Silvia Dražić
(P)REKANONIZOVANjE KANONA?

Dubravka Đurić: Poezija, teorija, rod: moderne i postmoderne američke pesnikinje
Orion, Beograd, 2009.

Ova knjiga se najverovatnije neće naći u knjižarskim izlozima poput Izgubljenog simbola, Ljubavnice hladnog srca, Vode iz kamena ili Rođene na ledu, ali uprkos tome (ili možda upravo zato) zavređuje najveću pažnju stručne javnosti. Stručne, na najmanje dva načina: onih koje se bave čitanjem i interpretiranjem radikalnih umetničkih praksi, te onih posvećenih proučavanju savremenih feminističkih teorija.
Knjiga predstavlja neznatno izmenjen tekst njene doktorske disertacije i na nedavnoj promociji u Novom Sadu u organizaciji Ženskih studija i istraživanja zaključeno je da je to jedinstvena knjiga na srpskom govornom području. Ovaj tekst je jedan prilog toj tezi.
Ako bi se knjige koje čitamo u jednom ličnom imaginarnom čitalačkom katalogu razvrstavale po nekakvoj dobiti koja se iz njih može izvući, verujem da bi to bilo u najmanje četiri kategorije: knjige koje nam pružaju jedno autentično umetničko uživanje, knjige koje služe za isključivanje, za samozaborav, one iz kojih učimo nešto novo i one koje sistematizuju već postojeće ali rasuto znanje. Knjiga Dubravke Đurić svakako spada u ove poslednje dve kategorije.
Za određenje problemskog područja kojim se ona bavi dovoljno je pogledati naslov. Pojmovi teorija, poezija i rod ocrtavaju tematski okvir u kojem se njen tekst kreće.
Moglo bi se reći da se radi o jednom pojmovnom trouglu gde svaki od ovih pojmova uključuje u sebe i ona druga dva.
Ako je reč o poeziji, ona se interpretira sa pozicija savremenih teorija koje, svakako, u sebe uključuju termine roda; ako je reč o teoriji, ona se funkcionalizuje u interpretiranju poezije, a rod je onaj krovni termin koji je 
artikuliše i predmet, ugao i način razmišljanja. Rod je ono mesto na kojem se književni kanon dovodi u pitanje, demaskira kao selektivan i kao politički.
Autorka kreće iz jedne veoma široke teorijske i istorijske perspektive koja se postupno sužava na sasvim konkretne predloške, na tumačenje opusa odabranih pesnikinja. Najpre se razrađuju teorijski horizont i aparat, metodologije koje će se potom funkcionalizovati u ovim interpretacijama. Pritom nijedan od pojmova, ma kako naizgled samorazumljiv bio, poput avangarde ili kanona,
ne ostaje terminološki i istorijski neekspliciran. Sa mnogo erudicije, detalja, obilja referentne literature, ona prelazi i argumentuje put kojim se kreće. Na kraju će se sam taj interpretativni aparat vratiti kao metodološki izbrušen i sadržajno popunjen.
U uvodnom poglavlju Dubravka Đurić nam kaže da je njen naum „da sistematski obradi poeziju modernizma i postmodernizma sa težištem na pesnikinjama i to onim koje je dominantna kritičarska kultura marginalizovala“. Zapravo je ovde na delu dvostruka marginalizacija.
Prvo, radi se o autorkama koje su se kao pesnikinje, dakle kao žene, našle izvan kanona koji je vladajuća muška, pesnička i kritičarska kultura ustrojila. Drugo, uvek se radi o radikalnim, eksperimentalnim pesničkim praksama koje već kao takve stoje izvan i nasuprot glavnog toka.
Da bi ovaj zadatak uopšte bio izvodljiv, bilo je potrebno konstruisati narativ za razumevanje ovih pesničkih praksi, narativ u kojem diskurs teorije i diskurs poezije sadejstvuju, budući da u drugoj polovini XX veka savremena teorija postaje konstitutivna ne samo za samu pesničku praksu nego stvara i jedno kontekstualno polje bez kojeg je nemoguće njeno čitanje i razumevanje. Moglo bi se reći da sama teorija postaje jedan novi žanr (Rorti).
