Biljana Milovanović
ZAMENA

Ušla je u zlataru i stala za pult.

„Učiniću to ovde“, pomislila je. „Sada je prilika, nema nikoga. Ovo je najbolja zlatara u gradu. Gospodin Bošković važi za poštenog čoveka. Daće mi dobru cenu.“

– Izvolite – osmehnuo joj se ljubazni zlatar.

Mogao je imati blizu šezdeset godina. Visok, prosed, izraženog nosa i krupnih belih zuba.

– Da li vršite otkup starog zlata? – upitala je, trudeći se da ne pokaže koliko joj je neprijatno.

Osećala je sramotu. Na licu joj je titrao grč.

– Da. Šta želite da prodate? – uzvratio je gospodin Bošković.

Zasmetalo joj je što je upotrebio taj glagol: „prodate“.

To, što je ona bila primorana da učini, iz njenog ugla nikako se ne bi moglo nazvati prodajom. Ali čovek je trgovac. Normalno je da to pita.

Izvukla je iz tašne belu kutijicu i pružila mu preko staklenog pulta. Srce je počelo ubrzano da joj kuca. Prošlo je pet godina otkako je zauvek zatvorila tu kutijicu.

Koliko je puta poželela da uradi upravo ovo! Zastajkivala je kadgod je prolazila pored neke zlatare. Nije imala hrabrosti da uđe i postavi to jednostavno, a za nju tako neprijatno pitanje: „Otkupljujete li staro zlato“? Samo je zavirivala u izlog i pretvarala se da gleda nakit i satove.

Zapravo, nije je interesovalo ništa od toga.

Gospodin Bošković je otvorio kutijicu i izvukao iz nje raskošni prsten. Zagledao ga je kriveći usta, kao da se dvoumi. Njegove plave oči bile su širom otvorene.

Spustila je glavu i namrštila se, ne želeći da gleda kako on okreće, analizira i procenjuje taj... predmet (u ovom trenutku, jedino je tako mogla da ga nazove). Činilo joj se da procenjuje čitav njen život.

Najzad je progovorio:

– Nemojte ovo da mi prodajete.

Podigla je začuđeni pogled.

– Šta ovo treba da znači? Da ništa ne vredi?

– Ne isplati vam se. Vredi mnogo više nego što možete dobiti za njega – objasnio je.

Vratio je prsten u kutijicu i lagano ga, vrhom kažiprsta, dogurao preko staklenog pulta, do njene ruke.

Ponovo je spustila pogled. Bez mnogo razmišljanja, i ona je stavila svoj kažiprst na kutijicu, i ponovo je dogurala na drugi kraj, do nadlanice gospodina Boškovića.

On se nasmejao, a zatim počeo da pucka prstima po staklu.

Otvorio je opet kutijicu, izvadio prsten i stavio ga na vagu.

– Dakle? – upitala je devojka, snebivajući se.

– Kažem vam, možete dobiti tek polovinu njegovog pravog iznosa. Ovo je vredan prsten. Ali mi ga tretiramo kao polovan.

– I jeste polovan. Nošen je tri godine, a zatim je stajao zatvoren još pet.

– Pa ipak, ja vam savetujem da ga zadržite – uzdahnuo je i ponovo ga zatvorio u belu kutijicu, pa dogurao kažiprstom na njenu polovinu pulta.

– Ali ja ne želim da ga zadržim! – izgovorila je devojka bezmalo oštro.

Pet godina nije znala šta da učini sa njim. Više puta je poželela da ga baci. Ali verovala je u mističnu energiju i sumatraističku povezanost među stvarima i ljudima. Šta ako ga neko nađe, obraduje se i pokloni svojoj devojci?Šta ako ga ta sirota devojka bude stavila i nosila kao najdraži poklon? Taj prsten je nosio mračne i teške uspomene, koje nikome ne bi poželela. Osećala ga je kao pravi ukleti predmet, koji bi, došavši nekome ruke, preneo na tu osobu sve ono čega je ona želela da se oslobodi.

Nesreću. Patnju. Bolest. Razočarenje. Prevaru. Laž. Ljubomoru.

Kukavičluk. Mučio ju je taj zlosrećni prsten čak i kada ga je skinula i zatvorila u najviši ormarić u sobi, koji nikada nije otvarala. Morala je da ga se konačno oslobodi, kao da se oslobađa neke teške, po život opasne kletve.

A sada je imala još jedan razlog, zbog koga je osećala krivicu što ga još uvek ima kod sebe, svejedno što ga nikada nije stavljala.

– Možda će vam posle biti žao? – izgovorio je gospodin Bošković, kao da nešto u svojoj glavi vaga.

– Neće – odgovorila je odlučno i vratila kutijicu na drugi kraj pulta.

– Sigurno? – gledao ju je pravo u oči.

Njegov pogled je bio miran, a reči su zvučale kao finalno odbrojavanje. Izgledalo joj je da od uloge poštenog trgovca sada ulazi u ulogu egzekutora.

Setila se priča koje su kružile po gradu: da je gospodin Bošković, čim bi opazio mušteriju, odmah znao šta da joj ponudi. Znao je da li neko želi verenički ili

rođendanski prsten, burmu, sat ili nakit bez posebne namene. I uvek bi pogodio. A sada je osećala da on, svesno ili nesvesno, poput osetljivog psihijatra, ulazi u njen emotivni život potpuno zanemarujući trgovinu. Bilo joj je smešno i neverovatno da čovek koji bi trebalo da na njoj zaradi, uporno pokušava da je otera iz radnje.

– Slušajte, taj prsten je imao jednu... ulogu... koju više nema. Razumete? Ja moram da ga se oslobodim.

