Pavel Žagun
KALjOSTROV PRAH

Brojanje dana urušava pojam celine, kao kada bi grozd vinove loze blistao, palio zamisao hladnog „ja” ,ili „ju”. U rapavim sveskama otisci prstiju, žbunaste smetnje zove i pomoćnice, što se razrastoše u ovim pismima o samoći.
Da sednem sred sebe u rutavu zimu, ili tek da ćutim u iščekivanju zvezdane studeni: tišina je beskonačna, i udubljujući se u nju, postaješ jezero zrenja, lutaš po ruševinama govora sutonjih boa, prisećaš se kako će sve tada biti jednostavnije, – tako ni mekana žirafa ne štrči, ne može da shvati vademekum, njegov apsolut, ali neko uzima svoje, i senke ognja ne mogu prodreti u grad, upletene u lišće automobila, lakiranih tela u trku.
Jednom u ogromnom parku, što se razrastao do granica zenica, senke se toliko protegoše da su o tome pisali izvori.
U tuči je, iza jezera, u žutom kestenju, Paskalu ostao sat.
Večerima su duž obale poigravali farovi, i preparirane lisice su se rascvetale u sumraku lokalnih muzeja.
U ponoć, ušetnji po dežurnim tekstovima, junak je prosipao na mramorni pod svoj mirisni duvan, i podelio ga na dva dela – vučjaci su ga svetlećim nosevima našli u spavaćoj sobi.
A na bulevarima je havarija farova, grafički flert oblaka i linija metroa, – limun-žutih i ljubičastih cevčica poimanja tamnih vlažnih tunela – luminiscentnih žilica beloga; – tom silom mirovanja praznine, sposobnom da na tasu drži reč, balansirajući u teskobnim magnolijama vazduha, dok uliva sjaj u vodu staklene šarene perle, što je tečno obavila koprenu sumaglice horizonta, takve – zlatne – što topi se u gustoj tišini poljana, koje uvlače svojom dubinom, pred jutro, u lišaje – vazdušne jame šume, u jastuke, izvezene pticama i mravima lenjih larvi sna – četinarskog sunca u mleku. Nepoznavanje pravila igre daje krila ribi, stavlja je u znake navoda. Kapljicama plavetnila borovnice. Jona.
– Van Der Bek odmara – Maksvel je odgurnuo salatni list – Šarko je imao puno pravo da slavi, zato što je u histeričnim bolesnicima Salpetrijera umeo da pronađe tačno mapirane posede u prošlosti. U zamku su gasili sveće, sušili su suvo grožđe.
Sterilnost je – dijalektična. I tremolo misli udonosi nemir mirnom preporodu tačke, okrećući se i kruženjem i mehuranjem u gaziranim mesečevim makovima, u pljuskanju formalnog zvižduka kulturnih uticaja poljana.
Jezik je opkoljen. U toj svojoj beznačajnoj činjenici neugodnog ukusa smrznutih šljiva, beličastih vatri i snežnih nanosa, i zato uvek nalik praznom vagonu lakih zamašćenih luna – lopovske senke šume gnezde se zauvek.
Riblja zrnca stakala nestajućih borovih sunaca, ružičastog vetra iz školjki, vezanih solju i svetlošću vode – kvrgavih kao zalisci mahovine. Pucketanje pamuka i duh zaliva.
Tresak je označavao oluju, ili strele teskobno tuguju, struje po astrama blistavih kapljica, pljuskajući o nikl svrsishodnih suza doseljenika.
Časovničar Ogist Dab analizirao je detaljno, po delovima, isto onako kao i strašilo frojlajn Kozinski – ona je strasno volela bol. Akustički pljusak.
Dokumenta na ime Hasana Igo pekla su jagodicu, i frojlajn Kozinski je brzo sakupila mrvice, a tanani Emilio, tako pronicljiv pacov, igrao je spokojno u leto.
Neslanog sečiva nema. I prsti prostiraše pilule, stabljike su zeble kraj zidova. Nijanse – iste one žive, senoviti tekstovi telepatskih trulih listova naklapanja. Politički žar udaranja tela.Tako se raspoznaje olujna loza i stradanje progledalog. Deset jesenjih osa su, bez sumnje, u senkama zašiljenih špicastih kuća. Siva semenka stila, bezlisnost, pena.
