Jana Aleksić

S POGLEDOM OKO SEBE

Slobodan Jović: Prostor molitve

Festival poezije mladih, Vrbas, 2010.

Prostor oko nas i prostor u nama zarastao je u rastinje individualne, usamljene potrage za zadovoljenjem nužde, interesa, nagona, ličnog, selektivnog. Prostor zapadnog čoveka, koliko god se nekima može učiniti paradigmatičnim, već odavno je ispunjen prazninom i isušen od svakog smisla. Nove poetike, poetike postmodernizma i postova – svih duhovnih i kulturnih formacija do sada – taj prostor analiziraju i, činjenica je, pokušavaju, ali, čini se, ovlaš da pređu njegove granice. Izgleda, međutim, da su mišići tvoraca i sledbenika tih poetika atrofirali filosofijom egzistencijalizma, apsurda i dekonstrukcije. Umetnost tu, zapravo, više ne može da ponudi gotovo nikakvo rešenje ili osveženje i postaje suvišna, možda i groteskna. Kao takva, sve više ulazi u sebe i dubi svoj prostor. Književnost, pokazalo se, u tom smislu je najažurnija. Iako grandiozan, preti da taj proctor umetnosti danas mogu posećivati samo umetnici.

A šta ćemo sa umetnošću lepe reči i sa neoplemenjenim prostorom stvarnosti kojeg su zatrovali hibridi domaće i prevodne hiperprodukcije? I kako možemo ispuniti taj prostor u nama, koji je bez agresije spoljnih sadržaja, egzistencijalnih briga i stranputica i ubrzanog vremena isparcelisan i sve više neplodan i nefunkcionalan? I, na kraju, na koji način da u taj prostor bar zavirimo, pogledamo ga i o njemu se postaramo? Čini se – čemu nanovo ova pitanja – a upravo time što pomenute topose misli našeg vremena i ovaj put imenujemo i određujemo ukazujemo na važnost, dužnost i napor njihovog teorijskog i delatnog prekoračenja.

Makroprostor beznađa XX i XXI veka svojim tihim, patnim i plačnim tonom želi da oplemeni i smislom daruje jedna srna, ovog puta literarna, srna poput one ave Justina Popovića koja će na jednom mestu reći: „Neko me je spustio u ovaj svet, i u moje biće stavio malo razuma, zato i razumem malo od sveta oko sebe i od sveta u sebi.

Sve nešto neshvatljivo i neobično gleda u mene iz svake stvari, zato se i plašim. A moje krupne oči, da li su zato krupne, da bi što više smestile neshvatljivog, i sagledale nesagledanog?... Načula sam, romorio je potok od suza: ljudi se hvale nekakvom inteligencijom. A ja ih gledam iz njihovih glavnih dela: greha, zla i smrti. I izvodim zaključak: ako se njihova inteligencija sastoji u tome što su izmislili i sazdali greh, zlo i smrt, onda to nije dar nego prokletstvo. Inteligencija koja živi i izražava sebe grehom, zlom i smrću, kazna je Božja.

Velika inteligencija – velika kazna. Mene bi uvredili, kada bi mi rekli da sam inteligentna, na ljudski način inteligentna. Ako je takva inteligencija jedina odlika ljudi, onda – ja je se ne samo odričem nego je i proklinjem.

Kada bi od nje zavisio čak i moj raj i moja besmrtnost, ja bih se zanavek odrekla raja i besmrtnosti.

Inteligencija bez dobrote je kazna Božja. A velika inteligencija bez velike dobrote je nepodnošljivo prokletstvo.“

Mikroprostor koji ova pesnička srna, a zove se Slobodan Jović, želi da ispuni jeste najintimniji čovekov, a opet najrasprostranjeniji, civilizacijski prostor, prostor molitve – prostor za dijalog čoveka i Boga. Okrepljujuća i otrežnjujuća snaga molitve opstaje kao motiv i tema koju ovaj pesnik kroz svoju zbirku pesama razvija i vodi.

