Jelena
Radovanović
BALKANOID
KRAJ MASKENBALA
Kad
te smrve:
tržni
centri
turizmi
pogrebna
preduzeća
obdaništa
groblja
cvećare
ljudi izlozi
ciganmale
kreditne kartice
porodilišta
ljudi
saobraćaj
budilnik
ljudi
deca saloni nameštaja
ljudi
ljudi ljudi
grad
semafori poštansko sanduče
novine
parkovi vesti
crkve
ljudi rođendani internet
zoo-vrtovi
banke supermarketi
ljudi
šminka paket-aranžmani
u
pretkomore srca potrpaćeš sve te tuge
tušta
je to i tma
i
điha ha zabrazdićeš samcit sam
strancima
znan
bližnjima
stran
nemušt
kao konj
krnj
kao panj
raždžaraćeš
te očaje
strpaćeš
ih u mamuze
osedlaćeš
bes
eno
ga njišti u oboru godinama
zajahaćeš
ga
nahranićeš
piljevinom ljutnje
strugotinama
straha
obujmićeš
to čudovište
cimaćeš
uzde samcit sam
oborićeš
ga razulareno
sljuštićeš
mu masku
smrvićeš
ga istinom
dosta
je vala topotalo po tebi.
ALjKAVUŠA
Lenja
li sam žena –
kićanke
prašine kote se po ćoškovima
sve
više mrva po podu krcka
mrzi
me da pajem paučinu
puštam
je da visi kao nežne ogrlice
razbuđala
sam se od čame
proćerdavam
popodneva ležeći
brojim
muve mrlje zjala
urušavam
rutinu
ščepale
su me mrza i fjaka
žvaću
me i mljackaju iz kandži
smrdim
kao puma u kavezu
raspustila
sam kosu
gajim
obrve džikljam nokte
jedem
crno ispod njih –
mrzi
me da kuvam
kiselim
se u sosu samoće
čekam
čas velikog spremanja
čekam
izlazak sunca zalazak sunca
čekam
taj reski zuj iz srži srca
kad
ću da đipim iz kreveta
otresem
prašinu sa sebe
operem
sećanje provetrim srce
ispoliram
sve reči koje još treba reći
počistim
bol izribam prljavu prošlost
ustanem
uglačana sjajna i čista
i
bljesnem kao nova kuća
bez
enterijera i istorije.
NEROTKINjAMA
Prepoznaju
se već
tek
očima onako nemušte
žive
zakopane u svojim oklopima
na
žici ludila one normalne hodaju
nasmejane
danju
zgrčene
u znak pitanja
u
svojim nokturnalijama
u
krevetu kao u humci
one
religiozne one bogohulne
fanatične
vazda
one
od nade od snova od beznađa
jadno
ponosne
robinje
biologije
sluškinje
surovog vremena
prazne
mahune na suvoj zemlji
lepe
i mutantne
retke
kao krvave narandže
gube
evo razum u taktu
ovulacije
menstruacije penetracije
dižu
glavu iz bureta tuge
hvataju
se za ruke
prave
krug oko ovog
prenatrpanog
sveta
i
urlaju u svemir
sve
do samog
gluvog
Boga.
POHVALA
PROSTIM RUČKOVIMA
Ajde
dragi dosta je bilo –
kad
pročeprkaš te pretke u genima
i
raždžaraš transilvanijska sirota plemena
idi
ispeci nam jaje na jedno oko
pa
na drugo
pa
da progledamo
da
pobacamo kerefeke luksuza
i
obesti
da
umesimo krckavu proju
bez
išta prostu kao sreća
da
umutimo kačamak
učvarimo
sir
vlaški
stari beli
britak
kao jed
slan
taman kao suze
od
uprženog luka
hrskavog
kao naši dodiri
narendaj
nam ren
da
štipa kao reči
pa
iznesi papričice obelolučene paklene
ljute
kao naša svađa
raseci
i paradajz kao što umeš moje srce
posoli
mu sočnom rane
napravi
mi zazubice prostom gozbom
posadi
me za sto izmiri nas
razuzdaj
me uzmi me
kao
redak začin
sa
trpeze naše skromnog izobilja.
