Novica Janjušević
ŠKOLOVANjE

A ON TI MENI

Postupih kao neki nadobudni

amater,

preispoljena stoput osmuđena

naivčina.

Požalih mu se šapatom

na svoje dileme

teskobe

ulkusne grčeve.

A on ti meni

ne trepnuvši

iz mesta

na sva zagrcnuta zvona

kao narodna poslovica-sačekuša.

kao almanah Sveznadar iz XIX veka,

kao Vaš Lekar u trećem

hiperaktivnom dobu:

„Zašto tako zlostavljaš mozak,

natežeš živce,

zapinješ iz najdubljih

kvrgavih žila

opusti se,

raskomoti kao u gostima,

skupljaj marke s likom,

idi na pecanje,

ženi se...“

Pocrveneh,

ućutah zauvek

kao promućurni Rembo.

Propadoh u rodnu zemljicu,

nestadoh bez traga i glasa.

 

PETLIĆU, PETLIĆU!

Škola jedna

u centru grada.

Na otvorena vrata njena

oprezno, elegantno

uđe petlić nezvani.

Na glavi mu crvena kapica,

u kljunu zrnce zlata.

Kad okolinu osmotri,

kad se straha oslobodi

stade šetati

tamo-ovamo, tamo-ovamo

po žutom parketu

po zelenim stolovima

kao po svom dvorištu.

Uvredljivo slobodno

ponašanje!

Drskost nečuvena!

Iju! Iju! Iš! Iš!

Neko ga htede milovati,

neko tući, neko, bogami,

pojesti.

Stadoše ga vijati,

stadoše ga hvatati

za šta ko stigne,

za šta ko zgrabi,

uz veliku buku,

sa velikom strašću.

Počupaše mu

najlepše perje,

nateraše ga

da igra i peva,

i leti, i leti...

Upisaše ga u prvi razred,

staviše ga u prvu klupu,

pročitaše mu kućni red.

Otpoče školovanje!

 

UTISAK

Izlazim iz kinodvorane

omamljen

još u sižeu

(kao u dobro skrojenom kaputu!)

podržan bojom i zvukom

koračam po platnu svoje ulice

znam ko sam kuda idem šta da radim

siguran i moćan

čist i hladan

pobednik s ekrana

čelični Saša!

 

TAKTIKA LAGANE SMRTI

Između želje što se zagrcava

kao dete pred izlogom

i koraka koji ispružam

sve češće uskače

 DOBRONAMERNI USUKANI

i vuče me za ruku,

zaustavlja na crti

koju su, vredni kao mravi,

povukli noću,

glavati naučnici.

Ispred PENE, ZVEKE,

KLICANjA – stupa maskirana

izvidnica, po geometriji

maksimalnog opreza,

otkrivajući iza zaklona

slabe tačke protivnika,

pretvarajući radost borbe

u tehnologiju efikasne

pobede.

 

GLAS IZ ŠKOLSKE KLUPE

Maksime,

ne mogu da pišem o moralnim kušnjama

Ahmeta Nurudina, kao prvoj temi,

ni o jadnoj duši Eme Bovari, kao drugoj,

ni o dobrom bogu Sonje Marmeladove...

Nisam pročitala sva ta bolna dela

pažljivo.

Zašto ih nisam pročitala pažljivo?

Zato što sam svakog trena samo na tebe

mislila, i na svakoj stranici tvoj lik

videla, i ljubila sam kuče sa ulice vašljivo,

dok sam „za sreću džimi pruži šapu“ čitala.

I sva ostala lektira se u tebe pretvorila.

I neću više da je čitam! Hoću da je živim!

Strašno sam nestrpljiva, Maksime!

„Iskočiću, iskočiću, iskočiću!“

Oh, Maksime! Pogledaj me! Priđi mi!

Jesi li ti vitez, Maksime?!

Znaš li ti šta vitezovi rade?