Ima li plemenitijih pobuda od pokušaja molitve za druge, bližnje, onome kome je ceo svet bližnji? Ima li čvršćeg spoja u istoriji kulture od spoja molitve i poezije? Ima li većeg podviga ako se taj spoj gradi u tišini, u veri? A može li ta građevina duha i pesme postati delotvorna i legitimna, jeste sumnja sa kojom se pisac ovih redova suočava.

Zbirka pesama Prostor molitve, sastavljena od opsežnijeg i potpunijeg ciklusa Prostor molitve i ciklusa Prostor ljubavi, koji artikuliše obrise ljubavi prema eteričnoj ženi, simbolu duhovnosti i večitog stremljenja, jeste građevina izgrađena tako da njen temelj počiva na ljubavi, nadi i veri u dobro, a ne na osudi lošeg koje obliva prostor izvan nje. Izgleda da je ova zbirka upravo iz razloga afirmacije hrišćanskih, odnosno Božjih vrednosti, predlog kako prevazići beznađe u koje svakodnevno upadamo. Pri tom, u zbirci se oseća fino tkanje samodovoljnosti lirskog subjekta, koji uviđa kategorije dobrog i plemenitog i koji otkriva istinu, ali na način da se čitaoci povedu za tim zadovoljstvom: „Ničemu lepom ne bih volio stati na put,/ jer sve ima smisao i promisao“, istinskom lepotom svog pesničkog vjeruju peva pesnik. A to može biti suptilna sugestija čitaocu da ga sledi.

Na podlozi sekularizovanog i rastrojenog poretka sredine koja ga okružuje, a koja je provučena kroz tanane slojeve doživljaja i opažaja osetljivog uma, razvija se hristoliki karakter lirskog subjekta. Pesnički glas ambijent koji posećuje i jevanđeoskim istinama i vrednostima pokušava da prevlada oslikava u nekoliko pesama. Plačeš li, rode jeste dublja analiza savremenog doba, u koju se upustio pesnički glas, ali koja nudi mogućnost iskupljenja kroz sliku povratka bludnog sina. Pjesma iz autobusa ilusturuje ceo jedan svet, makroprostor, smešten u

mali prostor autobusa, u kojem su potcrtani poremećeni ljudski odnosi i otuđenje. Takvu sliku pokušava, možda, iluzorno da oplemeni simboličan glasić ptice „skrivene duboko pod presvlaku sjedišta“. Ovde naslućujemo čiji je to glas, ali i, na žalost, kakva je njegova pozicija u svetu izvan molitve.

Pesmom Izlet u grad lirski subjekat uviđa da nije izolovani deo toga sveta, već mu pripada: „Hodam gradom i susrećem lica,/ i prepoznavši sebe na dnu očiju,/ pomišljam u jednom trenu:/ Bože, kako bi bilo lijepo/ obnoviti njihovu živost/ u večerašnjoj molitvi“. On je, dakle, spreman da druge i svoju sličnost sa njima, sličnost palih bića, koju prepoznaje u prostoru očiju, oduhovi na najbolji mogući način – molitvom. Ipak, pesma U gradu potencira usamljenost i neprilagođenost lirskog subjekta okruženju koje je izloženo njegovoj kritici i koje je izvor njegove tuge i brige. Pesmom Gledajući oko sebe kao da se kruniše ta spoznaja prostora izvan molitve, prostora iskušenja, izvrnutih, izruganih vrednosti, dok pravednici posrću u tom za njih negostoljubivom poretku.

