Biljana Ćulafić

U KRALjEVSTVU UMIRUĆEG

Srđan Srdić: Mrtvo polje

Stubovi kulture, Beograd, 2010.

Izdahnuo je stomaka punog ljubavi, ja to znam, napunili su ga tom ljubavlju, propovedanom i gorkom, bratskom ljubavlju koja je podrazumevala tolike mržnje i koja nije bila iz sebe, već iz tih silnih mržnji.

U čemu je bit umetničkog dela? U vernom predočavanju socijalne realnosti, imitiranju ili osvedočenju života?

U estetskom doživljaju koji budi kod konzumenata umetnosti? U razotkrivanju tajni stvarnosti ili maštovitosti originalnog pristupa stvaraoca? Pokušaju davanja rešenja za društvene i inidividualne probleme, pedagoškim životnim instrukcijama? Da li se njegova suština krije, s jedne strane, u tako rasprostranjenom osećaju opuštanja koje omogućava konzumentima, a s druge – katarzi koju pruža stvaraocu? Ili je slučaj obrnut...

Romanom Mrtvo polje, pisac Srđan Srdić neminovno aktualizuje ova, pomalo anahrona, pitanja.

Svet romana kojim se Srdić bavi smešten je u 1993. godinu. Već taj podatak može da deluje iritantno; devedesete u Srbiji, kao društveni kontekst, često su literarno obrađivane, te taj vremenski period, na prvi pogled, deluje „istrošeno“... Ali, ono što odista može da uznemiri čitaoca u vezi sa devedesetim jeste njihova doživljajna strana: ljudi su toliko toga preturili tokom tog perioda da ih bilo kakva asocijacija na tu stranu njihovog života (koju bi najradije istrgnuli!) navodi na refleksno zatvaranje očiju. Očigledno, Srdić je na ove dve činjenice računao, te se on obraća publici kojoj je blizak stav da ne postoje istrošene teme, već samo njihova originalna ili neoriginalna obrada. Uostalom, stvarnosni svet kojim se umetnik bavi, pored svih spoljašnjih odrednica (vreme, mesto i društveni kontekst) ipak se, intrinzično, oslanja na reference unutar bića stvaraoca i uvek predstavlja jedan novi svet. Ili svetove, budući da Srdić za pripovedače bira tri glavna lika: Zvezdanu, Paola i Pabla. Njihove identitete pisac označava ovlaš, prepuštajući čitaocu da o njima zaključuje prateći tok njihove svesti. Stela, ili Zvezdana, je devojka koja sebe doživljava kao „avet na De Kirikovim slikama“ (poređenje koje nije slučajno, kao što, uostalom, ništa u ovom delu nije ostavljeno volji slučaju), a čije duhovno stanje melanholije pisac vispreno opisuje jezičkom slikom: „iz nje izbija ono, kao kad upališ kontejner“. (Već tu, na prvim stranicama romana, čitalac postaje svedok neobično živog predstavljanja sveta umetničkog dela, koji može da se vidi jednako snažno koliko može i da se omiriše.)

Ipak, u Zvezdaninoj želji da napusti grad koji sažaljeva i kojeg se grozi, krije se iskra nade u moguću, promenu, ne samo sredine, već i bazičnog unutrašnjeg osećanja praznine. Njen pesimizam, ipak, ne prelazi u depresiju, koja je gotovo izvesna za Paola, 25-godišnjeg Beograđanina, studenta književnosti; on je „Prepušten sam sebi. Na milost. Na nemilost.“ Čini se, da je to junak koji jedini ume da se oštro, gotovo aforistično osvrne na socijalnu realnost Srbije. Ali – uzalud, budući da takva zapažanja ne može da podeli ni sa kim, čak ni sa Pablom, svojim najboljim prijateljem. Junaci ovog romana, na taj način, u svojoj autističnosti i infantilnosti mogu čitaoca snažno asocirati na Foknerovo delo Buka i bes... međutim, Srdićev svet ispunjen je kompleksnijim, unakrsnim zvukovima i pripovedača i društvene stvarnosti, koja, u svojim medijskim pokličima, preuzima glasove pripovedača, te se likovi gotovo gube u njoj.

