Elena Eltang
VEŠTICE SU NEME1

1980.
...ulja, prahovi, esencije da se pročisti krv od crne žuči: latice ruže, ljubičice, matičnjaka i šafrana, kako je pisalo u knjizi iz koje je Edna učila ruski jezik, uprkos savetu da počne sa Afanasjevljevim bajkama. U maminom ormaru bilo je ukupno devet ruskih knjiga, ali je ova bila najdeblja, sa filigranskim gravirama, obloženim cigaret-papirom; u njoj se govorilo o čoveku sa dugačkim imenom, ali je od imena Edna zapamtila samo bombast, što već izaziva zavist! Čak je tako nazvala svog omiljenog medveda, napunjenog heljdinom prekrupom.
Mama je čitala u svojoj prostranoj crvenoj fotelji, a Edna na klupi u stakleniku, u drugoj glavi je bilo mnogo o crnoj žuči koja je mučila Sokrata i Lisandra, a Konstantin Afrikanac je smatrao da crna žuč prouzrokuje i melanholiju, to jest veru u to da će se dogoditi nešto loše, mama je bila još uvek živa i Edna ni u šta slično nije verovala, zato ju je oduševljavala prijatna razboritost srednjevekovnog autora – nabrajajući, on kao da je ređao bilje, doneseno iz šume u bokoru, čvrsto zategnutom svilenom vrpcom, po kamenom kuhinjskom stolu gde je 
tinjalo seosko ognjište, i kao da se naginjao nad njim, razvrstavajući brzim, belim prstima na latice i drške, odvajajući koren ili srž cveta dobro naoštrenim sečivom, čuo se odsečan udarac zbog čega se iza vrata trzala 
njegova iznurena, nevoljena žena – njoj nije hteo da pomogne, za njenu bolest nije bilo leka, od nane je padala u san, od šipka bi bila zbunjena, gorčac je otupljivao uvredu, pelin oduzimao nadu.