Zanimljiva je percepcija lirskog subjekta u stihovima Razmišljanje jednog petnaestogodišnjaka o vijeku u kome je rođen, bazirana na eshatološkom i antropološkom razmatranju slobodne volje čoveka. Ova, možda u ovom tematskom korpusu najuspelija, pesma preispituje dominantne pojave i osećanja u istoriji civilizacije, nalazeći ih uglavnom kao negativne, što uslovljava blagu rezignaciju u retoričkom pitanju: „Da li je možda Gospod pomislio/ da je biću kao što je čovjek/ darivao više slobode nego što je on može ponijeti,/ a posebno kada je suznih očiju/ gledao njene tragične posljedice“. Dilema i neugodnost usled nespoznanja – koje su granice čovekove slobode, i zašto nužno, a što najviše svedoči istorija XX veka, čovek svoju slobodu permanentno i uvek na svoju štetu zloupotrebljava – primetni su vapaji mislećeg lirskog subjekta, koji ipak, nudi rešenje u rečima milost, ljubav, milosrđe i drugim iz istog značenjskog kruga.

Dilema koja se javlja u nama, čitaocima ove poezije, jeste mogu li se ljudi na pravi način setiti ovih reči, sa ovom bezbrižnošću i lakoćom ih ponovo izgovoriti i proniknuti u njihovo značenje, i na kraju – žele li to danas.

Ipak, prostor ispevan od autentične gustine pesnikove sete, a koje je dominantno polje njegovog metafizičkog i etičkog bitisanja može se suprostaviti javnom vetrovitom i civilizacijski oronulom domenu čovekove egzistencije. Kada neko svoju privatnu, skrivenu ličnost, a to neretko biva upravo pesnik, iznese na videlo, pa se njegovo kontemplativno delovanje oglasi, onda možemo nazreti određenu vrstu angažovanja. Motivacija za pesničko angažovanje Slobodana Jovića u navedenim stihovima se jasno ocrtava – unutrašnje nezadovoljstvo i patnja zbog zatečenog poretka stvari, koje biva osvešćeno odrastanjem i sazrevanjem. Osećaj nepripadnosti ali, istovremeno, i svojevrsnog zatočenja tu biva neminovan. Zato tom spoljašnjem uređenju intiman prostor lične zajednice sa Bogom, prostor u kojem preovladavaju vrhunske etičke i estetske kategorije, a koji postaje njegovo vrlo pribežište, suprotstavlja. Naravno, na tom putu i sam lirski subjekat kao deo savremene egzistencije doživljava promenu. Pesma prelaz sa individualnog na nadindividualno bi u tom procesu mogla biti Iščekivanje preobraženja: „Plemenita misao zače se u srcu smjelo,/ težeći da se oplodi pretvorivši se u djelo… I čovjek – rab Božiji dok uzdiše na stazi/ ište hljeba i vina da se preobrazi“. Ali, individualno koje se ovde projavljuje ima tendenciju da se širi, da postane javno, jer i lirski

subjekat nije završena lirska tvorevina, već je deo sveta i treba mu etička nadogradnja.

Pesma Preispitivanja to pokazuje. Naime, prvo lice množine izjednačava glas sa okolinom: „Jesu li u pepelu našeg srca… Koliko se duboko u nama/ ukorijenilo cvjeće“, i pita mogu li se u uništenom ljudskom srcu, srcu u pepelu, pronaći ostaci simbola duha, a to su četiri slova na ikoni lika Gospodnjeg, kao naše određenje, život, Istina i spasenje i koliko u nama obitava ono dobro koje će vaskrsnuti u neminovnoj kolektivnoj žrtvi.

Odgovor leži u pojavi onog koji hodi Hristovim putem, koji je dostojniji od mnogih, a koji sebe smatra nedostojnim i grešnim, lirskom subjektu zbirke Prostor molitve, što nas podseća na topos stare hagiografske, liturgijske i žitijine književnosti – topos samouniženja – nedostojnost spram veličine Božije promisli i zadatka koji se u slavuNjegovu mora ispuniti. A taj uniženi i smerni nudi smirenje i nudi, nažalost, danas odviše neatraktivan mogući svet – oskudni ili svet izobilja u molitvi.

