Nebojša Devetak
SVETILNIK – KNjIGA KOJA OBASJAVA IZNUTRA

Ivan Negrišorac: Svetilnik

Orfeus, Novi Sad, 2010.

Prvi utisak pri čitanju najnovije knjige poezije Ivana Negrišorca Svetilnik bio je da u ruci držim psaltir ili molitvenik, što ona u osnovi, u nekoj modernoj varijanti i jeste. Mislim da sa pojašnjenjem treba krenuti već od samog naslova. U slovenačkom jeziku i danas „svetilnik“ ima značenje „svetionik“. Znači, onog objekta koji drugima, najčešće brodovima na moru, osvetljava odnosno označava orijentaciju i smer kojim treba da idu da bi stigli do svog odredišta. Ne verujem da je Negrišorac ovu reč preuzeo iz slovenačkog jezika, ona verovatno ima dublje ukorenjenje u nekoj od redakcija starog srpskog jezika i otuda i njeno simboličko značenje. Zato njegov „svetilnik“ obasjava iznutra, iz samog ljudskog bića pokazujući mu put kojim će da se kreće, da se ne izgubi, da ne skrene sa pravoga puta.

Slučajno znam, a šteta je da to u knjizi ne stoji barem kao napomena, da ju je Negrišorac napisao neposredno nakon hodočašća Hilandaru, mada stvar donekle pojašnjava moto knjige: „Roman jedne duše ispisan je po nebu zakučastim rukopisom hiljade oblačića, a po zemlji milionima svetlosnih glavica rasutih po raznim vremenima i prostorima“, sa potpisom Anonimni lučonoša. Ovaj moto koliko pojašnjava svojom poetičnošću, toliko zbunjuje rečju „roman“. Otkud „roman“ kad je poezija u pitanju. Ali, daljnjim i što je za ovu knjigu veoma važno – pažljivim čitanjem – sve će doći na svoje mesto. Ključ za razumevanje ove knjige je upravo njena struktura, a ko to odgonetne, odnosno otključa, našao je odgovor na ono čuveno „šta je pesnik hteo da kaže“ – mada bi ovde bilo uputnije „kako je pesnik i zašto baš na ovakav način hteo da kaže“.

Kada sam na početku pomenuo da čitajući je imam osećaj da u ruci držim psaltir ili molitvenik, nisam to rekao samo zbog religiozno-mistične tematike koja obeležava ovu knjigu, već zbog toga što ju je autor i napisao, odnosno aranžirao tako da u potpunosti oponaša složenu strukturu pravoslavne crkvene poezije.

Ono što se u običnoj zbirci poezije naziva „ciklusom“, kod Negrišorca je „molitveni bruj“, koji religioznim sadržajem i motivacijom apostrofira obraćanje božanskom biću emotivnom intonacijom molbenog obraćanja. On se deset puta ponavlja u zbirci kao uvod ili uvertira u isto toliko pesama pod naslovom Akatist Presvetoj Bogorodici Trojeručici, prepisan rukom nedostojnog isihaste. Značenje reči „akatist“ dolazi iz grčkog jezika i na srpski se prevodi kao „nesedalan“, odnosno pesma za vreme čijeg se izvođenja u crkvi ne sedi.

Akatist je složen oblik pravoslavne crkvene poezije nastao po uzoru na jednu od najznačajnijih i najlepših pesama vizantijske književnosti. U srpsku književnost akatist ulazi u XVI veku kada se uglavnom prepisuje, a nastaju i dva izvorna, posvećena Svetom Savi i prvomučeniku Stefanu. Koliki je značaj akatista, treba pomenuti da je preko ranog latinskog prevoda početkom IX veka uticao i na himnografiju zapadne crkve.

Ovo o Akatistu Bogorodici navodim samo kao ilustraciju o kompleksnoj strukturi Negrišorčeve knjige i zahtevnosti poznavanja srednjovekovne srpske pismenosti i književnosti. Međutim, bez obzira na tu zahtevnost, ovom pesniku je pošlo za rukom da ipak napiše vrlo ličnu knjigu, koju sa lakoćom mogu da čitaju i oni kojima nisu poznati kanoni i načini nastajanja književnih dela u tim davnim vremenima. Da se vratim motu sa početka knjige kao „romanu jedne duše...“: upravo taj moto usmerava čitaoca da će u ovoj knjizi naći to, taj roman oblikovan u stihove, odnosno Negrišorčevo hodočašće Hilandaru uz sve ono što je tamo „doživeo“ . U tom smislu ova knjiga se može sagledati i kao poetski dnevnik sa jednog putovanja, kako u sadašnjost tako i u asocijativnu prošlost. Njegove pesme stoga liče na stihovanu priču sa umešno utkanim lirskim pasažima, kao npr: „Kud sam ja to krenuo, / Kud li se drznuo? U kakve / Tavne ponore spustih se da na vrh / Samoga sebe izbijem?

