Vasilije Milnović

TRADICIJA AVANGARDE I DUH KARNEVALA NA MODELU ZBIRKE OTKROVENjE RASTKA PETROVIĆA

Renesansni smeh, izvan svake crkvene dogme, dalek svim oficijelnim zakonitostima, smeh narodni, smeh za kolektiv, budi se iz viševekovnog sna, na istinskom početku dvadesetog veka, u modernom svetu krhotina nakon prvog velikog rata i počinje odjekivati duž zavijutaka urbanih sredina onoga vremena. Karnevalski duh1, kome je sve zvanično umesto gore – dole i u kome je sva negdašnja mnogopoštovana veličina, koja je i dovela do katastrofe, izvrgnuta ruglu, paradoksalno se obnavlja i ponovo počinje, kao nekoć – u Rableovo vreme, veselo i neuništivo poigravati po trgovima i kafanama evropskih prestonica, u performansima novih umetnika, unutar svesti čoveka koji je preživeo teror. Groteskno snižavanje svega visokog, duhovnog, idealnog, apstraktnog iz prethodnih generacija i njihovo prevođenje na materijalno-telesni plan, na plan zemlje i tela i fantastične relativnosti prostora, kultura i tradicija – što npr. u kontekstu srpske književne avangarde, omogućava simbiozu Hrista i simbola afričkih paganskih verovanja u pesmi Spomenik Rastka Petrovića, ili travestiju tradicionalno uzvišenih pesničkih žanrova u Lirici Itake – odsudna je karakteristika ovog novog „varvarskog“ doba.2

Kao i svaka „luda“ koja baca kralju koji se smeje, ne shvatajući je ozbiljno, istinu u lice, kao i svaka travestija zvaničnog establišmenta koja traje limitirano, samo u toku karnevala, kao i svaka groteska, što hvata pojavu u stanju njene metamorfoze – u stadijumu između smrti i vaskrsenja, koja mora biti rasplinuta i mora ostati nedovršena – i ovaj avangardni zamah evropskog duha ostaće dugo neshvaćen od strane apostola ondašnje kulture, skrajnut van granica tadašnje teorije. Doduše, po prirodi neuništivo načelo narodne smehovne kulture, ono „dole“ koje se uvek smeje, sama smrt koja rađa i koja se smeje, koje svoje počelo u evropskoj književnosti ima u stihovima Fransoa Vijona i koje bi se moralo dovesti u vezu sa neuhvatljivim i fluidnim projektom avangarde – neće i ne može ni jednog trenutka dopustiti da ovaj zamah sasvim zamre u evropskoj svesti.

Poetički projekti, nastali u krilu avangarde, koji svoju snagu, između ostalog, crpe iz, naizgled, potpune negacije pesničke tradicije tj. „na izvesnoj vrsti radikalnog prevratništva, destrukcije, dekanonizacije i poricanja svega onoga što je slika prošlosti“3, u klasičnom smislu, danas se u velikoj meri doimaju kao saobrazni određenim principima karnevalskog duha. Ukoliko pod karnevalom podrazumevamo, pre svega, inverziju vremensko-prostornih kategorija, pri čemu fenomeni onoga „gore“ (dobro, svetlo, simetrično, dovršene forme, zvanično, institucionalizovano itd.) i onoga „dole“ (haos, tamno, asimetrično, otvorene forme, telesno, iracionalno itd.) bivaju izokrenuti – onda se avangarda, po atmosferi koju je sobom nosila, kreće u duhu karnevala.

Svako ko bi neupozoren kročio u avangardnu lingvističku arenu, ubrzo bi sebe našao u haotičnom sistemu referenci, u network-u konstantno menjajućih kodifikovanih imena, slika i simbola, u stalnoj „sinonimici jezika“ i heterodosiji značenja, u neprekidnoj produktivnosti relativnog prostora, u kome baš sve uvek može istovremeno značiti i sve ostalo; i gde nam čak i specijalni moderni rečnici i savremeni leksikoni liste sinonima mogu obezbediti tek par zaključaka.

