Dušan Stojković

O SMRZNUTIM SATIMA I LENjIM SENKAMA

Bojan Belić: Zmijska košulja

Udruženje srpskih izdavača, Beograd, 2010.

Srpske pesnike bismo mogli – prilično grubo, naravno – svrstati u dve kategorije: jedni pišu isključivo vezanim stihom, dok se drugi opredeljuju za slobodan. Postoje, svakako, i „mešanci”. Nijedna od ovih pozicija nije nezakonita. Nijedna nije, sama po sebi, lagodna. Nije svaki vezani stih, samo zbog vezanosti koje pesmovanju nameće, nešto što je teže nego slobodno plivanje poetskom maticom. Jednako, ni slobodan stih ne oslobađa pesnike svake odgovornosti i najmanje je slobodan u onom smislu u kojem to misle oni među pesnicima koji su se pesništvu samo „pridružili” – a da pesnici nikada nisu ni bili. Postoje – napomenimo i to – pesničke tradicije (npr. ruska, a u nešto drugačijem vidu, zbog dominacije blankversa, i engleska i američka) u kojima se poezija ne razdešava sasvim. Mladi pesnik Bojan Belić pesnik je koji se vezanog stiha ne odriče. Njegova poezija, stoga, izgleda (to je utisak koji nas ne vara) kao poprilično tradicionalna. No, treba znati, kako uvek, u svim vremenima, pored pesnika koji su nesumnjivo avangardni, i za koje se misli kako poeziju pokreću sa mrtve tačke (to ne

mora uvek biti i slučaj; avangardnost po definiciji blesne i kratko traje), postoje i pesnici koji pevaju onako kako su pevali i njihovi prethodnici. Kada je o drugima reč, njihove pesme opstaju ako su dobre i oni se pamte ako pravi pesnici jesu (tipični primeri pesnika čije se delo čita i danas, iako nisu uneli ni najmanji „drhtaj” u njima savremenu poeziju jesu, na primer, Velimir Živojinović Massuka i Desanka Maksimović). Bojan Belić jeste dobar pesnik, i njegove pesme jesu pesme za koje smo ubeđeni da – kada pročitane budu – zaboravljene neće biti.

Nekoliki stihovi Belićevi pravi su praznik svekolike srpske lirike.

Da je i sam svestan da je avangardnost drugi pol lirike uopšte, onaj na kojem on nije, pokazuje nam specifičan – dadaistički pribeležen – impresum Belićeve zbirke.

Naslov knjige očigledno je simbolički. Zmija je polivalentni simbolički znak koji „pokriva“ i muško, i žensko, i samostvoreno. Solarna je i lunarna: označava život i smrt, svetlost i tamu, dobro i zlo, mudrost i strast, lek i otrov, duhovno i fizičko. To što menja kožu pretvara je u simbol života i uskrsnuća. Zmijska košulja se svlači, ali ona može – kao u usmenim bajkama s motivom metamorfoze – i da se obuče. Može se odbaciti svlak, ali se neko može i ozmijiti. U Belićevoj zbirci dešava se i jedno i drugo.

Zmijska košulja se otvara pesmom simboličkog naslova Bivši Orfej (on nas upućuje na to da je prošlo doba u kojem se Orfeju, ponekad prećutno, priznavala budilačka uloga; danas Orfeja ili nema ili se on, izjednačavajući se s drugima, onima koji ga okružuju i kojima je koliko juče pevao, premeće u ranjivog čoveka koji jedino može, ako je dovoljno – pesnički – pošten da odluči da prozbori o onome što razapinje one koji su oko njega i o onome što lomi i raskida njegovu dušu). Slede tri ciklusa: Prizivanje (25 pesama), Tajni rečnik bilja (10) i

Hod pod zimom (33). Astrofičnih pesama je dvadeset pet: jedna ima sedam, pet osam, dve devet, sedam deset, šest dvanaeset, dve četrnaest i jedna, ciglo, dvadeset stihova.

Soneta je četrnaest, ako pravima pridružimo i jedan kripto sonet, Za stolom, koji ima tri distiha (uvek su na neparnim pozicijama) i dva katrena. Rondel sunca pokušaj je oživljavanja ove stare francuske pesničke forme.

Trinaest pesama ima tri, pet četiri, a jedna pet katrena.

U kvintama su dve pesme (jedana ih ima tri, a jedna četiri). Jedna pesma sadrži dve sekstine. Ostale su s „pomešanim” strofama (strofama različitih dužina): Pesma o biljci (3+3+5+1), Buđenje pesme (2+3+4), Tren (4+4+2), Pesma umrlom detetu (5+3+8), Pesma iskustva (8+4), Glasovi (8+4+4), Buduća pesma (7+11) i Iluminacija na moru (posle četiri terceta, slede katren i izdvojen zaključni stih).

Ne postoji u čitavoj zbirci nijedan interpunkcijski znak.