POSLE
TOG SNA
Ustanem
a
ono
kavez
rebara otvoren
srce
već iskočilo
eno
ga bubri po podu
bubnja
po stepenicama
čuje
ga cela zgrada
a
po sobi se strast prostrla iz mene
curi
između nogu iz usta
iz
ušiju se plezi
klizi
kroz zidove plavi sobu
hoće
napolje
pa
sakrijem nabrzaka srce u džep
smotam
strast kao sag
izađem
u gungulu kad tamo
čudo
jedno
ljudi
sve neki smireni i srećni
šetaju
sa srcima na mestu
a
moja strast počne da se odmotava
grlim
tuđu decu hvatam mačke
odlazim
u zoo vrt da mazim magarce
topoćem
ulicom proćerdavam dan
gutam
grad ispomeranih organa
vežbam
zaborav treniram realnost
čekam
da prođe rok trajanja tog sećanja
da
ispariš iz sinapsi
odćarlijaš
iz mojih ćelija
čudovište
veličanstveno
jezgru
moje sreće osovino mog očaja
čekam
te u zasedi jedne noći
samo
li mi još jednom pretumbaš anatomiju
raspršiću
te u jutro
uvežbanom
amnezijom buđenja
EMIGRANT
Posle
pečalbi i putešestvija
svetom
samleven svim
dražima
širine smoren i sitan
ide
kući na istok.
U
popodne u septembru
spusti
žaluzine tek
da
sunce nacrta rešetke po zidu
u
toj ćeliji sreće
gleda
ples paukova
sluša
krckanje plakara
tišinu
prašine
sklupča
se u muk
rasprostre
te mirise po sećanju
kao
šarenu ponjavu
osmehne
se tavanici
ili
joj zaplače svejedno
bude
romantičan
briga
ga tu je sam
smiri
se zaspi potone
to
je njegova stara soba zna
jedina
bitna topografija u svemiru.
BALKANOID
Evo
ti i šljive i njive blatnjave
na
poklon ti ove suve klisure
nosi
se ti sa ovim crnim šumama
opevaj
te puste gudure
uzmi
čak i ovo more čarobno i grozno
te
obale nostalgije pune meduza mržnje
davi
se ti u ovim rekama
i
svim zelenim odsjajima
na
ti ove strašne planinčuge
nosi
i pašnjake sočne sa stadima i krdima
nosi
i smeće istorije
blatište
prošlosti
krv
vekova
ponesi
i ove ljude
divlje
i divne
plemena
ova zakrvljena
i
sve njihove grdne mi gradove
i
iščašene religije
strpaj
u istu vreću i detinjstvo sreće
i
mladost ratova
nosi
najzad sve kabasto i teško
na
poklon ti ceo balkan
neotesani
balvan
nosi
ga najzad nosi
ja
više ne mogu
da
ga gledam.
POPIS
Pun
je mesec.
Ima
puno ljudi.
Čaša
je puna.
Ti
si pun sebe.
Pun
je sat.
Ja
sam prazna.
MEDITERAN, MEDITERAN
Kad
u naprsloj crkvi stara zmija zapalaca
odroniće
se po nebu zvona
rasprštaće
se u sunce prhko jato
otkotrljaće
se mandarine niz skaline
prsnuće
krv paradajza po trgu
cakliće
se slane masline na stolovima
pod
oleandrima u ludilu kuckaće cvrčci
padaće
smokve raspukle u krilo
i
sedećemo pod nabreklim grozdovima pergola
kad
štrcnuće srž iz narovog srca
i
rascvetaće se sise prezrelih žena i
zaklepetaće
sandale i lepetaće haljine kao jedra u buri
drevni
mermer zazvoniće vreo
a
kotviće se brodovi i žamoriće pjaca
i
plesaće veš blagi tango juga
i
more će da se ugiba od riba
i
mreže biće sve teže
kad
zasijaju jarboli u jari
i
padnu u crveni suton palme i život
spustiće
se veče fešte i strasti
u
noć slasti i karneval obilja pre nego
u
jutro dođu Cigani da skupljaju smeće
sa
oholih plaža belih Latina
kad
na pustoj pučini samo crne ruke
sa
sklepanih splavova
vapiće
ka lažnom raju.
UZALUDNOST PROVINCIJSKOG BUNTA
(posvećeno afinitetu prema afrikatima)
Buđam
u kuću
u
džak ove čame
a
oću da cvrčim srcem, da zazvečim čudo
džaba
mi ovde ovaj čekić u zubac
džaba
ovaj crn trnac što čuči pod jeziče
kog
tu da dotiče to biberče
što
đipa iz moje kljunče
kog
ova reč ko zvečka
kad
padne noć i čađ u ovaj skučeni ćepenak
sve
za džabe
evo
već svi začuđeni što sam zaluđena
što
ržem i režim ko džukče
kad
u čopor svakom živinčetu što štrči
zakače
bez da žmirnu neku bockavu značku.
PRIJATELjIMA, IZ EMIGRACIJE
Gde
ste bili
kad
prslo je srce kao zgnječena kupina
kroz
svetla metropola kad
hodala
sam sa bunarom u grudnom košu
smoždena
noći
u
pustinji mnoštva?
Gde
kad
seckale su me sitno
makaze
straha na tanke rese
u
jezgru leta kad drhteći sam stala
u
jezu senke gotskih katedrala?