Osećajni svet Mrtvog polja Srdić dočarava i originalnim izborom muzike. S jedne strane, intimni proctor likova romana obojen je tananom melanholijom iniciranom džez kompozicijom Stella by Starligth, a s druge, razornom snagom death metal numera, koje se, po definiciji, bave temama agresivnosti i smrti. Uostalom, na ratni milje na koji čovek ne može da utiče, a koji ga neminovno okružuje i određuje, jedino se i može reagovati ili pasivno – tugom, ili otvoreno – jalovim ispoljavanjem besa.

Zanimljivo je, da su Paolo i Pablo dijametralno suprotni u svojim stavovima prema društvenom sistemu Srbije; ali ih to, ipak, ni u jednom delu knjige neće staviti u poziciju antipoda. Zapravo, Paolo, sa svojim introvertnim i kritičkim promislima, i Pablo, muzičar sa ekstremističkim stavovima u pogledu održanja homofobičnog društvenog režima, koga glasno i svesrdno podržava – suštinski su komplementarni karakteri (uostalom, pisac je to naglasio samim izborom imena). Popustljivost se i u životu često oslanja na snagu, čak i kad je izvor te snage potpuna zabluda.

Poetizovani tokovi svesti kojim autor predstavlja jedan dan života glavnih likova, svojim „opuštenim“ ritmom, mogu da navedu čitaoca na pomisao da je ovde reč o klaustrofobičnoj svakodnevici u kojoj, sem sumračne atmosfere i rutine, ništa drugo i ne postoji. Pažljivom čitaocu i to je dovoljno, budući da, uprkos oporoj stvarnosti romana, on biva potpuno osvojen sofisticiranim pristupom autora, koji svoje pripovedanje i estetiku uzdiže do nivoa najfinije liričnosti.

Asocijativni manir pripovedanja autor, potpuno nenadano, preseca uvođenjem lika generala Zorana Čukića, koga Srdić posmatra analitično i s distance (takva, gotovo apsolutna distanciranost prema svim junacima doprinosi uverljivosti sveta tvorca romana i nepredvidivosti radnje). Čukić je prvi lik koji je „obrađen“  pravolinijskom naracijom, koja razotkriva čitavu genezu razvoja jednog demonskog karaktera. A kada se nesrećno vreme udruži sa zlim i harizmatičnim čovekom, onda logos nesreće preti da zavlada čitavim prostorom po kojem se takav lik kreće. Ipak, Čukića autor ne stavlja u zavidan položaj, jer, nakon svojih ratnih pirovanja, general ne uspeva da obuzda svoju agresivnost i on često ne može izabrati ljude prema kojima će je ispoljiti (ni zlo nije bez mane!) te, konačno, biva pozvan na suđenje.

Odsustvo mogućnosti da čitalac prepozna pozitivne, takozvane humane karakteristike likova romana predstavlja dodatnu prepreku za one čitaoce romana kojima je osnov doživljaja umetničkog dela – identifikacija sa glavnim likovima (naravno, nije reč o banalizovanom, bukvalnom poistovećenju, već o identifikaciji ostvarenoj putem mehanizama fantazijske empatije). Srdić je, svakako, mogao računati i s takvim, ukorenjenim, očekivanjima čitalaca; uostalom, on ih već na početku upozorava: ... „ne možeš videti belo dok crno ne vidiš“.

Svi junaci, u jednom momentu, nalaze se u položaju putnika. Paolo, Pablo i Zvezdana begunci su iz svojih rodnih mesta: dvojica najboljih prijatelja putuju za Kikindu, bežeći od vojnog poziva (jedan ga je već primio, a drugom, on preti), Zvezdana pokušava da pobegne od intimnog osećaja odsustva, a jedino general Čukić, čini se, ni od čega ne uzmiče, pa ni od odgovornosti, te iz Subotice odlazi na suđenje za Beograd.

Saobraćajna nesreća u mestu Perlez odrediće susret glavnih likova, koji su se našli negde na pola puta do svojih odredišta. Čini se da su ljudi najosetljiviji na vest o smrti dece, te će čitalac, neminovno, ostati potresen saobraćajnom nesrećom u kojoj je stradala grupa učenika koji su krenuli na ekskurziju. Ali, biće još više iznenađen socijusom koji ne pokazuje ni najmanju saosećajnost za ovu nesreću. A tamo gde se sa nesrećom ne solidariše, otvaraju se vrata tragediji.

