Goran Milenković

LUDA NEVESTA I TAMNI BRAT – JEDNA PRIČA VELjKA PETROVIĆA

Ludilo je u Prvoj molitvi oca Platona, pripoveci koju je Veljko Petrović napisao 1925. godine, ostavljeno na bezbednom rastojanju od smisaone čistote i jednoznačnosti.1 U njegovoj histeričnoj neprovidnosti, čitati ga – znači: nazirati ga, kružiti oko njega, slutiti o njemu, gledati ga kako buja, kako konačno biva pobeđeno. A kružiti oko njega i slutiti, nazirati ga, to znači: ne znati ga, ne imenovati ga ili ga, u isto vreme, imenovati različitim imenima, ne odrediti mu jednu, jedinstvenu prirodu već ujedno misliti na više zasebnih priroda koje ga čine. I svi bitni identiteti u ovoj priči o čudesnom isceljenju sastavljeni su od „maglovitih podsećanja“, nedovršeni su, nezaokruženi i nerazumljivi. Čitava pripovetka i njen smisao ostaju zatečeni u toj tački pulsirajuće nejasnosti. U njenoj prividnoj jednostranosti opisano je „izlečenje“ obuzete mlade devojke molitvom koju je čitao do tada duhovno nesmireni otac Platon u zatvorenoj, mračnoj crkvi šišatovačkog manastira. Međutim, kritika bi se uzalud pozivala na ovo Petrovićevo pripovedačko delo kao na jedan od najboljih autorovih umetničkih tekstova da se pripovedač zadržao na nivou „čudesa“ koja se dešavaju delovanjem sile vere i bogom nadahnutog osećanja.2 U pripoveci pored religiozne i egzorcističke

postoji i druga strana – ona nesagledivost ludila umnožava, oblaže ga bogatim, međusobno suprotstavljenim značenjima, približava ga (ali samo toliko da ostane neprozirno) granici njegove pojmljivosti. Potrebno je govoriti o tom drugom jeziku, glasu s druge strane, onom koji tek što nije presudno bitan u do kraja nerazmrsivom tkivu priče.

Postoji neka tamna pukotina u identitetu, neki rascep, što se ponekad vidi – to je polazna ideja priče, predstavljena u početnoj sceni – povorka pobožnih Srba iz sela Beodre: ljudi razdrljeni, prašnjavi, raskrvavljeni, s kamenim znakom greha o vratu, u njima tačka strasti, skitijska magla koja se providi kroz opnu hrišćanskog Banata. „Niko još ne zna čega sve ima u nama!“, to su reči kojima otac Platon komentariše taj rez, kada se katkad govori o tome kako su seljani danima hodali uz pobožne pesme, na kolenima upuzavali u svetinje, udarali čelom o manastirske dveri, ridali i spavali iscrpljeni pod ćivotom svetoga cara Lazara. Čitava je dalja priča o Platonu izraz te opšte nemogućnosti saznanja, nedostajanja konačnog uvida, nepoznavanja, zamračenosti. Platon je, zato što je pripadao odgovarajućem staležu a ne iz zova srca, prišao životu za boga i navukao rizu. Pošto je prethodno zbog tuče izbačen iz svih škola, očev prijatelj patrijarh Branković upisuje ga u hopovsku monašku školu. Tada kreće istorija Platonovih bežanja od kaluđerskog života, njegovih provoda sa ženama, njegovih lumpovanja, takođe i istorija njegovih povrataka, njegovih kajanja, unutrašnjih samomučenja, progona u udaljene manastire. Pod epitimijom, Platon beži u ćutanje, post i samoću. On navodno boluje od „kaluđerske bolesti“, patnje zbog izgubljene slobode, ljubavi i porodične bliskosti.

Kao takav krije se u spoljašnosti kaluđerskoga života, mešajući se, iako obrazovaniji i povlašćeniji, sa ostalim monasima i obavljajući grube manastirske poslove.