– Iznova sade svoje ideje – umorni Mičurin je pojeo pavlaku – vlažne topljive plaže.
Neimenovani su bili nepoznati – debele jagode livadske kiše i tronošci, kao izlizana ćebad kamila, ljudi.
Ramena su stremila na svetlo, uostalom, isti takvi pusti nagovori, jecaji vetra, čuli su se i u detinjstvu bodljikavih pinokija, u malenim dvorištima trgovačkih kolibica – pozelenela slova.
Malena kuća u Alpima tonula je u suton. Paskal Kaljostro je rasporedio kugle oko šume, sada je zrak malahita zadrhtao i vrteo se, okrećući se i, brzo uspopeo uz padinu brega, vina su nečujno vrela, ali je smeh vojvotkinje oterao taksistu – dugo su ga tražile po zvezdama lisice iz uprave.
Slobodni krik je odmrznut, i, umnožavajući se u svojim odrazima, njegov zreli ostatak je konačno smrvljen sluhom i mošusom tela – njihovi nevoljni sudari nalikuju karakteru kiše, ili iskri električne varnice šuštavih suglasnika. Nekoliko novih „ali“.
„Kad izađeš na ulicu lica, pogledaj na sebe“ – pročitao je krupno Paskal u plavoj svesci, i ravna lampica, sneg nejasnog znanja, mutno su cvetali u svesti, prelivajući se u tranzistore Gogi Kurchaja mlečnim strujama, u svetlosti pod fenjerima aprilskih magli, četinarskih beseda jarebica i vina. Moguće, mornari. Sgušnjavajući se pred jutro na toplom bulevaru. Komarci i deca. Upečatljivo je nji-hovo užurbano pevanje u bučnim ulicama sna, u pravcima isprljanih fasada.
Kozinski je toga leta spalila u toaletu sestrinu haljinu. Okopnelo aprilsko nebo nad Talinom, eto šta je usnila ona. Flauta i treperenja zastave, Hasan, osnažen halvom, na početku novog pasus ostavio je oznaku.
Potocima vazduha, teškim zagušljivim jorgovanom i ledom obeležene su noći. U takvim trenucima svetlucanje znakova na svili postave ogrtača označavalo je početak igre, i on je, raspoređujući sedefe eksera, topio figurice šaha, podešavao sočiva. Niz lanac automobila insekata: ružičasti kunić u cilindru Dinja U jedanaest ritam senki i disanja je sve intenzivniji, detinjstvo i sećanje su kristalno jasni, sveži; sveske, naočari i pčele se crvene, opet se u rukama nalaze među prstima, ujedaju žive.
Cvetna haljina i tamjan su spremni, moguće je u narandžastim sutonima prisećanje na brojke, ubijanje ptica rugalica, pretvaranje u bogomoljku trave, uzimajući da su stvarne slike – odrazi u govoru na prašnjavoj površini godina, ili se jednostavno može usmeriti svetlo u svetlo.
Na tamnoj stonoj dasci u malenoj bašti Paskal je otkrio ključ za pisanje znakova.Sada je on postao zarobljenik svetlosnih pega svetlih tačaka saznanja – tako oblaci grle krušku, ili se cepaju na komade prolećne zastave:

ERRATA
1.
„Novim redom da započneš svoje putovanje u raj, da se rečima obratiš rečima: nasilje, sok, gležanj (svetleći tekst koji prekida zvižduk u njenim tajnim zapisima: neme stranice nevidljive knjige): (zatim otiče, pulsirajući 
– obrazloženja su suvišna – ahatnim grananjem vena, otvarajući se za čitanje u ponoć). Mlečne lune u rublju, plavi lupeži. Mesto, na kom se onaj koji piše ove redove istopio, izgubljeno je. Odškrinuta vrata uzbuđuju kradljivce tvoje topline veličanstvenim kalupom modela fontana, ornamentom na cevčicama, upornim stabljikama divljih biljaka vatre, gde se na kraju prašnjavog vrta začuđeni ribnjak za budale obasjava makom. Uhvatio si disanje četinara. Sazrevajući, bodljikave istine su nalik na plankton, jednom rečju tvoj beskičmenjak. Milioni anđela se guraju pred tobom. I opet se izjutra nećeš sećati melodije snova, slepo i strasno se koprcajući u postelji od vlažnih stršljena zujanjem ažurnog tela, nimalo ne osećajući modre lisice u uzglavlju promukle lune, ostrvljem vode u pustinji, najsitnijim puneći ih znacima, u bezuspešnom pokušaju da ih spasiš od divljih rastućih ogledala,  plamenonosnih dinja. Pletući od pepela slova bambusovih lutaka. Osveta je precenjena. Tihe senke. Ratnici u zimskoj odeći tonu u sline kajsija, spolja mirni kao višnje.