Zašto ne korakneš u mom pravcu?

Zašto me ne dodirneš – ispod klupe?

Zašto mi ne pružiš tračak nade?

Zašto se ne primakneš mamcu?

Zašto ne prekratiš muke?

Kajaćeš se

Gorko ćeš se kajati

Svakog dana ćeš se kajati

Na svakom mestu ćeš se kajati

U kajanju tvom svuda ću te pratiti

Iz kajanja svoga nikad me nećeš izbaciti

U dugom noćima kajanja samo ću ti ja svetleti.

 

TUŽBALICA

Bio si načitan,

bio si jako načitan,

oči su ti bile pune načitanosti –

njima si me odmah opčinio.

Sjajno si se izražvao citatima!

Tvoja osećanja su intenzivno zračila

iz jarkih slika velikih pisaca.

Svoj život si živeo po književnim modelima,

po zakonima estetike, moj Romeo!

I mene si osvajao po sižeu,

kao Pečorin Meri

(ti nikad nisi bio ljubavna stihija!)

I stalno si mi govorio o toj Meri,

i o Nataši, i o Ani,

o Nastasji, o Tatjani.

(Zar nigde nisi bio pročitao

da to žive žene ne vole?!)

Zakazivao si mi sastanke

pod vedrim nebom – u parkovima,

pored reka, na livadama,

i govorio da voliš da gledaš

kako mi talasi ili cvetovi kolena ljube.

I dok su oni to radili,

nas su pokrali lopovi-voajeri,

a ti si rekao da je to romantično

kao u doba Vijona.

(To nije bilo nimalo romantično. To je bilo

šokantno za mladu psihu. Otada mrzim

parkove, reke i livade!)

Satiruće strasti tragičnih junaka

strašno si voleo da živiš,

ali ti se nije dalo – u vremena prosta.

Kako to nisi mogao da shvatiš, moj Romeo?!

I ljubav i mržnja sada su tako dostupne

prirodne i normalne,

a ni roditelji nisu više kruti,

tata ti je hteo dati ključeve,

zašto si se na balkon pentrao, Romeo moj!

(Ipak, ja sam te volela, takvog jednog,

jer me nisi gledao kao Crnu Rupu, koja

uvlači u sebe svakakvo kosmičko smeće,

i, znaš, onda kad smo sedeli u mizansceni

restorana „Verona“, ja sam se stvarno osećala

kao Julija!)

 

GLAS KAMENA IZ KUĆNOG PRAGA

Seti me se, dušo poskitana,

u tami svog posrnuća,

pre noćnih mora,

za bolji san – vaskrsni me u

pamćenju: hladnu oblogu

za vreli mozak,

za stvrdnjavanje mlitavih

režnjeva: povezivanje rasutih misli,

kristalisanje ideja.

Stavi me pod tabane,

na uboje i ubode!

Privi me, stegni

na grudima:

srcu mesto magle,

mesto duge –

Težina, Oblik,

Dodir!

 

SMRT UČITELjA

...Govorio je da je život

velika radost, a ne smirenje

u plaču.“

„... za sveca je sebe smatrao, na

kolena su pred njim padali.

F. M. Dostojevski: BRAĆA KARAMAZOVI

Vrelo julsko podne zgušnjavalo se

u tesnoj ćeliji.

Jara je nadirala sa svih strana:

s kamenih ploča u dvorištu,

s limenih kupola crkava,

iz bašte sa još svežim ružama,

koje je starac koliko juče

zalivao i orezivao svojom rukom.

Vatra je kuljala iz usta grudobolnih,

iz očiju jurodivih, iz rana gubavih,

koji su, grakćući, sletali sa svih strana,

očekujući čudo i spas.

Starčevi takmaci su slavili pobedu!

Smrt je bila toliko ubedljiva

da su se mladi monasi grčili od jeze,

i usne su im tako drhtale i zubi cvokotali

da nisu mogli da sastave dve reči molitve.