Gde
kad
morila me žeđ suvog jezika
kad
za reč sitnu ili poznat glas
na
trgovima gradova taštih
gazila
sam strancima senke
A
gde
kad
i čama i noć kapale su kao smola
sa
svodova stranih soba
kad
kroz kuluk svih nesanica
i
puka kap radosti šikljala je uvis
iz
mračnih komora srca
bez
sunca bedna klica tek trica
i
iskra smešne sreće prhtala je
kao
kržljava ptica
u
tkanje noći stranih ulica?
Gde
ste bili
gde
ste
gde
BUDI MAGARAC
Smotaj
ćutke svoj svemir kao sag –
samo
ti znaš boje
svih
gustih čvorova očaja i sreće.
To
ćilimče na žilava leđa turi
u
bisage kao i sve sarage
zakasaj
u svet vižljavo živinče
sve
za svojom sočnom travom.
Traži
u trnju tu bobu sreće
ubogi
biser radosti u draču
a
kad te bič nedaća saleće
zanjači
u noć na pustom brvnu
hripaj
na mesec
iskezi
zube zvezdama
ukipi
se jak i sam
prostriži
ušima to što slušaš
zvizni
kopitama goniče uma
ni
makac bandoglav pred oholom silom
ujedi
ruku koja ti kožu dere
obrsti
joj šibu
i
šuplju šašu budalaština rastresi
tinjaj
svoj inat
nikad
krotak
njači
svoju prkosnu ćud
prgavo
pirgavo biće plemenito.
SUMA SLOBODNOG UMA
Skučiće ti um još od prvog plača
sabiće ga kao testo u tesni sud
doći će društvo sa ogradom od drača
da opravda gromko dušebrižnički sav trud.
Opasaće te tiranijom rutine blago
obući će te ćutke u uniformu mase
snagom jednoumlja, ponosom rodne rase
religijom, tradicijom, umišljenošću svoje klase
tesaće ti misli kako god im drago.
Otegnuće se škola i knjiški sav jad
konfekcijska znanja i prividni sklad
sve klupe dosade i života smišljen kroj
gde udoban i svoj nećeš da se skrasiš
jer sloboda je smešni kip i skučen je ćošak uma
i zbir pitke pameti samo infinitezimalna suma.
Tek misli i snovi sloboda su sva
ubogo more u kršu oštrog stenja
svetle sinapse u kaši sive tvari
tu samo sva su tvoja vrenja
gde praćakaju se misli uvis drske
kao skuše skliske
tu prskaju kapi bistre svesti, perle sjajne niske
i munje uma u toj vodi bljesnu
i ljesnu se reči koje ćutiš kao školjke
u koje su spakovane
sve tvoje tihe boljke
čisti i bez laži podvodni jedan svet
srž tvog srca
jame tvojih tajni
u čiodi mozga sav tvoj život vrca
iz tog jezgra samo vrela lava štrca
neguj noću retke te korale
i čuvaj čistoću svoje male bare.
OPTUŽUJEM
Ružu mladosti drčno ste nam strgli
i suvu mrvu vere očas opovrgli
latice pokidali, trnje izbrusili
nerve i sinapse apsurdom umrsili
žrvnjem mržnje drčno ste se prsili
mozgove besmislom u žitku kašu zgnječili
oči pune krvi ka krotkoj masi bečili
krvavi kačamak vešto ste umutili
da tupi puk kusaće ga znalački ste slutili
Ružu mladosti rekoh čupali ste kukama
u tuđe zemlje silom je presadili
u ekstazi krvi dičili se brukama
plemena istog jezika zverski ste zavadili
lepu zemlju laži zanavek ogadili
orgije nasilja veselo okadili
da svoja suva
muda na nama bi ladili
Naše ruže sad su mračne i pun je trnja žbun
račvast ti je jezik i zub otrova još pun
nakote zmijski premazan si medom
nad balkanskom kloakom, ološom i bedom
šepuriš se nepismen vrlim svojim delima
gangreno namirisana u skupim odelima
od života raščeprka bunjište
od plodne zemlje đubrište
od bašte mladih godina možda osta suvi drač
tek u bodljama našeg ružičnjaka
polomićeš svoj mač.
MALA MOLITVA
Između Tvojih prstiju
sa neba visim
samo na niti gole nade
kao ćopavi paučić
u ćepenku Tvoje vaseljene
moleći molekul zrna milosti
usliši Višnji usliši
TUGA I NjENA MASA
Uzmi oštru kocku od ove sobe
naspi u nju katran snova
pokupi i metalne šipke mojih misli
armiraj njima beton straha
pobacaj na sve grumenje reči
neizgovorene ikom
sve potpali ugljem noći
pospi na sve to peščano zrnce nade
položi me u krevet
stavi mi sve to na grudi
i pusti me tako da spavam.
