Nikola Vujčić
ZALEĐENE SLIKE

 PRISUTNOST

Blag je dan. Mekan, sačinjen od mnoštva delića.
To je pravi luk, ponekad u njemu besni vetar,
gađajući nasumice, sve što stigne.
Svetlost mu se penje uz zid, jednu polovinu
ostavljajući vidljivom, a drugu skriva.
Gola, stala je. Sve razotkrivši.
Gledajući, osetio sam stid.


VREME U VRTU

Mrvi se zemlja, treperi lišće. Bokore se boje.
Zeleno je žuto. Žuto je crvenkastosmeđe.
Belo je kao trag, pocrneli su mu rubovi,
osušile su mu se recke, kao ožiljci
od nečijih zuba. Neko je to dobro zagrizao,
i ostavio. Jedna kapljica je uhvaćena
u zategnutoj paučini, i sjaji, kao što oko sjaji u daljini.
Već smalaksali cvetovi u svojim čašicama
drže mirise. Tu se niko ne žrtvuje,
svi se raduju tišini.


TERET

Ujutro, mesečina skroz izbledi, ali
zato sunce pojača svetlost, da prži. I

najtvrđi san, buđenje melje, u sitne slike-
-sličice koje se raspršuju i skupljaju kao

roj mušica. Kao da od njih zavisi (a zavisi!)
ovo jutro koje će nekoga, ipak, zaboraviti.

A započeo je, već ugledan, leptir, svoju trku, i nije daleko
odmakao. Ali, nećeš ga stići. Neće ga

zadovoljiti ni pad, ni dodiri. Kao ni mene,
izgovorene reči. Pa da i vičem!

Neće se osvrnuti niko, da me pogleda.
U šapat, sve ovo će se raspasti.

Psssst! Baš zato, hoću da zaljuljam olistalu grančicu
koja se nagnula. Da joj pomognem, da strese teret rose.


 LETO

Ukosnica je to, lakirana, sa koje
bela svetlost odskače, kao da je iskiva.

Odskače sa crne podloge, kao sa nakovanja,
ispod snažnih udaraca koji žele sličnost.

Tako odskače da nisam siguran, da li gledam ili slušam,
prodorne udarce koji sevaju kao munje u oluji.

Prosule su se iskre poput prosa,
i hajde, sad, nađi te sitne zametke.

Nemir života iskače iz njih.
O, kako je bolno to razlistavanje.

Rasteći, sve
bliži su smrti.


PODNE

Evo svetlosti, snažna
zabada se. To je ta tačka koja
okuplja sve i poput konopaca, steže ga.
Sad ne sumnjaš u vreme.
Sve staje u ugaženo mesto.
To je kao da nam se Bog
najbliže nagnuo,
a život nam se učinio
ogromnim.


KRUŠKA, ONA U MOM DVORIŠTU

Smeđežuta, smežurana, bliza trulenju.
Prevarila se – prelila se u želji da još traje,
uprkos popustljivoj peteljci, mislila je,
starija od mene biće samo nečija ruka.
Kad padne dole, iz svoda krošnje,
iz nedara lišća – neki oštri kamen
podariće joj svoju nežnost!
Spljoštiće se, kao što je i nas
ovaj dan spljoštio.


BOGATSTVO

Jesen je pobeda boja. Sve što je zrelo upilo je vreme.
Sve što se streslo – popadalo je i možeš ga dodirnuti.
Možeš ga baciti kao kamen, u daljinu, sa malo napora.
Toliki teret, u toliku daljinu! I ne znajući ko ga tamo čeka.

Tamo ga, ipak, neko čeka,
da zameni svoju reč za bilo kakvu stvar.
Da ima, kao što i ti imaš.


ZALEĐENA SLIKA

Raspahuljao se sneg. Tkanje mu je providno.
Smrzao sam se, gledajući plavetnilo neba
kroz prozračne bele krpe snega. Iz te prazne opne
osipala se hladna nežnost.
Bolje to opaža jedna šćućurena ptica koju sam spazio.
Da odmorim pogled, zurio sam u nju:
crvene nožice su joj se zaledile za granu,
izbečene oči su joj sijale kao dva crna dugmeta
na pernatoj jakni koja, čini mi se, baš i nije bila topla.
Čega li se ona, ovako zagledana u daljinu
seća?


MESTO

Nastavljam, ali, daljina je to! Na to mesto
teško je doći. Kao da sam nešto uhvatio
pa mi je ispalo iz ruku. Skliznulo je, kao sjaj.
Uvećava se strah kako se približavam.
Natrule voćke zalepile su se za ono između,
što ih čini različitim. Daljine se češu,
jedna drugu gledajući. Zastao sam, čučnuo u travu.
Načuljio sam uši – kad ne mogu da gledam, bar da slušam.

Vreme se tu proteglo i teče kao voda.
Steže me želja. Previše joj dugujem.