Istina, moderno je vreme u pitanju, pa je i izvorna smehovna praksa ovde kontaminirana romantičarskim individualizmom, egzistencijalističkim strahom (die Sorge), ironijom, sarkazmom i površnom parodijom koja ne otvara puteve obnove. Prašina modernog zaborava napadala je po izvornom srednjovekovno-renesansnom smehu, smehu koji oslobađa svet od svega strašnog i zabrinutog i čini ga krajnje bezazlenim i zato istinski veselim i svetlim, uvek opštenarodnim i prazničnim, smehu koji je lišen bi-lo kakvih primesa ironije ili sarkazma i, mada se najsvetije vrednosti izlažu poruzi i parodiji, tada je to bio izraz snage, plodnosti i života, koji sme sve i koji i u rušenju i smrti vidi novu građevinu i eros.

Upravo je ovakva atmosfera karakteristična za jednu od centralnih poetskih zbirki srpske književne avangarde Otkrovenje Rastka Petrovića4 – knjigu statusnog naslova, koja je „u vremenu izgrađivanja moderne mitologije (...) samosvesno sankcionisala sve dotadašnje reintegracije, od Johanasa Badera do Maldorora“5, inicirajući brojne ostrašćene pamflete: od apsolutne apologije do potpunog odbacivanja. Nije ni moglo biti drugačije: prvi put u našoj poeziji pesma je telesnom davala toliko značaja. To je, pre svega, otkrovenje karnevalske radosti nad tamnom suštinom ljudskog tela, gde iz stihova sve pršti od eksplozije života, panteističke čulnosti, elementarnog nagona puti, tela i krvi:

Proći će kroz život misao

Zalogaj presni mesa kroz telo

Čoveka koji je toliko pio i disao

Dok svariti je nije uspeo:

I to divno preobražavanje hrane,

I taj zanosni trbuh što je mašina;

Dočekaće u drhtanju Otkrovenja dane,

Kada će mu svaki ud zazvučati kao violina

A on sami biti početak svih muzika.

Ovaj karnevalski „uskrs mladića u književnosti”6,

koji se očituje iz stihova Otkrovenja, međutim, pokazuje i neke znake modernosti, jer u tom zverstvu tela i divljanju mišićne mase nema više spontanosti, a smeh nije više onaj mitski, staroslovenski. U toj ogromnoj životnoj radosti koju Rastkov pesnički subjekt sobom obeležava i isijava, ipak je najveća ona što je izmešana sa strahom od smrti. Zapravo, kako je povodom ove zbirke već zaključeno, reč je o jednom od najdubljih ponora u „erotiku smrti”. „U Otkrovenju je smrt toliko blizu, iskrsava oda-svud, da ta blizina goni telo na bezobzirni pir života.”7

Nema više želje, već da izbrišem postojanje,

da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine,

nema više ni duboko plavog ni planine,

samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati,

biti gnusna, ogromna, drhtava plazma:

i time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.

(PUSTOLOV U KAVEZU)

Život, dakle, postaje „krvavo otupljenje“ onda kad pesma prestaje, odnosno kad se karneval završi i stvari se vrate u uobičajeni red. Na takav ishod, poetika avangarde – koja je globalno od evropske književnosti zahtevala radikalni prevrat i predstavljala, s jedne strane opšti „napad na instituciju umetnosti“, kako je u svojoj liberalnoj sociološkoj postavci konstatovao Peter Birger8, a s druge „nastajanje jednog neograničenog umetničkog dela“ – jedino još može odgovoriti na način artistički, preko stvaralačkog načela karnevala. Smehovni princip avangarde tako ruši svaku institucionalnu ozbiljnost, zakon čini relativnim i oslobađa ljudsku svest za nove mogućnosti. Kako zaključuje, tim povodom, Bahtin: „...Velikim prevratima, čak i u nauci, uvek prethodi, pripremajući ih, izvesna karnevalizacija saznanja.“9 Time, duh karnevala u istorijskoj avangardi postaje jedan apsurdan trijumf principa zadovoljstva nad najnepovoljnijim životnim okolnostima, predodređen da zadobije odbrambenu vrednost u epohi u kojoj živimo, ali i generalno u situaciji čoveka–jedinke u životu, krcatom pretnjama. To je revanš obesnog i buntovnog duha uspostavljenim formama i njegov pokušaj da se ukinu stroga pravila. Zato se za zbirku Otkrovenje može reći isto ono što su Anri Bear i Mišel Karasu, parafrazirajući Tristana Caru, u svojoj studiji Dada: istorija jedne subverzije, rekli za pokret Dada: to je bio jedinstveni „karnevalski odgovor jedne mladosti koja je, u apsurdnom okruženju, žudela za životom.”10