Samo, upravo u molitvi, u neposrednom duhovnom izrazu vere, on ne nalazi sebe, opire se i beži od lažnog iskazivanja svojeg sopstvenog bića. Stari otac Sava, iguman šišatovački, iskusni manastirski psiholog, uvlači ga u kaluđersko poslovanje i čeka pravu priliku da Platona uvede u svet molitve i odnosa sa vernicima. Lična istorija oca Platona ishodi u tom trenutku unutrašnjom ličnom neravnotežom i željom braće da ga učvrste u veri i umire u oporom monaškom životu.

Edenski mirno sremsko jutro u manastiru, mirni odsjaji boja, nemarni zvuci života, u svojoj polusvesti dati su u centralnom delu priče kao opreka prema buci koja se približava manastiru. Na kolima koja se približavaju jedan mladić i starica bore se sa mladom devojkom.

„Ona je neprestano đipala između njih, otimala se, lomila telom i rukama, kričući i vrišteći neobuzdanim i bezumnim glasom. Ono dvoje, oboje u crnini, bledi i krijući poglede od ljudi, pokušavali su šapatom da je umire, ali ona je, sad kad su kola stala – razabiralo se s užasom – klela i psovala najskarednijim rečima. Može biti da ju je na to izazvao baš izgled samog manastira.

Zašto? Ko bi to znao!

Otac Sava oseti da podrhtava. – Nije dobro! – pomisli, ali se savlada i viknu:

– Umiri se, ćerko, ovo je sveta zadužbina!

Ali devojka kao da je razumela njegove reči, poče pljuvati na manastir i na igumana, ružeći ih najpogrdnijim imenima javnih kuća i njihovih gosa.

– Pomozi joj, urazumi je, sveti Stevane Štiljanoviću!

Il’ je primi, oslobodi muke i nju i nas! – zavapi starica obujmivši joj noge obema rukama, dok ju je mladić, bez sumnje brat, bez ijedne reči, s natučenim šeširom na očima, obgrlio, stegao i pokušavao tako da je svlada i skine.

Pristupiše i drugi da pomognu, snimiše je s velikom mukom, ali utišati je nisu mogli. Sva upljuvana, zgužvana i zacepljena na rukavima, ona je još uvek grdila, drhtala i ječala, pokušavajući da se otme. No kada otac Sava, pobledeo kao ona njegova, valjda od crkvenog dima, požutela sedina, uspravno i mirno pristupi, ona zaćuta, uzvereno pogleda u njega i pusti da joj prstima dodirne čelo.

– Smiri se, ćerko, molitvama svetoga Stevana!

Ali, čim starac skide ruku sa nje, ona pogleda za njom, raskezi se i prasnu u grohotan kikot, pokušavajući da je popljune.

Iguman ustuknu i, brišući mantoros, naredi:

– Odvedite je u perionicu, da se ne okuplja svet. A ti, Ilija, potrči pred oca Platona, ne govori mu ništa, samo nek se smesta požuri kući.“

Vreme za oca Platona došlo je. Iguman Sava nije prihvatio odbijanja Platonova i ovaj se u strahu i očaju priprema za obred prelistavajući „veliku molitvu osvećenja i isceljenja hristijanske duše od opakoga duha“. Bolesnica je u međuvremenu odvedena u crkvu, koja je potom zaključana. U mraku i mirisu voska i tamjana, „bolesnica dreknu iz svega glasa, trzajući se ponovo i bljujući bez reda jedno za drugim najbestidnije i najbestijalnije pogrde.“

Pomolivši se Hristu, Platon ulazi razgrnuvši zavese i „velikim koracima“ kreće ka amvonu. Sa svećom i krstom u rukama, on „neočekivano snažnim glasom“ grmi: „Ućuti, bolna grešna dušo!“ Bolesnica zaćuti, a Platon joj gleda suze na iskrivljenom licu i penu uz krajeve razjapljenih usta. Poslednja dva čina delovanja obuzetosti data su kroz lud i kreštav smeh, kada je Platon devojku pitao za ime (majka će reći njeno ime: Evica Mirić, Eva) i ugriz, kada joj monah stavi ruku na glavu.

„Došavši do nje, on položi ruku na njenu glavu, kojoj je, uprkos sve materine brige, svaki pramičak teške kestenjaste kose odavao bolesno vrenje njenog mladog mozga.