„Svjetlosti nezalazna, podari mi riječi/ koje savjest bude, riječi koje upućuju/ na unutrašnji preobražaj preko koga i vodi/ jedinni put do spasenja.“ (Molitva)

Mnogo lepote i samokritičnosti je potrebno da bi se jedan konkretan čovek uzdigao do stepena molitve za palo biće celog ljudskog roda i sve je teže postizivo da neko ima dovoljno vere u to da će Svevideći takvu molitvu uslišiti.

Korpus pesama koje su tematsko-motivski na ovaj način objedinjene, iako rasute u zbirci, nalaze se na granici duhovnog i svetovnog pesništva. Štaviše, posmatrajući ih sa čisto idejno-poetičkog stanovišta, mnogi bi bili skloni mišljenju da su arhaične. No, u savremenoj literarnoj delatnosti dijalog sa tradicijom, starijim poetikama, formacijama i tekstovima i mislima iz drugih oblasti ljudskog angažmana, odnosno, po Ženetovim određenjima, intertekstualnost i arhitekstualnost je normalna pojava. Slobodan Jović zbori sa jednom živom religijom i afirmiše univerzalne principe pojavnosti civilizacije konkretizujući ih u pesničku sliku jedinstvenog doživljaja. Tu otkrivamo srnu ave Justina, tu otkrivamo i pesničku autentičnost, tu bi trebalo da kao čitaoci otkrijemo i poslušamo najbolji deo sebe:

„Potrebno je zarad ljubavi/ otvoriti sebe iznutra,/ zaćutati riječima,/ a prozboriti očima,/ a ponajviše bogougodnim djelima“. (Pogled na svijet).

Sličnu poruku, poruku preobraženja, pokajanja, povratka poverenja, vrednosti i trajnosti dobrih dela, jer, poznato je – samo dela ljubavi ostaju i sve je od Boga i služi Bogu – ovoga puta šalje nam i pesma Ponoćne misli: „Dovoljna su samo dva pogleda/ da bi se izabrao pravi put -/ pogled u sebe i iznad sebe“. I zaista nema, kako pesma veli, ovozemaljske sile koja bi izbrisala Božje otiske na ljudskim srcima i ugušila Njegov glas u nama. Pesma nam, bez ustručavanja, a oslobođena čitalačkog učitavanja, pokazuje puteve ponovnog otkrivanja utehe u Božjem liku u nama, šta god radili, čime, pored estetske, pokriva i etički smisao i sadržaj pesme. Lirski subjekat se ne libi da gotovo esejistički izatka svoje religiozno i filosofsko mnjenije i da ga sa nama, doduše na svetovan, ali, po Njegošu, Bogu najbližem načinu – kroz presnički izraz – podeli.

