Eduard Limonov
STRANGER IN THE NIGHT

Putujemo planinskim putem iz Sarajeva. Noć. Ali, farovi nam nisu upaljeni. Putujemo nasumice, po zvuku. Slušamo motore ispred i iza nas. Ako se upale farovi, sigurno će nas zasuti vatrom. Ili iz minobacača, ili iz haubice – to su najčešća bojna sredstva u muslimanskoj armiji. Najblaže što nam se može desiti je da nas poubijaju iz automata. Stvar je u tome što grad Sarajevo gotovo u potpunosti drže muslimani, a planine, koje se kao amfiteatar dižu oko Sarajeva, čine haotično isparcelisane frontove. Tamo su položaji Srba i muslimana izmešani. Imao sam priliku da boravim na srpskim položa-jima na padini ogromne šumovite planine, gde su položaj ispod nas držali muslimani, iznad padine je bio ta-kođe muslimanski položaj, dok su sam vrh držali Srbi. Teritorije na samom vrhu čvrsto drže Srbi.

Borbe na tim mestima, u jesen 1992. godine, bile su tako intenzivne da čak i novoopalo lišće nije moglo pokriti debeli sloj čaura od paljbi iz automata. Najrasprostranjeniji je model automata PAM, 12, 7 milimetara, siste „brauning“. Kako su, u ogromnim količinama dospeli na jugoslovensko ratište, ja ne znam. Možda ih je jugoslovenska armija imala u naoružanju. Prilikom pucnjave automat 12, 7 „brauning“ ispušta karakterističan zvuk jasnog štektanja, kao da radiš na teškoj mašini za štancovanje metalnih delova. Automat PAM u rukama vojnika daje moćnu snagu. S njim je najbolje rukovati udvoje, da se ne prekida redenik. Tim automatom se može pobiti krdo slonova za nekoliko minuta.

Plašimo se mesečine. Ako je bude, znatno će nam smanjiti šanse da ostanemo živi. Duž puta smrti – znamo, gledali smo danju kroz dvogled – rasuti su skeleti izgorelih automobila. Automobili su bili pogođeni na mesečini ili zato što su vozači za trenutak uključivali farove, u strahu da će se survati u provaliju. Umesto provalije, većina tih što uključe farove bude zapaljena.

U automobilu smo nas trojica. Za volanom je vojnik Sitković. Pored njega, na prednjem sedištu je predsednik Dušan Matić. Čemu predsedava ili je predsedavao Dušan, ja ne znam. On mi je saputnik. Primio sam ga u automobil, koji su mi dodelili da se najzad iskobeljam iz zagrljaja Sarajeva. Matić – čovek od tridesetak godina. U civilnom sivom odelu, kariranoj košulji sa dominaci-jom crvene boje i crnoj jakni. Na glavi kačket. Prema Sit-koviću osećam najveće simpatije. Prvo, njegovo prezime me podseća na mog školskog druga Vitku Sitenka. Vitka je posle postao lopov i krimos. Bio je na robiji, pušio marihuanu, ali smo bili prijatelji. Drugo, vojnik Sitko-vić me je pre nedelju dana dovezao iz Beograda ovamo, u bosansku Republiku Srpsku, u veselom društvu. Vozili smo krijumčareni alkohol u Bosnu i nismo sebi uskraćivali zadovoljstvo da isprobamo našu robu. Probao je i vozač. Zbog čega smo pet sati pevali jednu istu srpsku pesmicu:

Tito maje svoje partizane,

A Alija svoje muslimane...

Pa, opet, i stalno jedno te isto...

Vozimo se veoma lagano, da se ne survamo u provaliju i ne zakucamo jedni u druge. Jer je iz Sarajeva izašlo desetak naših automobila. Svi su na rastojanju od sto metara jedan od drugog. Brzina je ograničena. Ipak, svašta se može desiti.

I desilo se. Možda su muslimani na položaju instalirali akustičku aparaturu. A možda im je zvuk motora naših automobila doneo vetar, planinski, jesenji, što miriše na pečurke, trulež i raskopanu zemlju, tek, otvorena je vatra na put. Čujemo zvuke eksplozija i vidimo bukete tih eksplozija što gruvaju po putu. Automobil ispred nas je pogođen. Zakucao se motorom u stenu i buknuo. Pošto je brzina mala, automobil se samo zario no-som i nije se, izgleda, ni pomerio. Automobil vidimo jasno, sada se prevrće na bok. Vrata se otvaraju, otuda se iskobeljava čovek. Puzi dalje. Iza njega, na vratima se vi-di drugi putnik automobila.

– Vozi brže! – Dušan Matić, predsednik nečeg, čvrstom rukom hvata Sitkovića za rame.

