Dušan Stojković
(PRO)GOVOR IZ SAMOG SRCA STVARI

 

Milan R. Simić: Ali hoćemo upravo o tome

Društvo „Trag”, Velika Plana, 2011.

 

Posle Dušom na kandilo (2009) i Ali nećemo više o tome (2011), evo i treće esejističke knjige poznatog proznog pisca, aforističara, dramskog pisca, esejiste, urednika uglednog i izuzetno dobrog časopisa Naš trag, Milana R. Simića. Sam pisac račva, u pododrednici, ono šta ona zbira: eseji, tumačenja, osvrti, prikazi, opažanja.

Mada, nimalo slučajno, na prvom mestu spominje eseje: sve što se u Simićevoj knjizi nalazi njima nesporno pripada. Najteže je uvek bilo (i danas tako nesumnjivo jeste) napisati esej. Pogotovu, dobar i pamtljiv. Milan R. Simić upravo takve seje piše. Po definiciji, esej (kod nas se imenovao i kao ogled i pokušaj) jeste kratak prozni tekst u kojem se izlažu lični utisci i pogledi na neograničen broj tema i pitanja koja život postavlja piscima i oni sami sebi. Simićevi eseji donose originalno sučeljavanje sa izabranim piscem i odabranom temom. Oni su – iznad svega – simićevski. Nikakvog – nažalost, u našoj književnosti je to inače i više nego uobičajeno – „konfekcijskog”, „ponavljačkog” pisanja nema kada je on u pitanju.

Sa odabranim piscima – Simić piše samo o onima o kojima ima šta da kaže, a ima šta da kaže o njima zato što duboko doživljava ono što nam oni kao pisci nude i empatički se saživljava sa napisanim, ne retko se (primetio je to Sava Babić) njima i stilski približavajući – on govori kao ravnopravan sa ravnopravnim.

Njegovi eseji su mini-dijalozi sa odabranim autorima.

Otkrivanje samog srca stvari. Dubinska sondaža pročitanog, protumačenog, prihvaćenog, za srce i dušu priraslog. Retko ko u našoj književnosti, mnogo ređe još – ovako uspešno, zna to da učini. Ne samo da su Simićevi eseji originalni i dobri, oni nam nude i jednu subjektivnu istoriju moderne književnosti. Sasvim iskošenu, jer samo takva se i može, i mora, danas pisati. Posle čitanja ove knjige, Simićevi pisci – ako to ranije nisu bili – postaju i naši pisci. Od jedne esejističke knjige ne može se nipošto ni očekivati više.

Ali hoćemo upravo o tome sastoji se iz šest celina: Iz raj-pakla, O belim dušama u crnom svetu, Poziv anđela s trubama!, O trajanju književnih svetova, i o predosećajima – hronološki nerealno!, Oni su stvarni, mi smo izmišljeni i Navijeni budilnik. Zatvara je dodatak Ali hoćemo upravo o tome („pozajmio” je naslov čitavoj knjizi) koji se sastoji od četiri kritičarske reakcije na prethodnu esejističku Simićevu zbirku iz pera Save Babića, Dušana Stojkovića, Bana Jovanovića i Vitomira Teofilovića. Ilustracije u knjizi (njima se predvajaju ciklusi) delo su Miroslava Jovanovića.

Nimalo slučajno, esej koji otvara najnoviju Simićevu knjigu demonstrira nam na pravi način šta njen autor hoće, ujedno i može, da ostvari. Borhes je, najpre, uz Sabata koji je bio glavni „junak” prethodne Simićeve esejističke knjige, Gabrijela Garsiju Markesa i Hulia Kortasara, jedan od velikih latinskoameričkih pisaca kojima naš autor, voleći ispričanu priču, brisanje granice između realnog i izmaštanog, realno-izmaštano jednako kao i izmaštano-realno – poklanja puno poverenje. Onaj ko uspeva da u raju iznađe pakao, jednako kao što i samom srcu pakla uspeva da otkrije prava zrnca raja.

Paklenski rajevit; rajski paklen. Otac svekolike postmoderne književnosti. Ujedno, i vlastiti unuk. Onaj ko se u ogledalu vidi, u isti mah, i mnogo stariji nego što jeste i mnogo mlađi nego što jeste. Živ i u smrti. Ne samo svojoj, već i svačijoj. „...Ukrotitelj svojih, zapisničar tuđih i većinski vlasnik čitalačkih snova” (str. 11) koji je „pokorio književnu svetlost” (1), postajući ona sama.