Subjektivnost čitanja nekog literarnog ostvarenja (bilo koje žanrovske pripadnosti da je), može se tumačiti kao intelektualna ili naučna slabost, ali i neminovnost susreta dve senzitivne struje – struje stvaranja i struje percipiranja na polju stvorenog, odnosno dela. Tako će i autor ovih redova kao centralnu pesmu zbirke, subjektivno, dakle, prema svom senzibilitetu, i uvida u motivsku raspoređenost zbirke, kao centralnu i najdublju istaći pesmu Kao psalam. Najintimniji, pri tom, nikako ne patetičan i zatvoren, lirski glas je najraspevaniji, najemotivniji i najbliži realizaciji ideje Božanskog u čoveku u ovoj pesmi. Smisaono i sadržinski oslonjena na Davidove psalme iz Starog zaveta, stihovi nam daruju najkraći i najlepši put ličnog, a na bazi ličnog i univerzalnog smisaonog sagledavanja i preokreta: „Što samlji bijah/ bliži mi bješe Tvoj lik./ U šutnji jasnije/ razaznah Ti glas./ U najskrovitijim kutcima duše/ za Tebe prostirem log,/ kao na razbojnika, Gospode,/ smiluj se na slugu svog“. Ako neko, koga smatramo boljim od sebe, može biti toliko unižen u shvatanju veličine Božje, do granica nedostojnosti – samo se možemo osvrnuti za svojom grešnošću i mogućnošću da je makar uvidimo i priznamo. Ali, spoznanje do kojeg dolazi lirski subjekat realizuje se tek u samoći. Samoći, dobro je poznato i odavno priznato, kao neophodnom uslovu za imaginaciju, kontemplaciju, stvaranje, skloni su veliki ljudi, ali sklon je, na ovaj ili onaj način, i običan čovek. Samoća je, međutim, pre sabornosti i evharistije, potrebna i za duhovno uzdizanje. Sergej Fudelj će na jednom mestu reći: „Ljubav prema ljudima ne negira pustinjaštvo, a možda je svakome čoveku potrebna neka, makar malecka pustinja, radi učvršćenja ljubavi. “Pustinja osluškuje Boga” – kaže pesnik – “I zvezda sa zvezdom zbori”… U pustinji se bolje vidi večnost, a sveti Ignjatije Brjančininov je govorio da treba “pažljivo da osmotrimo večnost pre nego što stupimo u njene beskrajne oblasti!“ Početak molitve, duhovnog i pesničkog uzrastanja i Slobodan Jović pronalazi u samoći koju osvešćava. I to je ono što nas kraj ove zbirke zadržava, osvešćenost u skoro svakoj sentenci, rečenici, metafori. A ta osvešćenost bi trebalo da intimno-ispovednom intoniranošću njegovih stihova pređe i na nas.

Gotovo unikatan i samozadovoljan mikroprostor molitve i smirenja pesnik je izgradio u pesmama Ničemu lijepom ne stati na put, potom u pesmi obogaćenoj ruralnim ambijentom, Ratar skuplja riječi za letnju molitvu, u toposu koji pronalazimo u stihovima pesme Kao ispovijest, u osvetljavanju i materijalizovanju radosnog osećaja permanentnog prisustva Boga u unutrašnjem svetu lirskog subjekta u pesmi On, među nama: „On svake večeri ovuda nečujno šeta,/ pomaže zrnu da sazri i pupoljku da procvjeta…Obasuto je srce Njegovo vijencem iskrenih želja,/ dok mu na usnama trepte riječi iz Jevanđelja“. Kao da je ovaj intimni, ali tako siguran i utešan doživljaj snage Božijeg prisustva i postojanja u nama poziv da ga, kakvi god da smo, a među nama, posebno oni, inače Njemu najdraži – ubogi, kljasti i siromašni i nadasve deca, koja će prva ući u Carstvo Nebesko – otkrijemo i pronađemo u sebi. Ovoj pesničkoj ispovesti treba pridružiti i molitvu za Božiju milost nad upokojenim pesnikom, prijateljem u pesmi posvećenoj Đuri Damjanoviću, potom u iskrenom, gotovo naivnom pevanju o metaforičnom ishodištu Ljubavi i vere – srcu, ali i deskriptivno-ispovedne stihove jakih emocija o manastiru Ostrog – Pod Ostrogom i Pod Ostrogom 2.

Snažan izraz duhovnosti i konstitucije bića jednog naroda ima utemeljenje na nekom istorijskom događaju, predanju, legendi, zaveštanju. On postaje neosporni stub emancipacije i emanacije svesti i raskriljene prosvećenosti i prerasta u kolektivno i pojedinačno uzrastanje u tradiciji. Jedan pojedinačan, i kao takav reprezentativan i pojavan za široko polje kolektivnog utemeljenja u hrišćansku i nacionalnu etiku kosovske legende jeste molitveno pojući glas Slobodana Jovića. Taj motivsko-simbolički krug, izgrađen dijalogom koji savremenik vodi sa tradicijom, a koga sačinjavaju uzvišeni izbor žrtve zarad zaveta kojeg je lirski subjekat u našem vremenu lišen; sinegdohe koje upućuju na ključne momente prerastanja Lazarevog u sveca u ciklusu epskih pesmama o Kosovu, iščitavamo u pesmama Tugovanka anonimnog pjesnika i Potraga za relikvijom. Njima možemo priključiti i molitveni katalog nosioca duhovnosti u Srba u pesmi Molitva za srpske manastire, kao i Savin plač u kome se uvid udaljavanja od tradicije, ali i razornom istorijom posvedočen kolektivan lik razapetog Isusa, odnosno razapeti narod, prebacuje na alegoriju plača srpskog svetog vođe, Save.