No, čim ona oseti njegov dodir, izvinu se, dočepa ruku zubima i ujede je.

– Pazi, gospodine!

Ali Platon, ne osećajući bol, valjda zbog velikog uzbuđenja, ne trže ruku.

– Je l ti to sve? Neka ti bude poslednje.

Bolesnica diže opet glavu, kao iznenađena tim glasom, pa, videvši nad sobom tog velikog, crnog i nepomičnog, neobičnog čoveka u sjajnoj odeždi, čija se panakamilavka dizala do svodova i gubila u tami njihovoj, ona zastade.

Izraz neke pokunjenosti, postepeno se menjao u grčevito i mučno, teško podsećanje.

Otac Platon nije skidao očiju s nje. Ona je bila mlada, jedva dvadeset godina, a cela jedna strana lica bila je smanjena grčem tog, inače finog, uskog i crnog lica, iz kog su izbijale duguljaste, zelene oči. On je primetio, ne dišući i strepeći, kako se bezumni i nestalni pogled tih zelenih očiju zaustavlja na njegovome; studena jeza koja se prosipala po njegovom telu prelazila je u jaru, on je drhtao sav, a nije mogao da odvoji pažnju od nje. Osećao je da se u njemu valja i raste iz dubine jedan ogroman val nepoznate svage, koji ovladava ne samo njime, nego zahvata

i ovo mahnito, bedno biće. Osećao je ne samo da se njegova volja nadnosi nad njom nego da se i njihove sudbine vezuju i slivaju u jedno, da će on i odsada stalno morati da jedan deo svoje pažnje i volje posvećuje njoj, i neće se moći više nikada odreći ove duše koja počinje da ponire u njega.

Neku draž, čar i bolni trijumf, neku strast, jaču od ovoga trenutka od njegove dosadašnje samostalne volje, od njegova odeljena života, osećao je upirući pogled u nju i očekujući neumitno da se ona povinuje pod tim pogledom.“

Naposletku, Eva je potpuno oslobođena, obuzetosti više nema, a njeni brat i majka krenu da je podignu sa hladnog poda crkve. Devojka odbija – ustaće tek kada se osloni na Platona i zajedno će sa njim, na njegovoj ruci, izaći iz hrama i proći kroz masu radoznalihljudi.Iscrpljena devojka potom zaspi, a Platon se brzo povlači u svoju ćeliju i zaključava vrata, sklanjajući se od okupljenog naroda.

Šta se ovde, zapravo, dogodilo? Ako o nečemu priča nedvosmisleno govori, ona govori o čudu izlečenja – mahnitost jednog bića uklonjena je. Prvi tok odgonetanja stoga će ići tom najočiglednijom, najvidljivijom sižejnom stazom. Tu se o ludilu govori kao o obuzetosti, opsednutosti zlim bićem. Do tada grešan, nesavladan, nesmiren, preporođeni sveti čovek je na svetom mestu oslobodio jedno nevino biće od čini zlog demona. Srčani i snažni duhovnik silom svoje vere i rečima svojega kanona pobeđuje zlo koje opseda drugoga. Otac Platon je, iako svestan

tajnovitosti identiteta, očigledno otvoren za pojmljivost onoga što se dogodilo. Jedini komentar u tekstu koji govori o suštinama koje učestvuju u sukobu, onaj oca Platona – čije misli za vreme molitve traže temelje uspešnog dejstva i nalaze ih u snazi „osveštanog staleža“, svešteničkog reda i u sili svetih tajni – ide upravo za time. Tamni monah nije znao da to čudo postoji i u njemu.

Ovo prvo i najjednostavnije tumačenje ima bogat predtekst u Bibliji i brojnim opisima čuda koja su činili sveti ljudi. Takođe, postoji i široka kulturološka uvetovanost za demonološko čitanje problema duha i tela.3

Ipak, čini se da u strasti mladoga monaha, strasti koja je jača nego ceo njegov život, i koju oseća gledajući u oči mlade žene, postoji nešto više, nešto što je drugačije od onoga što nudi uobičajena religiozna priča o zaposednutosti ljudske duše.