Neuhvatljiv toliko (važi to samo za vrhunske pisce i vrhunske umetnike uopšte) da, „paradoksalno: što više razumemo Borhesovo pisanje, sve nam je zagonetniji!” (11).

Simić i na njemu, i ovde, primenjuje svoju “tehniku” ispitivanja vrednosti nekog umetničkog teksta, izloženu u prethodnim esejističkim knjigama: pažnju svraća na početke i završetke njihove. Tako se – kada je o Borhesu reč – ovaj ukazuje kao tvorac velike i nezavršive, samo – međutim – delima vrhunskih pisaca, ali i delima nenapisanim onih pisaca koji nikada nisu ni kročili Zemljom, ispunjene Vavilonske biblioteke, jednako stvarne kao i život sam. Opisan je tako „Vavilonski krug Velikih učitelja i vavilonski krug dostojnih Učenika! Zajedničko im je to da imaju svoje citirane izmišljene autore i citirane stvarne autore Izmišljene biblioteke i stvarne biblioteke! Izmišljene enciklopedije i arhiv, i stvarne enciklopedije i dostupan arhiv!” (13). Za knjige koje, jedino u snu, pozajmiti možemo iz svuda prisutne Vavilonske biblioteke važi posebno pravilo: „čitanje takvih knjiga podjednako (je) teško koliko i samo pisanje takvih knjiga” (14). Ono što odlikuje Borhesovu prozu (mogli bismo dodati: i prozu svih vrhunskih paklenorajskih autora) jeste prisustvo reči koje „predodređene su za prasak” (14), postojanje iznenadnih, ne retko oksimoronskih i sinestezijskih, tačaka koje je mreže. „Te ’iznenadne tačke’ su neočekivano proizvod Borhesove razbuktale energije! A baš zbog tih ’iznenadnih tačaka’ Borhesove priče kratke i ubitačne!” (15). I “prasak” i „iznenadne tačke” mogli bismo teorijski „pokriti” terminom epifanija. O njoj veliki irski pisac – onaj koji s razlogom zauzima jedno od čelnih mesta na Simićevoj vrednosnoj skali – Džejms Džojs piše sledeće: „Prvo poimamo da je predmet jedna potpuna stvar, zatim shvatamo da je on jedna organizovana složena struktura, u stvari, jedna stvar; najzad, kada je odnos delova savršen, kada su delovi podešeni prema jednom specijalnom principu, mi razaznajemo da je to ona stvar koja i jeste. Njena duša, ono što jeste, iskače pred nas iz odore njene pojave. Duša najobičnijeg predmeta, čija je struktura u tolikoj meri prilagođena, čini nam se kao da zrači. Predmet doseže svoju epifaniju.” I Borhesova, i svaka velika, proza ima, nesumnjivo ima, u sebi nešto epifanijsko. Jeste veliki prasak, iznenadno otkriće, oneobičavanje, iznenadna tačka u kojoj se raj i pakao združuju i ljube. Završetak teksta o Borhesovim pričama, kao i završetak svakog Simićevog eseja, donosi čitaocima samosvojno uputstvo kako da ovom (i inom) prozom zabrodi. Borhesove priče čitati treba uporedo sa Kišovim: red Borhesa, red Kiša! Bez straha da ćemo od njihove svetlosti oslepeti. Ne sme nas – „književne planinare” (17) – uplašiti ni visina po kojoj se moramo verati, da bismo uopšte mogli njihovom iščitavanju pristupiti. Ono što dobijamo (čime nas veliki argentinski pisac, ali i svi ostali vrhunski pisci o kojima, gotovo zaljubljenički, Simić beleži vlastite opaske i, beležeći ih, gradi vlastiti književni tekst što je – ako ne i više ovo drugo – u isti mah i esej i samo književno delo), jeste prozna epifanija koja nam omogućava bartovsko uživanje u tekstu. Kao što Simić uživa u tekstovima o kojima piše, tako i mi, Simićevi čitaoci, uživamo u tekstovima koje je on sročio o tekstovima o kojima piše. Uživanju kraja nema! Evo kako veliki francuski teoretičar književnosti Rolan Bart, u knjizi upravo naslovljenoj Zadovoljstvo u tekstu, o uživanju u tekstu zbori: „Ono što osećam u jednoj pripovesti, to nije, dakle, neposredno njen sadržaj, čak ni njena struktura, već pre ogrebotine koje ostavljam na lepom omotu: jurim, skačem, dižem glavu, ponovo uranjam.

