U smisaonim odstupanjima i ukrštanjima, koja nalikuju (čemu?), ali već sam početak zahteva reč „miraž“, u kojoj, bez sumnje (tačnije do-sumnje) svest predviđa udvajanje koje se udvaja, a ono je slatko, jednako kao što je i žuđeno, poničući iz dubina stvarnosti i geografskih folijanata heliografskim nezasenčenim isijavanjem sveta koji se nalazi na granici vidljivog, upućenog na sebe, kao što nagoveštava kasnije značenje latinskog „mirare“ – ovlaš titrajući u preciznom ogledalu čuđenja nad magičnim „miražom“1.

„Ja razumem“ – preti pretvaranjem u niz beskonačnih tautologija.

Nabrajanja: „Penrouzov trougao“, „Klajnova boca“, etc. – dekor su predstave koji pretenduje na ulogu ogledala.

Možda je negde u samom početku ogledalo bilo razbijeno.

Otegnut bljesak, koji je postepeno nadmašio granicu sila i nastavio da se širi u vreme. Nije isključeno da još tada nije došlo do sleganja raspršenog „ja“ u nekakvu šaru, što su je naposletku slepi prsti morali čitati kao mogućnost spajanja „stvari i reči“, prstiju i misli, ili još preciznije, osećati kao nameru ukrštanja „linije zamisli“, ili granice „stvarnosti“ (ipak, u ovom trenutku javlja se dodatno pitanje: odeđuje li se teritorija ovoga ili onoga bilo čime osim njihovim preklapanjem?) – „ja razumem ja“ ili „ja učim ja“, čije delovanje razvija polje nekakve najpreciznije optike, koje u procesu posmatranja dobija na dubini (tačnije, zapremini) u ornamentu čuvene Frojdove toponimike. Ali, čak i u koordinatama ovog sistema ukupno tri gunas ulaze u sastva prakriti, ne bivstvujući, ali sasvim nesumnjivo ispoljavajući se u sadejstvu: sattva – gunas zadovoljstva i likovanja: rajas, tj. želja koja sve pokreće, i tamas-gunas apatije, tame, smrti i ujednačenosti.

Ali, čak i u koordinatama tog sistema ,,ja“ nije ništa drugo do dinamična promena poput titrajućeg uobličavanja značenja u figuri elipse, u beskonačno promenljivom prostoru, u pred-sta(no-vlje)vljanju smisla.

Moguće je da je on najpre slaže sa onim što se obeležava pojmom konačnog, tačkom razilaženja svih linija perspektive ličnosti. Osvrni se, nezavisno od položaja, uvek je to ,,tačka“ nasuprot tebe (u ovoj groznici, koja nastaje nagomilavanjem, kao reč...): „JA“, tačka inerferencije, čvor paralakse, koji izmiče definiciji, šta više: tamo, iza tebe, uvrtloženog oko ose, odigrava se najnežniji ples stvari, što se slivaju u mogućnost sveta, koja se otkriva u finim odstupanjima i ukrštanjima, čistim poput polenovog praha koji klizi sa palimpsesta, ili postupak odbrojavanja, uprt u svomširenju ka vremenu, i oplevši vremena, poput pisma sloj po sloj povija u odsustvo njihovu apstraktnu osnovu, stranicu i materiju iščekivanja. ,,Ali, pri sjedinjavanju s telom, budi divan i prijatan Bogovima u uzvišenom zavičaju“.2

Uobrazilju nastanjuje drugi. Drugi i jeste, u stvari, uobrazilja ili je drugi mogućnost da razumeš samog sebe (od bajke o kapi-nevidimki do Huserla, Benevenista, Bahtina). Snove ne sanjam. Mogućnost je prepreka koja stvara 

sve teritorije. Priča se da javorov list iz Černobila naraste više od metar u širinu. Koje razmere može da ima „ja“ iz istog mesta? Negoli, gde se skladište ti predeli koji očigledno prevazilaze uobičajene dimenzije, prostore... ili, pak, vremena? De, ako ćemo o snovima, onda ih sanjam, premda sam sve zaboravio i nastavljam sve da zaboravljam – nije li baš to podudaranje sveta sa mojim saznanjem, iz kog se izuzima „sa“? – iz časa u čas osvajajući ono što sam pre samo tren zaboravio? Čitava moja prošlost izbija kroz pore ne-sećanja. Verovatno je ogledalo ipak bilo polomljeno (zaboravljeno), raz-dvo-jeno u ja(vu) i umesto da se sretnemo oči u oči i zauvek poverujemo u „ja uči ja“ – neko, ko prirodno tvrdi da je on – baš on, kad izgovara „ja“ nasumično pretpostavlja drugo. I zbog toga u pismu, u slivanju sa slućenim ili: „pri sjedinjavanju s telom, budi divan i prijatan Bogovima u uzvišenom zavičaju“.

