Andrej Sen-Senjkov
KIŠA ZAREZA U ANATOMSKOM POZORIŠTU


PREPARAT 20-03 S BUBREZI (RENES, NEPHROS)
Prvi put ih u zapadnoj medicini pominje Ksiberije (Xiberius), nazivajući ih „pupoljcima“. Smatrajući ih nedovršenim, te strukturne jedinice ljudskog organizma poredi sa „unutrašnjim listovima“ bogova sa Olimpa, u kojima se odvija proces stvaranja božanske snage. Za razliku od ljudskih bubrega, božanski su smaragdne boje.
Po mišljenju Ksiberija, svakom smrtniku, kada dostigne status božanstva, otvaraju se takvi pupoljci. Mnogo kasnije, u XI veku, islandski naučnik Gunderson (Gunderson), koji je tajno secirao leševe, otkrio je odgovarajući raspored energetskih zona u galdastrafu (severno runsko pismo): „šlem užasa“ analogan je unutrašnjoj građi bubrega. Parenhim organa se deli na omotač, koru i srž organa i analogan je „zonama straha“, a čašično-karlični sistem bubrega „zoni očekivanja“. Značajno je da je posle ovog otkrića Gunderson prekinuo sva svoja naučna istraživanja. Istočnjačka medicina, nasuprot tome, uvek se sa dubokim poštovanjem odnosila prema bubrezima, smatrajući ih draguljima organizma. Čovek sa bolesnim bubrezima bio je jedini ko je mogao da se slaže, a da ne bude otkriven u poznatoj Sobi Pravde manastitra Šaolin, u kojoj se nalazilo ogledalo, koje je razlikovalo istinu od laži. Uz to su zen-budisti često koristili reč „bubreg“ kao sinonim za iznenadno.
Savremena mišljenja o tom parnom organu su suprotna i nepomirljiva kod različitih škola. I, čini se da je kraj tim sporovima veoma daleko.
Preparat 20-30 S (zanimljiv je i zbog toga), što kamenje, koje se stvara u tim bubrezima, nema fizičku masu, neprekidno menja boje i poseduje polna obeležja.

PPEPARAT 26-04 B GUŠTERAČA (PANCREAS)
Pogrešno se smatra, da ju je prvi opisao Galen (Galen), i predstavio je kao posebno „ležište“ za želudac, pretpostavljajući da je sadržaj privatnih snova želuca direktno povezan sa fiziološkim stanjem gušterače. U svakom zasebnom slučaju snevanja njeni fermenti stvaraju u procentualnom suodnosu neponovljivi sadržaj, koji rastvara takozvanu „hranu“.
U stvari, žlezdu je prvi opisao Arikront (Aricront), koji joj je nadenuo tako neobično ime „sva od mesa“ – Pancreas.
Arikront je bio jedan od magistara južnogermanskog Ordena Obeleženih, koji su dolazili do duhovne istine pomoću ritualnog kanibalizma. Naime, ukus organa, koji se nalazi na zadnjem zidu stomaka u nivou donjih grudnih (Th11-Th12) i gornjih krstačnih (L1-L2) pršljenova smatrao se kod članova Ordena adekvatnim „Putem ka Istini“.
U srednjovekovnoj Burmi, lekari su odbijali da leče čoveka sa obolelom gušteračom, smatrajući slično stanje organizma početkom veoma retkog preobražaja za života, kada u jednom telu u isto vreme postoje dva života. U savremenim priručnicima iz istočnjačke medicine grupa zapaljenskih oboljenja podželudačne žlezde nosi naziv „burmanska trudnoća“.
A. Hofman (Hoffmann) koji je 1903. godine napravio prvi rendgenski snimak gušterače i opisao je njen oblik kao hijeroglif „tjan“ – „pokretljiva, ali lenja“.
U savremenoj medicini sa anatomske tačke gledišta se u podželudačnoj žlezdi razlikuju: glava, telo i rep.
Po poslednjim istraživanjima glava (caput pancreatis) sve češće biva pokrivena majušnim dlačicama, što prema pretpostavkama S. Vajta (S. Wyatt), ukazuje da je gušterača jedan od retkih organa, koji se još uvek nalazi u razvoju. Vajt pretpostavlja, da će za nekoliko miliona godina Pancreas, verovatno, postati površinski organ i da će promeniti svoje funkcije.
Oblik tela žlezde (corpus pancreatis) može biti dvolik: – „prva kap kiše“ (dužine do 10 cm) i „poslednja kap kiše“ (dužina do 6 cm).
Rep žlezde – predstavlja tačnu kopiju repa totemskog majmuna indijskog plemena Čiul: kraj tog repa polako se vraća ka svom početku i spaja se sa njim.
Podželudačna žlezda, stupa u uzajamne odnose s organima koji je okružuju, savijajući se, istežući se (do 30 cm), ili uvijajući se kao puž, u zavisnosti od fermentnih emocija, odgovarajućih datoj situaciji.
Sistem telesnih tečnosti podželudačne žlezde veoma je složene građe, nije slučajno što podseća na shemu pariskog metroa.Žan Bersje (Bersiet), koji je opisao protočni sistem, bio je stariji brat arhitekta Žerara Bersjea, jednog od graditelja metroa u francuskoj prestonici.
Preparat 26-04 B vredan je, jer predstavlja varijantu retke anomalije u razvoju. Ova žlezda u toku života postepeno se kretala ka punoj autonomiji, isključujući se iz sistema organa za varenje i krvotoka čoveka. Poslednje tri godine gušterača je vodila povučen i samostalan život. Taj slučaj je opisao I. Henrike (I: Henrikke) i u medicinskoj štampi je dobio naziv „podželudačni manastir“.