1986.
Svaki put kada bi otvarala vrata staklenika, pogledom je tražila kecelju od nepromočivog platna i narandžaste pletene rukavice koje su visile na ekseru, svaki put bi se ona pri ulasku malo savila – baš kao mama, iako je bila daleko niža rastom i ne bi uspela da udari glavom u aluminijumski okvir, čak i kad bi se podigla na vrhove prstiju. Zid od opeke, duž kog su rasli hibiskusi, uvek je bio topao – iza njega je bila kuhinjska peć, pre su je ložili suvim naplavljenim granjem i prućem, a sad su kupovali zalihe uglja u Litl Bodnantu, pored zida je stajala platnena stolica na rasklapanje, u stakleniku si mogao da čitaš, oko podneva je sunce zagrevalo staklo, cveće se u saksijama crvenelo, težak miris se širio od vlažne zemlje i čak je crna, svela, smrznuta trava sa one strane 
prozora staklenika izgledala kao da je pokrivena plavičastim laticama. Za jedanaest godina je propalo mnogo žbunova, dracene sa kopljolikim lišćem – mamina dragocenost – su se jako opustile, samo su begonija i orlovi nokti bili lepi kao i pre.
Prošle su dve godine od kada je Heda otišla od kuće; Edna se nadala da će se dracene odmah popraviti, ali mrlje boje rđe nisu nestajale, jedno stabaoce se moralo baciti, ono kao da se u samom korenu istanjilo i jednog zimljivog jutra je palo, ogolivši uvelo, isprepletano korenje.
Heda je prvi put otišla u novembru, dva meseca nakon očeve smrti. „Odlazim u Kardif“, rekla je, „neko bi morao da se pozabavi finansijama, kuću i pansion bi trebalo staviti pod hipoteku ili, još bolje, prodati!“
Vrativši se posle dve nedelje, počela je da se osmehuje sama sebi u ogledalu, baš kao devojka u prodavnici slatkiša kod Džojsa, i da odlazi u spavaću sobu svaki put kad joj zazvoni telefon. Edna se zabrinula, nekoliko puta je prilazila vratima Hedine spavaće sobe, dok je ova razgovarala telefonom, promenivši glas do neprepoznatljivosti, ali je čula samo odlomke reči: zima, kod kuće, sama  sam.
Dan pred Badnje veče se u kući pojavio čovek sa sjajnom, ravnom kosom, prstenjem na dugim prstima i komplikovanim imenom. Zaista mu je ime bilo dugačko, sa puno zapetljanih suglasnika, ali je Heda rekla – to je mister Abas i svi su počeli da ga zovu „mister Abasč” Došao je starim roverom, sa kožnim, izlizanim koferom u kom su bili božićni pokloni za Hedu i devojčice, tri tanka šala od kašmira, koje je uručio odmah, ne sačekavši Dan za poklone i Edna se ponadala da možda ne namerava da se zadrži do 26. decembra.
Starija je dobila zelenu pašminu sa resama, to je boja besmrtnosti, rekao je indijski gost, a Heda se osmehnula i uhvatila ga za ruku. U Abasove ruke Edna nije mogla da ne gleda bez čuđenja, posebno, kada bi isprepletao prste, spustivši obe crnopute ruke na beli stolnjak. Činilo joj se da su mu prsti za zglob duži, nego što je to kod živog čoveka moguće, a prstenje je izgledalo veštačko i lažno, upravo kakve je Edna davno videla u londonskoj prodavnici na Portobelu, bila ih je gomila ispod biskvita u limenoj kutiji.
Kada je stigao, mister Abas se smestio u jednoj od gostinskih soba na spratu – pansion je već dve nedelje bio prazan i odmah je Edni doneo četiri novčanice od po deet funti. „Nadam se da topli doručak ulazi u cenu?“ – pitao je, spustivši novac na šank i lukavo se osmehnuvši.
– I još, budite ljubazni, promenite mi peškire – isuviše su dugo bili u kupatilu i postali su vlažni. Trebalo bi bolje da grejete!
– On će mene da uči?! – pitala je Edna maćehu, kada se ova vratila iz staklenika sa plavičastom šašom u naručju. – Ma, ko je on uopšte?
– Mister Abas je moj dobar poznanik! – odsečno je rekla Heda, zaustavivši se kod vrata i posmatrajući Ednu očima posvetlelim od besa. Njegova sestra živi u Kardifu, ona vodi dosta dobar restoran. Prošla je pored Edne u ostavu, vrativši se otuda sa visokom vazom, pružila ju je Edni:
– Stavi ovo u njegovu sobu. Zameni peškire. Namesti novu lanenu posteljinu. I još: mister Abas u Kumarakomi ima svoj kruzer i budi sigurna, draga, da se on razume u ugostiteljstvo.
Izjutra je, došavši na doručak, Indijac rasprostro ceo svežanj živopisnih fotografija: jezero Vembanad, hotel Kokosova Laguna, hram Bhagavati, bele čaplje i kuće na vodi koje se nazivaju „kutuvalami“ – ponovio je nekoliko puta, i Mlađa je veselo ponavljala za njim: „kutuvalami“.
Topli doručak, omlet sa slaninom i sirom – gostu se nije dopao; namazao je tost džemom od jagoda i žvakao ga dugo i pažljivo, brišući tamnocrvena usta salvetom.
– Onaj ko uvećava svoje meso, jedući meso drugih bića, osuđen je na patnju u kome god telu da se rodi – reče on na Hedino oprezno pitanje, „šta mu se nije dopalo kod engleskog doručka“. – Međutim, imate vrlo lepu kafu, popio bih, molim, još jednu šolju.
Edna je sedela preko puta njega, pomalo iskosa razgledajući suvonjavo, malo lice, one nijanse koja se javlja na poleđini lišća, kada bilju nedostaje gvožđe, i pokušavala da zamisli Hedine usne koje traže na tom licu bar jedno pogodno mesto za poljubac.
Osetivši njen pogled, Abas blago zažmiri i upita:
– Danas je hladno, a vi niste stavili novi šal, draga Edna, treba li zaključiti da vam se ne dopada?
– Pročitala sam o zelenoj boji u maminoj knjizi – rekla je Edna, gledajući mu pravo u ugljenisane zenice. – Tamo piše da je zelena boja bankrotstva. Takođe se tamo pominje zelena zastava kao simbol brodoloma. Osim toga, Egipćani su zelenom bojom predstavljali mrtvog Ozirisa – ustala je od stola i bučno odgurnuvši stolicu dodala:
– A već da ne govorim o boji plesni i raspadanja.
Mister Abas je otputovao u svom mesinganom automobilu dvadeset petog ujutru, pošto mu je Edna za večeru servirala svinjski rolat sa suvim grožđem i odrezak sa zelenim graškom, ne obraćajući pažnju na brdo vegetarijanskih zaliha koje je Heda unapred pripremila.
Videvši šta je Edna napravila, Mlađa je otrčala da zove majku koja je otišla kod sestre u Kardigan na tradicionalni božićni ručak, ali je već bilo kasno – mirisi zagorelog mesa su se razmileli po Javorovima, mešajući se sa mirisima kore od mandarine i grančica jelovine. Mister Abas se tiho spustio dole, ogrnuo vetrovku za goste – dve takve jakne, narandžasta i plava, uvek su stajale u predsoblju, za slučaj jakog vetra – i promrmljavši nešto o prijatnom zahlađenju, užurbano krete ka moru.
Heda je došla u pet, skinula mokri, vuneni kaput i jurnula uz stepenište u svoju sobu – da se presvuče; kasnije, naletevši na Ednu u predsoblju, ćutke ju je jako udarila šakom u ključnjaču i prošla u kuhinju visoko držeći namirisanu, kovrdžavu glavu. U šest su se našli za stolom, gde je Abas kašikom mrljavio puding i pričao o svojim planovima za sledeću godinu, pogledajući svaki
čas u Hedu, koja je sedela sa leve strane, izbuljenim crnim okom koje se vlažno topilo u svećama usijanom vazduhu dnevne sobe.
Heda je otišla trećeg januara, ostavivši kratko pismo.