Istrajni u svom. Tako je bilo mnogo puta. Kad se ubodeš hladnom iskrom spoznaje svi utisci su čvrsto stegnuti, osetljivi, baš kao vazdušne zmije posle čitanja, izvučene su konture predubeđenja. Jednom tokom kiše. Struja je sakrivena u noći. Lemilo i pregršt zlatnih plodova.
Ali je na početku jezik – instrument – i njime zalepnjena, potpisana koverta divljaštva: „svi demoni su okupljeni oko centra, i ti to vidiš.“ Reči. Java nad javama je nečija ruka: senzorika zore niže ključne kosti, u žbunju drhtaja, u gustom nerazređenom mirisu mora sa tajanstvenom mutnom krabom – zauvek upisana u knjigu želja. Korice i laž.
U odnosu sa silom: u svim traktatima su skrivene šeme nevidljivih veza, polja, naslovljenih nebom ubijenih ptica. Tako zlatno vrhnje odrastanja sporo zri u tuđim vrčevima, sgušnjava se. „Ako figurice od slonove kosti Otac imenuje vojskom – jedni će osumnjičiti ose, a drugi će spaliti smukove poput uvojaka kose i obeležiti, pomevši mesto pljuvačkom – nepredvidljive su, baš kao mozak u Mizgirija, ali i sapunaste noći i dani, dan uoči rođenja nove zvezde u preseku.“ Zgužvan je sloj po sloj, dlačice na gomili. Da li to znači, da negde Q2  dehidrirano čeka da svane, pleneći jednom obrubljenom rečju „dom“ (očigledno često nečist), F7 osvežava ćoškove ogolelim oblicima petaka, sakrivši šljivin plod u polutami želje, spaljujući prostor suhim jezičkom slavuja ili sveće? Opisati hodnike i sobe, gde ledeni plamenici liče na knjige za slepe (sasekavši sve mladeže reči), vertikala, mereći, uklizavanje beskonačno: 8. (Ovde se okolnosti naglo menjaju: neko uključuje svetlo nad morem, i nekoliko morskih sirena visi nad zalivom u pauzi između činova pozorišne predstave.) Rađanje dece je povezano sa mračnim bunarom, tako su govorili Kinezi u otvorenom zalivu, gledajući na ruke bogova, zaglušeni ravnima groma, izbegavajući da ukrste pogled sa sporom eksplozijom Ljubavi. „Ako je novčić u ruci – ubaci ga u pukotinu, otvarajući se drveću i travama, lovi svoje kapljice „papirnim usnama“ , kanarinski pirinač prebrojavaj u podne, račići, tvoja pisana slova na svili ispričaće o lastama i puževima, o usamljenom monahu-lutalici s 
početka filma: usporeni most, a iza ti tamni prozori stihova nenapisanih, neopreznih teorija.“ Ljubav je misao o oštrici. Svrab smaragdnih muva“ .
Gotičko podne je pozvalo na red. Pod baldahinom, u krevetu rođake, frojlajn Kozinski grizla je usne.
Neimenovano je nastavljalo da stoji kao drveće, žurilo je da usni u snu u zamahu malarnog leta, priklanjajući se onoj misli da je sve vertikalno i ravno – evo i jeka kukaca bojažljivo je tonula iza zone tišine. Trotoar je treperio. Tamna nota čula se kratko, sledila je druga.
Zajedno su tonule. Velike cepanice kuća su dogorevale, i ništavilo tame – tamo – u klaviru – volele su mamice.
Mašine su tkale po zidovima – besciljni prsti skoro kod cilja.
