Milkica Miletić

LETTERE COMMISIONI DI LEVANTE

Dana 18. dekemvrija leta Gospodneh 1408.

Uvijala se, svetlucala, mazila sa vrbacima, razlivala kao topljeno srebro u deltama i rukavcima. Tekla je lenjo, išla podatno za rukomka oputene naga žena, Morava.

A prošle noći razbesnela je valjala stabla, urlala preteći da proždere samu sebe, propinjala se u blatnim talasima kidajući komade obale i otiskujući ih kao zauvek prokleta ostrva prema mračnom ušću u pakao.

Zaposela je vazduh i jurila crnim noćnim nebom slivena sa neprozirnim pljuskom, puneći pluća nemoćnih posmatrača smradom truleži i mutnom vodom.

Narednog jutra u zaglušujućoj tišini Morava je tekla kao da se ništa nije dogodilo. Umiljato kao skotna mačka blago je bokovima dodirivala opustošene obale prekrivene debelim slojem crnog mulja. Iz hladnog neba koje je zjapilo rasporeno, otkidala se poneka tiha pahulja snega i dugo lebdeći padala u nepokretnom vazduhu.

Tešku tišinu narušio je zvuk klepala. Prenula se usnula ptica koja je slična sparušenom plodu do tada stajala nepokrenuto na goloj grani. Spazila je plen. Nešto je zasvetlucalo u šipražju na obali reke. Ličilo je na komadić fino brušenog stakla u kome se ogledalo nebo.

Smešteno na bledo beživotno lice sasvim mlade devojke, u beskraj je zurilo otvoreno oko. Drugo oko, pomodrele stisnute usne premrežilo je pramenje tamne zamršene kose prepletene sa rečnim travama i opalim lišćem.

Donji deo tela i duge komade bele haljine ljuljala je mirna voda, povremeno na vrh talasa izbacujući maleno stopalo, koje je ritmički potanjalo i opet se pojavljivalo. Ispod ruke, neprirodno zakačene za granu vrbe, lebdele su lagano zapljuskivane vodom kao dva bela barska cveta, dve tek napupele dojke. U drugoj ruci stisnutoj u pesnicu, devojka je stezala parče grimizne tkanine.

Klepalo je pozivalo na molitvu. Udarci su bili sve jači i brži. Odzvanjali su odbijajući se od strane brda, posrtali razlokanim putem koji je tekao uporedo sa rekom.

U granje vrbe, na grudi devojke sletela je ptica. Kratko se čudeći svojoj slici u njenom otvorenom oku, jednim udarcem kljuna razlila ga je, nepovratno ostavljajući beskrvnu rupu da besmisleno zjapi put zimskog neba.

Nečija nevidljiva ruka vladala je zvukom i klepalo je naglo zaćutalo.

Trenutak spokoja, najbliži ledenom bezglasju smrti narušio je udaljeni topot. Blatnjavi put podrhtavao je od kopita dva besna konjanika.

Petnaest dana nisu sreli ni jedan od karavana koji su inače često prevozili srebro, bakar i olovo sa planine Rudnik u njihov rodni Dubrovnik. Zaustavljali su se i konačili u skromnim postajama da odmore iscrpljene konje i spuste umorna tela u seno pored njih ili na tvrde ležaje predviđene za jednu noć, dva sudska kurira, Pribislav i Utješan.

Danas je Utješanu bilo teže nego inače. Danima je jahao, odsutno bušeći u Pribislavljev potiljak i sapi njegove mrke kobile, ne misleći baš ništa. Ovoga puta je bilo drugačije. Proklinjao je dan koji je osvanuo posle divlje olujne noći, ohole litice klisure kroz koju su danima putovali i reku, kurvu koja je tekla leskajući se, kao da se prošle noći ništa nije dogodilo.

Kako zažmuri, braneći se od britkog vetra i pahulja koje mu šibaju lice, Utješan vidi samo jedan prizor, pa mamuza konja kao da može od te slike da pobegne.

Smrkavalo se rano i dva konjanika žurila su da preduhitre noć.

Put kao da se razmotao ispred njih sasvim iznenada, jer kao na dlanu ugledaše tamne veličanstvene obrise manastira Bogorodice Gradačke i kuće rasute oko nje u pitomoj kotlini.

Kuću Marina de Lebrinija, dubrovačkog trgovca, zakupnika rudničke carine, našli su lako.

Četvorovodna kamena građevina, iza koje se u prostranom dvorištu naziralo još nekoliko pomoćnih zgrada, verovatno štala i magacina. Možda zato što je udaljena obdanicu hoda od Rudnika, bila je prva karavanska stanica.

Nasuprot užurbanosti momaka koji su prihvatili konje dubrovačkih kurira, nad prizor živosti nadvijala se stroga senka Manastira, nemog svedoka svih razaranja i trenutnog prosperiteta, koji je dvojnim vazalstvom sa Turcima i Ugrima ovoj pitomoj dolini doneo Despot Stefan Lazarević.

Bilo je vreme kasnog ručka, kada prethodno najavljeni sudski kuriri stupiše u odaje gospara de Lebrinija.

Kao usred najraskošnije dubrovačke palate! Na bogato postavljenom stolu, blistalo je srebrno posuđe, escajg i „satanska sprava“ – viljuška, kojom su samo najsmeliji nabadali meso i sekli ga pre nego što zalogaj strpaju u usta. Gladnim očima Utješan je odgonetao sadržinu mnogobrojnih činija.