1984.
Škola – zelene, zvonke pločice prostorije za umivanje, brujanje cevi koje protresa voda, odvratno talasanje kakaoa sa penom, hromirana svetiljka u kojoj se odeljenje odražavalo izobličeno, ugnuto, kao u kugli sa novogodišnje jelke – ništa nema tako savršen, ravan bljesak, kao crvene ukrasne kugle; dug hodnik bez i jedne klupe sa jednim prozorom u dnu i večita borba za prozorsku dasku, odakle se tako dobro vide brežuljci, da nestaneš na deset minuta iz te buke i šarenila, i neobičan pisoar na zidu viđen na tren iza tih vrata sa limenim dečakom: – Ja bih umrla – kikoće se Dora Krosman – ako bih morala tamo, užasno je neugodno! Isprskana linija lavaboa niz zid, ogrizak jabuke u klupi, lepljive mrvice u džepu kaputa, skomine, skomine, papir na linije, papira na kockice, odmotane rolne sivog toalet-papira, opušci koji su izgubili oblik od prstiju, u crnoj, promrzloj travi iza škole, čvrsto nabijena vata u maminom grudnjaku se jednom prosula u svlačionici pre časa gimnastike, i javorovi – posteljina, bačena na pod ko štrokava gomila snega, četvoro otvorenih vrata sa mesinganim brojevima, u četvrtom škripe šarke, u drugom curi česma, zimska svetlost, od koje se madraci čine još starijim, svetlost koja otkriva ulegnuća i ogrebotine, otiske prstiju na prozorima i kvakama, i još i taj ugalj što mokar pucketa u peći, trebalo bi otići po ugalj na obalu, i ptičji izmet na baštenskoj stazi, žičane korpe, ostavljene na hodniku, natrpane celofanom za umotavanje, korama narandže, vinskim čepovima, plavi ostaci sapuna i kosa na kraju slivnika, poslužavnici od alpaka-srebra sa prljavim vinskim čašama na podu, ponekad zaboravljena četka za kosu ili krema u tubi, ponekad rominja sitna kišica, ponekad se kovitla crni dim, skomina, skomina.

1988.
– Ako dotakneš ovo drvo, umrećeš – rekla je Edna mlađoj njihovog prvog leta zato što je tamo ispod drveta jalove jabuke bila tajna, i ta je tajna bila najtajanstvenija od svih zakopanih u toj bašti za dvanaest godina, tu je bila ovčja lopatica, oštra kao sekira, iskrivljena kositrena kašika, nađena u mulju na keju za vreme oseke i bočica od maminih lekova, uzimala ih je osamdeset četvrte, kada se mnogo brinula; tih dana je zapitkivala oca i Ednu da li je neko sa strane dolazio, a za večerom je počinjala da priča o trajektu za Irsku kojim će doći neko koga ona ne želi da vidi, ali će to mnogo toga promeniti, o da, e, onda ćete da vidite. Otac ju je milovao po glavi i bacao pogled na Ednu kao da joj namiguje, dok je njemu, u stvari, trzalo levo oko, ali to Edna nije znala i namigivala mu je za uzvrat. Na stočiću se u kupatilu pojavila poznata bočica, mama je postajala sve nežnija i satima je češljala Edninu zamršenu kosu i Edna se molila da ružičastih tableta bude što više, takva joj je mama bila krajnje potrebna, sa takvom mamom je bila spremna da živi do same smrti.
– Dakle, ako dodirneš ovo drvo... – rekla je Edna tog leta, i Mlađa ništa nije zaboravila; dve godine kasnije, posle gorke, nepodnošljive svađe, Edna ju je uhvatila kako razgleda ogrlicu od murano perli iz mamine kutije i tako je jako udarila po ruci, da su se perle rasule po či tavoj sobi, nalik na loptice od žive; otišla je u najudaljeniji deo bašte i počela da dodiruje stablo, kako bi umrla. Sat vremena kasnije, Edna ju je našla u dečjoj sobi na krevetu, sa prekrštenim rukama na grudima – neko vreme je stajala na vratima, ali nije ulazila, neka zasad umire, smrt je, razume se, korisna, ali dosadna, kao riblje ulje, tako da će joj svakako uskoro dosaditi. Ali Mlađoj ni na kraj pameti nije bilo da vaskrsne; preležala je na svom krevetu, na pokrivaču, sve do uveče, tresući se od hladnoće – bila je nedelja, gosti, stariji par iz Ridinga, otputovali su posle ručka, i Edna te noći nije ložila.
Sedela je u gostinskoj sobi sa knjigom, umotavši se u stari vuneni šal, očekujući korake na stepeništu, sitno lupkanje, ali koraka nikako nije bilo i Edna se posle pola sata tiho popela da pogleda kroz otškrinuta vrata.
Sestra je ležala na šarenom jorganu bez jastuka, ispružena, sa toliko zabačenom glavom da joj se belo, oblo grlo napreglo, a vrat se činio duži nego što jeste, prsti su se slepili u pesnicu i poplaveli, noge su tako bile razmaknute da se ispod haljine videla linija ružičaste, sjajne kože. Na mestu gde su se kod Starije pojavile svetle dlačice, kod sestre je bila samo brazda, često je hodala po kući, kako je Heda govorila, „sa golom zadnjicom”, tako da Edna nije prvi put to videla, ali sada, gledujući onamo, ispod plavih cicanih volana, osetila je nekakvu snažnu drhtavicu i neodoljivu želju da dotakne to neljudsko telo koje je zasada ličilo na stvar, na vlaknastu srž šampinjona, na voštani kalup, na ono što ih je sve povezivalo – Hedu sa velikom zadnjicom, mamu sa njenim pilećim grudima, Ednu, sa tek napupelim, nekorisnim grudima, i glupu devojčicu koja je danas rešila da umre i, naravno, zaboravila da obuče gaće.