– Praksa ne isključuje pojedinosti – Maksvel je prekinuo sagovornika, u njemu je video sebe kao brzog pokretnog policajca u tuđem monitoru – sve ruke umrljane su sirupom, novi koporan boje pistaća se ne vidi, svuda na mestu je samo paradajz. Čitav dan – u prirodnoj veličini, zvezde, epolete.
Nazive zvuci nemaju. Opadaju, gomilaju se, vraćajući se za godinu u ćelije plastičnih platna trava. Jeleni su lenji i prašnjavi, rade sve delikatno, telad veruju da je postelja, vuku se za njima na filmu, ne dospevaju u kadrove, već padaju u hlad. Opne čička, perje petlova podrhtava u strahom uštirkanim žbunićima, petlićima.
Proveravaju redosled delotvornih reči. Lovce u pelene povijaju.
U crkvi Svetih Flora i Lavra dan uoči Božića visila je vata. U sumrak je po tamnoj gostinjskoj sobi Gogi prosuo liker, senke i ruke su se gotovo podudarale, i to je bio znak da nastupa vreme, kao da je gluvo doba, ili, zamenjujući u rečima mesto, zvuci bi sinuli i zgasli.
Sleva na desno kreću se kazaljke tuđeg, bojažljivog snega. Gubeći se.
Sebe postepeno trpiš. Venozni, stidljivi rukopis zna za nas, za modrim anisom u dolinama, znoj i pesak.
Pompezno padajući uvis, primećuješ znake okna, u njemu – trg, okopneli sloj snega, lomna magla sokaka, petlje polja i puzavica.
Stolarska strugotina stolice sebe uništava – njenim tragom – u tom papiru, u krhkom skraćivanju sveće, u mekim ekju.
Spolja je Hasan ličio na pretke, imenujući sebe gospodarem koza, ili zametkom oluje u ledenom monitoru – stepen implementacije u tehničko znanje predstavlja adekvatnost lutke.
Ovaj antički natpis otkrio je na ulasku u sebe. Sleva su vatrogasci, braća Igo pojedoše puding od maline – njihovi najbolji dani su sjedinjeni.
Veliki prostori su holovski – brusnicino rumenilo adrenalina, ili propadanja u prazno: alta, albinosi – neograničeni i anemični baškao igra badmington, skakavci.
Žalost je poletna kao daroviti rukopis. Prevoj. I ovo navodi na misao o krhkom i živahnom staležu mlečnih reči šljiva, bodljikavih ključeva – o uzbuđenju litere – labilnih bahanatkinja.
Početkom leta oštrolista senka helikoptera tražila je priliku da se slije sa rekom, drobila je svest pljuskanja na sitne zovine perle, na graška žive nepomične dece, – kukaca u zaglavlju neona.
Na porodičan način – u razne strane su odlazili žarki oblaci; pravac poprečnih maršruta redaka vraća na misao o sceni – jakoj u bedrima, prašnjavoj od snova nasamo, izgubljenoj u tekstovima o strasti, bliskoj zakuskama, čija tamna vina koja trepere u turskim kupatilima, u azurnim drvenim dimovima iz davnina i malenom mesecu, šiljastom, kao paprika pred jutro.
U Klotildinoj matiranoj torbi, Muslim je našao snežić, fotografije makaza. Udari talambasa su ga uplašili, sada se zaneo drugim romanom. Monasi su se u proleće nalivali sokom, sjajili se ćilibarskom mokraćom.
Porobljena ulica sobe u vreme praznika se preobražava, ostaje blizu. Više nego išta drugo, portret otkriva one koji su došli izvana – odlazeće staleže, skladno namazane kredom, proizvoljne plastične mase pauze van teksta, u debelom staklu ekrana.
Uostalom, u uslovima strogih kapi rađaju se oker ljudi, kamile, i horizont tereta, koji te nosi ka vodi, u crni hlad prezrele bašte, svelog po krajevima i vlažnog iznutra, baš kao smokva, ili tuđa rečenica, zapisana u žurbi tekućim žarom cigarete koji struji u noći na dnu prosutog uličnog pljuska – onog istog, koji ne pripada ni selu, ni gradu. Uljana masnjikava tečnost sokaka tražila je oslonce u tački.