Nasuprot modelu isterivanja đavola i zlih demonskih sila stoji odbacivanje ideja o svetu duhova, i to dvosmerno: jedno može biti oštro negatorsko, antiklerikalno, racionalističko i ironijsko (mnogi libertinci i naturalisti, preobraćenici kao Kolen de Plansi, koji za mahnitost, paklene delirijume i čudovišne ludosti u svojem Rečniku pakla, pisanom početkom XIX veka, nalazi uzroke u podvalama i prevarama sveštenstva4, prosvećene etiologije Frojda, Vilhelma Rajha, Melani Klajn, Junga itd.5), drugo je popustljivije u pronalaženju simboličkih funkcija koje mogu da budu regulatorno iskorišćene (antropološki pogled, npr. Benedikt Rut, umereni antipsihijatrijski autori). Taj drugi, spoljašnji interpretativni tok, onaj koji ne veruje u nebeska i paklenska bića, ali veruje u određena dejstva obreda i obrednog jezika, u određene konvencije, tumačiće priču pojmovima regresije i reorganizacije ličnosti, kojima se, u sistemu u kojem je „bolesna jedinka“ čvrsto vezana za rituale društva, opisuje moguće ponovno uklapanje subjekta u određeni „svet“. Ovaj način tumačenja kaže kako društvo u sebi samome uspostavlja logiku dozvoljivog obrasca ludila. Takvo je ludilo moguće kulturom i stvoriti i odstraniti.

Bližnji Evice Marić doneće odluku da idu ka crkvi umesto ka moći institucionalizovane medicine, koju kao postojeću pominje i sam Platon braneći se od, za njega, nemoguće dužnosti čitanja molitve. Crkva je u tom slučaju  shvaćena kao regulatorna institucija za uravnoteženje i održanje zdravlja i reda u društvu i kulturi. Oformljen po obrascu „obuzetosti“ pod kojom se krije nešto drugo, nešto što pripada ljudskom, a ne trag đavolje rabote i ukletosti, sugestibilni metaforički mehanizam, ojačan emotivnim konsenzusom, pažnjom i saučestvovanjem kolektiva, može da izleči neuklopljenu jedinku, učini je delom sistema. Rolan Žakar na sledeći način tumači svojevrstan tip južnoitalijanskog ludila, tarantizam:

„Kada neka žena počne da se uvija po zemlji, da igra i urla cepajući pritom svoju odeću, ona time postiže uspešno dvostruko oslobođenje. Da bi se oslobodila frustracija izazvanih siromaštvom, izgladnelošću i prisilnim radom sa kojima se tokom čitave godine suočava, ona ispoljava agresivnost i istovremeno se oslobađa svojih potisnutih erotskih nagona. U skladu sa tačno određenim ritualom i uz određenu muziku, ona ne postiže samo vlastito oslobođenje, već oslobađa i zajednicu koja je šalje, slično animalnoj eksploziji histerije”.6

Upravo ova drugostepenost značenja (ne ludilo kao fenomen medicinske patologije ili kao plod uticaja zlog duha, već kao socijalni, emocionalni i fiziološki problem), kada određeno patološko ponašanje biva čitano kao ono što pripada životu i kulturi jednog društva ili jednog pojedinca, usmerava nas ka mogućem tumačenju na početku pomenutog „drugog jezika“ kojim je oblikovano ludilo u priči. Potrebno je i logično, zahvaljujući činjenici odlaganja i pomeranja značenja pojava i njihovoj drugosti, za izvesno vreme odbaciti silu molitve kao božiju silu, potom i više od toga, izbeći sugestibilnost zajedničkog jezika koji u molitvi i obredu razjašnjava i leči metapsihološkim konsenzusom zajednice. Potrebno je odbaciti prvu predmetnost, odelo stvarnosti, i pronaći plot, drhtanje i pregibe smisla. U tom smislu, ono na šta se ovde pri tumačenju obraća pažnja jesu sporedne i granične zone priče. Umesto da priča bude čitana svođenjem detalja na narativne i značenjske ukrase koji služe njenoj jednostavnoj zavodljivosti, pažnja se okreće ka „ukrasima“ i podrazumevanim činjenicama teksta kao presudnim otvorima za razumevanje skrivenih značenja. Da probam i slikovito da to odredim: skidanjem monaške rize i spoljašnjeg lica ludila biće pokušano obnaživanje skrivenog značenjskog sloja priče.