– Tamo su ranjenici! Treba pomoći ljudima! – krči hrapavim neprirodnim glasom Sitković.

– Ionako im ne možemo pomoći. Prolazi!

Mi, kao u usporenom filmu, tiho i lagano prolazimo pored zapaljenog automobila. Zatim Sitković daje gas i jurimo napred, što dalje od plamteće buktinje na putu.

Čujemo kako pozadi odjednom, kao pljusak krupne kiše, rafali iz automata udaraju po obodu na smrt osuđenog metalnog sanduka s ljudima. Dopiru i povici. Noć se zbija iza naših leđa. Sitković na trenutak uključuje farove.

Najopasniju deonicu smo prebrodili.

Obuzima nas egoistička radost, znana samo malobrojnima, koji su nekad na sličan način izbegli smrt. Okrećem se. Objekat smrti sija kao žarka tačka u noći. Ali, tačku ubrzo skriva okuka puta. Noć. Ćutimo.

U stvari, doslovno smo se držali instrukcije, koju je dobila sva posada automobila. Ne zaustavljati se ako bude pogođen jedan ili bilo koji broj automobila. One koje zadesi nesreća ne možeš spasiti, a naši protivnici imaju dobro razrađenu praksu sličnih napada. Tuku po točkovima, zatim po rezervoaru, zapale ga i pri svetlu zapaljenog automobila dotuku putnike. Nekada su vozili u kolonama, a kad je uništen celi karavan, zabranjeno je putovanje u kolonama. Karavan su uništili jednostavno: pogodili su prvi i poslednji automobil. Put je uzak, nemoguće je skrenuti. Posle svega nekoliko godina, Čečeni tu bosansku taktiku primenjuju u Čečeniji, protiv ruske vojske.

Pošto je prešao više od deset kilometara, Sitković uključuje farove.

Tito maje svoje partizane,

A Alija svoje muslimane... –

počinjemo.

U stvari, to je jedina srpska pesmica koju znam. Sitković želi da mi ugodi.

Nego šta, ostali smo živi! A oni ljudi u automobile koji je vozio ispred nas, nisu imali sreće. Ako se slični podvizi vrše svakodnevno ili čak jednom nedeljno, uvećava se rizik da budeš zapaljen i izbušen.

Zaustavljamo se jer smo stigli do srpskih položaja. Gore vatre. Vojnici kopaju rovove. Utisak je da smo došli tamo kuda nismo pošli. Ali, hvala Bogu, dospeli smo kod Srba. Danas je noć crvene trake. To znači da su Srbi oko epoleta i rukava vezali crvene trake ili pertle.

Prošle noći, znak za razlikovanje svojih od tuđih bila je bela traka.

Izlazimo iz automobila. Da vidimo gde se nalazimo. Ispostavlja se, umesto da se postepeno penjemo gore, u prestonicu bosanske Republike Srpske, u gradić Pale, skrenuli smo s puta i sada se nalazimo na jednom komadu položaja, na planinskoj padini. U nos veoma jako udara oštar miris jesenje zemlje, izbačene iz rovova. Kao neka kolonjska voda. Može se, naravno, proizvoditi kolonjska voda „Rovovska“. Recept mirisa kolonjske vode „Rovovska“ – seckano korenje raznih biljaka, uključujući pelin, krtičji izmet, zaspale kišne gliste, jedan mišji rep. Kolonjska voda će imati lud uspeh u evropskim prestonicama: Parizu, Londonu i Berlinu...

Nude nam prenoćište na položajima. Dušan insistira na nastavljanju puta. Sitkoviću se, sudeći po njegovom licu, baš i ne vozi noću. Ali, moja reč odlučuje. Ja sam glavni u našoj maloj ekipi. Odlučujem da krenemo. Zašto? Svestan sam da mi izbor najteže varijante uvek pričinjava zadovoljstvo. Kažu, Aleksandar Veliki je iz Indije hteo da ide sve dalje i dalje na istok, možda bi osvojio i Kinu, ali su njegovi borci, a među njima i svi njegovi komandanti, odbili da idu dalje za njim. Umorili su se od rana i pobeda. I tada je Aleksandar pao na zemlju i zaplakao od nemoćnog besa. Žalio je što ne može da osvoji celi svet.

Seli smo, vrata su lupnula pri zatvaranju. Nekolicina vojnika je podigla ruke u znak pozdrava. Sitković je uključio farove, zato što se drugačije ne može proći tim mestima. Deo puta smo išli za sanitetskim kolima, a kad su skrenula na stranu da pokupe ranjenike, nastavili smo put sami. Na prozorima automobila – sve sami zidovi zelenocrvenožute šume sa obe strane puta. Prilično monotona slika. Put je rđav, ponegde izlokan, a mestimično tako kamenit da ispod točkova izleće kamenje i udara u stakla, pa se čini da će ih svakog časa razbiti. Negde se sa raznih strana čuju pucnji u daljini, ali planina i šuma ćute. I njihovo ćutanje je jače od pucnjave. To je moćno ćutanje Vasione, dok su pucnji – buka ljudi. Tako se vozimo neko vreme.