PREPARAT 71-50 AORTA (AORTA)
Najveći arterijski sud u čovečjem organizmu. Aorta izlazi iz leve komore srca: ona počinje ovalnim otvorom (ostium aortae). Izuzetno je sličan po svom obliku ljudskim usnama. Još u rukopisu anonimnog monaha-cistarionca iz XII veka ističe se „strašno podudaranje sa ženskim ustima“. Asirski vidari takođe su obratili pažnju na „sposobnost srca da se otvara na zvuk“. Najzanimljiviji su pokušaji praškog lekara, Dominika Nedveda, koji je živeo u prošlom veku, da dešifruje „jezik srca“. Nedved je pretpostavio da periodično otvaranje ostium aortae prenosi nekakvu informaciju drugim organima. Ako je verovati naučniku, po snazi izbačene krvi „govor“ liči ili na naredbe, ili na savete. Svi pokušaji pravljenja glosarija nisu doveli ni do čega, posle toga je Nedved uporedio „jezik srca“ sa „jezikom“ plavih australijskih vilinih konjica (tada već otkrivenim od strane nemačkih entomologa), koji se menjao strašnom brzinom – na svaka 2-3 dana.
Tunguski šamani koristili su aortu saplemenika koji nije prošao inicijaciju i samim tim je poginuo kao tetivu za sakralni luk koji „gađa unutra“. To je tip oružja koga Tunguzi skrivaju do danas, a o kome se zna samo njegove strele poseduju sposobnost „da se ne vraćaju“.
Dati preparat, koji smo posmatrali, ima neobično savijen ostium aortae i nosi naziv „nema aorta“.