Pa ipak, najbeznačajnije u snovima ne uspevam da zaboravim, naime, ono što je na neki način osnova „snoviđenja“, pošto predstavlja neprikosnoveno ponavljanje nekakvog suvišnog i ispraznog elementa, mogućnost odbrojavanja u nastajanju distance i prostora koji se učauruje (nemam pojma šta sad pričam ili pišem, ali očaranost tom svetlucavom mrežom poteza i pogreški u nestalnim vijugama osetno jača...): to je nesumnjivo – ja, sam sebi predočen nekakvom telesnom periferijom, nepotpunošću (kao da je rame, kao da je deo obraza, nosa, kao da je pokret ruke „pred samim očima“), koja kopni na pragu spoznaje kao mnoštvo u paučini vremena na ivici izmišljenog? (moje telo je do koske „socijalno“, moje telo je utetovirano u mene nekakvim okamenjenim cvatom obećanja, telo je zalog zaveta da će me putem njega poslati onome što će u istom trenu da pretekne mene – ja, uvrtloženog oko ose... prevučenog preko jedne tačke, izuzete od najfinijeg plesa stvari, tačke iščekivanja i nije li u njoj presek svih veza koje treba da posvedoče svojim postojanjem o sveukupnoj celovitosti?) – kao nešto što mi pripada, to jest onome što klizi između mene i skupine određenih (kao predodređenih) „likova i oblika“, i klizi bez traga kao led na vodi. Erotizam razotkrivanja otvoren je za magnetne pustinjske vetrove, dok na njihovim izvorima čak i sunce tamni od usamljenosti, rasvetljavajući tako zaruke mrtve dece. „Ja“ se uvek nalazi između mene (kao povratne zamenice, ponovnim vraćanjem „ja“ u secište svih linija perspektiva) i „njega“, onog koji je takođe ja, mada u isto vreme i nije on. Problem ne vredi ni pišljivog boba. Pretpostavljam da kada bih se ja našao nasamo sa tobom ili bilo kim drugim, ili, ako bih se ja, recimo, našao sa njom, a priznajem da bi me u tom trenutku kopkalo njeno ime (ne, ne lice, lica su uvek ista, kao i tela, bilo muška ili ženska, kao i uspomene, na čije smo slike osuđeni, tek to besmisleno ime jedino nije u stanju da mi išta nagovesti svojom idiotskom vezom i ponavljanjem...) – ne bih imao šta da kažem ni imenu, ni njoj/njemu. Cigaretu? Kafu?

Pravednost? Jošneku dodatnu vrednost? Muva na prozorskom staklu i jeste moje beskonačno ja – u tom nelomljivom mirare, i tako dalje.

Ali, nekada me usne snovi. I teskobno im tumačenje mojih pojava. Snovi iznalaze metafizički ostatak. Njihov je bes katkad satiruć i neopisiv. Snovi svečano koračaju poput crvljivih zaboravljenih kumira, držeći u rukama glave odranih lica. Pa, ipak mi se na trenutke čini da sam sposoban da razumem, to jest da se vraćam unatrag događajima poput famozne (bolje reći, slepe) pčele, koja se vraća u košnicu. Igla bez konca. Košnica ne postoji. Ona ne nastaje u trenutku, kada se shvatanje približava uobličavanju u sebi, pa i uobličavanju sobom stvari, koja, po svemu sudeći, i jeste košnica. Lutati po civilizacijama svrgnutih metafora: put, jezik, smrt sa kosom, zagrljaji, vlaga, „ja“, uspomene, istorija. Takođe ne treba zaboraviti i to da je „ja“ u ovom trenutku poslednja mogućnost metadiskursa, čiji je i jedini protagonista u današnjoj situaciji... problem subjektivizacije – tautologije.