Na sredini stola šepurio se nadeveni petao u crnom vinu, zlatila se pileća prsa blago natrljana medom, rumeno pečena na laganoj vatri. Pored skorupa koji se žuteo i nabirao u drvenoj posudi, na ovalnom tanjiru bile su servirane usoljene ribe, a u manjim zdelicama, pogađao je, crnela se ikra i pušio hleb od heljde i belog brašna.

Za sadržinu pehara koji su stajali ispred gospara Marina i njegovog sina Mila, koji je nezainteresovano bockao drveni sto nožem nišaneći između svojih raširenih prstiju, Utješan je samo mogao da pretpostavi da je u pitanju alovina, pivo koje su samo najbogatiji dopremali sebi iz istočne Srbije.

Gospar Marin de Lebrini bio je čovek sitnog stasa i tamnog nečitkog lica na kome su čudno sijale demonski zelene oči. Kada su kuriri ušli, ustao je od trpeze, čvršće zavijajući nejako telo u ogrtač postavljen vučjim krznom, kao neko čijim je kostima stalno hladno i ko čezne za blagom toplinom Mediterana.

„Vrag im mater!“, promrmljao je razmotavajući svitak citatorije, poziva za sud, koji mu je Pribislav drhtavom rukom pružio.

„Marinus de Lebrinus etMillo eius filio“, čitao je sebi u bradu.

„Dugujem, pa naravno da dugujem, Pavlu Gunduliću, Klementu i Nikoli! Znaju li da sam zakup carine platio 600 litara srebra, 13200 perpera za godinu i 5280  dukata Stefanu Lazareviću, onom lopovu! A moji prijatelji mene na sud!“

Pribislav i Utješan stajali su ukočeno, skoro ne dišući i čekali da se gospodar de Lebrini seti njihovog prisustva.

Napetu tišinu ispunjavalo je kuckanje noža kojim je mladi obesni Milo de Lebrini sve brže pobadao između svojih prstiju.

„Pa, šta čekate, Boga mu?!“, obrecnuo se besno Marin de Lebrini, kao da ga je neko u trenutku probudio.

„Stanka!“, viknuo je ljutito i crna zabrađena žena pojavila se niotkuda.

„Daj ljudima da jedu, vidi gde će da prenoće, pa neka idu odakle su došli!“

U prostranoj toploj kuhinji, žena kojoj nikako nisu mogli da ugledaju oči, stavila je pred Pribislava i Utješana po drvenu zdelu vruće zobene kaše. Zatim ih je bez reči odvela do štale gde su bili smešteni njihovi konji i pokazala im dva ležaja.

Skupivši se ispod teškog pokrivača od valjane vune,osluškujući povremeno frktanje sitih konja i ravnomerno disanje Pribislava, Utješanu nikako nije dolazio san.

Čim mu mrak zalepi kapke za očne jabučice, vidi lice devojke kod koje su prošle noći konačili.

Primila ih je, promrzle i unezverene, prostodušno se osmehujući zbog oluje koja je bivala sve bešnja. Otvorila je vrata kućice podešene na deo u kome su šćućurene jedna uz drugu spavale ovce, a u drugom delu, pored malenog ognjišta bio je prostrt skroman ležaj.

Smestivši se na svoj ogrtač, Pribislav je zaspao čvrsto, isto kao večeras. Utješan se mučio da snom prevari sebe. Kroz spuštene trepavice gledao je devojku u dugoj beloj suknenoj haljini kako tiho posluje oko ognjišta.

Njena senka igrala je po zidovima, nadolazeći i smenjujući se između dva olujna talasa, u noći u kojoj su pirovale sve demonske sile prirode.

U trenu opčinjen i okrutno lakomislen, hitro je ustao.

Zgrabio je i oborio među topla runa ovaca koje su se samopromeškoljile.

Zacvilela je bolno. Ne osećajući mlaku krv koja se slivala niz njene tanke butine, Utješan je zapamtio crnu rasutu kosu devojke, i širom otvorene oči pune čuđenja i ljutitih suza.

Trgao se kada je skočila. Skupljajući poderanu haljinu oko mršavih ramena, stežući parče grimizne tkanine, u žaru mukle borbe otrgnuto sa njegove tunike, bosa je istrčala u olujnu zimsku noć.

* * *

Ostavši sam, Marin de Lebrini polubudan i pomalo opijen sklupčao se na ležaj blizu vatre.

„Da li sam ovo uopšte hteo?“, mislio je sklapajući otežale kapke, pod čijim okriljem je njegov beg od stvarnosti izgledao sasvim opravdano.

Kad zažmuri, zapljusnu ga talasi šumni i slani i vidi jasno u ogledalu svoje duše, svaki stručak trave, svaki kamen i kapljicu koja se presijava na suncu kao nebrušeni dragulj. Juri pitomom obalom svoga detinjstva.

Trepere uljane lampe gaseći se, zgušnjavajući mrak.

Njegovo zgrčeno telo, nalik na džinovski fetus, greje umirujuća vatra, koja sporo, kružno tinjajući glođe hrastov panj na otvorenom kamenom ognjištu.

Kroz tanku opnu svoje samoće Marin oseća disanje ljudi i životinja pod krovom konaka. Nosnice mu ispunjva miris nagorelog drveta i mokrog sena, ostataka večere sa grubo tesanog drvenog stola.

Crte njegovog lica, prerano izboranog i nalik na oskorušu, omekšavaju sve gušće senke.Uglovi usana se opuštaju u nešto nalik na blaženi osmeh koji se sporo razliva, iznutra ga oplemenjujući do neprepoznavanja.

(Odlomak iz romana)