PREPARAT 18-48 S MATERICA (UTERUS)
Jedan od organa, o kome se saznanja hronološki poklapaju sa prvim pokušajima čoveka da razume svoj organizam.
Po svoj prilici, najstarija se čini astečka numerička interpretacija materice kao „nule – prapočetka“. Predstavljala se u obliku kruga presečenog na dva dela. Asteci su smatrali da se kod žene u toku odnosa sa muškarcem, materica odvaja od tela i za vreme koitusa postaje deo muškog polnog organa.
Valijci, govoreći o Inisvitrinu, „staklenom ostrvu“ Raja, isticali su njegov kruškasti (kao kod materice) oblik, smatrajući ga ostrvom sposobnim da u budućnosti izrodi „gigantske patuljke“, koji će tečnim staklom preliti zemlju neprijatelja Velšana.
Ptogemer iz Mesine prvi je izdvojio kod materice vrat, telo i duplju. Smatrao je da vrat po svojoj prefinjenosti može da se poredi sa ženama egipatskih faraona. Uzgred rečeno, taj starogrčki naučnik bio je prvi koji je izvodio eksperimente kloniranja, pokušavajući da u tu svrhu stvori životno sposobnu i deterodnu matericu izvan tela žene.
Ptogemer je takođe ukazao na njenu troslojnu građu, ukazujući da je neophodno da bude osobito čvrsta. Često dete, začeto od bogova, nalazeći se u materici, pokušava da uništi svoj zatvor od mišića.
Kelti su smatrali ženu sa takvom anatomskom anomalijom kao što je dvoroga materica – istovremeno vešticom i sveticom (u zavisnosti od mesečnog ciklusa), a Aboridžini sa Sumatre su, odraslu ženu, koja nema menstruaciju, bacali kao hranu lavovima, od čega im je krzno postajalo snežnobelo.
Tibetanski vidari lečili su oboljenja materice spaljivanjem ušnih školjki koje vrše funkciju prikupljanja zvuka, kao što materica prikuplja seme.
Preparat 18-48 S-tzv. „pokretna materica“ koja je in vivo bila sposobna da se slobodno premešta po duplji male karlice, podiže do potključne oblasti i da napusti telo žene na rastojanju do pola metra. Na neki način ona, takođe, reaguje i na toplotne nadražaje, skupljajući se čak tri puta, kao tajlandske crne ribe pri iznenadnoj opasnosti.

PREPARAT 11-18 DONjA ŠUPLjA VENA (VENA CAVA INFERIOR)
Donja šuplja vena je venski sud koji sakuplja krv iz do-njih delova tela, karličnog pojasa i trbušne duplje.
Prvobitni naziv „sud pećina“ (angium cavica) bio je u upotrebi do sredine XVIII veka, kada je finski lekar M. Rautijnen objavio monografiju o tom sudu, opovrgavši do tada postojeće lažne predstave. Smatralo se da su zidovi suda načinjeni od sitnih udubljenja (nalik pećini), u kojima se krv dugo miruje, obrazuju nešto slično stalaktitima i stalagmitima. Kod obilnog krvarenja ti izraštaji nestaju, čineći samim tim depo krvi.
Na Tibetu donja šuplja vena zove se „bho da“. Isto tako se zove i pećina, u kojoj mladi lekari-monasi prolaze inicijaciju. U bho da postoje prirodne utvare, koje podražavaju oboljenja čoveka. Lekar koji ulazi u pećinu rizikuje život. Utvare ne opraštaju greške.
Preparat 11-18 L čini donja šuplja vena novorođenčeta, koji predstavlja jedan kuriozitet: krv koja prolazi kroz nju nestaje. Taj slučaj su razmatrali na Amsterdamskoj anatomskoj konferenciji 1979. godine, bio je ocenjen kao pojava „crne rupe“ (nagomilavanje super guste materije, koja uvlači u sebe vreme i prostor i transformiše ih) u organizmu deteta.