Uostalom, kultura/priroda ili ista ona „JA“ – činioci su tog koda. Šoljom čaja razastire se plavičasta sumaglica. Isparavanje, a odatle počinje rečenica. Ponekad sam spreman da upitam: je li moguće da je iko mogao da misli, promišlja svoje „JA“ kao nekakvu neprekidnu datost izvan samog promišljanja ili pak, obrnuto, „JA“ („moje sopstvo“, osa, osovina moga biti, moja prisutnost) – nekakvo je završeno nerascepljivo jedinstvo, janastaje u procesu spoznaje kao zbirni voljni čin. Što daje mogućnost da se o njemu razmišlja u terminima kraja i cilja ili „opisa“. Pa ipak, „moje“ rođenje i smrt ne može biti objekat mojih misli3. Da to nije tako besmisleno, ne bi o tome vredelo ni govoriti.

Ali onda ja, koji čitam njegovo/njeno „književno delo“ (ili samo slušam o zapanjujućoj čudnovatosti svakodnevice: realnost je tako stvarna, da neviđeno želim da se probudim), na isti način stvaram njegovo/njeno „ja“ (ostvarujući sebe u njihovoj delatnosti, usmerenoj ka meni – interferencija, da ne zaboravim – i odmičućoj dalje, kroz, tamo, gde je, rekao bih, moguće osamljeno isijavanje naslućivanja stvari koje je ispilo (isparavanje) svu zakrivljenost neprestanog udaljavanja, do čega mi takođe nije stalo, baš kao ni do Raja) onako, kao što to čine i oni sami; drugim rečima, njihovo „ja“ je proizvod mog zbirno-voljnog napora.

Tako izgledaju neke od varijanti zdravorazumske logike, što upravlja doista neutaživom težnjom da se izgovori „ja“ (zar nije upravo to želja?). Šta će to meni, koji crpim nasladu iz tela tečnog i skliskog po meni i kroz mene u svim pravcima? Pa, ipak, takva postavka problema je prvenstveno netačna, ako ništa – bar zbog toga što pretpostavlja nekakvog apstraktnog mene, tj. onoga ko se pita, ko postoji pre očiju, doživljaja, sećanja, osećaja, sposobnosti da poštuješ kojekakva opšteprihvaćena pravila (koja sa godinama izazivaju sve veću nedoumicu) koja se sažimaju u ono što je lakše definisati kao impuls da se prevaziđe granica sebe (ali dokle sežu granice? Ta šta je ostalo? – veruj mi, ako bismo ostali nasamo, više sam nego siguran da ne bih imao šta da ti kažem, ali bez sumnje ti sve to znaš i sva pitanja koja dopiru do mene imaju isti cilj: da mi ne dozvole da zaspim, da ne dozvole da se ponovo pojavim u snovima, u tom nemom tribunalu anatomskog pozorišta, koji nije u stanju da razlikuje jučerašnjicu od prostora, kroz koji se svetlost survala ka zenicama, nudeći im prazne, usijane zaravni, puteve, čija me belina izuzima sa scene muklog preispitivanja: uostalom, kome se obraćam?), ali to „sebe“, iz kog bi trebalo da potiče impuls, odsustvuje ili prisustvuje upravo konstantom svog nedefinisanog značenja.

Najviše volim bezlične rečenice. Ako se ne varam, Klajst: „Samo su lutke slobodne“.

One su beskrajne kao bezlične rečenice. Izgleda da je to svojevremeno mučilo i Rilkea. U engleskom čak i bezlično zahteva lice ili broj, što je isto kao u ukrajinskom „ličiti“ – pripisati lice? razlikovati? Da li gramatičko lice označava kongruentnost S logike ili neidentičnost mene meni samome, uvučenom u datost date rasprave? Ali nagađam o čemu je već trebalo da počnem ili odakle se obično počinje – „ti“.