Zapravo, ovde je na sceni jedna ogromna „regresija u haos“11 – rasturanje individualnosti i prirode unazad, sve do amebe; dezintegracija celokupne stvarnosti sve do prvobitnog haosa, odnosno mita, iz koga je i nastala prvotna (ili postojeća) struktura. Čitav projekat svog opusa Rastko Petrović je, saglasno zahtevima tadašnje evropske avangardne poetike, u koju je bio veoma dobro upućen, zapravo zasnovao na razvoju narodne književnosti iz prvobitnog mita, želeći da izgradi jednu savremenu društvenu umetnost i modernu mitologiju, „jedan moderni folklor osećanja civilizacije i života uopšte.“12 Njegovo ogoljavanje kao da nastoji, preko svesnog narušavanja strukture i u formalno-poetskom (kontrapunktska kompozicija njegovih dela, kao i jezički stil koji razara svaku konačnost sintagmi) i u sadržinsko-poetičkom i čak, društveno-istorijskom sloju (diseminacija lirskog subjekta i celokupnog postojanja i konkretno – sveta, na primer onog od pre rata) da ode do poslednje Reči, iz koje je i nastalo sve! U nameri da, u skladu sa težnjom celokupne avangarde, sjedini umetnost i život sam, leži poreklo antistrukturne13 koncepcije Petrovićevih ranih dela. U toj antistrukturnoj organizaciji Otkrovenja, paradigmatičnoj za karnevalski koncept avangarde, Petrović se služi folklornim nasleđem ovih prostora da bi stvorio svoju umetnost.14

Naprosto, samo na fonu karnevalskog načela, mogu se razumeti neprotumačivi Rastkovi stihovi, kao što su:

Ali heroj sam na drumovima:

Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još

da putujem:

Ko ti reče prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju

Dunav teče!

Ko ti reče Šar planinu, kočijašu, drumovniče moj!

(PUTNIK)

Kada Rastko napiše u istoj pesmi:

Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!

Ne trzaj Crnko, ha, ha! Ne, ja sam Jovanović Ranko, I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma; onda postaje jasno da su praznična otvorenost srca i svojevrsni „diskurs ljubavi“ jedini merodavni prilikom tumačenja.

Ovako posmatrano, avangarda, koja svoju volju za opštim prevratom, kao što smo videli, zasniva na duhu karnevala, možda se najpreciznije može shvatiti kao samo načelo stvaralaštva i njegove istorije. Iako je avangarda najčešće radikalna negacija tradicije, očigledno je da projekti nastali u okviru tog modela destrukcije, upadaju u svojevrsnu zamku same tradicije i uspostavljaju neku novu vrstu tradicije. Drugim rečima: avangarda se tradicionalizuje i postaje tradicija avangarde. Međutim, ona time ne izneverava sebe. Naprotiv, ona time izaziva nove preokrete i preporađa samo karnevalsko načelo, spremajući ga za buduća pokolenja. Ona je tako samo disanje čovekovog stvaralačkog bila.

