Počinjem sa klicom nekog osećanja, nekim mestom
i krećem odatle.
Ne vidim više
pesmu kao tačku koja se završava, možda više kao
kraj putovanja,
često nekog
dugog putovanja koje je možda počelo godinama ranije,
na primer sa
mutnim
sećanjem na sunce na nečijem obrazu, određeni miris,
bol, a
kulminiraće
godinama kasnije u pesmi, pročišćeno kroz jedan
deo mene, jezero u
mom srcu
kroz koje jezik mora da prođe.
Džoj Hardžou
MILOST
Mislim o vetru i njegovoj divljini one godine kad
nismo imali šta da izgubimo, a ipak smo izgubili u
ukletoj zemlji lisica. Još uvek govorimo o toj zimi,
kako je hladnoća zaledila zamišljenog bizona na
ispunjenom horizontu bedema od snega. Opsedali su nas
glasovi izgladnelih i osakaćenih, razbili ograde,
slupali naše snove što nam održavaju stalnu
temperaturu, a mi to nismo mogli još jednom da
izdržimo. I opet smo izgubili zimu u tvrdoglavom
sećanju, hodali kroz jeftine zidove stanova, klizali
se
kroz polja utvara ka gradu koji nas nikad nije hteo,
u
epskoj potrazi za milošću.
Kao kojot, kao zec, nismo mogli da suzbijemo strah i
budalesali smo se kroz godišnje doba lažnih ponoći.
Morali smo da progutamo taj grad uz smeh, tako da prođe
lako kao med. I jednog jutra dok se sunce borilo da
razbije led a naši snovi nas zatekli sa kafom i
palančinkama na Magistrali 80, našli smo je.
Mogla bih da kažem da je milost bila žena koja je imala
vremena, ili beli bizon odbegao od sećanja. Ali u tom
mutnom svetlu ona je bila obećanje sklada. I opet smo
razumeli govor životinja, a proleće se mršavo i
izgladnelo nadalo deci i kukuruzu.
Želela bih da kažem, sa milošću, uspravili smo se i
odšetali u prolećno topljenje. Nismo; sledeće godišnje
doba bilo je gore. Ti si se vratio svom plemenu na
jezero Lič a ja sam otišla na jug. Ali, vetre, još uvek
sam oduševljena. Znam da postoji nešto veće od sećanja
izvlašćenog naroda. Videli smo to.
(U ludoj ljubavi
i ratu)
ORLOVA PESMA
Moliti se da otvoriš celog sebe
Nebu, zemlji, suncu, mesecu
Celom jednom glasu koji si ti.
I da znaš da postoji nešto više
Što ne možeš videti, čuti,
Ne možeš znati sem u trenucima
Što postojano rastu, i u jezicima
Koji nisu uvek zvuk nego drukčiji
Krugovi kretanja.
Poput orla onog nedeljnog jutra
Iznad reke Solt. Okružen plavim nebom
Sa vetrom, očistio nam je srca
Svetim krilima.
Vidimo tebe, vidimo sebe i znamo
Da moramo sa najvećom brigom
I blagošću pristupati svemu.
Udahni, znajući da smo sačinjeni od
Svega ovoga, i diši, znajući
Da smo istinski blagosloveni jer smo
Rođeni, a umiremo brzo unutar
Istinskog kruga kretanja,
Poput orla što obleće jutro
U nama.
Molimo se da to bude
U lepoti.
U lepoti.
(U ludoj ljubavi
i ratu)
U HONOLULUU PADA KIŠA
Laka je izmaglica na vrhu planine,
a svaki list cveta, drveta i žbuna drhti od uzbuđenja.
Pesme kiše o svim onima koji su rascvetavajući se
dozivali kišu
ovde mogu da se pronađu, kako nadolaze pod valovima
pevanja.
Kiša nas otvara kao cvetove, ili kao zemlju koja je
bila
žedna više od jednog godišnjeg doba.
Ne govorimo više, ne mislimo, ne uzimamo saksofon da
pijemo sa izvora tajne.
Osluškujemo disanje ispod svoga disanja.
I tako je kiša postala kiša, i tako smo mi postali ljudi.
Sve je zasićeno vlagom, uključujući i izvršioce drugog
prevrata.
Tamo gde su bile kletve mi ćemo zasaditi pesme.
(Pijani brod)
MOJ DOM JE CRVENA ZEMLjA
(Džoj Hardžou i Džon
L. Vilijams)
Moj dom je crvena zemlja. To bi moglo da bude središte
sveta. Čula sam da Njujork, Tokio i Pariz nazivaju
središtem sveta ali ja kažem da je ono veličanstveno
skromno. Možeš da prođeš pored njega a da ga ne
primetiš. Radijski talasi mogu da ga učine
neraspoznatljivim. Reči ne mogu da ga oblikuju jer
postoje zvuci koji pripadaju svetom obliku koji reči
ne
poznaje. Za tu blesavu vranu koja kljuca po đubretu
kod
obora, recimo, središte sveta su debeli parčići masti.
Samo je upitaj. Ona ne mora da kaže da je vatrena vera
dala zemlji boju skerleta, posle vekova slamanja srca
i smeha.