Nikakve veze sa dubokim rascepom kojeg tekst sa nasladom utiskuje u sami jezik, a ni sa prostom temporalnošću njegovog čitanja.” Dodajmo i mi mali prilog – predlog: uz Borhesove, i ne samo njegove, recimo i uz Kišove, priče, potrebno je iščitavati i same kratke priče Milana R. Simića. Uz rakijicu. Negde pred sumrak, ali još uvek za videla. Kao kroz roletne koje propuštaju drhtaje svetlosti. Njene bičeve. Da bismo videli šta je naš postmodernist od drugih postmodernista naučio.

Ako veliki pisci ikada išta od drugih uče. Oni samo hrupe u Vavilonsku biblioteku. A oni drugi, nevidljivi zapravo, tiskaju se uzaludno pred njenim zamandaljenim vratima.

Simić se i dalje ne libi razgovornog stila: „O ne, zaboga miloga!“ (60; 73). Upotrebljava uzvike i druge pomoćne reči: „Ej; Eh; Uh; Aha; Pih“. Ne kloni se ni, humorno upotrebljenih, vulgarizama: „‘Ebem ti poređenje“. Ima dva (potencijalna) neologizma: „dosamoočaravati“ i „svetema“. Roman Ljubav u doba kolere, u naslovu teksta o Markesu, naziva – po ugledu na ruske formaliste – „otežicom“. Efektno se služi ironijom (no, pitanje je ima li je uopšte u konkretnom slučaju): u Srbiji „svi pišu – malo ko čita! (‘98). Lek je – ako ga ima, pošto smo svi pisanjem „zaraženi”: „... ako ne pišemo, čitajmo!” (99). Ne znam pisca koji poput Simića toliki broj naslova svojih eseja okončava uskličnikom. Iznenade nas i poetski pasaži: „Grad gde realni i nadrealni svet jesu kao dva ovna na brvnu, da ih je nemoguće razlikovati. Pa, i neka je jedan ovan beo koliko oštrica noža u najmrklijoj noći, a drugi ovan neka je crn koliko i gavran u najasnijoj zori!” (50); „Hamvaševe reči su poput udaraca nožem u meso!” (91). Naslovi Simićevih eseja nisu samo originalni. Oni „mirišu” na one koji su se upotrebljavali u baroknoj književnosti, što ćemo ilustrovati jednim primerom (reč je o naslovu jednog poglavlja Simićeve knjige): O trajanju književnih svetova, i o predosećajima hronološki nerealno! Otkrivamo i nekolike poetičke stavove: „Čitalac, zaljubljenik u pisanu reč, u prednosti je u odnosu na čitaoca-pisca” (53); „Pride, kako je i sam Demić potpuno ostvaren pisac (učeći od najboljih, On druge uči), još manje nas čudi da nam i sam ostavlja mnogo toga – od svojih zapažanja, tumačenja, razlučivanja – za citiranje!” (58); „Dobro napisani eseji su odgovori koji ni najposvećenijim čitaocima ne ostavljaju nedoumicu!” (87); „Priče su koren književnosti i kao takve, unele su smisao u pisani svet. (...) ... priča ne gubi primat u odnosu na roman” (115); „... niko neće bolje pisati o slikarstvu od ostvarenih pisaca” (165). Evo primera za sjajno odabrani citat. Preuzet je, naravno, iz Hamvaševog eseja Platonizam pisanja: „Jer je pisanje znak propadanja i istodobno njegov uzrok: dolazi iz propasti i daljeg pustošenja...” (95).

Uz već iznetu „mustru” čitanja po kojoj treba posebnu pažnju obratiti na početke i završetke književnih tekstova, Simić uvodi i izbor knjiga koje će se čitati i – moguće – o njima se pisati [npr, u eseju Da li slučajno? na okupu su se našle Svedenborgova knjiga Nebo i pakao (odnosno, Borhesov predgovor štampan uz naš prevod knjige znamenitog mistika), Antologija nemačkog eseja (a u njoj Hajdegerov prilog Poljski put) i esej Susret sa Telom Milana Ajvaza, štampan u kragujevačkim Koracima (Simić spada u retku skupinu pisaca koji se kritički odazivaju i na tekstove objavljene u književnim časopisima); u tekstu Antologije su dokaz da svi pišemo jednu knjigu na tapetu su antologije kratkih priča Severne Irske, Italije i Mađarske; još je zanimljiviji tekst Knjige s pločnika, u kojem se esejističkim blic postupkom govori o Putu u Vavilon Milenka Pajića, Pričama sa Kolime Varlama Šalamova, Dablincima Džejmsa Džojsa, Rukopisu nađenom u Saragosi Jana Potockog, Školicama Hulia Kortasara, Kukavicama Jozefa Škvoreckog i Putovanju po Italiji Johana Volfganga Getea. Simić priznaje kako istovremeno čita nekoliko knjiga. Ne retko, raznorodnih.