PREPARAT 04-03 M GRKLjAN (LARYNX)
Grkljan se nalazi u nivou IV-VI vratnih pršljenova.
Kod muškaraca grkljan je nešto većih dimenzija, nego kod žena, zbog specifičnosti skeleta. Skelet grkljana čini grupa štitastih hrskavica (Cartilagines Laryngis).
Među njima najinteresantnija je prstenasta hrskavica (Cartilago Cricoidea). U keltskoj mitologiji pominje se gigantski mačak Kapal, koji ubija plemenite vitezove i pravi od njihovih grkljana prstenje. U kući svakog druida bio je obavezan Mengir Teskobe-piramida zarivena u zemljani pod, a napravljena od štitastih hrskavica grkljana ljudi koji su postali demoni.
Kada seŠerp po prvi put popne na Čomolungmu, dobija prsten, izrađen od grkljana njegovog preminulog prethodnika.
Unutrašnje veze organa čine parne elastične glasne žice (Ligg. Vocalia), koje obrazuju glasni prorez (Rima Glotidis).
Debljina žica i veličina proreza određuju tembr glasa. U XVIII veku francuski biolog Filip Lakroa (Lacroix) opisao je osobenosti građe grkljana kod Indijanaca plemena Tajo, koji žive pored jezera Vinipeg. Kod njih je zapažena gigantska veličina glasnog proreza (do 54 cm), što je omogućavalo Indijancima da imitiraju bilo koji zvuk – od zuja insekta u letu do ljubavnog šapata Boga Rata. Posle toga, pleme su pažljivo posmatrali psiholozi, pokušavajući da shvate percepciju sveta čoveka koji vlada tuđim glasovima, a ne poseduje sopstveni. Nasuprot tome, u centralnom Zairu bilo je otkriveno pleme, čiji mnogi predstavnici uopšte nemaju glasne žice. Taj nedostatak kompenzovali su veštačkim listićima od žirafine kože, stavljajući ih u nosnu šupljinu. Razlog za agenezu glasnih žica starešine plemena su objašnjavale kao kaznu zbog toga što ljudski govor isuviše nalikuje govoru bogova.
Preparat 04-03 M predstavlja grkljan sa tri glasne žice. Čovek koji je posedovao taj grkljan, mogao je da se sporazumeva samo pomoću gestova. Ako bi pokušao da govori – reči bi srastale dok izlaze iz njegovih usta, tako da je njegov govor ličio na muke kentaura, koji bezuspešno pokušava da sebe prepolovi.

PREPARAT 44-19 E SLEPO CREVO (APPENDIX)
Slepo crevo vrši funkciju sakupljača mrtvih F-ćelija koje učestvuju u radu, tzv. „unutrašnjih suza“ organizma. Prema poslednjim podacima istraživanja neurofiziologa Mičigenskog univerziteta, svi unutrašnji organi čoveka reaguju na spoljne nadražaje na određen način, između ostalog u stresnim situacijama stvara se manja količina sekreta, koja služi za profilaktiku psihosomatskih poremećaja. Zbog providnosti taj sekret je dobio naziv „unutrašnje suze“.
Kada se apendiks prepuni – počinje zapaljenska reakcija koja za posledicu ima pucanje crvuljka.
U istoriji srećemo mnoštvo opisa akutne upale slepog creva kod različitih stvarnih i izmišljenih likova.
Jedan od glavnih junaka akadske mitologije, morsko čudovište Tiamat, stradalo je od „strašnih bolova u desnoj strani stomaka“. Čudovište se rasprsnulo od bola.
Niimi iz južnog Sudana inače smatraju da je naš svet nastao od mrtvog komada „desnog stomaka boga“. Vrh Kajlasa na Himalajima, gde boravi Šiva, sa sanskrta se prevodi kao „izraslina koja ubija“. Za poklonike hinduizma ta planina je jedno od najstrašnijih i najsvetijih mesta.
Čovek sa odstranjenim apendiksom, kada se popenje na Kajlasu, ponovo stiče izgubljeni organ. Indusi su uvereni da svet postoji, dok ga „izraslina koja ubija“ ne uništi.
Preparat 44-19 E predstavlja crvuljak starosedeoca ostrva Fidži, gde se smatra, da „smrt nikada ne dolazi sa desne strane“, tj. da bolesti organa, koji se nalaze sa desne strane, nisu smrtonosne. Zbog toga urođenika, koji je umro od upaljenog slepog creva, saplemenici smatraju i dalje živim.

