Aleksandar Skidan
INQUISITIO

U potiljku su mu isekli segmentoliki komad. Unutra zaviruje ceo svet zajedno sa suncem. To ga nervira, smeta mu u poslu, a osim toga ga i ljuti što baš on mora da bude isključen iz predstave.
Upravo tada se i susreće sa odlučujućim istorijskim trenutkom, tada, kada se čini da je sve pod znakom pitanja, kada zakon, vera, Država, onaj svet i prošli svet – kada se sve – bez muke i napora survava u nebiće.
Mesija će doći tek onda kada više nikome ne bude potreban; doći će u dan posle sudnjeg dana – ne poslednjeg, već najposlednjijeg.
Ušna školjka mu je sveža, hrapava, hladnjikava, sočna – kao list.
Tek reč, tek molitvu, tek uzdah, tek potvrdu da si još uvek živ i čekaš. Ne, nećemo molitvu, samo uzdah, pa čak ni uzdah – samo prisustvo, ne ni prisustvo – samo misao, a ni misao, već smiraj sna.
Mesijansko vreme je operativno vreme što pulsira u utrobi hronološkog vremena koje ga ubrzava, i nagriza, i preoblikuje iznutra; to je vreme koje nam je potrebno da dovršimo vreme, i u tom smislu je mesijansko vreme – vreme koje nam je preostalo.
Osećanje koje je rasejano po čitavom evropskom telu (aparatu) i koje treba sprovesti pod stražom tamo gde će se rasejati poput dima.
On čak nije ni opipljiv, njegovo ovaploćenje nije prisustvo u svetu, nego – potok suza radosnica. Znači da je uzvišeno nedodirljiva afektacija, samo je prisustvo opipljivo srcem. Kako ono može da se utelovi, ako propovednik o njemu samo govori? Neće on izazvati suze. Plače se po milosti.
Kratak bolan ubod ispod desnog oka.
Istinska slika prošlosti promiče pored. Prošlost se jedino i može označiti kao vizija koja plane na tren kada biva spoznata i nikada se više ne vrati. Jer je upravo nepovratna slika prošlosti izložena opasnosti nestanka čim se pojavi neka savremenost koja nije uspela da nasluti da se i ona podrazumeva na toj slici.
Jer prolazi lice ovoga sveta.
Teroristi su oni koji žele apsolutnu slobodu i znaju da samim tim žele i vlastitu smrt, oni shvataju slobodu koju brane kao ostvarenje te smrti, što ima za posledicu da se još za života ne ponašaju kao živi među živima, već kao bića kojima je uskraćeno postojanje, kao uopštena misao, kao čista apstrakcija – sa one strane istorije sude i donose odluke u ime istorije u celini.
Ako nas naše predstave o hronološkom vremenu kao vremenu, u kome se nalazimo, odvajaju od nas samih, pretvarajući nas u nekakve nejake posmatrače, koji u nedostatku vremena uspevaju samo da posmatraju protičuće vreme i svoje neprestano pomanjkanje samih sebe, onda je mesijansko vreme, kao operativno vreme tokom koga shvatamo i ostvarujemo našu predstavu o vremenu – vreme koje jesmo mi – pa je stoga jedino realno vreme, i jedino vreme koje imamo.
Ja definitivno ovo pišem u očajanju zbog mog tela, zbog budućnosti mog tela.
Ne mogu da zapalim vatru, ne znam molitvu, ne mogu da pronađem mesto u šumi, ja više ne mogu ni da ispričam priču. Jedino što mogu da uradim jeste da ispričam da više ne mogu da ispričam ovu priču. I to treba da je dovoljno.
Čim je besklasno društvo bilo definisano kao beskrajni zadatak, prazno i homogeno vreme se odmah pretvorilo u, da tako kažem, čekaonicu, gde se manjeviše mirno mogla očekivati revolucionarna situacija. U stvarnosti nema ni jednog jedinog trenutka koji ne poseduje svoju revolucionarnu šansu – samo je treba shvatiti kao specifičnu, kao šansu sa potpuno novim rešenjem koje je zadao potpuno novi zadatak. Revolucionarni mislilac dobija potvrdu svojevrsne revolucionarne šanse polazeći od trenutne političke situacije. Ali u istoj meri to potvrđuje i ključni akt nasilja trenutka nad određenim, do tada izdvojenim mirovanjem prošlosti. Prodiranje u to mirovanje podudara se sa političkom akcijom, i upravo tim prodiranjem akcija, ma kako razorna bila, razotkriva se kao mesijanska.
Primi me u svoje naručje, u njemu je dubina. Nećeš sad, neka – kasnije.
I toga dana svaki će se prorok postideti vizije koju oglašava.
Šta ima veze ko govori.
Stisnut između proročanstva i doživljavanja, neprestano imaš na umu da će se to dogoditi, a događa se samo to da si dužan da to imaš na umu. I to „treba da je dovoljno“. Treba da je dovoljno da imaš na umu da treba da imaš na umu. Treba da je dovoljno da imaš na umu da više od toga i nemaš na umu. Treba da je dovoljno da bi se očuvao beskraj i očekivanje.
Prolazim pored bordela kao pored kuće moje voljene.
Krojačice u bujicama kiše.
U sferu mesijanskog ne spada kraj vremena, već vreme kraja.
Lutanje vodi ka pustinji, i njeno približavanje od sada se pretvara u novu Obećanu Zemlju.

ALEKSANDAR SKIDAN (АЛЕКСАНДР СКИДАН, Lenjingrad, 1965). Slušalac Slobodnog univerziteta (1989-1992). Tehničar kotlarnice na gas. Pesnik, kritičar, prevodilac. Autor zbirki Делириум (1993), В повторном чтении (1998), Красное смещение (2005), Расторжение (2010) i knjiga eseja Критическая масса (1995) и Сопротивление поэзии (2001). Prevodio savremenu englesku poeziju i prozu, između ostalog i roman Pola Boulza, kao i teoretske radove Pola de Mana, Dž. Hilisa Milera, Žana-Lika Nansija, Slavoja Žižeka, Antonija Negrija. Dobitnik nagrade Turgenjevskog festivala kratke proze (1998), nagrade „Most“ za najbolji ogled o poeziji (2006), nagrade „Andrej Beli“ za poeziju (2006). Prevođen na mnogo jezika, 2008. mu je izašla zbirka Red Shifting u Americi. Član radne grupe „Что делать?“.