Veze među njima uspostavlja sam, kao čitalac. Tvrdi, takođe, kako čitanju pristupa iz „trostruke potrebe”, prilazeći knjigama trougaono: „kao čitalac, kao pisac i (pomalo) kao esejista. To znači da uživam u vreme iščitavanja, pride: učim se pisanju, i još – tragam za onim što (možda) drugi ne primećuju, ne osećaju, za onim što želim da na svoj način ’dotumačim’!” (106). Pisac otkriva i naslove pet najboljih knjiga koje je pročitao: O junacima i grobovima Ernesta Sabata, Kafkin prijatelj Isaka Baševisa Singera, Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša, Priče Radovana Belog Markovića, koji je „naš najostvareniji savremeni pisac” (130), i monodrama Čioda sa dve glave Aleksandra Gatalice.

Po Simiću, i njegovim postmodernistima, život je Velika priča koja se sastoji od sijaset pričica (18). Pričice su i najznačajnije knjige svekolike svetske književnosti. Kada o njima piše, Simić zna da ih upari.

Tako, na primer, u tekstu, Bruno Šulc i sveti nered njegovog života, pored ostvarenja znamenitog tragičnog poljskog pripovedača, predmet njegove pažnje jesu i romani Ćilibar, med i oskoruša Mirka Demića i Vidi pod: Ljubav Davida Grosmana, u kojima je prisutan lik (u prvom kudikamo više) čuvenog pisca Prodavnica cimetove boje, jednog od literarnih učitelja našeg Danila Kiša. Ne zaboravlja se pritom ni Šulcov zemljak Vitold Gombrovič i njegova podsećanja na svog prijatelja i književnog suparnika. U tekstu Iz raj-pakla, dobri moj Kafka! upareni su mađarski pripovedač Ivan Andrašev, autor sjajne i kafkijanske do srži priče Dragi moj Kafka, i slovački dramski pisac Milan Rihter, tvorac drame Iz Kafkinog Raj – Pakla (prethodno je ovaj slovački pisac napisao dramu Kafkin drugi život; u Našem tragu štampane su obe). U prisenku je i Jovica Aćin, najdosledniji čuvar Kafkinog književnog nasleđa u nas, priređivač sjajne knjige tekstova iz Kafkine zaostavštine – O grehu, patnji, nadi i istinskom putu. Oni koji za Kafkom – svejedno, njegovim životom ili njegovom literaturom – posegnu, ne smeju krenuti (ne)putem imitacije, ali ne smeju, isto tako, dopustiti, ni po koju cenu, da u njihovom ostvarenju bude bilo kakve omaške. Da bi se pisalo o Kafki mora se biti u istom onom vazduhu koji je on svojim oslebelim plućima udisao. Ostvario je to i, nama se čini najsjajnije, italijanski pisac Roberto Kalaso u svome romanu K. Ovaj roman, o kome je Simić „podneo račun” u prethodnoj svojoj esejističkoj knjizi, nije samo roman već je, u isti mah, prava književna studija o složenim i do kraja neispitivim Kafkinim tekstovima, jedna od najboljih – ako ne i najbolja – koju uopšte kafkistika poznaje.

Evo Simićevih završnih saveta – uputstava kako čitati knjige koje je on već pročitao i o kojima je pribeležio koju: “A kada? Kako? I gde čitati Rihterovu dramu?

Posle nedeljnog ručka i malog popodnevnog odmora. I savet: u vreme čitanja napravite bar tri kratke pauze. Ne zaboravite gorku kafu! Kada dramu iščitate, ako ste pušač, ’odreknite’ se nekoliko cigareta jedne za drugom.

Tek posle možete kod komšije na zakazanu partiju šaha!