„Ti“ ne postoji kao što ne postoji ni „ja“. Sigurniji sam u to da pada kiša, nego da postoji stvarna potreba da se govori o postojanju, mada možda to „uopšte nije kiša, već komšije odozgo zalivaju cveće, pa se voda iz saksija cedi i sliva na moju terasu “ i ujedno je sasvim moguće da čitava ova rečenica predstavlja neodgovorno prisećanje epizode iz davno pročitanog romana, da je ovo potpuno bezlična rečenica. The Persons of the Speed.

Bezlična ličnost (rečenica?) asocira me na hrišćanstvo, na „psiche“, na monade i rečnike sraslih stranica, koji opisuju „self“ kao psihičko jezgro, centar koji upravlja svešću (kojim možda upravlja svest), a to me opet asocira na sparni avgustovski dan u Lenjingradu, kada sam sedeo i preznojavao se u podrumskom kafeu Doma kompozitora (šampanjac je bio odvratan) usred nesnosne buke nebrojenih „persons“, prevodeći rad koji na kraju i nije bio pročitan. Uglavnom, sada je jesen. Za nekoliko nedelja čovek koji namerava da pročita ovih par stranica (ovo je, reći će, o ravnodušnosti, o ljubavi... a možda uopšte i nije o ljubavi – tri tačke su lako savladive), zameriće mi da sam nedobronameran ili da lažem, ili da sam egoista. Biće zima. Vrlo je moguće. Zimi, kada ovlaš sneži, neobično je lepo otići u posetu prijatelju, naročito ako je on ložač negde na Kamenom ostrvu, gde je sve opustelo kao na dokovima, recimo. Čamci su odavno na obali. Lagano ih zasipa mokar sneg. Ako bi se otvorila vratanca kotla i ako bi posmatrali vazdušasto-azurno ugljevlje, moglo bi se proći i sa jednom flašom vina, prethodno ugrejanom kraj vatre. Dok se smrkava, podjednoko su prikladni kako razgovori o svojstvima timijana, Leontjevljevom stilu, Vitgenštajnovoj poetici, tako i o jutarnjem probadanju u krstima, ili, pak, o prednostima letnje sezone, provedene u prestonici. Takođe je veoma prijatno kada po povratku kući telefoniraš nekome i kažeš mu da je pominjan u današnjem razgovoru, da bi trenutak kasnije dotakli temu izmišljotina i laži.

„Na zimu ćemo se, dragi Tome, ti i ja manuti posla i pokušati da odemo do Zaliva, čini mi se da tamo i dalje radi restoran „Volna“4, koji je stvarno jeftin za današnje prilike. E, pa tamo ćemo da zasednemo do duboko u noć, ali, naravno, tako da ne propustimo voz. Mislim da bi petu glavu naše knjige – eto, i njoj dođe red – neizostavno trebalo početi od onoga kad smo se zaglavili kod Armavira, kad nam je poslednji kanister sa gorivom ukrao lokalni čobanin, koji je tvrdio da je sin lokalnog šamana i Fani Kaplan, deportovane ovamo u ono vreme, i još je 

uveravao da će očas posla nabaviti brlju, ali je nestao zauvek sa sve kanistrom. Počećemo od onog kad se pojavila vrana, a ti si razgovarao sa njom, i ona je plakala, ti je tešio i brisao suze i padao je isti onakav sneg kakav je padao na Kamenom ostrvu pre dvadesetak godina, i kakav će padati kad zasednemo u restoran, pa i posle naše smrti, a kroz prozor puca pogled na zaliv koji se nimalo ne razlikuje od mutnog ogledala koje ništa ne odražava, i u kome će jedna za drugom nestajati ptice da bismo se mi neko vreme bavili brojanjem njihovih tragova“.5 Takođe se može postaviti i sledeće pitanje – da li je ono što sam rekao istina? Ili, pak, u kojoj meri to odgovara istini.

Odnosno: da li je izrečeno – izrečeno mnome? Ili, je li to uopšte izrečeno? Pitanje tog tipa je potpuno pravosnažno.