2003.
– Izaći ću iz kuće, spustiti se do mora, usput ću, dok razmišljam, popiti čaj i porazgovarati sa Hanom u „Bišop sliv“-u, proći ću klizavom stazom gaseći redom niz lampica, ne smem da zaboravim sestru malo da izgrdim, ona je poslednja odlazila na spavanje, pomisliš na nju i odmah ti se prikaže lice priljubljeno za staklo, ali ja znam da je to odraz javorovih grana u najednom pocrnelim staklima, izaći ću da posmatram kako na nebu sviće bleda plavet, prožimajući sve više sivu, zimsku omorinu, kako se maleno limunovo sunce sporo pomalja iza brežuljaka, i tu i tamo svetlucaju injem prikucane grane kleke, nalik na srebrne kašike, zaboravljene u bašti posle proslave.
Evo Velsa – bruji pod nogama nesigurno pristanište, gvozdene rebraste merdevine, prianja masni mulj, pomešan sa prljavim peskom; ali on ume da bude i drugačiji: leti je Vels lanen, nečujan, osvaja ga jasna belina koja bode oči, gruba, jutarnja svetlost u potpunosti prožima predmete i ne da im mira, primoravajući ih da sijaju do krajnjih granica – krupnomleven šećer u porcelanskoj posudi, nagnuti bokovi vedvudskog čajnika, izgužvane salvete, čipkasta bluza koju je Heda zaboravila na stolici; duge, svetlosne linije se spuštaju na zidove i pod, osvetljavajući prašinu u skrivenim uglovima i tragove od eksera, na kojima su nekada visile mamine gravire – Portret sluge, Devojka sa krabama – drvorez Hogarta iz prodavnice suvenira.
Ali sada je zima, magla se povukla sa obale i nisko se nadvila nad pristaništem, sa kog tek što je otišao prvi trajekt za Irsku – eno njegove crne krme, iza pojasa vlažnog sivila, neobično se jasno razaznaje, što je moguće samo rano ujutro, vidi se čak i naziv – „Norfolk“, ukoliko priđeš do ograde pristaništa, uši i usta ti se ispune maglom, tišina postaje lepljiva, zvuk koraka takođe lepljiv, tamo, gde nogom zakoračiš u mulj, dok je tamo, gde je šljunak zvuk jasan, pucketav, da se popneš na Ebi Rok, sedneš na hladni, crni oblutak, eto zgodnog mesta, trebalo bi razmisliti, telo Mlađe će sa kraja grebena leteti nadole nekoliko desetina metara, dok ne udari u evo ovu izbočinu, posle će, ako se ne zakači za retko šiblje, pasti direktno među blistavo kamenje boje nafte nalik na leđa morskih lavova – videla sam takve u londonskom zoološkom vrtu – ona će se od straha onesvestiti pre nego što udari o uzavrelu, crnu vodu, neće čuti pljesak, neće čuti glasove ptica poletelih uvis, neće čuti ništa.

1983.
U anatomskom atlasu, nađenom osamdeset druge godine na tavanu i ponovo sakrivenom na sigurnije mesto – ne u Vezalijevom, nego u onom drugom, sa bakarnim kopčama – jetra je bila boje cigle, bubrezi zelene, genitalije su bile obojene tamnom, oker, bojom kao da su se tamo koncentrisali sav tucanik i pesak iz kamenoloma – hrpa rude? – ljudskog tela.
Edna je tako i mislila sve do svoje dvanaeste godine, naslućujući u svakom, ma ko da je, riđi oblutak jetre, smaragdnu stabljiku sa nabreklim bubregom i baršunastobraonkasti cvet između nogu.

Kada su joj rekli – jedna devojčica u školi Hevestok – da su sve te stvari sluzave i modro-sive, ona je, tobože, videla kada je bila kod majke na poslu u bolnici, Edna se čak nasmejala – a račići? a korali? a sve okeanske životinjice – dok ih držiš na dlanu kako se smežuraju i sasuše i postanu bezbojni odlomci, komadići uglja, strugotina grafita, a kad ih baciš u vodu kako se razvesele i bljesnu jasnim prvobitnim nijansama – žeženo zlato i maslina, ko mahovina zelenom i atlasnom belom, kako je glupa ta devojčica.

