Bojan Belić
ZAGOVARANjE PEPELA

 PROVERA USPOMENE

U meni otvoren ponor beline
Ka lugu tajnom prsti mi žude
Odsjaj će težak nad čelom da mine
Kad svrši se nemo opelo za ljude

Priklanjam senku pokrovu svom
U glasu se krici zanemelih prenu
Osveštan biće nam prag i dom
Iz živog mraka reke kad krenu

Osvita preliv u oku gasne
Reči su pustom saglasju svrha
Naći će vrisak klisure časne
Lavina srebra kad krene sa vrha

Oblaci krotki gube se danju
I niču pod kožom mrzline davne
Pašće na mrtve rosa u blistanju
Kad se sa zemljom sve humke sravne

KRUŽENjE STRAHA 

O, vodo, ne traži zenice moje
Jer ćeš kroz njih samo uviru svom oteći
Već primi volju moju u tužne dubine svoje
Samo ću posvećen tako u čiste odjeke preći

O, zemljo, za moje ne brini staze
Na njima bivši pastiri ponovo će se sresti
Kada niz kule iskonske u srce nevinog silaze
I mene će usnulog oni milosti tvojoj odvesti

O, vetre, niz moje ruke ne kreni
Kamena to su krila ptice što maglu prati
Već peščane bregove svetle razaspi noćas po meni
Kroz njih će se sve što sam bio ponovo tebi da vrati
 

ZVONO 

Suton prosečen stazom nepovratnom
Priziva boje što prozuklim platnom
Silaze u bezdan niz nebesa zgasla
Iverje zvezda u prskanju zlatnom
Odbljeske čiste tišinom razasla

Plutamo bez vida podivljalom rekom
Obale glasa dosegnuli nismo
Dodiri nam kopne na zidu dalekom
I plove ka sprudu pod zvonjave jekom
Ostrva na koja razdvojeni svi smo

Sleđeno bilje treptajem premire
Pred pogledom magle u beskraj se šire
Stajemo nemi pod olujni bljesak
Da žudnju popije pustinjski pesak
Jauk i šapat u nama se mire

Časovi kaplju u uho svemira
Vazduh se ledu priklanja podatno
Srce u praznini horizonte bira
Pune tamne strepnje i kamenog mira
Nad kojima bdije nemog zvona klatno
 

ZAGOVARANjE PEPELA 

Blagodet meda kroz noćno zaleđe
Milošću tajnom pašće na mene
Kada sa Božjeg otkosa pređe
Na humke rosom pogrebene

Bregovi divlji nek budu mi veće
Kad vidom mukle urvine bojim
Da ne bude više jaza ni međe
Između zemlje i mesta gde stojim

Dubinama daću zakletve svoje
Upiću oblike stvari u sebe
Kada se raskršća svemira spoje
Rečju ću tmino privući tebe

Noćas tišina lugove pohodi
Kroz bljesak jezera koje kristal sazda
Opet će blagost u meni da se rodi
Injem koje pada sa zvezdanih brazda


PRED PRAZNIK 

Noćas će svetlost zvezda da stresu
Mrtvi što ćute u našoj svesti
I radošću neme blagovesti
Postelji svojoj nas će privesti
Kada tišinom reči odnesu
Nek budemo stablo dalekog gaja
U kom se zemlja sa nebom spaja

Skrivenih svetova donose poruke
Dodirom posvete granje golo
Njima u susret pružamo ruke
Da prime nas čiste u svoje kolo
Na putu ovom ostaće tela
Nek pepelu budu zvonik i nada
U kolevci nas je tmina zavela
Da hodamo ispod posmrtnog vela
Koji nam senkom po licu pada
I bićemo stablo dalekog gaja
U kom se zemlja sa nebom spaja