Zbog toga postoji potreba da se počne od „ti“. O čemu to oni, kada istopljeni potpuno u poražavajućem (katkad se to dešava poprilično tiho), ali vodećem ćutanju? – čije je, tako glagoljivo, kome pripada? I tek telesno blaženstvo, oštrica raskida, prefinjena do krajnjih granica, nekakvo za razum neuhvatljivo, ili, naprotiv – najistančanije uživanje u raslojavanju nekoliko razlomaka, odnosno delova izvođenja iz u nekakav, nikad ne nestajući luk trajektorije... („isprazne seksualnosti“ – Deleuse), spreman, kako se čini razumu, oštrom kao sečivo, ili određena tačka vidnog polja, da u jednom trenutku sastavi svoja dva kraja? Ako je čovekova „srž“ njegov Ego, šta je „u srži“ „JA“? Java? Ja, upereno u ovojnicu tajne? Ne „na“ , ne „iza“, etc., već- „v (o)“6...

Ili, u kojoj sam meri izrečeno izrekao ja... U kojoj tački dolazi do razdvajanja mog od ne mog. Otkud to „moje“? Potreba da se zapiše makar jedna jedina rečenica. Tako se završava veče ili počinje noć. Nada da će ova rečenica, niz uzastopnih reči, nezavisno od autora „da se otvori“ (kao kad netremice gledaš u statičan predmet i iznenada osećaš kako počinje da se kreće) – i u rečenici koju su stvorile, počinju da se pomaljaju crte nečeg drugog, čiji će smisao takođe kad tad biti ograničen svojim znakovnim postojanjem, onime što nije, što ne baca senku. Započeće iznova svoj vrtlog i treperenje, sve dok se u njihovim granicama, ne pojavi „drugi“ smisao, drugo na-rečje, dok se ne ocrtaju nove konture.

Gde je tome granica?

Ima li kraja? Ali, ukoliko ga nema (uzgred, možemo smatrati da je kraj, ili granica, samo podudaranje radnog vremena sa završetkom moje svesti, telesnosti, to jest sa krajem moje istorije, mog vremena, koje, nesumnjivo, protiče, i čak se percipira ne samo u odnosu na mene, već i na „objektivno postojeće“ itd.), ako takav preobražaj reči u reč, rečenice u rečenicu, smisla u smisao nema kraj i granicu, onda sledi da moje rođenje ni na koji način ne može da se smatra njihovim izvorom, ni početkom, pa, samim tim, ni ispisivanje ove rečenice: „neophodnost da se napiše makar i jedna rečenica“7, a koja ne postaje identična samoj sebi, već večito prelazi u narednu – predstavlja samo brisanje večno neuspele obnove onoga što se ne može obnoviti. A kasnije ili, pak, mnogo pre: „ako se promeni sama ideja znanja, onda će ona istovremeno preći u drugu ideju 

znanja, odnosno ovog znanja više neće biti. Ako se, pak, ono večno menja, onda je – večno neznanje“.8

Vrlo je verovatno da – „u smisaonim odstupanjima i ukrštanjima “, koja nalikuju (čemu?) ušću, koje zahteva reči, u kome bez sumnje (tačnije, dosumnje) svest predviđa udvajanje koje se „udvaja“ – i ono je slatko kao i otegnut blesak, koji postepeno preseca granicu sile, telesnosti i nastavlja svoje širenje u vreme.

Nije isključeno da još tada došlo do sleganja raspršenog „ja“ u nekakvu šaru, što su je naposletku slepi prsti morali čitati kao mogućnost ponovnog spajanja „oka i reči“. Ali, ako me ova rečenica (bilo koja od ma kojeg mog mogućeg razmišljanja o „ja“), koja nema ni kraja ni početka, samo ovlaš dodiruje u nekom ograničenom isečku vremena da bi posle nestala (poput mnogo toga što završava svoje postojanje u meni i oko mene) kao da je nije ni bilo (ništa ne menjajući, ništa ne prekidajući), onda je potpuno nejasno poreklo moje potrebe za njom 

[očigledno iz pisma Aleksandra Vedenskog meni: „I ja se uverih u neistinitost prethodnih veza, no ne mogu reći kakve bi trebalo da budu nove. Ja čak ni ne znam da li bi trebalo da bude jedan sistem veza ili mnogo njih. A osećam i nekakvu posebnu nepovezanost sveta i razdrobljenost vremena. A pošto je to u suprotnosti sa razumom, znači da razum ne prihvata svet“] – potrebe za pretvaranjem nekakvog impulsa u nešto, shvatajući da je to nešto (u ovom slučaju rečenica) – ništa...

