Damir Nedić
TAJ DAN

 
ISPRED KAFIĆA

Devojčica sa ljubičastom kapicom,
narandžasto prašnjavim šalom
navučenim do prćastog nosića
i crnim, masnim šiškama
raspuklih izvan kape,
pokušavala je utrčati u kafić.

Pokušao je jedan tihi dečkić
dati joj ispruženu ruku.
Pokušala je sanjiva konobarica
reći joj da brže trči.
Pokušali su svi prisutni
da ništa ne vide.
Dok joj je grupa skinheda cepala kožu.

Ispred kafića na jutarnjem suncu
cakle se oči psa lutalice
dok sa pločnika liže njenu krv.


MOST 

Umiješ se hladnom vodom,
eksiraš pola litra rakije,
prekriješ lice vlažnim peškirom,
obmotaš uže oko dlana
umesto oko vrata
i zatežeš dok ne niknu žuljevi ili krv.
Ne vredi.
Još uvek zuji u glavi. 

Ubrzan korak,
Okretanje glave...
Ipak si ga video na ivici mosta,
ipak si mogao pružiti ruku.
Ma nisi, nisi...
Možda je imao nož,
možda bi i tebe povukao,
možda... bi ga spasao.

Zuji sve više i više.

To nije tvoj problem,
govori sebi, psu,
promrzlom vrapcu
govoriš, šapućeš, saplićeš se.
Imaš kredite,
pertle koje se stalno odvezuju,
sastanak za pola sata.
Ustaješ i odlaziš.

Lep je pogled sa ivice mosta.
Više ne žuriš na sastanak,
na autobus,
nigde ne žuriš.
Ne zuji, više ne zuji.


JA i JA

JA sedi naspram JA.
Između njih stakleni sto.
Linija sna u staklu.
U staklu su oba JA.
Na staklu tablete, nož,
konopac, flaša i utoka.
JA se uporno smeje
na namršteno JA.
JA hoće da živi
naspram JA koje neće.
JA i JA se vrebaju.
JA i JA kopaju oči.
JA i JA se stapaju.
Postaju JAJA!


TAJ DAN

Često je zamišljao Taj dan.
Konačno, posle toliko čekanja ga je uhvatio.
Osmeh mu se od sreće ukočio.
Dobio je kravatu koju je želeo.
Odela su se razlivala rastapanjem duge,
kiša i Sunce su se ugrizli po njima.
Svi su tu, čak i oni odavno zaboravljeni.
Tu je i ona sva mirisna i sveža,
napojena i podmirena.
Jedan meko nasmejani drži je za ruku,
tako baš i nije zamišljao.
Spustiše ga bez i jednog stiha,
baciše prah po njemu i tada niče
plač, plač, plač...
Vetar je uporno gasio sveće.