Vojnik Sitković za volanom je ljut. Vidim to po njegovom napetom potiljku. Po potiljku, vratu i izgledu jedne vilice otpozadi se može uvek odrediti raspoloženje vozača, ako sediš na zadnjem sedištu.

Noćno putovanje linijom fronta na tako komplikovano isparčanoj deonici je, naravno, vrsta ludila. Zato naređujem da stanemo čim vidimo prvu vatru pored puta.

Odnosno, savladali su me osećaj samoodbrane i razum.

– Primate li trojicu na konak? – pitam kraj vatre.

Desetak vojnika dremucka pored nečeg što liči na ognjište, obloženo kamenjem.

– Pitajte poručnika – odgovara mi najbliži vojnik.

Tačnije, čujem glas koji dolazi iz gomile odeće. Šta je natrontao „glas“, ne vidi se u mraku, ali natrontano je mnogo toga.

–A gde da ga nađem?

Gomila ječi, ustaje i polazi napred. Mi za njim. Prolazimo pored naslaganih trupaca, gazimo po lišću između drveća i ulazimo u zemunicu na padini. Silazimo u zemunicu. Plitka je i sa jedne strane upada nekuda u provaliju. Tamo je pokrivena grudobranom od trupaca i vrećama s peskom. U zemunici gori sveća. Pored grubog stola bez nogu (daske položene na kamenje) sedi poručnik. Uostalom, ne bi mi bilo jasno da je poručnik, ali gomila krpa koja nas je dovela, obraća mu se:

– Poručniče, dolaze kod vas. Mole za prenoćište.

Poručnik se okreće, ustaje:

– Dokumenta!

Dobro je, mislim, pa ne može puštati na položaje jedinica nekakve strangers, koji su banuli iz mraka. Prinosi sveći moj pasoš.

– Kako ste dospeli ovamo?

Navodim mu imena. U prvom redu predsednika Skupštine Srbije, zatim predsednika Bosne, Karadžića i predsednika Srpske radikalne stranke, Vojislava Šešelja, za slučaj da je poručnik nacionalista. Poručnik nije zadovoljan.

– Imate li dozvolu?

Imam dozvolu, samo sam je zaboravio, iako je dozvola (za boravak u bosanskoj Republici Srpskoj) važnija od zvučnih imena. Dajem mu dozvolu, običan papir s ljubičastim pečatom. Zadovoljan je. Sa Sitkovićem i Matićem poručnik završava brzo, jer imaju srpska dokumenta.

– Možete leći ovde – pokazuje mi drveni ležaj. Tamo su dva mesta zauzele dve zaspale figure vojnika, samo jed- no je slobodno.

– Ali, to je vaše mesto?

– Ja ionako proveravam stražu. Lezite. Vaše ljude ću smestiti u susednoj zemunici.

Odlazi sa Sitkovićem i Matićem. Poslednji odlazi Matić. Izgleda ljut. Ležem na drvenu prostirku odeven, odnosno u jakni, samo izuvam cipele. Na sebe navlačim poručnikovo vojničko ćebe. I tonem u san.

Budim se od fijukanja mina. Odvratan zvuk rastućeg zvižduka. Skačem. I udaram glavom o tavanicu zemunice. Nemam kuda da bežim, ionako sam u skloništu. Boljeg skloništa nema. Figure vojnika pored mene se najpre pokreću, ali, očigledno, čim se sete da su u skloništu, kao i u mom slučaju, zamiru iščekujući. Već sviće. Pucnjava traje desetak minuta i počinje da se stišava.

Ne završava se odjednom, kada nastaje potpuna tišina, nego protivnik, očigledno, prenosi vatru na susedni deo fronta. I zato se pucnjava stišala, udaljila. Sedim na ležaju.

Dolazi poručnik. Seda pored mene.

– Vaš prijatelj je poginuo – kaže poručnik kao krivac. I ne gleda me.

– Ko je poginuo? – pitam i počinjem da obuvam cipele.

– Onaj u civilnoj odeći. Mina je pala pravo u rov.

Ubila na mestu sve, koji su bili tamo. Spremni?