Što se može objasniti samo na jedan način: napisati je znači utisnuti u svest nebiće kao smisao svesti, usklađujući ga sa mišljenjem o njemu, sa „bićem o njemu“, s „bićem u njemu“. I, ako se moj razum ne buni protiv toga, sledi da on, odnosno ono što smo navikli da označavamo sa „ja“, biva potpuno neosnovano podeljen, razlikovan na „biće“ i „nebiće“, „ja“ i „ne – ja“, a da je pri tom i jedno i drugo, i da je vreme/ ne jednog i drugog ili da uopšte i nije.

Ludilo kasnog Helderina, iz čije su poezije nestali svi „šifteri“, po Jakobsonu znači „maksimalno ispoljavanje gubljenja sposobnosti i volje za dijalog..“9 Ali, nisu li se pobunili „jedan protiv drugog dva sveta, koja uopšte ne komuniciraju i koji su potpuno nerazumljivi jedan drugom: svet kulture i svet života...“?10 A baš svet, to jest „vrsta rasporeda Ego mnogo pre društvene određenosti na granici uobrazilje, koja nikad ne podleže promeni za pojedinca, ili koja se, pre će biti, samo asimptotički iznova spaja sa nastajanjem objekta...<u kome, u nastajanju> on treba da rastvori u kvalitetu „ja“ svoju neusaglašenost sa sopstvenom realnošću“11, i svet društvene određenosti, gde mu jezik svestrano obnavlja „ja“ kao funkciju subjekta. I što još kategoričnije definiše Bahtin, donekle određujući ontološku situaciju svesti koja se našla pred iskustvom vlastitog doživljaja: „Čin naše aktivnosti vlastitog doživljaja, poput dvolikog Janusa, gleda na suprotne strane: u objektivno jedinstvo kulturne sfere i neponovljivu jedinstvenost doživljenog života, ali ne postoji jedan i jedinstven plan na kome bi se oba lika uzajamno određivala u odnosu na jedno-jedino jedinstvo.

A takvo jedino jedinstvo može biti samo jedinstveni događaj postajućeg bića... Čin mora da ima jedinstveni plan da bi se reflektovao sa obe strane“.12

Ovaj problem se javlja u uslovima produžetka „jedinstvenog doživljaja“ ili pra-dužetka (nego li u terminima kraja/početka ili lingvističke antropologije – interesantno je da u je svojim proučavanjima figure Tota kao figure nedovršene i nepotpune elipse i istovremeno oksimorona13, Ž. Derida možda najbliži procesu opisa beskonačnih prelaza u navedenoj opoziciji; da bismo se približili drugome, moramo u najmanju ruku da ga zaboravimo kao nešto strano ili da ga u potpunosti izbrišemo iz iskustva), iznoseći, samim tim, problem u atetički (ili aproblemski) prostor, ne smeštajući ga toliko ni u proces metamorfoza i preobražaja, „izvrtanja i uvijanja“, već u predele makar i spekulativnog „i“ koje podseća na skice Edemskih vrtova Hieronimusa Boša, kompozicije Dostojevskog sa mnogo likova, ili pak kineski teatar senki de Sada. Ali, produžetak izvan, izvan granice koja se neprestano obnavlja (prepravlja), bez sumnje podrazumeva trajanje, jer je samo u njemu moguć pra-dužetak, 

za-duživanje ili zalog14, ne u ili od jezika, isto kao što ni u svesti ne postoji čistiji znak nego li „ja“ koji se nikada ne može zameniti ni sa čim, pa čak ni sa vlastitom smrću, a prvenstveno ne sa „ti“; ili, ovako: pribegnemo li proverenom rečniku: označeno znakom „ja“ jeste i biće „jesam“ njegovo zaduživanje, „zalog“ u svesti bilo kog „ja“ koje ne prestaje da ga uzima kao zalog izvora sopstvene suverenosti.