PREPARAT 22-17 K KLITORIS (CLITORIS)
Verovatno najlepši ljudski organ. Čileanski araukani određivali su privlačnost žene baš po originalnosti i neponovljivoj izrazitosti njenog klitorisa. Na jeziku araukana taj organ se naziva „večni cvet“. Prvo zbog svoje privlačnosti za otrovne insekte. Drugo, samo jednom, posle smrti žene, latice njenog klitorisa su se otvorile i „miris cveta je primoravao bogove da zaborave
na traženje mesoždera“. U Sikimu, devojci koja se udaje poklanjaju malog majmuna, koji na svadbi igra ulogu Čuvara Cveta. Po završetku svadbene ceremonije majmunče ubijaju i prelivaju ga zlatom, pretvarajući ga u spomen statuu. Na Uskršnjim ostrvima skulptori počinju da vajaju žensku figuru od klitorisa, smeštajući telo žene po spirali oko „centra Ostrva“.
Klitoris je pripijen uz pubičnu simfizu uz pomoć nožica (crures clitoridis). Prema veličini pubične simfize, koje su različitih dimenzija, vidari u Istočnoj Polineziji predviđaju devojčicama broj muškaraca i boju očiju njihove buduće dece.
Preparat 22-17 K donesen je iz Čilea krajem XIX veka i do danas predstavlja jedino dokumentovano svedočanstvo mogućnosti klitorisa da menja svoj oblik posle smrti žene.

PREPARAT 54-41 L SPOLjNA ARTERIJA VRATA (ARTERIA CAROTIS)
Ovaj sud praktično se ne pominje u istočnoj medicini, takođe kao i svi ostali organi povezani sa pojavom sna.
Zato je u zapadnoj tradiciji korpus opisa dovoljno obiman.
U Abhaziji zlo čudovište Abnaujau, na čijim je grudima izbočina u obliku čelične sekire, privlači žrtvu, preseca joj arteriju glave i hrani se snovima koji iz nje ističu. Tit Livije je pisao, da je „krvni sud koji se nalazi na vratu, darovan kao ogrlica od neobrađenog kamenjasnova, i da bi ogrlica dobila izuzetan sjaj, vlasnik mora redovno da ih glača, tj. da nauči da vidi snove na javi“.
Svaki keltski ratnik posedovao je „skrivenu flašicu“, u koju bi sakupljo krv, napunjenu snovima, iz grla ubijenih neprijatelja. Ispijajući sadržaj flašice (nju su, inače, zvali gelever – „izvor uspavanki“) ratnik bi zaspao na nekolioko nedelja. Kada se probudi, imao je obavezu da ispriča sve što je video. Kod Vikinga postojala je analogna praksa koja se odnosila na „sud snova“. S jednim izuzetkom: ratnik, koji je video tuđe snove, čuvao ih je u sebi, nikome ne govoreći o onome šta je video.
Danas je spoljna arterija vrata proučena dosta dobro.
U bilo kom medicinskom atlasu ili priručniku moguće je pronaći, na primer, prosečnu količinu snova u arteriji kod određenih etničkih, religioznih, profesionalnih i tome sličnim grupama. Svuda se opisuju i oboljenja koja se odnose na povrede spoljne arterije vrata Najteža i za sada neizlečiva bolest je Densmorova bolest, koja je dobila ime po američkom lekaru koji ju je prvi opisao.
Bolest započinje sa simptomima intoksikacije – kolorit snova se premešta u crveni deo spektra, junaci snova postaju čudniji, ponekad snovi počinju da se prekidaju i bolesniku preti opasnost da gleda jednu istu epizodu koja se beskonačno ponavlja. Sa napredovanjem bolesti ti simptomi postaju sve teži. Njima se pridružuje i dream mikropsija (bolesnik vidi usitnjene snove), veći deo vremena pliva u nekakvom prostoru međusnova o kome se zna sasvim malo. Uzroci Densmorove bolesti nisu poznati. Uočeno je da oboljevaju češće ljudi sa čestim narušavanjem bioritma (piloti, gostujući umetnici i dr.).
Preparat 54-41 L – uzorak spoljne arterije vrata čoveka koji je umro od Densmorove bolesti. U njoj su neurolozi otkrili još nekoliko neviđenih snova.