Hasan nikada nije gutao noževe sa draguljima na drškama, kao njegov brat Teodor.
Ponovo dolazi sve ono što uvek dolazi – iz sećanja buke lako se raščlanjuje snažnom pincetom koja čvrsto hvata sve što se nije dogodilo, neoutelotvoreno, sve ono, što želi da se u noći pojavi u svetlu u burlaškim fontanama, u palati, gde se veza kraljeva i pralja promenila.
U sumrak su špijuni u parku hranili veverice. Miris zemlje i četinara se uvlačio u nos – i verovatno u to doba dana Šarko je namirisao učenicu. U dalekim alejama maja zgusnulo se, kapalo.
Trezno se teturajući, prolazi minut, pa drugi, i sve, što se okolo dešava, ostaje u tebi, čitano sleva na desno u zgusnutom slogu tesnoj štampi.
Poput zvuka, neprestano ideš na stranu horizonta, u vrbak, stvaraš se od svetlucanja na osunčanim meandrima u površinu rečnog otoka, prevučenu tankim ledom.
Provalije na modrim.
Dab je govorio: „Komadići zamalo da ubiju smolastu pticu“ – misli ona beskonačno, na crveno je put drži. To mi se uvek događa u dimljivim šumama, u račvanju misli zaraslih u mahovinu, zlatastih ljudi. Tako su im i naselja 
raspoređena – skupili su se u ružičaste cvasti – u završetke limuna. Ako pogledaš uvis, videćeš dubine – kako se mirno na dno zbijaju, gnezde se lenjo. Golubja gruda “glib“.
U julu, u selu, skenirajući novac i vulve puževa, Paskal i njegov prijatelj – asketa u ježastom kaputu – delili su pečeni krompir – i tada su u svakoj bašti čuvali vreme. Za uzbuđene je, u oblasti šume, bila jesen.
Grad je fluorescentan, hroničan, kao misli gledalaca koji gledaju ugrušak, – ne vide pustoš, ne čuju pauze, čekaju okove. Drobeći se u planetarnim konvencijama kosmosa, neko u kaput(u) polaže nade.
Blagi nagibi godina su jednostrano ošišani, bodljikavi; pevanje prezasićenih pauza uvek je reflekstivno, besciljno, i trećina oštrolike dece podnosiće žbunje jagode i skije; – senkom rubina u šikari jablanovog leta otkrivaš sebe, zvužduk Vasnjecova, čvorka, vertikalno sunce na licima ilišuma za gradnju u daljini, sve je to, ono što donosi spokoj umornom putniku, duhu. Zato i – krave i koze, da bi mirno ležale na plažama tihih jezera, religija.
Koliko dana je bio obavezan jedva toplim nepovezanim govorom vesnik ptica.
Reanimiramo Anu. Poručnik (Riljejev – demobilizovan) u rečici je našao kandelabre, nestašan, najeo se oproštajnih maslina za rastanak – ali tama je sama po sebi vragolija kao topot malobrojnih – sledećeg jutra u zgaslom prozoru – petlovi i dijamanti. Otkopani.
Zdravi nojevi su kljucali perle u Fetovim petunijama, ponegde se utrostručavali tablicama, – nišaneći u peščarama krzno krtica, treperela su sva perca; napušteni teretnjak je u bokale prolio zlatno ulje i, dimio se 
plavo, dok je direktor Kostjuško tražio primedbu – svi lumpeni su se tiskali, tako im i treba. Ručnim akrobatama, njihovim ženama. U kobasici se nalazi grožđica.
Proleće je u nedelju vertikalno, ako se medom namažu oči. Elektronsko sećanje na Boga. Na deset koraka, u dubini terase kožna buba je svima izgrizla zadnjice.
Ritam ima svoju refleksiju, zrakasta lu, razglas. Ćurlikanje telefona vratiće otkrivene u uobičajeni tok, očistiće svest jagoda što ispijaju svoje boravište. Sveži nanos je mišićav, treniran, baš kao kauč u čekaonici kod lekara, što hrani obojenim pilulama vreme, sa komadića stranica.