Iz ovoga, na primer, sledi da (ispuštajući mnogo toga u nedostatku vremena) problem razumevanja/nerazumevanja  uopšte ne stoji. Dakle, u „ovom trenutku“, sada postoje samo pravila. Ali sada, uzgred budi rečeno, na bilo čiju frazu: „mnogi mnogo toga ne razumeju u tvojoj poeziji“, trebalo bi da odgovorim (i ja to radim s neskrivenim zadovoljstvom) da su svi moji napori usmereni ka tome da što brže i efektivnije ne shvatim sebe, i da na taj način shvatim šta me u običnim uslovima čini shvatljivim (ili postojećim, to jest odsečenim od sveta) za druge i za samog sebe, i da takvo razumevanje ne prethodi ničemu, i da se bilo koji život takođe ne može obuhvatiti šemama razumevanja (u potčinjavanju, prisvajanju ili u uživljavanju i saživljavanju), kao i nerazumevanja. I poslednja, rečenica koja u ovom slučaju namerno ne povezuje i ne prenosi, jer kako se nešto može preneti, ako se ništa ne prenosi ništa, što očigledno protivreči uslovima obične logike – pa čak i onim koji nam omogućavaju da razumemo ono što je ovde upravo napisano o nerazumevanju (mada veoma sumnjam u to) koje je upleteno u osnovu glasa, stvari brisane željom – „steering of the stirred erosion“.

Želja koja narasta u odsustvu želje...Takva su pravila koja sam samom sebi postavio u datom trenutku.

 

1 Miraž – iluzija, varka, privid.

2 Rigveda, X, 56.

3 Phenomenology of Percepcion. M. Merleau-Ponty, tr.from French, Routledge& Kegan Poul, p. 364.

4 Ne postoji, i nikada nije postojao.

5 Iz pisma Tomu Rejvortu, datiranog 12.11.89.

6 V(o) – u(nutar)

7 Potpuno besmisleno, jer ništa ne govori, osim da je neophodno iz ovog ili onog razloga, ili je moguće na osnovu opšte mogućnosti koja dopušta kako odsustvo takve potrebe, tako i prisustvo mogućnosti potrebe i to je, verovatno, jedino što rečenicu ne potire u trenutku njenog „nastanka“ u pismu, čitanju ili, pak, snu koji je nosi poput ivera u svom koritu čije je ušće – svaki trenutak.

8 Kratil. Platon. Sab. dela u 3 toma, tom 1, str.490, „Мысль“, Moskva, 1968.g.

9 Jakobson R. Holderlin.Klee.Brech. Baden-Baden, 1976, citirano prema: Roman Jakobson. Izabrana dela, Progress, Moskva, 1989, str. 28.

10 „K filosofii postupka“. M. Bahtin. U zb. „Философия и социология науки и техники“ M., Nauka, 1986, str. 82.

11 Stadijum ogledala koji formira funkciju JA, kao se razotkrio u toku psihonalaze, Ž. Lakan prev. sa francuskog V. Lapickog. Rukopis.

12 M. Bahtin, isto.

13 Dissemenation. Jacques Derrida, tr.on eng. of Barbara Johnson, The University of Chicago Press, 1981, str. 92.

14 Iza potiljka alfabeta vremena, iza njegovog kalendara „prošlih“, uvek prošlih sadašnjih i budućih, udaljenih poput predloga „iza“ i „pra“, posle i preda, sastvaljenih u tačku spajanja, čvora, veze, beskonačno udaljenu nastavkom.

ARKADIJ DRAGOMOŠČENKO (АРКАДИИЙ ТРОФИМОВИЧ ДРАГОМОЩЕНКО, Потсдам, 1946). Vodi kreativni seminar „Иные логики письма“ u Smoljnom institutu slobodnih nauka i umetnosti u Sankt-Peterburgu (odeljenje Bard College, NY) i u SLS („Annual USA-Canada-SPb creative writing program“). Dobitnik nagrade Andrej Beli za 1978. godinu. Dobitnik nagrade P(ost) M(odern) C(ulture) — „Electronic Text Award“ za 1995. godinu, međunarodne nagrade „The Franc-tireur Silver Bullet“ za 2009. godinu. Predavao na State University of New York at Buffalo, University of California at San Diego, New York University. Objavio sledeće knjige: Небо Соответствий; Ксении, Фосфор, Под подозрением, Китайское солнце, Описание, На берегах исключенной реки, Безразличия, Description, Xenia, Chinese Sun, DUST i dr. Sa engelskog prevodio: Lyn Hejinian, Robert Creely, Jhon Ashebery, Michael Palemer, Eliot Weinberger.