Međutim, u savremeno doba, karnevalski princip je izgubio tu revolucionarnu odrednicu. Kada se i koriste karnevalski motivi, oni bivaju već potpuno izmešteni iz svog ritualnog korena, kao i iz svog modernog revolucionarnog utemeljenja u okviru avangarde. Pri tom, naše doba se pre svega doima kao svojevrsna siva zona, u kojoj vlada politika pristajanja. U takvom svetu, načela karnevalske kulture se još jedino mogu sagledavati kao stecišta potencijalnih motiva i kreativnih rešenja, a ne kao mogućnosti za promenu samoga života.

Avangardi je, u takvoj konstelaciji stvari, pripao najradikalniji i završni hronološki isečak, u periodizaciji modernog vremena. Odatle se dalje nije moglo.

Avangarda je, u svojoj karnevalskoj travestiji, najdalje otišla, u svojim najvišim ispoljavanjima, u pokušaju da uništi granicu između toka književnosti (i uopšte umetnosti) i toka života, sa opštim razaranjem celokupnog nasleđa. No, ona je još uvek, bez obzira na sve kritike tradicije, čuvala nit autohtonog karnevalskog principa.

U tom smislu, poslednja epohalna utopija do današnjeg dana (nadmašujući po svojoj radikalnosti kasniji pokret hipstera, rock‘n‘roll i kontra-kulturu šezdesetih) bila je sama avangarda. Stoga se može reći da je avangardna poetika, budući dobrim delom zasnovana na romantičarskom otklonu od tradicija XVIII veka, zapravo, početak udaljavanja od koncepta modernog doba, udaljavanja koje će u savremeno doba postati konačno i, čini se, nepovratno.

Kada, na primer, savremeni pesnik, Ljubomir Simović, koristi u nekim svojim pesmama karnevalske motive (npr.: Gozba, Pitalica o prazniku, Veliki ribolov, Balada o Stojkovićima itd.), oni su uvek kontaminirani dodatnim značenjem, bilo u smislu parodije, ironije ili naprosto nihilizma.15 Tako se, na primer, slika gozbe u istoimenoj pesmi, u obrtu na kraju, pretvara u metaforu prolaznosti života: „...i na divanu, pod slikom vila u vodi / u polumraku beli se debela // Anđelija, i ruža miriše mutna, / i sve nas je manje na velikoj gozbi, / - pojedene zveri jedu nas iznutra“.16 Slično tome, u pesmi Veliki ribolov, pesnik niže groteskne slike ribolova, tokom kojih lagano počinje da se gubi granica i da se mešaju oblici između ljudi i riba, da bi opet usledila poenta na kraju: „Spušta se veče, / sa ulovom se vraćamo kućama, // ne zna se ko će koga večerati na žaru!“17

Dakle, onaj istinski renesansni smeh, bez ikakvog dodatnog značenja, bez primese sarkazma, nihilizma ili, uopšte, bilo kakvog poentiranja, više jednostavno nije moguć. Za poslednji pokušaj ponovnog zasnivanja takve autentičnosti i nepatvorenosti, avangarda će biti oštro kritikovana od strane postmodernizma. Zapravo, u samoj avangardi su već sasvim hronični momenti simulacije. Na primer, prethodno pomenuta Simovićeva pesma delom svakako crpi svoje značenje iz Nastasijevićevih poznatih stihova: „Korak ih / povazda u lov. //

Zamku to zapinje ruka, / noga u zamci. // Love, / a ulovljeni. // S večeri, tugo, / ko kome plen?18; kao što je i njegova Rugalica o vinu, u jednom svom aspektu, značenjski bliska Lirici Itake Miloša Crnjanskog (poigravanje srpskom istorijom i kulturom, kao i narušavanje „kosovskog mita“).