Ustajem i krećemo. On je napred. Izlazeći iz zemunice vidim da je pred vratima, umesto krpe za brisanje nogu, zastava bosanskih muslimana. Ljubičasta sa žutim ljiljanima na štitu. Idemo kroz jesenju šumu da gledamo leševe. Da zakopavamo leševe. Ionako svuda miriše mokra zemlja. Kopanje rovova i zakopavanje drugova – vojnički je posao. Sličan seljačkom. Seljaci moraju da rade mnogo sa zemljom. Vojnici takođe, čak i u savremenom ratu. A ovde je i rat nesavremen. Leševi su nedaleko. Odmah mi postaje jasno zašto su poginuli. Legli su u zaklon rova, koji su vojnici proširili i pretvorili u nešto slično zemunici. Nad zaklonom je, vidi se, postojao privremeni krov. Spasavao je od kiše, ali od mine ih nije spasao.

Zagledam. Krv se ne vidi. Oni leže u ćebadima, odeća i ćebad su upili krv. Moj saputnik Matić leži u sredini, očigledno su se noćas razdvojili da bi mu napravili mesto. U takvoj teskobi svi su poubijani samo šrapnelima.

Prilazi vojnik Sitković. Skačemo u rov. Svi zajedno počinjemo da izvlačimo leševe. Počinjemo od Matića.

Hvatamo ga za noge u crnim čarapama. Vučemo, kako bismo ga izvukli iz dva susedna leša, kao iz pernice. Noga mu se još nije ohladila, primećujem. Međutim, krv više ne teče, zgrušala se. Dižemo ga. Vidi se, sav je našpikovan metalom, jer ćebe izgleda kao sito. Polažemo Matića na mokru travu, posutu jesenjim lišćem. Lice i glava su mu nepovređeni. Samo su zasuti zemljom. Ne skače mi se u rov za drugi leš. Vojnici su već sišli i ne mogu da se okrenu u rovu. Spretno i organizovano izvlače ostalu dvojicu. Očigledno, uobičajen tužan posao. Palimo cigarete. Sitković i ja. Mada sam prestao da pušim 1981.

Poručnik se kratko savetuje sa nekolicinom vojnika o tome gde da kopaju rake. Počinje vetar, jako škripe stable velikog drveća. Sivo je. Vlažno. Odgovarajuće vreme za sahranu mrtvih. Vojnici odlaze. Gledam ih kako se, već s lopatama i budacima, penju padinom. Poručnik prilazi leševima. Čuči pored svakog. Rukama im pipa grudi. Već sam viđao slično. Poručniku su potrebna njihova dokumenta. Da bi obavestio štab, da bi obavestio rodbinu. Zadržava se nadMatićevim lešom. Ispravlja se u čučnju. Okreće se prema nama. Viče:

– Ruse, dođi!

Prilazimo. Poručniku su krvave ruke, u jednoj drži dokumenta ubijenih, a drugom mi pokazuje Matićeve grudi.

– Krst! – kaže poručnik. – Krst! – U glasu mu zvuči užas.

Sitković prvi shvata šta se dogodilo. Čučnuo je. Zagleda se u dronjke pocepane Matićeve karirane košulje, s dominantnom crvenom bojom.

– Katolički krst – kaže mi, dižući pogled u mene. U očima mu je onaj isti užas kao i u poručnikovim.

Objašnjavam poručniku da je Matić bio naš saputnik a ne drug. Da ga ne poznajemo. Kao što ne znamo ni šta je radio u Sarajevu. Sitković potvrđuje.

Srbi neće da sahrane katolika sa svojim vojnicima. Gadljivo nose telo negde dole, pošto su ga položili na nešto poput nosila od kolaca. Mi odozgo gledamo kako vojnici tovare Matićevo telo na grudobran od džakova s peskom. Pri čemu se svi saginju, plašeći se, očigledno, paljbe. Zatim, naoružani motkama, guraju telo dole. Tamo je strmina, a dole je položaj muslimana.

– Zašto? – pitam Sitkovića.

– On je katolik. Neka ga sahranjuju muslimani.

Muslimani odozdo odgovaraju paljbom. Telo je primljeno.

Odbijamo doručak. Sedamo u automobil. Ja sam pored Sitkovića, na mestu na kojem je sedeo Matić. Gledajući mokri zid drveća, mislim: „Ko je bio taj katolik? Špijun, koji se ušunjao u srpski sektor Sarajeva? Prosto nesmotren čovek, koji se zbog porodičnih ili ličnih prilika našao među tuđincima, i imao hrabrosti i gluposti da nosi katolički krst među neprijateljskim vojnicima? Niko nikad neće saznati... Stranger in the night“.

Sitković je stegao volan i zapevao:

– Tito maje svoje partizane...

A ja sam prihvatio:

– A Alija svoje muslimane...

Prevela s ruskog

Radmila Mečanin