Pripovetka o prvoj molitvi oca Platona ima svoju ekonomiju značenja. U širokoj pretpriči koja prethodi centralnoj sceni dat je profil glavne ličnosti, nemirnog monaha. Predstavljen je u vremenu, u menjanju, tumačen je iznutra, od strane pojedinih likova. Za razliku od njega, Evina prošlost je nepoznata. U ovoj značenjskoj jednačini postoji ludilo po sebi, kojem ne znamo suštinu i za koje ne postoje predočeni razlozi. Postoji i krotitelj ludila, čija je istorija data kao istorija puna nesmirene strasti. Iz činjenice izlečenja sledi da postoji nešto, nekakva logika ludila, kojoj odgovara logika umirenja Platonove strasti. Treba, dakle, pročitati znake koje utiskuje ta logika u tkivo priče. Pripovetku je Veljko Petrović uredio uvodnim delom kao priču sa predistorijom.

U njoj predstavljen otac Platon jeste biće srednjeg smera, puteno biće željno života, ali i sklono odricanju i kompromisima koji sukobljene sile drže u neplodnoj ravnoteži. Na samoj granici uvodnog dela junak se nalazi u mnoštvu monaha, u masi u kojoj bi se, da nije njegovog neskrivenog nemira, uklopio i izgubio. Na liniji koja spaja uvodni i centralni deo priče Platon je smešten nigde drugde nego u društvo žene, poštarke iz Ležimira, zbog koje će morati da pešači satima po golom brdu i po pripeci. Platona potom iznenadni poziv primorava da se vrati u manastir. Ovaj odlazak i ovaj povratak odlično oslikavaju stanje u kojem se nalazi mladi monah, stanje nerešive, neuskladive i tamne udvojenosti. U Platonu se nalazi „tamni brat“, njegov alternativni odašiljač želja i strasti i utemeljitelj njegovih odluka.

Ludilo Evice Mirić takođe je tamno, mračno po sebi.

Tako tamne, pripovedač ih smešta u tamu crkve, zatvara vrata za njima i ostavlja ih da stojeći jedno pred drugim odigraju poslednji, presudni čin priče, u kojem će biti stvorena čudotvorna panaceja.

Ono najbitnije što će se desiti u tami, koja upućuje na nerazvijeno, nepriznato i nediferencirano u biću7, ono centralno i odlučujuće središnjeg dela priče vidi se na površini razlike između dveju paralelnih scena.8

Iguman Sava susreće obuzetu devojku, stavlja joj ruku na čelo, potom sklanja ruku, devojka praska u grohotan, besan kikot i pokušava da popljune ruku starca. Otac Platon, međutim, ne povlači ruku i devojka je grize. U priči je trenutkom ugriza označen događaj u kojem je začet povratak devojčine svesti, njenog odlaska iz ludila.