Ako gledaš očima zemlje koja se kovitla kod Šiproka,
postaješ zemlja prelepa, i shvataš kako tri vrane koje
se na ivici magistrale smeju postaju tri vrane koje
se
smeju na ivici sveta.
Ne uznemiravaj duh zemlje koji ovde živi. On priprema
priču. To je najstarija priča na svetu, osetljiva,
promenljiva. Ako te vidi da posmatraš, pozvaće te na
kafu, daće ti topao hleb i bićeš primoran da ostaneš
i slušaš. Ali, to nije obična priča. Moraćeš da
izdržiš zemljotrese, munje, smrt svih onih koje voliš,
lepotu koja zaslepljuje. Ta je priča toliko snažna da
možda nikada nećeš poželeti da odeš. I tako te ona
zarobljava. Vidiš li onaj kameni prst tamo? To je
jedini koji je ikada pobegao.
(Tajne iz središta
sveta)
SVETA POVEZANOST SA
SUNCEM
Verujem u sunce. U zamršenom spletu ljudskih grešaka
počinjenih iz straha, pohlepe i zaboravnosti, sunce
mi
daje bistrinu. Kad su se istraživači po prvi put
susreli sa mojim narodom, nazvali su nas bezbožnicima,
obožavaocima sunca. Nisu razumeli da smo u srodstvu
sa suncem i da ono osvetljava naš put na zemlji.
Mnogi od nas nastavljaju sa obredima kojima se ojačava
povezanost sa suncem. Nakon što plešemo celu noć
ukrug, shvatamo da smo deo veće smislene celine i da
zvezde i planete iznad nas plešu sa nama. Kad sunce
izađe na vrhuncu obreda, mi smo obnovljeni. Nema
zablude u pogledu ove povezanosti, iako se možda tek
nešto malo niže niz ulicu nalazi Volmart. Ljudi su
ranjivi i oslanjaju se na dobrotu zemlje i sunca; mi
postojimo zajedno u svetom polju značenja.
Pre nekoliko nedelja, posetila sam prijatelje u jednom
indijanskom naselju radi proslave praznika. Trkači su
ustali u zoru i istrčali prazničnu trku kojom se
osigurava da će sunce nastaviti da se vraća. To je
skroman i potreban čin poštovanja. A kako se proslava
nastavlja, sunce, zemlja i ovi ljudi i dalje su zajedno
u
skladnom odnosu.
Zemlja se pomera. Svi to vidimo. Čujem od rođaka Inuka
i Jupika sa severa da se sve promenilo. Toliko je toplo,
nema dovoljno zime. Životinje su zbunjene. Led se otapa.
Kvantni fizičari su u pravu; oni počinju da
razmišljaju kao Indijanci. Sve je povezano dinamički
na intimnom nivou. Kad se ovog setite, onda sadašnje
podrhtavanje zemlje ima smisla. Koliko još nafte treba
da bude izvučeno bez zamene, bez reciprociteta?
Nedavno sam išetala iz hotelske sobe kod Tajms skvera
u zoru da bih pronašla sunce. Bilo je to četvrto jutro
od rođenja moje četvrte unuke. Tog jutra trebalo je
da je
predstavim suncu, sa kojim je u srodstvu, kao jednu
od
nas. Još uvek je bio mrak a nebo oblačno dok sam
koračala niz Tajms skver. Stala sam ispod totemskog
stuba iz XXI veka sa simbolima multinacionalnih
kompanija, sačinjenog od neonskih svetala.
Sunce je izašlo iznad grada, ali nisam mogla da ga
vidim usred kiše. Iako nisam bila kod kuće i
umotavala bebu da bih je iznela napolje, nosila sam
ovu
tek rođenu devojčicu unutar kolevke svog srca. Podigla
sam je i predstavila suncu, tako da je ono prepozna
kao
svoje dete, tako da ona ne zaboravi ovu povezanost,
ovo
obećanje, tako da svi zapamtimo svetost života.
(Nezavisno objavljeno
za američki
Nacionalni javni radio)
DžOJ HARDžOU (JOY HARJO, Talsa, 1951) američka pesnikinja,
muzičarka, urednica književnih časopisa, univerzitetski predavač i pisac scenarija
za drame. Govori u ime starosedelaca Amerike, a teme su raznovrsne: od mitova o
stvaranju sveta do stvari iz svakodnevnog života. U njene zbirke poezije spadaju:
How We Become Human: New and
Selected Poems (Kako smo postali ljudi: nove i izabrane pesme), A Map to the
Next World: Poems (Mapa do sledećeg sveta: pesme), The Woman Who Fell From the
Sky (Žena koja je pala s neba), In Mad Love and War (U ludoj ljubavi i ratu),
Secrets from the Center of the World
(Tajne
iz središta sveta), She Had Some Horses (Imala je neke konje), What Moon Drove
Me to This? (Kakav me je mesec do ovoga doveo?). Ona eksperimentiše sa tradicijom svojih predaka iz
indijanskog naroda Maskogi (potiče iz porodice slikara a i sama se bavila slikarstvom
pre nego što se ipak opredelila za poeziju), a svoju poeziju izvodi uz raznovrsne
muzičke podloge u koje spadaju plemenska muzika, džez, rege, rok. Svira saksofon
sa svojim bendom Poetic Justice. Živi na Havajima.