PREPARAT 30-34 F JEZIK (LINGUA)
Mišićni organ, dužine 7-12 cm, smešten je u usnoj duplji čoveka i vrši mnoštvo funkcija, koje su mu pripisane u različitim etničkim grupama. Kod urođenika sa Madagaskara ima ulogu želuca, koji kod njih ne postoji od rođenja, a vrh jezika (apex linguae), u slučaju da je neophodno, može da zameni izgubljeno oko. Čovek tada, doduše, vidi crno-bele slike. Vrh jezika ponekad otvrdne, na primer, kod stanovnika severne Indije i služi kao oružje. Od ranog detinjstva dečake uče da izbace jezik na razdaljinu do pola metra, preusmeravajući u vrh jezika energiju. Taj stil borbe dobio je na zapadu ime „žablji pogled“.
Pored vrha, kod jezika se razlikuju takođe i telo (corpus linguae) i koren (radix linguae). Telo jezika je pokriveno sa pet grupa kvržica (papillae). Prva-končaste papile, percipiraju obim i oblik objekata koji se nađu u usnoj duplji. Takođe ta grupa predstavlja mini rentgenski aparat koji pokazuje unutrašnju građu predmeta. Druga grupa kvržica-konusne, analogne po funkciji končastim, dodatno daju informaciju o ostacima sekrektorne aktivnosti insekata u biljnoj hrani koju čovek upotrebljava. Treća i četvrta grupa-žljebaste i listolike kvržice čine
receptore za ukus. Žljebaste fiksiraju ukus koji je čoveku poznat od ranije (slatki, ukus nane i tome slično) listolike – ranije nepoznate. I peta grupa kvržica – pečurkaste. To su termoreceptori i centri halucinogenih ukusa, koji se aktiviraju kod tumora čeonog režnja velikog mozga i u trenutku samadhi, kod praktikanata tantričke joge. Kvržice čine individualne šare jezika, koje su neponovljive kao i dužica u čovekovom oku. U medicini su zabeleženi slučajevi potpunog odsustva kvržica jezika. Kod posmatranih pacijenata javljalo se kompenzatorno povećanje mirisne funkcije (čak, pre otkrivanja receptora za miris u oblasti jednjaka) i mogućnost da se vide infracrveni zraci. Jedan od posmatranih, neki Džošua Birns (Joshua Byrnes) kasnije je napisao knjigu Crna Jabuka (Benson Pbl., L.A., 1968.), prevodeći u boje analoge svih različitih ukusa.
Bolesti i traume jezika češće se sreću u zemljama sa toplom klimom. Tako u centralnoj Africi postoji mala i bezazlena ptica kod koje je jedino mesto za polaganje jaja ljudski jezik, koji ona čupa iz usta svojim kandžama. Na Cejlonu postoji jagodičasto voće (porodica pomoćnica) koje, našavši se na jeziku, izazivaju promenu njegovog oblika. Jezik se zavija oko jagodičastog ploda u cev, otvrdnjava i ispada iz usta. Tajni majstori od takvih cevi izrađuju flaute.
Preparat 30-34 F predstavlja „kalkutsaka“ specifičnost jezičke flaute. Ona je nešto savijenija.

PREPARAT 50-11 N PROSTATA (PROSTATA)
Neparni organ od žlezdastog i glatko mišićnog tkiva, nalazi se u duplji male karlice ispod mokraćne bešike, veličina mu je 4h3h2 centimetra. Uvek se smatralo, da prostatu imaju samo muškarci, ali je početkom 80-tih godina grupa naučnika Stokholmske medicinske akademije saopštila da se redukovani oblik žlezde nalazi i u ženskom organizmu. Smeštena je na zadnjem zidu materice, nema nikakvu funkciju, što joj omogućava potpuno nezavisan život. Ako se prisetimo da i muškarci na semenom kanalu imaju anatomsku tvorevinu pod nazivom prostatina materica (urticulus prosaticus), postoje jasno taoističko određenje prostate kao savršenog organa.