1988.
Hedina je neukost bila kao sasušen oklop, u kome je svakog časa nešto novo moglo da se stvori ili se, da kažem, useli puž golać, dajući mu smisao i nadu; kod Mlađe je neukost, pak, bila napeta i gramziva baš kao cvet rosulje; sve što je tu upadalo, nije više bilo ono što jeste, već je postalo deo cveta,njegove lepljive, rosne unutrašnjosti.
„Hedine reči su nekako neotesane i suve“, pomislila je Edna, „ne poželiš da ih vrtiš po rukama i razgledaš, kao što je uvek bilo sa maminim, a stvari nasuprot tome još uvek mirišu na suve smokve iz vremena bakalnice, gde je ona tapkala iza hrastove tezge sa uštirkanom keceljom, lukavo se osmehujući mušterijama.“ Heda je imala i tada malokrvne desni, a vrhovi su joj prstiju, nasuprot tome, bili jarko crveni, oni su Ednu podsećali na voštane kuglice za metenje – pred praznike bi ih u Hevestoku posipali po učionici i hodnicima i oni bi se ubrzo izmešali sa školskom prljavštinom, a pravili su ih u crvenoj boji, verovatno da bi prljavština izgledala veselije.
Još je u školi Edna čitala o proprženom zrnevlju, ono, koje su Jevreji doneli Davidu, kada im je bilo zabranjeno da jedu pečeni hleb – „nikakav novi hleb, ni sušena zrna, ni zrna sirova ne jedite do onog dana, kog budete darovali Boga vašeg“ – i sada, kada je razmišljala o sadašnjem životu u Jablanovima, ovaj joj se učinio kao šaka proprženog zrnevlja – ni hleb, ni sočivo, ni ječam, ni bob – samo nekakva hrana da preživiš.
– Zato si sa Hedom mogao da razgovaraš o rešetkastoj konstrukciji zidova, za to je bila maher, bez potrebe su to srušili – rekla je, gledajući fotografiju Javorova, urađenu osamdesete – prljavo-beli zidovi, ispresecani crnim gredama, uzani doksat sa ugnutom, kao zmijska leđa, balustradom – stvarno su to nepotrebno srušili, gosti vole rešetkaste konstrukcije.
Od starog imanja je ostala samo šupa od crvene opeke, živa ograda – žbunje zove, gusto isprepletano sa ograncima kupine i nadzemni hidrant u bašti sa bronzanom ručkom u obliku ptičjeg repa, istina, mama je od hidranta napravila nešto kao nadgrobni spomenik, okruživši ga alejom đurđine, tako da nisu više uzimali vodu iz njega.
Edna se još sećala ukusa te vode, oštrog i malo slanog, podzemnog.
U šupi je, posle Hedine odluke da vrati u kuću rastureni pleteni nameštaj i kada je pozvala iz Kardifa dva spretna restauratora, još dugo božanstveno mirisalo na lakove i abrazive, Starija je prisvojila četku, sa metalnom čekinjom, koju su zaboravili majstori i dobrano očistila pocrneli baštenski sto, koji su zagadile ptice.
Posle četiri godine su na ovaj sto položili oca. Zato što je sto u gostinskoj sobi bio okrugao, pa je očeve noge onda trebalo saviti, a baštenski je bio  odgovarajući.

2006.
Lufersi su ponovo bili u bašti i razbili staklo na stakleniku – sve se smrzlo, dracene i kamelije, sve, baš sve. Grozdovi jorgovana su pocrneli, kao da su se ugljenisali, preživele su samo opuncije, eto ti novogodišnje jutro u engleskoj bašti, draga mamice, eto ti slike Idealne bašte, a negde daleko, na hiljade kilometara od bristolskog kanala, Heda posmatra palme koje su joj dodijale, izašavši u užareno dvorište svog restorana sa tim – kako ga zovu? – tandurom ispod mreže, briše prljavom maramom oznojeno lice, ali to je stvarno isuviše – Heda je uvek imala čistu maramicu, sakrivenu sred grudi, gde bi sa njom? I ona stoji tamo i razmišlja o javorovom lišću u travi i vratima od plavog kamena; e, da vidi sad ta vrata – na njima piše „let us find edna rotten scull“, nacrtane kosti i lobanja crnom bojom iz kantice, uostalom, Heda ne bi dugo posmatrala, uzela bi krpu i sve obrisala, uz to strašno proklinjući, a ja eto ne čistim.
„Suum malum cuique“ – svakom svoje zlo, govorio je otac, mi smo vezani za Javorove, neko je za galiju, a neko za bolnički krevet.
U jednoj od maminih knjiga – o budućnosti – čitala sam o kući od osamsto spratova na dnu okeana, gde su sve izlučevine stanara, ne isključujući samrtni znoj, podvrgnute preradi, a to se zove zatvoreni krug, i kod nas sada sve tako ide, hleb za dvopek, stari džemperi za krpe, novine koje su gosti ostavili za potpalu.
Izgleda da su se Kameni Javorovi našli na dnu okeana, osećam svakog jutra kad ustanem hladan, neproziran, debeli sloj vode iznad glave, gustu prazninu u kojoj ne žive čak ni morska čudovišta pljosnatih tela sa očima na čelu. Al’ zato je živim, otrovna zvezda akantaster.

