Žuža Takač
ZABRANjENI JEZIK

DVORIŠTE, NOĆU

Odužila se ova šutnja,

bila je duga noćna tišina

ptica, ali u četiri

ujutru oglasile su se ipak.

Nismo dakle uzalud

u nemoći svojoj kleknuli na zemlju,

prislonili uši na njeno ranjeno srce.

Zemljo – šaputali smo – slušamo

tvoje otkucaje i bojimo se. Molimo te

ne uzimaj nas k sebi previše rano.

           

DNEVNIK 2004.

11.06

Ako ne napišem više ni jednu pesmu,

jer ne verujem više ni u šta i nisam

tužna zbog toga, biće to kraj,

biće to Svedenborgov pakao. Spustiću

pero na blatnjave ulice odlazeće zime

i neću ga dotaći više. Osušiće se

šarena i crna tinta u mojoj mašini.

Vucaraću se s centima svoje praznine

ulicama urušenog grada.

Biću smirena, kao i svi.

20.06

Pokušavam u snu svaku

testeru, dleto i čekić

u tesni kofer da strpam.

Nespojive predmete, buntovništvo.

Potom ih sve na zemlju bacam, i

iznova se pakujem. Iako čujem

poslednje upozorenje sa razglasa

što najavljuje odlazak mog voza

užurbano pokušavam ipak,

još jednu rešetku treba prerezati.

21.06

Samo taj gvozdeni kovčeg da obijem,

skrili su ga od mene pod kamenje,

jer u njegovom dnu

je odluka o meni.

Možda se uzalud trudim,

okrnjiće se oštrice alatki,

ploče ne popuštaju. Uzalud

sam dakle pustila kosu da opadne,

uzalud sam skupljala kratere rana,

na mojoj koži vreme stvara brojeve.

 

SAN

Ko to kroti svoje pse pod prozorima noću?

Pa ne smemo ni roletne podići,

samo slušamo režanje i smeh?

Čuju li se možda naši pritajeni uzdasi napolju?

Hoće li me progoniti gladni psi

ako izađem, ili će mi zaštitu pružiti?

Kako dospevam na močvarnu, raskvašenu livadu

neprestano? Ko me pred progonitelješiljatih ušiju

postavlja? Možda najljubazniji komšija za koga

svako zna da je lud, svako, samo ja ne,

ali: sanjam li sve to? i smeje se ko me vidi

dok u begu upadam u blato.

 

FIOKA

Spustila sam lupu u fioku

nek se igraju zveri zoološkog vrta.

Čuje se ptičja pesma, zbrka i

topot nogu iz mog stola.

I ne sme niko fioku da izvuče,

niko sem mene.

 

OKO GLAVE NOVOROĐENČETA

Oko glave novorođenčeta

smrkava se. Srećan je

ko rađa u tamnoj noći.

 

ZABRANjENI JEZIK

Razmišljamo zabranjenim jezikom,

iako razmišljamo

ne smemo na njemu da progovorimo.

Da progovorimo i izgovorimo do kojih

smo zaključaka došli. Jer možda su

naši zaključci ispravni, ali ipak,

u očajanje smo iz gluposti pali.

I tada bi mogli da živimo kao

biljke na svetlo osetljive:

težeći ka visinama. Živeli bismo

kao da smo zaista živeli.

 

POZDRAVLjAM TE, PUTOVANjE!

Pozdravljam te, O putovanje, zimi

u osvetljenom tramvaju. Pozdravljam te,

O tamno, prepodnevno Sunce. Telo

nebesko, tvoj nigde ne upućeni pogled

neće se danas na nama zaustaviti.

Naša braća: nezgrapne blatnjave cipele,

naše sestre: bore gumenog tepiha.

Ako postoji ganuti pogled u

crnom ogledalu – naš je.

Ako postoji hrabro srce – naše je.

ŽUŽA TAKAČ (Zsuzsa Takacs, 1938, Budimpešta), mađarski pisac, pesnikinja, prevoditeljka i profesorka. Govori i prevodi sa španskog, katalonskog, francuskog, italijanskog i engleskog. Pesme objavljuje od 1970. godine. Živi i radi u Budimpešti. Ima dve ćerke, živi za njih i za svoju poeziju.

 

Prevela s mađarskog

Andrea Šuput