Tipologija simbola upozorava na visoki simbolički značaj čina ugriza: on se čita kao javljanje opasne agresije nagona, u njemu se vidi strast u nameri, a subjekti nakon tog čina zadobijaju statuse osvajača i osvojenog.9 Ovde treba primetiti da Platon pristaje na ugriz. Platon ne povlači ruku, agresija je prihvaćena: zubi i usne mlade devojke uranjaju u telo monahovo. Ruka ostaje statična. (Ova scena ima svojeg parnjaka u jednoj od scena iz mladićkog života Platonovog – u njoj je prikazano kako mladi iskušenih preskače ogradu u crkvi ne bi li dohvatio cvet koji mu je neka mlada gospođica bacila pred noge). Motiv pristajanja na ugriz Jung tumači kao slaganje sa završetkom procesa započetog samoposmatranjem, kao susret nedovršenog bića sa svojim nesvesnim, kao okončanje „onog celog“.10 Zaista, Platon u ugrizu „prepoznaje“ svoje nesvesno, koje je nesvesno jer monah uopšte ne zna zašto nije povukao ruku. U tom smislu, monah je tišinom trpljenja agresije drugoga osvajač vlastitog bića. Evo sada i jedne teze: monah Platon osvajač je duše Evine pre svega u posebnom, to znači erotskom smislu. Sam Platon je u priči mišljen kroz termine osvajanja: „ovladavanja“, „vezivanja“, „slivanja“, „priklanjanja“, „pokoravanja“, „smirivanja“, kojima on nastupa prema devojci. Sa druge strane, devojka grize i u tuđem telu budi se, prepoznajući ime svoje želje. Zubi, citadela devojčinog bića, uranjaju u telo muškarca i bivaju njime obuhvaćeni. Ne zna se ko je Evica Mirić, ne zna se njena istorija, nisu poznate konvulzije njenih misli, drhtaji njenih strasti. Ali, Eva se budi i dolazi k sebi, prepoznaje se upravo u času ugriza. Ugriz otvara tajnu njenog ludila, prepoznaje ga i istovremeno ga uklanja. Njena agresivnost i njeno bestidno huljenje možda mogu biti znaci slični onima koji čine mehanizam pomenutih tarantističkih histerija. Ali, to da je Evica Mirić subjekat čije je telo sputano strogim i razarajućim dejstvom kulture, te da je njen nagon u vrenju zapravo preobraćen u ruho ludila, o tome autor ne govori ništa i to se ne može znati. Može se, kako je rečeno, tek slutiti. Ono što znamo je to da se i ljubavnica lepog lica i zelenih očiju i njen veliki, crni ljubavnik – smiruju u slivanju: ona kao osvojena zavodnica, on kao zavedeni osvajač. Monah i devojka se smiruju u razgovoru svojih želja.11 Strast postaje jača od Platonova „odeljena života“, nestala je udvojenost koja ga je činila prepolovljenim. Njegov bolni trijumf znači dvojnu zaokruženost u jednoj zajedničkoj večnosti („neće se moći više nikada odreći ove duše“). Stoga će Platonova luda devojka, sasvim u skladu sa statusom koji u duhovnom i erotskom smislu dva subjekta ostvaruju, izaći iz hrama, u svetlost, u svesnost, ne kao nekada obuzeta devojka Evica Mirić, već kao svetla, očišćena, privenčana nevesta, upravo onako kako bi to trebalo – na ruci svojega ženika. A on će morati da joj ubuduće posvećuje svoje vreme, svoju snagu i svoju strast.

To je, konačno, s početka nagovešteni i traženi drugi jezik, sa one strane prve linije priče, u svojoj goloj predmetnosti – jezik erotskog, koji je parnjak svetoj patetici religioznog jezika. Njegove reči su reči tela: pogled, ugriz, rana, dodir, simbolički zagrljaj. Njegova značenja su u oprekama: „skrivanja–otkrivanja, odevanja–svlačenja, otuđivanja–prisvajanja“12. Njegova suština je nesvesno i beskonačno. Njegov elemenat je svetlost, jara, vrelina ljubavi: „studena jeza koja se prosipala po njegovom telu prelazila je u jaru, on je drhtao sav, i nije mogao da odvoji pažnju od nje“. Njegov elemenat takođe je izvesna samoća: od Batajevih dvaju uzbuđenja, svetosti i erotizma, prvo približava a drugo udaljava od ljudi, odvaja u samoću. Prvo daje dostupan smisao za ljude koji se tiskaju ispred crkve, drugo za one koji ostaju sami u svojoj strasti, zaključani u svojoj ćeliji ili svome snu.13 Sa kanonskim jezikom molitve ovaj jezik se nalazi u odnosu uzastopnosti i istovremenosti. Kada, međutim, kanonski jezik počne da deluje, s početka priče, delovanja zapravo nema – devojčino ludilo je za njega neukrotivo. Kada kasnije nastavi da deluje, delovanje je već nebitno jer više nije čisto. Jezik molitve bitan je kao kora, kao omotač za suštinu, za erotični jezik tela. Ova kora je prostor kompromisa, mera u kojoj svoj dom nalaze dvoje ljubavnika – daleko od javnosti i od same erotičnosti tela, od njenog jačanja i bujanja.