Pa, ipak, bogati svet ovako stvorenih karnevalskih „slika“ nerazmrsivo se upleo u svest i pamćenje modernog čoveka, čak i njegove popularne kulture – uprkos činjenici da u ono vreme, kao ni sad, nisu bile deo zvanične ili vladajuće ideologije, već su nastajale i obitavale na periferijama umetničkih produkcija svog doba. Pa, ipak, savremena kultura, bilo u svom visokom artizmu ili u popularnom vidu, kao umetnička kreacija, teorijska nauka ili kao advertising, ne može se više nikad zamisliti bez hronične kontaminiranosti avangardnokarnevalskim zamahom. Kao da su avangardni umetnici dosegnuli, makar jednim delom svoga stvaralaštva, nešto suviše univerzalno, onu „maternju melodiju“ (M. Nastasijević) ili „jezik čiste neposrednosti“ (R. Petrović), da bi ikad više moglo biti zaboravljeno i bezuticajno.

Predstavljena kroz svoje najznačajnije predstavnike, avangardna literatura – koja se odmah predstavlja zainteresovanom čitaocu kroz svoj karnevalski sugestivan jezik, bogat u metaforama, kalamburima i jezičkim igrama, često dat kroz eksplicitnu medijaciju samih avangardnih stvaralaca – imaće ogroman i do danas neprepoznat uticaj, ne samo na književnost i umetnost novijeg vremena, njegovu filozofiju i teoriju, nego na čitav svet koji nas svakodnevno okružuje.

1 Videti o ovoj temi nezaobilaznu studiju Mihaila Bahtina, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse, Nolit, Beograd, 1978, naročito uvodno poglavlje, str. 7-69.

2 Uporedi: „Veliki pesnici ne javljaju se u epohama u kojima prevladava refleksija, već u onima koje su bogate imaginacijama, u epohama koje se nazivaju barbarskim, kao što se Homer pojavio u barbarstvu antike, Dante u srednjevekovnom ’ponovo oživljenom talijanskom barbarstvu’“, Benedeto Kroče, Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika: teorija i historija, Naprijed, Zagreb, 1960, str. 208.

3 GojkoTešić,Uvodne napomene, iz: Avangarda itradicija: anketa Književne reči 1980-1982, urednik Gojko Tešić, Narodna knjiga, Alfa, 2002, str. 7.

4 Rastko Petrović, Otkrovenje, S. B. Cvijanović, Beograd, 1922.

5 Branko Aleksić,Otkrivenje u nadrealizmu,Prosveta, Beograd, b. g., str. 52.

6 Miloš Crnjanski, Otkrovenje Rastka Petrovića, Književnost između dva rata, Nolit, Beograd, 1965.

7 S.V.Janković, Izabranici, Stubovi kulture, Beograd, 2005, str. 190.

8 Peter Birger,Teorija avangarde, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1998.

9 M. Bahtin, Ibid, str. 59.

10 Anri Bear, Mišel Karasu, Dada: istorija jedne subverzije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1997, str. 11.

11 U pitanju je Bahtinov termin iz njegove već navedene studije o Rableu.

12 Rastko Petrović, „Mladićstvo narodnoga genija“, u: Eseji i članci, Dela Rastka Petrovića, knj. VI, Nolit, Beograd, 1974, str. 65.

13 Videti o antistrukturnoj organizaciji u narodnom stvaralaštvu: Viktor Tarner, „Varijacije na temu liminalnosti”, Gradina, Niš, god. 21, br. 10, 1986, str. 40-56.

14 Videti o grotesknoj koncepciji tela i elementima karnevalizacije kod Petrovića u knjizi: Bojan Jović, Poetika Rastka Petrovića: struktura, kontekst, Narodna knjiga – Alfa, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2005, str. 187-213. i 221-235.

15 Videti: Lidija Delić, Nasleđe karnevalske kulture u poeziji Ljubomira Simovića, Letopis Matice srpske, oktobar 2009, str. 478-487.

16 Ljubomir Simović, Pesme, knjiga prva, Stubovi kulture, Beograd, 2005.

17 Ibid.

18 Momčilo Nastasijević, „Reči u kamenu“, pesma IX, Sedam lirskih krugova, Kairos, Sremski Karlovci, 1995.