Ja, nedostojnik, / Inok među inoplemenicima, / Umem li sa sobom na kraj da izađem / I međ vas, u plavu vedrinu, da uspnem se?“ (Pitalica za galebove ponad lađe „Sveti Pantelejmon“). Ili kada na usta iskušenika u manastirskoj kuhinji (u istoimenoj pesmi) zbori: „Tanjire prati, o njihovoj čistoti brinuti, / Ništa je manje važan zadatak od brige / O sopstvenoj duši! Tek kad se u srcu / To izjednači sasvim, znaću zašto sam / Došao dovde! Zašto odavde / Nikuda više / Nema!“

Dakle, ma koliko na prvi pogled ova knjiga izgledala anahrona, ona je i te kako savremena, jer govori i o nama sadašnjima, bahatima, bezbožnima, grešnima, srebroljubivima, skoncentrisanima uglavnom na ekonomsku moć, na politku kojom smo toliko zatrovani da se bezrazložno gložimo, mrzimo i satiremo. Postavlja se pitanje, zašto je pesniku upravo Hilandar bio potreban da dođe do ovakvih i sličnih spoznaja. Opšte je mesto da je Hilandar kroz čitav srednji vek bio epicentar celokupne srpske kulture, on je sve vreme, kako reče Dragoljub Pavlović „predstavljao neku vrstu visoke duhovne škole iz koje su izlazili najbolji srpski srednjovekovni pisci.“ Da je samo to, bilo bi dovoljno za obilazak ovog manastira. Ali, ovoga pesnika je povukla i želja da sve to vidi i upije, da celokupnim svojim bićem oseti tu blagodat duhovnosti gde se i „neverni arsanar ispoveda mravu zalutalom na monašku nadlanicu” i između ostaloga mu se poverava rečima: „Tolike godine sam ovde, / Ali još ne znam sa sobom šta da činim / I s neverstvom kako da se izborim?“ Kad se on, monah, još uvek rve sa sopstvenim mislima po pitanjima vere i greha, šta tek reći za nas koji tek u retkim trenucima, i to uglavnom kad nam je teško, počinjemo da tragamo za istinom u sebi, i tek tada se setimo Boga. Što bi rekao vladika Nikolaj Velimirović u jednoj svojoj besedi: „Nama Srbima koji smo počeli mnogo, a nismo dovršili ništa, Bog je neophodna potreba, a ne luksuz. Ko hoće da dela velika dela, taj mora imati i misli velike. A najveća misao koja je ikada mogla stati u jednu ljudsku glavu, jeste misao o Bogu“.

Bez sumnje, ovaj pesnik je i pre odlaska u Hilandar mnogo toga znao o ovoj svetinji. I to znanje i znatiželja samo su ga podstakli da ode na hodočašće, da oslušne bruj davno prohujalih vremena, da na jeziku, kako i sam napisa u jednoj pesmi, oseti, „grešan – kap milosti na sopstvenom jeziku“. Oni koji su čitali Hilandarski tipik Svetog Save, prisetiće se možda, kao što sam se i sam prisetio nekih detalja koji na volšeban način koincidiraju sa Negrišorčevim Svetilnikom. Siguran sam da ne preterujem i ne bogohulim ako kažem da je ovaj pesnik prosvećen blagodarnošću Božijom progovorio kroz reči Svetog Save: „I evo pišem vam, da radost vaša bude potpuna. I ovo je glas koji čuh od njega i javljam vam, da je Bog svetlost i tame u njemu nema. Ako kažem da imamo zajednicu s njim, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine; ako li u svetlosti njegovoj hodimo i zapovesti njegove čuvamo, jer je i sam svetlost, imamo zajednicu sa njime i krv Isusa Hrista Sina njegova očišćava nas od svakog greha“.

Čak da i zanemarimo religioznu komponentu u Svetilniku, što je, naravno, nemoguće, jer ona je suštinska, noseća, glavna, bez koje bi knjiga ostala pusta i neodređena kao hram bez tamjana; Negrišorac njome potvrđuje tezu davnašnjih filozofa, naučnika i umetnika da je čovek mnogo više osećajno nego misleće biće i da je njegov iracionalni deo uvek bio dublji i značajniji od racionalnog. To ne pokazuje samo ova knjiga poezije, to pokazuje poezija uopšte, kroz sva vremena, do dana današnjeg, ma koliko da je svet u civilizacijskom i tehnološkom vidu napredovao. Koliko se savremeni, današnji, čovek trudio da se oslobodi te iluzije, ili ma koliko na to bio upućivan ili prisiljavan, po rečima Stefana Cvajga „tamo gde počinje carstvo unutrašnje vere, prestaje moć psihoanalize“.

Svetilnik Ivana Negrišorca je knjiga sa kojom nema pogodbe – ili je čitaš i uživaš u njenoj celokupnoj lepoti ili je ravnodušno ostavljaš za „neka bolja vremena“ koja, naravno, nikad neće doći. Ja sam je pročitao nekoliko puta i fascinacija ne da nije splašnjavala, već se svakim ponovljenim čitanjem širila i umnožavala.

Otkrivala mi se u svoj svojoj višeslojnosti i kompleksnosti kao školjka bisernica, koja otvarajući se, svaki put svojim biserom zasja drukčijom svetlošću i lepotom. Ova knjiga lagano, ali sigurno sama sebi krči put do mesta koje joj pripada u savremenoj srpskoj poeziji.

Ukazuje na to i činjenica da se već nekoliko puta našla u najužem izboru za neke prestižne književne nagrade koje se dodeljuju u Srbiji. Ali nije kod nas redak slučaj da najbolje bude i nagrađeno. Pre bi se moglo reći da je to postalo pravilo. Ali, kao što rekoh, ova knjiga će sama sebe dovesti na mesto koje joj pripada, svojim estetskim kvalitetima i osebujnošću koja možda, po nekima, ne drži korak sa vremenom u kojem živimo. Ali sa sigurnošću tvrdim da će doći vreme kada će Svetilnik za- sijati punim sjajem i da će se mnogi čuditi kako tu svetlost nisu na vreme primetili i prepoznali.