Sveća je gorela iznad uzglavlja

i bila je u toj meri omekšala,

da je najmlađi među braćom

morao pridržavati da se ne bi skljokala

na čelo upokojenog.

Vazduh je od njenog mirisa

postajao još gušći i od njega se

i najsnažnijima u glavi mutilo

i u utrobi prevrtalo.

Sparušeno telo Oca je ležalo

na dnu sanduka od bele čamovine,

i u početku se jedva naziralo

ispod pokrova, a onda, umesto da čili

i u svetlost se pretvara, počelo je

da modri, da se goji i nadima.

Vonj ljudskog leša u raspadanju

nezadrživo se širio, izlazio

kroz otvoreni prozor i obznanjivao

niz Dolinu.

Plakali su slabi,

hulili maloverni,

likovali zluradi.

Samo je Dobra Duša i dalje verovala,

samo je ona i i truljenju Starca volela,

i u toj ljubavi On se Uzdizao.

 

DOBRO JE

Dobro je

dočekao sam jutro

zaglavljen u liftu

proučavajući buve

umakavši pozivaru

i svom pogledu

s nepoznatog lica

u tesnacu kupatila.

Dobro je

jesti za doručak marmeladu

imati iglu u jastučiću tabana

da ušiješ dvostrukim šavom

rupu na grudima

koju je napravio krik ribe

udarene u snu ribarčeta

čekićem po glavi

Dobro je

kad ispod strehe

cvrkuće vrabac

čineći atmosferu toplom

domaćom,

kad na tavanu kakvog vajata

pomešaju se mirisi jabuka

sena

i kože...

... Dobro je

kad je telo mlado

domaćeg porekla

u beloj bluzi

koju rastežu

sekundarni polni morfi

puni treptaja Rakića jasike.

Dobro je

čitati Pasternaka

njegovim malo punijim usnama

na njegovom maternjem jeziku

posle pedeset godina

u zimskoj noći

uz sveću

dok ne padaju bombe

na srpske gradove

i imaš ceo most

za skakanje možda s kamenom

u dobrobit

Novog Poretka.

 

POKAJNIK

Ja nisam vođa.

Ja ne vidim dalje

od svog modrog nosa.

Ja traćim život na sećanja

o bezvrednom trenutku koji je

upravo prošao.

Ja sam drugorazredna seta

infantilna kukumavka

starošću dotučeni jesenjin.

Ja nisam revolucionar

čvrsti momak sa tribina i barikada

četrdesetosmaš

šezdesetosmaš

pesnica ustalog na noge naroda.

Ja sam hronična psihička kriza

u nedogled produženi adolescentski

haos – poluvekovna rokerska detinjarija.

Ja nisam prosvetitelj

vispreni dositej

promućurni vuk.

Ja sam mračnjak.

Ja sam XX vek.

Ja sam tuga bez zadrške

i sublimacije – žalosna vrba

zaleđena sibirima, elegija

„seosko groblje“, okamenjena suza

na širom rasejanim kosturnicama.

Ja nisam demokratski izabran.

Ja sam rođen.

Ja nemam milionsku podršku.

Ja se ne mogu osloniti.

Ja se saplićem o svoje gudure.

Ja tonem u živo blato svojih poroka.

Ja sam sebe okivam i bičujem,

ali zauzvrat ne dobijam viziju Device.

Ja jedem svoje unutršnje organe

kao baba krušku.

Ja nisam pesnik.

Ja pišem autobiografske beleške

pune nepodnošljive iskrenosti.

Ja sam starački striptiz neprijatan

za gledanje.

Ja sam stogodišnja ćutalica

kojoj je popustila petlja.

Ja sam krvavi radnik-samoupravljač.

Ja neumorno radim na sebi.

Ja se perem i pročišćavam.

Ja se laganim koracima penjem uzbrdo.

Ja se korak po korak primičem Nebu.