanjan – ali je umetnik temu iskoristio za likovno oblikovanje prelepe metafore, koju mi čitamo kao doživljenu metamorfozu duha. Smatrajući je kulminatornom u odnosu na sve Aparinove misaono-vizuelne procese, temu smo smestili u poslednje poglavlje, uz opis samog kraja našeg istraživačkog puta.
Sergej Aparin je slikar, to možemo izgovoriti bez dvoumljenja, čiji veliki talenat objedinjuje sjajnu edukovanost u svim oblastima likovnog izražavanja, dobro poznavanje svetske likovne baštine i izrazitu tekuću prijemčivost prema porukama koje ona odašilja njegovoj poletnoj mašti i otvorenom srcu, i na kraju, što ne znači da je ova lista konačna, lakoću kojom impulse dobro razvijenog intelekta slaže u bogate, višeznačne likovne sadržaje. Čitav svoj opus je razvrstao u nekoliko ciklusa, čiji se nazivi u velikoj meri uklapaju u tematsku klasifikaciju koju smo načinili nakon povratka sa hodočašća. Razliku vidimo u tome što nazivi Aparinovih ciklusa potenciraju onirični elemenat sadržaja, dok se naše viđenje zasniva na egzaktnijem modelu analitičkog postupka, silazeći do gole suštine značenja. Ali, i jedno i drugo je ličan pristup. Međutim, neospornu važnost postojanja čitavih ciklusa čini brojnost dela koja se mogu manje ili više temeljno razvrstavati. Kada se toj činjenici pridoda i naša sažeta kvalifikacija Sergeja Aparina kao umetnika, postaje jasno da je reč o čoveku u punoj stvaralačkoj snazi, sa svim komponentama lične, a shodno tome, i umetničke zrelosti. A ona se na prvom mestu manifestuje umetnikovim preuzimanjem stroge kontrole nad slikarskim postupkom izvođenja i njegovim usaglašavanjem sa obiljem sadržaja i tema, koje mu neprekidno „dotura“ nepresušna imaginacija.
Aparinov postupak, kakav najčešće koristi, podrazumeva potpuno poštovanje tradicionalnog slikarskog zanata, što znači obavezni podslikani sloj, i onoliko tanušnih slojeva boja, koliko je potrebno da se dobije željeni ton i modulacija oblika, kao i istaknut, besprekoran crtež umerene grafijske čvrstine. Iako se u nekim od njegovih slika očitava uticaj slikarskog nasleđa minulih epoha, što je sasvim očekivano s obzirom na tematiku kojom se bavi, on ni jednog trenutka nema potrebu da ikog kopira. Ustanovio je vlastiti stil unutar zanimljivog raspona varijanata, čija upotreba ne trpi krutu klasifikaciju u odnosu na tematiku. Ako i izvede delo najklasičnijim metodom, a njegova tema je istorijski višeslojna, dodaće savremeni sloj, unošenjem elemenata vremena u kome stvara: vidno pozicioniran citat starijeg artefakta u duhu postmoderne, proširiće slikanu temu na ram, ubaciće predmet koji odgovara modernoj epohi, poslužiti se odnosima boja i diskretnom stilizacijom oblika, koja je osobena za epohu moderne.
Ponekad će za površine tla koristiti ekspresivniji način gustog nanošenja bojene paste, ostavljajući četkom vidno reljefne tragove, a onda iznenada preći na lazurnu obradu nebeskog svoda. Uočljiv je i njegov tretman ponekih fasada i zidova kuća, koji površinu pretvara u enformel pasaž na slici, konfrontirajući poneku figuru izvedenu finim islikavanjem. Ima se utisak da je Aparin i na ovaj način spajao epohe. A možda, naprosto, nije želeo da bude monoton.
U analizi Aparinovog likovnog pristupa, nikako se ne može zaobići jedna važna pojava, koja postaje njegova osobenost, nešto što predstavlja opšte mesto za čitav Aparinov opus, ali i manifestacija njegovog umeća. U pitanju su praznine na mestima gde prirodno očekujemo nastavak oblika. Praznina umesto lica i tela, čitavog ili njegovih delova, kojih nisu pošteđene ni životinje, niti anđeli, pa ni razni predmeti, ili naslikane štafaž-skulpture, a ponajmanje arhitektura, razni stubovi, svetionici ili neke druge kule. Veština kojom Aparin postiže iluzivnost celine, pritom izjedenu nekom silom koja ostavlja obrise obličja, u pravom smislu reči je maestralna. Pitamo se, čemu toliki trud oko stvaranja iluzije o celini? Želja da prikaže svoju veštinu predstavljanja savršenog poznavanja anatomije živih bića i morfoloških osobina svakovrsnih objekata, igrajući igru sa elementima iracionalnog u svom slikarstvu – mali izlet u l’art pour l’art“? Pretpostavljamo da je u pitanju njegova mala igra, kojom nastoji da relativizuje postojanje svega, i živog i neživog. Blago humorno naravoučenije o potrošnosti života i stvari u službi vešto prikrivene moralizatorske pouke, prerasta u Aparinovu duboku spoznaju o univerzalnim istinama. Praznina unutar obličja prestaje da bude igra dobrog slikara, ona postaje svesni stav. Ali, doprinos i likovnosti slike. Jer, te praznine nikad nisu grubi prekid sa ostatkom mase, te vidno olakšavaju konstrukte i tela, dajući čitavom prizoru, za Aparina osobenu laku iluziju lebdenja.
Ovakvim pristupom Aparin je još jednom pokazao da mu nikad nije cilj ekspresivna prenaglašenost. Drama postoji, ali je skrivena u značenjskom podtekstu. Zato se Aparin, bez obzira na izrazitu poetičnost, nikada ne bi mogao svrstati u romantičare. Posebno što u njegovom delu potpuno izostaje isticanje nacionalne pripadnosti, prisustvo patetike, ili povišenih osećanja. Iako ne skriva afinitete i osećanja, temperament i nemire, sa druge strane ispoljava ozbiljnu i temeljitu upitanost o suštinskim problemima življenja i opstajanja. U očitom ličnom skladu tela i duha, on je, pre svega, slikar sklada i kontemplacije. Kada se imaju u vidu čitav opus i sva njegova likovna preispitivanja unutar različitih medijskih kategorija, u pristupima unutar bazičnog medija – slikarstva, u kome se, kako smo već naglasili, opažaju različiti potezi i načini nanošenja boje, od finih lazura do jake paste, od gotovo neprimetnih poteza, kojima miluje objekte, do jasno vidljivih tragova prolaza širokim četkama, a pri svemu tome pokazuje nepogrešivost razumevanja, kad šta i kako treba uraditi – Aparin se prikazuje kao stvaralac u punoj imaginativnoj snazi, u lepoj zrelosti čoveka i umetnika koji nesumnjivo teži višem – što je sve bazični preduslov za put ka produhovljenosti, ka traganjima za stvarima duhovnih ravni.