A pre povučenog prvog poteza, pričajte komšiji o Kafkinim snovima. Sludećete ga! Neće znati gde je table niti gde su figure!” (28); „Naravno, roman (Ljubav u doba kolere G. G. Markesa – D. S.) možete čitati: u svojoj kući, u parku, vozu, autobusu! Nije bitno ni godišnje doba, ni doba dana, ni... Ali, jedan savet: roman ni slučajno ne čitajte u Sudu čekajući brakorazvodnu parnicu. Jer, onda je roman za vas tek jedna otežica, a od razvoda ništa!” (33); „A kada je tako, roman čitajte u teškoj tišini. Jer, svet teške tišine je piščev koliko i vaš! A muva? Šta, muva? Ako se tek i jedna pojavi, Vi ’peckom’ po njoj iz sve snage! ’Kažu da muve...’Iz sve snage, po njoj, da...” (52); „I, ako se pitate na kakvom mestu bi trebalo čitati Pisma mrtvom prijatelju (Katalin Kemenj – D. S.), znajte, odgovor je lak! U prirodi, tamo, da! Pored reke, vodenice, u hladu umornog hrasta, svejedno. I, imajte na umu, ne žurite” (85). Simićeva priča ostaje i njegova priča i kada piše o drugoj, nipošto ne tuđoj, literaturi i o drugoj „priči”. Pravo „opričavanje” esejističkog teksta. Nismo zaludno i mi čitaoci, kao i pisci sami, kockice samo u jednoj Velikoj priči koju pričamo, iako nas ponekad niko ne sluša, i koja nas priča a da ponekad ne čujemo, ili ih ne čujemo onako kako bismo to morali učiniti – njene reči. Jer, „ni slučajno još (kako uporno ’zvocaju’ književni teoretičari), nije sve napisano...” (25). Hajde da se i mi, malčice, udenemo u Veliku priču: slažemo se potpuno sa Boškom Tomaševićem koji, ni prvi ni jedini, tvrdi kako književne teorije kao književne teorije zapravo ni nema. Ona je samo ono što jedino može biti: – književnost sama.

Jednako originalan i duhovit Milan R. Simić je i unutar tekstova koje piše. Tako, na primer, govoreći o romanu Ljubav u doba kolere Gabrijela Garsije Markesa, pisca kome je „fantastika tek manje vidljiva stvarnost” (30), beleži i sledeće: „I ova Markesova priča ... U doba kolere, dakle, odmotava se kao sa filmskog platna. A kada je tako, naša mašta jednostavno je primorana da se vrti kao da je na ringišpilu! Pitanje se samo nameće: volite li ringišpil? Vaš moguć negativan odgovor jedini je problem ovog romana! Ako se razumemo!” (31)

Kao i u prethodnoj esejističkoj knjizi, Simić piše i o stripu i o esejima o slikarima. Isto tako, i o aforizmima srpskih aforističara. Interesantne su i Male beleške, pregršt od pet mini-mini eseja (157-162). Među njima posebno se pamti onaj naslovljen O tišini. U njemu, Simić razlikuje tri vrste tišina: hladnu, stvaralačku i večnu (159).

Pisac koji je „junak” ove knjige Bela je Hamvaš, Simićev Beli jasen (71); onaj od kojeg je učio, i naučio, kako da sroči svoje esejističke tekstove. Posvećeni su mu u Ali hoćemo upravo o tome sledeći prilozi: Blago prošlosti koja se u tebi prepozna! (71-82), Kada eseji saznanjima zastrašuju? (87-92), Čitajući Hamvaša sve pitajući se o smislu pisanja! (95-104), O trajnosti književnih svetova u kojima dobrovoljno „živimo“! (105-110) i, indirektno, Poziv anđela s trubama! (83-86; tekst o zbirci eseja Pisma mrtvom prijatelju Katalin Kemenj, Hamvaševe životne saputnice). Ako postoje – a nesumnjivo ih ima – hamvaševci, kod nas su to, pre svega, kao takav neprikosnoveni, Sava Babić, moguće – Jovica Aćin, nesumnjivo – Milan R. Simić, koji beleži: „... Hamvaš, Tvoje ispisano je svetlost – Naše je, iz tvojih knjiga, iščitano, takođe svetlost. Dakle, govorimo o jednoj, koliko Tvojoj, toliko i našoj Svetlosti” (81).

Retki su romani, i knjige uopšte, kojima pristupamo po drugi put. Sa esejističkim knjigama, po pravilu, to se ne događa gotovo nikad. Simićeva knjiga je i ovde izuzetak. Ona nas poziva na drugo čitanje. A mi se – poslušno – odazivamo. I iznova uživamo.