Telo koje je dobilo bitku smirilo se u stanju u kojem ga nema: ludilo i nesmirenost nestali su. Erotičnost, ipak, nije nebitna. Ona buja u svojem suštinskom liku, u tajnovitosti pripadanja, u neodređenoj određenosti erotskog odnosa, u neimenljivoj imenljivosti identiteta ljubavi, u nikada postignutoj ostvarenosti, u vremenskoj neograničenosti. Priča se, budući da se svet u njoj opisan nalazi u unutrašnjosti odnosa između jezgra i omotača, može tako razumeti (nazreti…) samo kao istovremeno prihvatanje ovih dvaju jezika, kojima su istovremeno opisani i vrač i opsednuti, i ljubavnik i ljubavnica.

U pripoveci su ludilom istovremeno označene opsednutost duše i tela zlim duhom i razarajuća neispunjenost eruptivne želje subjekta. Ova istovremenost ne znači da je duša opsednuta zlim duhom želje, već upravo to da je u pripovedačkoj vizuri stvarnost prošarana i podvojena između dejstva duhova i nadiranja želja. Drugim rečima, demonska i erotska strana ludila ne zastupaju jedna drugu.

One mogu samo da se prepliću i da u toj igri grade estetsko ruho pripovetke. Neodređenost tog odela priče omogućava „vraćanje prvobitnoj upravljenosti percepcije“14: na telo, predmet, na mešanje predmeta, konačno i na nemogućnost predmeta, ali ne i na gruba ideološka svođenja i preimenovanja. Raspršeno ludilo, lišeno svojeg osiromašenja smeštanjem u red figura zastupnika određenih ideja (npr. kritike klerikalnog), biva čulno, strasno, opipljivo i smisaono nedodirljivo. Njegov glas prelazi rastojanje od vrištuće bezumnosti do skrušenog i zahvalnog šapata, od unakaženosti do zdravog osmeha, od divlje histerije pokreta do mirnog zadovoljstva, umora i sna. Za razliku od npr. priče Greh, još jednog iz grupe najboljih Petrovićevih proznih tekstova, čija se radnja takođe dešava u manastiru i čija je suština takođe susret erotskog i svetog, ovo kretanje je optimističko, za obe strane, za oba jezika koja se u njemu javljaju. Niko u pripoveci ne doživljava supstancijalno poniženje ili bar nadmoćni persiflaž, kao što je to slučaj u Grehu, „impresionističkoj“ pripoveci o moći žene kao bića koje zavodi rušeći pred sobom istoriju, moral, činove, uglede, posvećenja, obećanja. Nema parodije, nema oštrice. Sve neravnoteže, neobuzdana bujanja, sve zamračenosti, smiruju se u neodredljivosti, višesmislenosti i mirnoj zavodljivosti ovoga višeglasja. Ludilo u „Prvoj molitvi oca Platona“ je ključni prostor za svođenje, smirivanje i okončanje priče i semiotičko opštilo za konačno razrešenje sudbina junaka. Priča prati sudbinu nemirnog lika, njeno razrešenje dato je centralnom anegdotom, anegdota ima središnju tačku. Ugriz, jedna reč ili rečenica ludila, delo sile i delo osvajanja, delo je smirenja.

Konačno, i ovde se može naći potvrda za zapažanje najposvećenijih istraživača (Slavko Gordić) – da je jedna od najvrednijih razlikovnih osobina umetničke proze Veljka Petrovića svojevrsna estetska transpozicija „antropološko-simboličke interpretacije ljudske prirode i međuljudskih relacija“.15 Međutim, ono što je sa estetske strane daleko važnije je to da ova priča vibrira, spaja prevlačenjem, udaljuje ukidanjem, slutnjom – ona se otvara i skriva svojom širokim i neomeđenim značenjem. I ta činjenica da ona u svojem poniranju u iracionalni svet bića jeste posebna, na pozadini učestalog bavljenja Petrovićevog upravo onim što joj suprotno (uticaj „podrazumevane prozirnosti“ novinske priče) može da znači samo dopunu onoga što prepoznajemo kao njegovu stvaralačku istinu i moć. Ludilo i njegove senke daleko su od svesnog, voljnog, utemeljenog, kauzalnog, dakle podrazumevanog, očekivanog i prozirnog. Ludilo je u Prvoj molitvi oca Platona izvan bilo kakvog konačno dohvatljivog smisla, jer je raslojeno i višebojno. Zato je ova priča postavljena u tačku u kojoj posustaju apodiktične klasifikacije sveta. Kako je na početku rečeno, kada u priči identiteti ostanu do kraja osenčeni, čitanje postaje zahvalno za svoju utemeljenu strepnju.