Izjutra se u jeftinim košuljama gubio vazduh: kraj same vode iznenada se stvrdnjava zvuk sirene, i sećanje fiksira grozd vinove loze u komforu brodske kabine, komadići pernatih – u miomirisima dimova afričkih noći luduju reči kao vragovi.
Mahinalno se uključujući u mrežu, baš kao da ona i jeste harmonija sna, Gonzales blista, satima lutajući u društvu talenta. Dekoracije šume su se sjajile. Unaokolo je počinjala sezona, i veza alpinista sa centrom narušena je burom u čaši šumara Lava Teoktistova, on je – u šestoj glavi srao u pantalone u predsoblju, čudio se glomaznim lusterima, salatama.
Sagradivši tonske veze, šuma je jednostrani i vlažni stih. Vreme. Gusto lišće je pljuštalo, i trepet naivnih kapao je u magli stogova, najdalji predeo se rasplamsavao, suzeći. Dan je zadimljen pticama u dolini. Ovde je visina pustog – otkrivena – podne – prazno gubljenje magle. Levo je toplo polje oslikano silom magneta. Ovde, u prvom satu, upliću se u reč, šljiva sebe izgovara, mesnato, sa mirisom kožice, pucajući na ravno dve polovine – ringlovka. Pevušenjima glinene šolje zalaska sunca u očima komaraca ostaće sa vedrom gusaka, kraj reke, isplivavajući kao ponosna luka. Senovita pustara je – baza za mahovinu, to vreme – nesnosni su sati, ponovna mlevenja.
Prazna gustina potrošnje, ako je promet stanje senke, linije.
Dab je virtuozno vladao očima drugih, ne iščezavajući dugo iz vidokruga, – ruka je kod miša u mišolovci.
Monitor se bunio, mreškao, treperio.
Sat pre njenog dolaska oslabilo je vreme, obuhvatilo je oblak. Rana lubenice u kuhinji bila je signal:

„Jugozapad zebe, i to plaši sledbenike „la“
tako i neravna pesma ćutke odnosi ribu
nimalo se ne plašeći, proleće otvoreno u crtežima
umornog ... 
označava li ovo kretanje u pravcu zvuka tačku
odbrojavanja?
izvlačeći reči iz džaka, izgovaraš druge fraze
poput belih praznih motiva
Ćutanje trezno opija u izgovaranju sebe: tranzistor.
fonetika deli ljude na grupe, neko diktira zvuke:
Čak i ako je
tako
diskona
nekakav
Lurije

Žuta boja
nevoljno i vlastoljubivo
za darovanje
u kuli
semenje
novac u obračunu na snagu plamena i
trajući u polimerima
u razmerama irisa ...“

Nedaleko se nalazi dan – estete su obojile sneg u sivo.
Dežnjev – u ledenicama. Čvrst.

Od luke do kobnog maka vukla se, žmirkajući katkad zvužducima, klizeći duž ostatak tajnih stranica, pusta staza. Ovde se izlazi. Kontrolni oblak na monitoru je kišio, gasnuo. Zrele kruške su gorčile. Gubitak kontrolnih žetona pretio je Igou samoćom, tom otvorenom i upornom kišom sivkastih pozdrava i znakova pažnje.
Senice su se rastale u podne. Uštirkano. Do nove godine su ostale dve jeseni.
Tramvaji u mastiljavim ekranima spavaju potopljeni.
Jednostavno je razumeti usamljene – njihovo lepljivo pevanje prostire se nisko kraj samih plotova usta, – mlaka masa pojmova shvatanja i svežih značenja dana.
Bodljikave rečenice ribizle, sumaglica, lutanje oporih kišica u odrazima živahnih grlenih glasova, u neonskim jelkama, kada se helikopteri sgušnjavaju fosforescentno, – sve u ovim zapisima podseća na cvetanje magnezijuma pred Božić, rojenje žaoka, gde u odjecima šumskih bunara noćivaju lune. Stranica je obeležena krstićem. Bubrenje „V“.
Zavese na prozorima pesnika su navučene. Vlažni staklenici na fotografijama mogu da privuku insekte blicevima – u sumrak braća u purpurnim mundirima kraj mastiljavih svodova škripuću snegovima Jednom u brdima, pucajući u pravog brašnjavog oficira, nisam primetio u sebi brojanje – uzrast nikada nije imao cilj, pa tako ni stihovi na koricama. Pozivaju ritualno, lepljivo.