Do tada, dok to naglas nije izgovorila, kao da ni sama nije bila svesna koliko je očajna bila dok ga je kod sebe imala. Nije joj bilo bitno koliko će za njega dobiti, i da li će uopšte išta dobiti. Znala je samo da ga se mora rešiti. Njen bivši verenik nije ga hteo kada je pokušala da mu ga vrati. Namerno joj je uskratio to pravo, i zlobno se smejao (mada je sada na tu zlobu gledala sa žaljenjem, kao na poslednji, uzaludni pokušaj da se održi nešto što je od početka bilo osuđeno na propast, njegovom krivicom). On je mislio da ona treba da zadrži taj prsten, kao neku vrstu kazne, da je stalno podseća na njega.

Ali nedavno se pojavio neko koga ni po koju cenu nije želela da povredi, makar i činjenicom da kod sebe čuva taj uvredljivi znak prošlosti na koju nije bila ponosna.

– Moram! – ponovila je još jednom, za svaki slučaj, ako je gospodin Bošković nije dobro čuo.

– Ah, tako... – klimnuo je on glavom kao da zaista razume. – Ja sam samo želeo da vas upozorim da posle nema povratka.

Mi to prstenje topimo, uništavamo i pravimo novi nakit. Zato sam vas pitao da li ste sigurni.

– Nikada nisam bila sigurnija – odgovorila je ozarenog lica, osetivši kako već počinje da se oslobađa nesnosnog tereta.

Mogla je da vidi kako se, pomešan sa gomilom drugog nakita, njen prsten topi i stapa u nepreglednu masu sivog metala, koja se pretvara u monotonu bezimenu reku i završava u nekim nepoznatim kalupima... I kako sa njim nestaje čitava njena zlosrećna ljubavna priča...

– Onda, dobro! – uzviknuo je gospodin Bošković i zagledao se u prsten.

Zatim ga je spustio u papirni fišek, a on je zvecnuo u dodiru sa drugim nakitom od belog zlata.

– Možete ga zameniti za neki drugi komad nakita – izgovorio je usput – Tako ćete dobiti bolju cenu. Zamena se drugačije vrednuje od prodaje.

– Svejedno mi je. Dala bih vam ga i besplatno... A, šta ćete tačno učiniti s njim? – upitala je nestrpljivo, kao da je želela da se još jednom uveri da će prokleti prsten zauvek biti uništen.

Gospodin Bošković, budući da je bio veoma strpljiv i dobar čovek, zavukao je palac i kažiprst desne ruke u fišek, izvukao prsten i položio ga, ponovo, na stakleni pult.

Zatim je palcem, iz sve snage, pritisnuo mali obruč, savijajući ga, kriveći i razobličavajući po debelom staklu.

Osmolatičasti cvet od dragog kamena sada je bio oivičen zgnječenom bezobličnom masom.

– Ovo se obično ne radi ovako. Želite li možda i vi malo da probate? – upitao je, kao da se odjednom setio da će ispasti nepristojan ako joj to ne priušti.

– Nema potrebe, imam poverenja u vas! – uzvratila je ushićeno.

– Onda, da završim posao!

Hitro je izgnječio ostatak belog zlata, lako i vešto, kao da je lepio žvaku. Iz nekog razloga, kao da je i sam uživao u tome skoro koliko i ona.

– Kamenčiće ćemo povaditi kasnije. Šta kažete? – ponosno je podigao nakaznu bezobličnu masu, iščekujući odgovor.

– Dobro obavljen posao! – odgovori devojka ozareno.

– Drago mi je da sam mogao da pomognem – lako se naklonio gospodin Bošković.

– Sad mirno mogu da krenem.

– Ali, stanite! Niste uzeli novac.

– Ovošto sam upravo doživela ne može se platiti novcem.

Nasmejala se zavrtevši glavom, a lice joj je dobilo potpuno drugačiji izgled; nije više bilo traga grču. Blistala je u svojoj mladosti i lepoti, kao zauvek izlečena od smrtonosne bolesti.

– Ali molim vas, to ne dolazi u obzir! – trže se gospodin Bošković.

– Nagradite sebe nečim, baš zato što ste toliko dugo čekali... – tajanstveno se osmehnuo, kao da zna mnogo više od onoga što mu je rečeno.

– Dobro – ipak je pristala.

Za trenutak se osvrnula unaokolo. Nije želela da se on oseća kao da je na njenoj nesreći zaradio. Uostalom, njegov džentlmenski gest za tren je između njih dvoje proizveo osećanje nalik na prijateljsku bliskost, pa nije bilo potrebe da se dalje natežu.

– Videla sam u izlogu lepe alke od belog zlata – reče pomirljivo.

– To je dobar izbor! Zamenićemo i kutijicu, staru za novu! – obradova se gospodin Bošković, upakova minđuše, i osmehnu se pokazujući krupne bele zube.

– Hvala vam – reče devojka na polasku.

To nije bilo kurtoazno „hvala“ koje mušterija izgovara ljubaznom trgovcu. A gospodin Bošković je to znao.

Imala je potrebu da mu još nešto kaže, ali na vratima se ukazaše sledeće mušterije.

– Molim – uzvrati on. – Dođite mi ponovo, da pogledate neko drugo prstenje, sa... naročitom ulogom.

– Doviđenja – pozdravila ga je devojka.

Osetila je da njen život može ponovo da počne.

– Doviđenja – otpozdravio je gospodin Bošković.

I znao je da će je videti ponovo.

 * * *

Držali su se za ruke. Ali i da nisu, gospodin Bošković bi vrlo lako na njihovim licima prepoznao ljubav. Bez oklevanja im je izneo crveni pliš prekriven burmama, iako nisu ni stigli da izgovore zbog čega su došli. Izabrali su dve fine, elegantne, jedva vidljivo izrezbarene, od belog zlata.