Kineski alhemičari označili su žlezdu znakom jin svastike (suprotnoj hodu kazaljke na satu) i smatrali su je mestom stvaranja „duhovnog jaspisa“, najplemenitijeg minerala u unutrašnjoj taoističkoj alhemiji. Kremirajući 
zen-monaha, prostatu su odvajali od tela i spaljivali odvojeno, tražeći u pepelu „sarira“, svete posmrtne ostatke. U južnim krajevima Indije lobanje na vratu boginje Kali predstavljane su u obliku kestena (karakteristični oblik prostate), a Kundalini često drži u rukama džinovski kesten. U Koreji postoji ceo korpus bajki za devojčice, u kojima se prostata („južno srce muškarca“) ismejava ili svrstava u božanske organe. U formi bajke su ispričana sva poznata patološka stanja prostate. U Životopisima bogova Talesta sa Krita, planina Olimp poredi se sa „muškim prapočetkom i smrtnim utelovljenjem“ Kronosa, Zevsovog oca.
Sok koji stvara prostata, sadrži u sebi sve poznate hemijske elemente, što naučnike nagoni da u prostati prepoznaju rezervoar za stvaranje novih struktura organizma u budućnosti.
Preparat 50-11 H „žlezda koja vrši sepuku“ dopremljena je sa Hokaida, gde se kod muških predstavnika ostrva odavno zna za dve fiziološki razvijene prostate.
Jedna od njih, „imperatorska“, u trenutku kad muškarac počinje da upražnjava seksualni život, izvršava ritualno samoubistvo, uvijajući se oko same sebe i prekidajući dotok krvi.

PREPARAT 89-39 Z JETRA (HEPAR)
Jetra se sastoji od tri osnovna režnja: desni (lobus dexter), levi (lobus sinister) i repni (lobus caudatus). Naziv organa je smislio dvorski lekar tesalijskog cara Merksa.
Secirajući mrtve, on je poredio zrnastost jetre (Hepar) sa šarama na krznu geparda (Hepard), a režnjeve sa glavom, telom i repom. Taj eksperiment je uveo tradiciju u antičku medicinsku da se anatomija jetre, kao i njena patološka i funkcionalna oštećenja, upoređuju sa pojavama životinjskog i biljnog sveta. O žili vratnici (Vena porta), koja prolazi pored jetre, govorili su, na primer, kao o „crvenom bršljenu koji veže šape geparda“. Žučnu kesu (Vesica fellea) koja se nalazi ispod jetre, zvali su „gorki lavić“, a žučne kanale (Vasa bilifera) – „žučni žbun“.
Uvećanje jetre (gepatomegalija) opisivali su kao „iznenadni rast šume“, zapaljenske i cirozne procese – kao „planinu obolelu smrću“.
U južnoj Africi reč „jetra“ služila je kao deo naziva svih drugih organa čoveka. Pluća su nazivali „vazdušna jetra“, srce – „jetra koja kuca“, oči – „jetra sa trepavicama“, zube – „kamena jetra“, uši – „jetra sa otvorima“, testise – „semena jetra“ itd.
Na Tajvanu od jetre, posle specijalne termičke obrade, prave amajlije. Kinezi koji žive na tom ostrvu opravdano smatraju da ćelije jetre (hepatociti), koje po obliku podsećaju na slike mandale – predstavljaju moćne energetske ratnike.
U severnim krajevima Drevne Rusije na čelu obolelog od žutice, vidari su crtali Jarilu, boga Sunca, u obliku ovala, podeljenog na tri dela, iz neobjašnjivih razloga savršeno precizno poštujući dimenzije odnosa veličina tri režnja jetre.
U školi Senzai, majstori ikebane odavno koriste komadiće osušene jetre kao komponente kompozicije. Po zamisli majstora, jetra prelazi na novi nivo postojanja u obliku novog organa biljaka koje je čovek ubio.
Jetra je anatomska struktura, u kojoj se najčešće otkrivaju metastaze raka drugih organa. Krajem XIX veka u Lionu je bio izdat atlas, u kome su šematski prikazani, uzoraka i ornamenata: bio je opisan veoma upečatljiv materijal na tu temu, prikupljen po celoj Evropi. Po svom obliku metastaze zloćudnih tumora podsećale su na muzičke instrumente (čak i nepoznate čoveku do danas), sazvežđa (neka, na primer sazvežđe Volar, bili su otkriveni kasnije, tek u XX veku), različiti detalji prvih automobila, i tome slično.
Preparat 89-39 Z predstavlja jetra sa metastazom u obliku budističkog dijamantskog krsta.