Jelena Lengold
HEROJI SAMOKONTROLE

 

GLASNIK

Imala je na sebi smeđi džemper i udobne cipele na šnir

medicinska sestra u penziji

dovedena da čuva tvoju zaboravnu majku

uz napomenu da je u svome veku videla već sve

kao da videti sve znači jedino to:

videti sva predvorja smrti.

Ona je vešta dok stavlja ruku tvoje majke u rukav kaputa

i dok joj šnalom sakuplja kosu

ona se smeši i razgovara s tvojom majkom kao s detetom

kaže, evo kockica jabuke, otvori usta dušo

kaže, lepo ćemo se prošetiti i gledaćemo patke u

parku.

Ali ti joj ne veruješ

ti znaš tačno zašto je ona tu

i čiji je glasnik

i dokle će se tako smešiti

svuda po vašoj kući.

 

DRVO

Napravi se da ne vidiš

gremlina koji mi čuči na ramenu.

On je tu od onog jutra

kada je smrt dobila lice

ništa ga više neće oterati,

pomiri se sa time

i voli me praveći se da ga nema.

Napravi se da veruješ u vreme

i njegov beskrajni tok

stavi na policu hrpu nepročitanih knjiga

zamisli gde ćemo putovati za trideset godina

kupi sto pari čarapa

posadi drvo i čekaj da dovoljno poraste

da na njega okačimo ljuljašku.

 

HEROJI SAMOKONTROLE

Svi koje sam mogla voleti

bili su heroji samokontrole

odmereni, dostojanstveni, uzdržani,

ni u čemu nisu preterivali

pa ni u meni.

Ako bi se ponekad i zaboravili

pripisali bi to dobronamernoj želji

da meni izađu u susret

a nikako svom, odnekud eksplodiranom, impulsu.

Svi koje sam mogla voleti

ostavljali su me da sama domaštam

njihova neosvetljena mesta, njihova bunila

dok su oni davali novi smisao disciplini

koja im je obećavala da će živeti dugo

i da će im starost biti blaga.

Ako se ičega budem sećala

onog dana pre no što umrem

biće to tih nekoliko iskakanja iz okvira

kada je izgledalo, na trenutak,

da bih mogla nekog takvog

stvarno i da zavolim.

 

PODNE

Taj grad je menjao oblike

rastežući se do besmisla.

Jedan uredno podšišani internat

upravo je izlazio sa mise.

Jedna je žena razmišljala

o mogućnosti skoka sa solitera.

Galeb je nadletao most.

Na vrhu tornja zvonar je zapušio uši.

Podne.

Stiskam u džepu

malog zelenog Budu

od žada.

 

STANKOVIĆU, OD SRCA

Onaj Stanković, zgodni pesnik iz Zg,

koga manje upućeni gledaju samo na teveu

gde se mršti

i ne slute kako je divan

i kakav krasan osmeh ima

kad se zbuni

ili kad je u nelagodi,

video me samo jednom u životu,

ma šta video – ni pogledao me nije –

i napisao mi na knjizi posvetu:

Jeleni, od srca.

Posle, u svojoj sobi, čitam stranu za stranom

i vidim

pesnik Stanković stvarno ima srca

preliva se srce iz njega

kao pena iz šoljice kapućina.

Pa sam mu tako čitajući oprostila

što piše nežne posvete ženama

koje ni pogledao nije.

 

MALA SMRT

Provela sam pola života razmišljajući o smrti

strahujući od smrti

pokušavajući da nađem smisao smrti

navikavajući se na smrt

zamišljajući svoju smrt i smrti drugih

smrti onih koje volim

i smrti onih koje ne volim

priželjkujući im smrt ponekad

provela sam pola života pišući o smrti

pa onda opet o ljubavi

pa o smrti

pa o ljubavi

da su polako obe te reči izgubile smisao

i postale manje strašne

i manje konačne

a ja negde na pola puta između njih

uvežbavam svoje male smrti svakodnevno

čvrsto se držeći tebi za ramena

kao da sve to radimo nagnuti

nad liticom provalije.

 

NESPREMNA ZA ZIMU

I tako sedim i čekam da zazvoni telefon

pa da krenem.

S druge strane prozora je ptica

nespremna za zimu

drži se za svoju golu granu

i čeka sneg ili smrt, šta prvo dođe,

prividno ravnodušna za ljudsko oko.

Tako valjda izgledam i ja njoj

dok me gleda sa grane.

Pretpostavljam da vidi samo ženu

sa brošem na reveru

koja sedi, nagnuta nad stolom,

i piše.

Jedino što joj istinski privlači pažnju

to je taj sjajni kamičak na brošu.

 

LjUBAV

Prvo što je saznala o njemu

bilo je svedočanstvo o zajedničkoj bolesti.

Moj slučaj je uznapredovao – kazao je –

neću još dugo.

O, ništa za to – odgovorila je –

ja sam od iste stvari umrla još davno,

već su mi pomalo i grob zapustili.

Tako je počelo.