2006.
Ne znam zašto su ovi džemperi tako grubi na dodir kada ih kupuješ u prodavnici, verovatno, vunu odrađuju guščijom mašću da ne bi propuštala vodu. Ili uljem. Ne znam čak ni za koga pletem ovaj džemper, jednostavno sam prošle nedelje prolazila pored prodavnice i dopao mi se naziv u izlogu – „fina vuna merino ovaca“, u tome je bilo nečeg laganog, travnatog, umirujućeg. Dejdra me je učila kako se plete aranska šara, dok je mama još bila živa, i htela sam da za nju ispletem džemper za Božić.
Pokazala mi je Jakovljeve stepenice i ribarski čvor, još neku vunu, ali sam samo čvor zapamtila, najlakši je.
Dejdra je pričala da je u davna vremena svaka porodica imala svoj rad, po ovim su se džemperima mogli prepoznati poginuli ribari u oluji, čak je prorok Danilo imao takav džemper – sa romboidima i pletenicama, rekla je, ali joj ja, naravno, nisam poverovala, iako se Dejdra zaklinjala prekrstivši prste.
Nisam stigla da ispletem džemper za mamu, gotov je bio samo rukav, a i on kriv, Dejdra je kasnije u njega stavila vezu belog luka u špajzu, tako što je donji kraj ušila i napravila petlju. Po svemu sudeći, kod ovog neću ni rukav završiti, a nemam ni kome da ga poklonim. Uzalud sam tako postupila sa sestrom, pomislih, bacivši igle, glupo, užasno glupo, sad bi se ona motala okolo, prislanjala mi kovrdžavu glavu na rame – bacila bih džemper i isplela joj kapu ili ispekla orahe i otišla sa njom do mora, napunjenih džepova vrućim bademom, ili bih joj još kakvu sitnicu učinila, ipak je užasno glupo.

1992.
Jednom je, kasno ujesen, našavši zaboravljenu stolicu na verandi – cele je noći padala kiša – mama naredila da je unesem unutra, ali već je mokra, rekla je Edna, sve jedno, unesi, rekla je mama, pa neće biti više mokra nego što je sad, zar ne? rekla je Edna, koja je bila loše volje posle male svađe u školi gospođe Mol. Stvar koja se pokvasila, mora da se osuši, da bi se nakvasila još jednom, rekla je mama, pogledavši Ednu skupljenim očima, inače se toliko nakvasi da se pretvoriti u vodu, i posle je nećeš naći, pa baš mokre stvari se i ne primete kad postanu voda, prvo na pola, a onda, vidiš, potpuno i sasvim do kraja.
Eto i ja sam se, mislila je Edna, zapisujući to u dnevnik dvanaest godina kasnije, toliko navikla na Mlađu Ednu, da sam sama postala Mlađa Edna, potpuno sam je apsorbovala, tako se molekuli drveta, ako je verovati mami, zamene molekulima vode, u meni je tako dugo padala ta njena valijska kiša – bodljikava, trnovita, neprekidna, bez ikakvih kišnih pravila, već samo padajući gde joj se hoće – ta ja više ne vidim granice između kantona gde je suvo i kantona gde je mokro, ne vidim granice između nje i sebe, zašto onda nisam unela tu prokletu stolicu sa verande, zašto?

1996.
Kedrovi i borovi u obliku kišobrana sa kvrgastom, čokoladnom korom, sivo-plavi peščar, slojeviti, crni škrljci, kreč, limun-žuti lišaj, ružičasti mlaz vresa koji teče po kamenim naborima planinskog čela – Vels je bio centar najraznovrsnijih boja – savršena paleta, kada bi Edna mogla da drži ogromnu kičicu, umočila bi u taj nejasni sjaj veveričji vrh kičice i naslikala nešto neverovatno, divno, nepovratno, recimo, mamu ispod jabuke, da – mamu sa puštenom kosom i kujom Tridom u rukama.
Kada je umrla, kuja Trida je legla na stranu, ispružila četiri krute šape, postala veoma sitna i ružna, ali se Edna nije začudila: znala je da kad čovek umre postane nekako kraći i izgubi svoj lik, a Trida je bila gotovo čovek.
Svi oni koje je ona videla kao mrtve bili su manji i ni nalik onome što su bili za života, čak je otac izgubio nešto od svoje dostojanstvenosti i rasta kada je ležao na daščanom, baštenskom stolu sa prekrštenim rukama na grudima. Smrt je neuka pralja, shvatila je Edna tog avgustovskog dana, u njenim se rukama skuplja i raspada sve najčvršće, najčistije, čak i nenošeno, najpre smrt odnosi lepo i poznato, to naročito da bismo manje tugovali za onima koje uzima, mislila je ona, gledajući ljubičaste rupice na očevim noktima, uvele riđe dlake koje su se od udubljenja ključne kosti spustile na grudi.
„He has made me dwell ih darkness as those who have been long dead“, pročitala je Edna u teškoj, kožnoj knjizi i od tada je tačno znala da mrtvi ne zaranjaju odmah u tamu, već neko vreme vide svet kao kroz veo sa tačkicama ili kroz providnu, crnu maramu, zatim kao kroz staklo koje su zaprljale muve, onda tama postaje gušća, okružuje ih sa svih strana i više se ništa ne dešava, osim ako im se neko sažali, pa čita na glas.