1 Veljko Petrović, „Prva molitva oca Platona“, Pripovetke, Matica srpska / Srpska književna zadruga, Novi Sad / Beograd, 1969, str. 343–355. Svi navodi iz ovoga su izdanja.

2 Gorana Raičević, „Pripovetke Veljka Petrovića o Sremskim Karlovcima i Fruškoj Gori“, Pripovedačko delo Veljka Petrovića. Savremena srpska pripovetka: zbornik saopštenja, Veljkovi dani, Sombor, 2007, str. 79.

3 Iv Levin u svojoj studiji o seksualnosti kod pravoslavnih Slovena potcrtava uticaj crkve pri tumačenju određenih društvenih i kulturnih fenomena, vid.: Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka (prev. Svetlana Samurović), Karpos, Loznica, 2006, str. 398–399.

4 Kolen de Plansi, „Besomučnici“, Rečnik pakla (prev. Ivan Radosavljević), Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 66.

5 Vid. tekst: Aleksandar Damjanović, „Poreklo Satane kao filozofskog, psihološkog i teološkog entiteta“, Metateorijski psihijatrijski ogledi, „Draganić“, Beograd, 2004, str. 89–126.

6 Rolan Žakar, Ludilo (prev. Bojan Lalović), Plato /XXvek, Beograd, 2000, str. 32. 105

7 Žarko Trebješanin, „Crno“, Rečnik Jungovih pojmova i simbola, HESPERIAedu, Beograd, 2008, str. 85.

8 O pripovedačkom postupku zasnovanom na paralelizmima i nakontrastima govore tumači Petrovićeve proze. Vid.: Radovan Vučković, „Opozicije u pripovedanju (V. Petrović)“, Moderna srpska proza, Prosveta, Beograd, 1990, str. 390–416; Aleksandar Petrov, „Pripovedačka proza Veljka Petrovića“, U prostoru proze: ogledi o prirodi proznog izraza, Nolit, Beograd, 1968, str. 135–154.

9 Žan Ševalije,Alen Berbran, „Ugriz“, Rečnik simbola: mitovi, snovi, običaji, postupci, oblici, likovi, boje, brojevi, Kiša / Stylos, Novi Sad, 2004, str. 1006.

10 Carl Gustav Jung, Psihologija i alkemija (prev. Štefanija Halambek), Naprijed, Zagreb, 1984, str. 155.

11 „To, što erotska želja (za razliku od seksualnog htenja) nije usmerena na objekat (telo), nego na drugu želju, otkriva njenu dijalošku prirodu. Erotika je neprekidan dijalog moje želje sa drugim željama, dijalog, u kojem zapravo seksualna strana, telo, njegovi organi i zone ne nastupaju kao poslednja realnost za ,utoljavanje i pražnjenje‘, nego kao sredstva za komunikaciju.“ Vid.: Mihail Naumovič Epštejn, Filozofijatela (prev. Radmila Mečanin), Geopoetika, Beograd, 2009, str. 101.

12 Isto, str. 111.

13 Žorž Bataj, „Svetost, erotizam i samoća“, Erotizam (prev. Ivan Čolović), Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 200.

14 Nikolaj Hartman, Estetika (prev. Milan Damnjanović), Kultura, Beograd, 1968, str. 63.

15 Slavko Gordić, „Pripovedna umetnost Veljka Petrovića“, Ogledi o Veljku Petroviću, Zavod za udžbenike, Beograd, str. 18.