U pomračenoj atmosferi romana nazire se, ipak, novo Sunce: motiv nesreće stavlja se u drugi plan pojavom zaljubljenosti. „Sličan se sličnom raduje“, i Zvezdana i Pablo, dvoje zatvorenih i nevinih likova, otpočinju izrazito strasnu vezu. Zaljubljenost u romanu dvostruka je: Pablo, pobornik nakaznog nacionalizma, konačno sreće otoletvorenje „bića nacije“ u generalu Čukiću, koji, sa svoje strane, u Pablu prepoznaje savršenog podanika.

Jasno je da je temelj motiva zaljubljenosti u ovom romanu (baš kao i u životu) – idealizacija. Jedino ona junake ovog romana može izbaviti od besmisla ravnodušne stvarnosti. Jedino oni koji se idealizuju, u ovom romanu, mogu se voleti. A takvoj ljubavi, osnova je – nepoznavanje.

Temu odsustva solidarnosti u međuljudskim odnosima autor naglašava čestim izborom kafana kao mesta prelomnih scena romana. Kafane su opšte poznate kao tradicionalna mesta za opuštanje i razgovor.Međutim, u ratnoj poziciji ove knjige, kafane se okreću u svoju suprotnost: one jesu tu radi okupljanja ljudi, ali samo zbog mogućnosti ispoljavanja agresivnosti, zajedljivih komentara, netrpeljivosti i mržnje. Dijalog u njima pretvara se u viku u kojoj niko nikoga ne sluša, zapravo – u riku očaja i gluposti koja nikome nije potrebna sem samim egocentričnim sudionicima. Čemu reči koje niko ne sluša, niti razume? Gubljenje poretka razuma i dijaloga dobro dočarava jedno od značenja izraza „Mrtvo polje“ – to je, između ostalog, kako pisac objašnjava, mesto na kojem se pale i zakopavaju uginule „lude krave“.

Struktura romana gotovo je besprekorna; očigledno je, da je reč o piscu koji je vrstan poznavalac književnosti.

Srdić potpuno vlada svim tehnikama naracije, međutim, pogrešno bi bilo ovog autora okarakterisati kao „majstora“ koji ih zgodno, eklektično spaja. Srdić različite stilove pripovedanja koristi odmereno, i svi oni potpuno su u funkciji autentičnog „pričanja priče“, a ne u službi puke demonstracije sopstvenog umeća. S druge strane, čak i kod autora sa izraženo autonomnim pristupom delu, može se potkrasti fatalna greška da sama konstrukcija romana, njen sistem, ostavlja utisak preciznog, ali izveštačenog ili isforsiranog štiva. Sasvim sigurno, autor Mrtvog polja nije upao ni u jednu od ovih zamki – i to je ono što odvaja majstora od umetnika.

Dakle, šta je bit umetničkog dela? Oni kojima je blizak stav da umetnost podrazumeva ugodnu lepotu, opuštanje, dimaničnost, životne instrukcije, pozitivno razmišljanje, objašnjenja, kritičnost, moralisanje, otkrivanje psiholoških i društvenih tajni – u ovom romanu, takvu umetnost neće naći.

S druge strane, Mrtvo polje bliže je onima koji smatraju da je za umetničko delo izuzetno značajan estetski doživljaj koji pruža (bez obzira na neprijatne emocije koje može da probudi) i autentičnost sveta koji je autor uspeo da stvori; bliže je onima koji uživaju u značenjima simbola koje ta umetnost pruža, onima koji smatraju da umetnost može, i treba, da ih uzdigne iznad situacije u kojoj se trenutno nalaze, da ih oplemeni.

Ipak – šta je umetnost? Čovek je odavno u poziciji da mnogo ne pita, postavljen je u pasivnu poziciju konzumenta (ili ju je sam izabrao, svejedno). Zato, biva obradovan kada ga, dok čita Srdićev roman, dodirne tajnovita umetnost, i upita: „Stari, šta misliš, šta sam ja za tebe?“