U zabačenom stakleniku spretni Hasan negovao je ljubičaste broševe, ili tankom neonskom niti gušio posrnule frau – njegova liričnost nije zavisila od okolnosti.
U procesu pročišćenja zvuci se brišu u sećanju govora – tako iza prozračnih stakala višanja svetli modrikasto-zelena pena lišća – unešena u tekstove svetlucanjem lampica u kišama van grada, jednoznačnim vapajima hladnih vagona u sudaru mraza.
U gostinskoj sobi, sred prozora koji su se razmestili, vladao je nered od nekoliko lakovanih lutaka i svežih cvetova kajsije. Osam glava je iskopirao u podne, koristeći ogledalo, nož i natpis na dirki sna: „uzmi sebe u ruke“. Hitra magla je pažljiva, i opet ćeš iz vlažnih novina saznati imena poštara, čija pisma odnose drugi u tesna prostranstva van arhitekture, tamo, gde su pristrasnost i umešanost osvetljene sa scene i u opštoj bujici znakova gube se telašca značenja – kao primer bi moglo da posluži plavosivo kamenje u hladnoj vodi.
Obešenost.
– Preokrenuto rublje – to je ono što je njoj potrebno – veče je slutilo pasulj, i Ludvig je prvi put osetio vreme, ono je bilo lepljivo, za sve opatice je došlo proleće – etide Ogista za cimbalo palili su u bašti, naočigled ptica.
Rečeno jeste autobiografsko za one koji ostaju u mestu: u tišini ćeš sve čuti. Vlaknasti uvojci, ili klizavi dani, vazdušasti u lukovima opustele reči; otuđenost bujica. Poštanska stanica. Govoriti o tome – ili ćutati, tako se u polusnu razgovor utrostručava, i vrednuje ono što se nalazi po obodu – stvaran, mrazan.
Pribori su, u suštini – baš kao i deca – skeniraju sami sebi, ispunjavaju osmesima niše. U slikama zime čuva se svežina fiksirane radnje, tako se određuju gestovi grešaka – dečije kućice odišu stanom, dan se predveče čini kao narandža, vreme se koleba između nule i početka – litera krvi. Vid u belom postaje sluh. Oštar predmet. Ruža prostora. Čista tačka besciljne celine, sećanje leta kroz ćelije tela.
– Na brodu je električno sidro, užad što je znala oluje opisana je loše, nemarno, kao da ni mikroskopi, ni sive lampe ne postoje u detaljima. Čamci su opisani bolje – umešao se Hasan Igo – parabelum se sjajio u divljem ruzmarinu, nokti su negovani.
Senice su pisale neodložne spiskove palih... Hrastovima su budili boje pred veče, u rožnate jame gluvih uličica osipali su se vanila zvezdama toplog kestenja, bara. Naokolo. Oduševljeni putnik gluveo je u skicama meteža sumraka – ovi talozi su pozivali u rezervoare livada, trljali su se na vlažnoj prostirci teksta – verovatnoća i jeste ono što je moguće – zaslepljujuća avet tuđeg, nezrelog vazduha, zlatasti mač Hristovog raspeća.
Tinjajući. U vrelini na hladnom ekranu tela, nedodirljiv, on ulazi u tebe, razlivajući se u potocima lišća, suznog.

Redakcija: Mirjana Petrović

PAVEL ŽAGUN (ПАВЕЛ ЖАГУН, Чељабинск, 1954), pesnik, pisac. Završio muzičku školu i Kijevsku akademiju “R. M. Glier” u klasi trube. Jedan od vodećih studijskih muzičara, radio u mnogim simfonijskim, džez, pop i rok grupama. Pisao tekstove za mnoge pevače. Osnivač grupe stvaralaca reprogramirane estetike NOART. Bavio se istraživanjem zvuka (noise reconstruction, no music, optical sound). Godine 1992. sa Aleksejem Borisovim osniva projekat F.R.U.I.T.S. Objavio sledeće zbirke i knjige: Я выбираю тебя (2007), Радиолярии (2007), IN4 (2008), Алая буква скорости (2009), Пыль Калиостро (2009).