PESMA MRTVIH 

Opija nas tamni prostor bez pokoja
Da slušamo tvoj žubor ponornice moja
Dok skrivenim tokom srce pesmu sprema
Čekajući one kojih više nema
Njihova nas ljubav u osvit zatekla
Vodom što je svoju obalu porekla
U glasu nam zrno iz peščanog sata
Po rukama inje zagrobno se hvata
Sad tražimo reči čiste u zvezdanju
Da vrate što nesta na tom putovanju
I prisustvom svega što zanavek minu
Sluha našeg nežno ispune prazninu
 

SUTONSKO ZAVEŠTANjE

U gradsko se grlo urlik urušava
Što i pomera vazduh kraj podzemnih staza
Da dodiri mrtvih budu naša java
Svetovi se traže po milosti mraza
Možda će nam blagost zvezdanih bogaza
Dok obzore grada ne pokrije trava
Podariti svetlo da ponore jaza
Premosti do budnog onaj koji spava
 

PESMA ISKUSTVA

U ćutanju našem šumor okeana
Po savesti srca vale će da stvori
I bićemo treptaj kosmičkih membrana
Kad prekrije svetlo poslednjega dana
Predeo u glasu što se s mrakom bori
Nek se sravna humka sa posmrtnom tamom
Koja nam je čelo darovala plamom
Kad nas pesma mrtvih u polje odvela

Tad nam zimska zora osveštala tela
I zaklela reči zaboravom trave
Da nam vrate spokoj dalekog opela
Kad se mrtve ptice dozivanjem jave


PESMA JUTRENjA

Oluja u vrtu remeti grdobu
U kojoj bledi trag sunčevih traka
Oslepeli putuju ka sopstvenom grobu
Da zanavek čisti izađu iz mraka

O, ponori što nam snagu podariste
Ne dirajte pticu na obrve stalu
Da im vraćen bude slap svetlosti čiste
Obnevideli plove ka poslednjem žalu

Zemaljske nam staze naglo potamneše
Zamreše reči u mraku tom
Pod kožom zver u krugu pleše

Što primismo je u san i dom
Kad prestane vidik okom da se muti
Zvezdana zvona gluvi će čuti


MOLITVA PESMI

Učini da biljka berbom netaknuta
Pod čelom procveta u kameno podne
I da humkom svojom nem na kraju puta
Pomirim zanavek obale bezvodne

Da svrši se padanje ka prolećnom danu
Što izmiče zimom i bledi na usni
Da se cvati juga posvete na dlanu
I umire rečju svi predeli trusni

Obljubi svetlost što se s gora spušta
Na smrznute staze izgubljenog sveta
Da se prenu sjajem ognjišta nemušta

Kada reka bistra poteče iz smeta
Nek postanem grana vetrom otkinuta
Što po vodi večno ka izvoru pluta


VINOVA LOZA 

Opasah se tobom da me ne omami
Reč koju ne dozvah sa podzemnog praga
Postajem prašina iz zvezdanog traga
Saglasje što cveta u ponoćnoj tami
Dok obzor tišine od glasova vrvi
Na raskršću gluvom da li ćemo znati
Kuda vode svetla što zriju u krvi
I kome će ponor posvetu da vrati
Kad susret sa tobom ruke preobrazi
U oblake čiste u snu što nas sretnu
Tad srešćemo senku na kamenoj stazi
I glas što zanavek od nas se odmetnu


JABLAN

Dubinama noćas pozajmljujem lice
Zatočenik reči poslednji i prvi
Ispred ogledala budim voštanice
Da osvetlim zemlju što nam kosti mrvi
I da posle smrti budem lišće tvoje
Što milošću cveta anđeoske volje
Nek odnese voda sunovrate moje
Pod pepelom zvezda u daleko polje
Bez obala reko prostorom poteci
Pod zemlju me digni kroz sjaj neizreciv


TUŽBALICA

Namerama zvezda mi smo zavedeni
U talase mora što strepnjom žubori
Svršava se put u njihovoj peni
Put bez pokreta po neprohod gori
Dok nepoznat pejzaž u lobanji gori
Nek čistu radost prolećnih cvati
Svemir što zemlji odjeke vrati
Po savesti našoj ponovo stvori