Unekoliko nas ovi stihovi sadržinski mogu podsetiti na Nebesku liturgiju vladike Nikolaja Velimirovića, koja, ipak, za razliku od zamrznute Savine tuge u Jovićevom viđenju i promišljanju nudi vedrinu optimizma, jer upravo kada bude najgore i kada bude u egzistencijalnom i istorijskom ćorsokaku, prema poruci koju šalje vladika, narod će se vratiti veri, svetosavlju i tradiciji. Čitav pesnički segment, pored zabeležene paralele može nam prizvati i osobenu vidovdansku struju srpskog pesništva XX veka, odnosno pesništvo zasnovano na intenzivnom, osvešćenom dijalogu sa tradicijom, oličeno u autorima poput Milana Rakića, Vaska Pope, Ivana V. Lalića i naših savremenika Rajka Petrova Noga, Đorđa Sladoja.

Tim postupkom žrtva i nesreća jednog naroda kojem lirski subjekat pripada zadobija neophodnu težinu tematizovanja razlaza društva, kulture i istorijske svesti našeg naroda sa hrišćanskom etikom i kosovskim zavetom.

Iako u ideji i porukama sofisticirana, visoko etična, i nadasve, oduhovljena, sa pretenzijama na ulog u velike teme savremenog sveta i hrišćanskih istina – Prostor molitve ipak nije tehnički izbrušena poezija.

Nedostaci strukturalne i formalne organizacije, kako na nivou pojedinačnih pesama, tako i cele zbirke se naziru, ali zanemaruju pred snagom i bitnošću motiva ili teme koji se pesnički uobličava. Naravno, utisak, a samim tim i ocena zavisi od čitaoca, odnosno od njegove zainteresovanosti za lepo pevanje, bez obzira na misao koju poezija nužno ima zadatak da proširi. Nespretnosti u slaganju rime i organizaciji stiha mogli bismo zameriti i vladiki i pesniku Nikolaju Velimiroviću u njegovim Molitvenim pesmama. Međutim, kada čitamo ove pesničke tvorevine ili ih nekome pominjemo, na umu i na srcu imamo raskošne pesničke slike i grandioznost pesničke i metafizičke projekcije jednog divnog uma, a ne u morfološkom smislu transparentni slik ili lošu sintaksičku celinu umesto stiha. Zanatska ulaganja mladog pesnika Slobodana Jovića tek predstoje, što bi mu uz odabir i razvijanje tema, poput onih koje ova zbirka pesama obrađuje, donelo ozbiljno pesničko ostvarenje.

Priča o zatvorenosti, u nekim momentima i klaustrofobičnosti književnosti, inicira i njenog recipijenta, čitaoca. A njega je sve manje, posebno kada se priča osvrne na poeziju. Opasnost je već dobro poznata – čitaoci poezije jesu i njeni stvaraoci. Malobrojnim čitaocima, koji će posredstvom ovih redova možda zaželeti da imaju pri sebi zbirku Prostor molitve i upuste se u njene odaje, neka bude i sugestija da je ova poezija, pored pomenutih, možda u većoj meri namenjena onima koji su se, krstareći duhom ovog vremena i bitišući u ovom svetu, istrošenom i fragmentarnom makroprostoru, od poezije i od književnosti davno odvojili.