1981.
Služavka Dejdra iz Abertridura – tada su još imali služavku, užasno smetenu, ali lepu, mama nije htela da je otpusti dokle god je bilo novca – pričala je o gomilama uglja koji je okruživao rudarska naselja nalik na zidine tvrđava, o lepljivoj prašini od uglja, uobičajenoj kao ukus prepečenog hleba, dizalici sa gigantskim točkom koji liči na panoramu u kardifskom zabavnom parku, pećim za topljenje koje rasipaju praznične varnice, klisurama koje nalikuju na kraj sveta, gde magla ulazi u usta i konji umaču kopita u prazninu. Omiljena Dejdrina priča od koje je Edni kroz cela leđa prolazila jeza, bila je istorija lanuitinskog naselja – seoceta koje je pre sto dvadeset godina celo nestalo pod vodom, svih četrdeset kuća i crkva svetog Jovana Jerusalimskog, progutalo ih je prokleto veštačko jezero, govorila je Dejdra, zaokrugljujući pronicljive, plave oči, i Edna je zamislila čudovište isto tako plave boje, svo u plavoj ljušturi koja struji, otvorenih čeljusti sa plavim zubima, sa mrtvačkom, prozirnom nijansom, kod same Edne su zubi umeli da budu takvi kada bi se vraćala iz vedvudske šume, najevši se trnjina, sa korpom dupke punom, kad jagode već puste gust, plavičasti sok koji ostavlja zauvek fleke na odeći.

1990.
...Heda je rekla da nije tih putničkih sto sedamdeset funti nedeljno, oni ne bi ni kafu kod kuće kuvali, Edna je znala da je to prva istina. Osamdeset četvrte u Gornjem Višgardu na vlažnom brežuljku koji je ljubičast zbog erike – izgradili su novi hotel sa restoranom i sobom za pušače, gde su na foteljama bili škotski pokrivači, a u posebnoj kutiji od jasena sa staklom – kolekcija lula sa izrezbarenim, drvenim futrolama, uz svaku je lulu stajala mekana krpica, srebrno postolje i četka.
U Javorove su još navraćali ljubitelji starina u potrazi za istinskom engleskom kućom i neko ko bi da uštedi desetak funti, ali je Višgard polako izlazio iz mode, film sa Ričardom Bartonom i Elizabet Tejlor koji je Engleska obožavala, sniman ovde sedamdeset prve godine, polako je prepušten zaboravu, čak je autor drame zaboravljen, pijani velški genije sa svojim slobodnim trohejem, ispunjenim slanom penom i vlažnim priobalskim peskom, bio je sahranjen nedaleko odavde, ali to krajem osamdesetih više nikog nije zanimalo.