Dok su za modernizam bile konstitutivne prosvetiteljske ideje vere u čoveka, istinu, napredak – za savremene pesničke prakse su konstitutivne teorije koje razlažu svaki univerzalni utemeljujući narativ: poststrukturalizam, dekonstrukcija, postmoderna, postkolonijalizam...
Upravo je to tačka na kojoj Dubravka Đurić započinje svoje istraživanje i tumačenje i, stoga ona već u uvodnom poglavlju precizira svoje teorijske pozicije. To su, pre svega, eklektičnost i hibridnost. Obe pozicije su svojstvene savremenoj feminističkoj teoriji koja se u svom pristupu kombinuje sa gore navedenim „post“ teorijama i posebno sa studijama kulture. Za teorijsko pozicioniranje autorke upravo su studije kulture svojim smeštanjem institucije književnosti u jedanširi okvir, u okvir ljudskih označivalačkih praksi, odigrale ključnu ulogu.
Studije kulture celokupnu kulturu posmatraju kao tekst na koji se stoga može primenjivati metodologija proučavanja književnosti, čime se relaksira, omekšava granica između visoke i niske, popularne i umetničke kulture. Time se u krajnjoj instanci dovodi u pitanje neprikosnovenost samog kanona.
Drugi ključni pojam, pojam hibridnosti, preuzet je iz postkolonijalnih studija. On prema rečima autorke, ovde postaje funkcionalan barem na nekoliko načina: s jedne strane, kada se radi o modernistkinjama, kroz skoro nomadsku konstrukciju etničkog identiteta. Gertruda Stajn je, na primer, nemačko-jevrejskog porekla, rođena je u Americi, a najveći deo svog života provela je u Francuskoj. Kada se radi o postmodernistkinjama, presudan je teorijski korpus koji je uticao na njihovo formiranje.
Iako su sve one životom i radom vezane za Sjedinjene Države, ipak je za njihov rad presudan bio uticaj postmoderne i francuske feminističke teorije. I na poslednjem mestu hibridnost se može detektovati na nivou samog teksta, budući da sve ove autorke pišu u različitim žanrovima i kombinuju različite žanrovske strategije.
Ovako ustrojeni teorijski okvir ima kao rezultat jedan antiesencijalistički pristup koji labavi, relativizuje uporišne humanističke pojmove i razume ih kao socijalno konstituisane, odnosno uvek i kao ideologizovane. On će se iskušati kroz interpretaciju pesnikinja modernizma, (Hilde Dulitl, Gertrude Stajn, Mine Loj) i pesnikinja postmodernizma (Rejčel Blau Duplezi, Lin Hedžinien i Suzan Hau). Konačni cilj je da se pomeranjem fokusa destabilizuje postojeći kanon, te da se njihovim uključivanjem stvori novi.
Dekanonizacija kanona i njegovo ponovno uspostavljanje sprovodi se u nizu uzastopnih koraka, od ispitivanja istorijskog horizonta, socijalnog konteksta nastanka modernizma i avangarde, preko sistematskog pregleda različitih pravaca feminističke kritike, američke feminističke kritike, ginokritike, francuskog feminizma, ženskog pisma – da bi se, na koncu, saradnja teorije i teksta iskušala na delu kroz same interpretacije.
U konačnom ishodu imamo knjigu koja je, osim što nas upoznaje sa verovatno malo poznatim pesnikinjama američke postmoderne, dragocena barem još iz dva razloga. S jedne strane, pruža sistematski pregled savremenih feminističkih teorija kroz njena saodnošenja sa aktuelnim teorijskim paradigmama XX i XXI veka, a s druge, jedinstven je primer uspešno i dosledno sprovedenih strategija tumačenja umetničkih praksi sa eksperimentalnim, radikalnim predznakom. Smeštanjem u kulturni, umetnički i teorijski milje one upravo u svojim rubnim pozicijama postaju njegov nezaobilazni i jednakovredan sastavni deo.