1994.
Hedina jednolična bezbrižna toplota, njene slobodne, pamučne haljine i kožne, ravne papuče – zvuk Hedinih koraka je Edna prepoznavala po nepromenljivom lupkanju zadnjeg, tvrdog dela obuće o pete, glatke kao dečje – njena bezbojna kosa sa žutim korenom, bele, debele noge, sve je to Edni ukazivalo na odsustvo porekla, onoga što se kod Džejn Ostin zove klasa, onoga što je mama imala na pretek, ali što se iz nekog razloga nije prenelo na samu Ednu, što je nestalo, što se rastvorilo u očevoj krvi, nije moglo da nadjača slabu bradu Sonlijevih i crvenkastu boju Sonlijevih lica zbog koje je Edni bilo mučno da se pogleda u ogledalo. Mama sa svojim okruglim, drvenim češljem, dugačkim ušnim resicama – baš kao u albumu sa egipatskim zidnim slikama – sa nerazumljivim knjigama, nerazumljivim Stravinskim i sećanjima na Admiralitet koji zlatnim šiljkom probija bledo nebo, to je bilo ono što Edna sada nije mogla da zamisli, zauvek izgubljena druga mogućnost, a Heda je bila ovde i sada i od te izbledele sadašnjosti nije imala gde da pobegne. Zato je mlađa ličila na majku, kao jaje jajetu, ona je čak mekušce i laverbred – crvene alge, od kojih se Edna mrštila – volela isto i vodu je pila iz plastične flaše, jer je mrzelo da dohvati čašu i na bicikl je sedala takođe nespretno, visoko podižući desnu nogu, kao dete je bila debeljuca, i Edna ju je zadirkivala, ponavljajući da je Mlađa podseća na foku koju su zajedno videle sa stene u Pembrokšir parku – lenju i pospanu, u očekivanju nekog ko će doći da je prevrne, kako je Edna objasnila, a Mlađa poverovala, uvek joj je verovala, baš čudno.Tog dana su ih otac i Heda pustili same da šetaju stazom pored obale, zaraslom zvončićima, a oni su ostali u Tenbi, Heda je htela da obiđe prodavnice i da doručkuje u „Kruni i zvižduku.“ Edna se spustila do vode, kako bi prošla bosa po vlažnom pesku. A Mlađa nije htela da izuva nove cipele sa pertlama i histerisala je, zato ju je u povratku Edna plašila starim kosturnicama i grobnicama, koje se kriju u brežuljcima Presela.Mlađa je uhvatila za ruku i pomno gledala na sve strane, nad njima su se skupljali ovdašnji, sumorni, niski oblaci – sedefast dim takođe neopisive, gotovo nepostojeće boje kao kapci račića na plaži – sumrak se slivao uz ujednačen, težak bljesak peska, donekle sakrivajući od očiju kabine na plaži i gvozdene klupe za pedeset penija na sat, crveno sunce je zalazilo za brežuljak, one su zaboravile na dogovoreno vreme i zakasnile su, tada su bile dobro kažnjene, posebno Edna.

1986.
Gostinske kartice su apotekaru Ersliju stigle za tri dana: umesto „Voldo i Heda Sonli, pansion Kameni Jasenovi“, bilo je napisano: „Heda i Edna Sonli, doručak i prenoćište, Kameni Jasenovi, Višgard, Vels.“ U vrhu tankog, sjajnog kartona bila je utisnuta crvena javorova grančica.
Razgledajući ih kratko, Edna koja je svratila po poštu kod apotekara, pogledala je Erslija – šta vi mislite, koga je imala u vidu, Mlađu ili mene?
– Pretpostavljam Mlađu – odgovorio je Ersli bez razmišljanja – pa, ti se najesen seliš kod Džefrija u Čepstou, a oni ostaju ovde. I zbog nečega je dodao:
– Tvoj je otac bio dobar čovek, nikome ništa loše nije uradio.
Da bi te smatrali za dobrog, dovoljno je da nikome ne činiš loše, mislila je Edna, prelazeći Donji most sa teškom torbom preko ramena, usput je svratila do pekara i do gvožđare po razne kućne potrepštine, uopšte ne moraš da radiš ništa dobro. Možeš samo da sediš u mestu, ćutke i nepomično, grickaš dvopek sa bademom i da budeš predmet sveopšte ljubavi. Ljudi te vole zato što ne moraju da se naprežu kako bi razumeli tvoje reči i postupke. Mene nikada neće zavoleti, mene već ne vole.
Po povratku je prosula kartončiće po stolu u gostinskoj sobi i čuvši vesele glasove, zavirila u kuhinju – tamo je Heda u novoj kecelji, odvajajući se od medenjaka, lovila trome ose na prozorskoj dasci i bacala ih u plavi plamen šporeta na plin, ose su škriputale kao pahuljice, majka i ćerka su pocrvenele i izgledale su potpuno srećno. Edna se stresla, izašla, jako okrenula crveni regulator na dovodu za gas – bilo joj je odvratno da priđe šporetu – i bez reči izvukla iz platnene torbe ovsenu prekrupu i krekere. Na trenutak je u kuhinji nastala tišina, meka, opipljiva, mogao si da je sečeš kao hleb, Heda se celim telom okrenula i uporno gledala Ednu u oči, usne su joj se skupile, u pogledu je nastavio da plamti plavi plamen gasa, na trenutak se čak podmladila od pakosti, ali je trenutak prošao, Mlađa je zgrabila krekere, zašuškavši celofanom, maćeha se okrenula i Edna je oprezno odahnula.

1 Naslov dela ima najmanje tri značenja: redaktor prevoda se odlučio za navedeni, ali dodaje još dva dodatna značenja: Pa mi smo nemi; pa mi nismo mi (prim. Mirjana Petrović)

LENA ELTANG (ЛЕНА ЭЛТАНГ, Lenjingrad, 1964), pesnik, pisac. Završila Fakultet žurnalistike Lenjingradskog univerziteta. Posle 1988. godine živi u Parizu, Kopenhagenu, Londonu, a poslednjih godina u Vilnjusu. Prvu knjigu objavila 2003. godine. Godine 2010. dobila nagradu „Новая словесность“ (za roman Каменные клёны). Objavila: Стихи (2003), Побег куманики (2006), О чем пировать (2007), Каменные клёны.