Ponekad, Belić zna namerno da uspori pesmu, prelomi njen ritam, ocrtavajući tako, funkcionalno, unutrašnju muku kao izvor svekolikog svog pesnikovanja.

Kao i kod Radomira Andrića, i Beliću je jedan pridev udaran – a jezni. Kao i kod Andrića, on u Belićevu pesništvu, jer je ono još uvek svedenije, skoncentrisanije na uži krug tema, „pokriva” ono o čemu se u njima peva.

Kao „ključne” reči-teme čitave zbirke ukazuju nam se: vazduh, voda, zemlja, nebo, dan, magla, more, obala, oluja, led, inje, trava, bilje, cvet, grana, ptica (i mrtva), labud, zvezda, trag, most, zvono, sluh, zvuk, reč, pesma, ponor, praznina, svatovi / venčanje / mrtva draga. Tu su i pridevi: nem, mrtvi, zagrobni i čist. Lajtmotivsko strujanje ovolikog broja reči (postoji i njihova namera da se u simbole premetnu) govori nam o pesnikovom pokušaju da se „labavo” (ma koliko to oksimoronski zvučalo) fiksira, da se, nalazeći se na Zemlji koja u njegovoj viziji često biva zamagljena i nastanjena živim mrtvacima i mrtvim ljudima, proba da dođe, iako ne može to i da ostvari, do nečeg što makar privid nekog ukorenjivanja, neke čvrstine jeste.

Ciklus Tajni rečnik bilja donosi pesme o jeli, brezi, leski, bosiljku, topoli, boru, vrbi, hrastu, vinovoj lozi i jablanu.

Veliki broj pesama sadrži reč „pesma” u svom naslovu: Pesma, Pesma o biljci, Buđenje pesme, Drevna pesma, Mesto pesme, Pesma zemlji, Pesma mrtvih, Buduća pesma, Pesma početka, Pesma iskustva, Pesma pesmi, Molitva pesmi, Pesma za pre podne, Pesma umrlom detetu, Pesma zatvorenih očiju, Pesma posle pesme. Ta reč se podrazumeva u naslovu Zagrobna. Nekolike pesme u svojim naslovima donose poetičke odrednice: Gatka, Rondel sunca, Katreni vode, Tamni katreni, Tužbalica, Bajalica, Sonet.

Dominira lična zamenica TI: pokušaj da se ostvari kontakt, približi drugome, neretko astralno udaljenom, gluhom na sva obraćanja i prizivanja. Tu je i MI, ali ne ono kolektivno, ujedinjujuće, već više ono kojim se reduplikuje vlastito JA, koje se, gotovo po pravilu, u ovoj poeziji neprestano skriva. I razdajući se skriva.

Premeće se to lirsko ja veoma često u bilje. Ono je, naslov zbirke nas na to upućuje, stalno u pipajućem, uz Zemlju priljubljenom, odlaženju. Ono je, naslov nam i to kazuje, nalik na ruske babuške u kojima se nalaze istovetne, a manje, druge babuške, a da se pritom ni za jednu ne može reći kako je ona jedino prava, ili, barem, više to nego one druge.

Pamtimo sintagme: „zvezdanog špila“ (Novembar); „zagrobnoj usni“ (II); „lice dana“ (Tren); „verbalnoj tami“ (Reči); „strašne jasnoće“ (Isto); „grcanje zvezda“ (Pesma zemlji); „materinstvo vida“ (Rondel sunca); „iverje zvezda“ (Zvono); „oslepljenu radost“ (Opomena).

Jedna je sasvim disovska: „dar buđenja“ (Spavačima). Postoje u Belićevom pesništvu, nesporno, i disovske slike.

Navešćemo jednu, iz pesme II: „nerođena deca budućih tišina“. Iako se treba kloniti svih, i svakakvih, preterivanja, pesnik o kojem pišemo ukazuje nam se kao najveći disovac među mlađim srpskim pesnicima.

Ovaj očiti neoromantik ne kloni se komparacija.

Zvučno bogatstvo njegovih stihova (sasvim nesumnjivo) ilustrovaćemo samo jednim primerom: aliterativnom upotrebom glasa „s”: „Uskršnje svetlo u sluhu sija“ (Smrt i govor).

U Belićevim pesmama veoma često postoji, kao njihov lirski stožer, osobena „priča”. Ali nju iznutra osvetljavaju munjevite pesničke slike. Nalik je to na ujevićevski lirski postupak. I ovaj znameniti pesnik znao je slikovito da „ispriča“ ono što je bilo suština pojedinih njegovih pesama.

Sržno u Belićevoj poeziji premreženo je ekspresivnim, snažnim pesničkim slikama: „I poslednje Sunce ne potopi more“ (Novembar; upotrebljeni pridev unosi dah Apokalipse; sunce dobija moć da svojom svetlošću, verovatno pocrnelom, smračenom, preuzevši moć vode, udavi more); „To mrtvi bude se danju / Od tame da vidaju lice“ (Ogledalo za M.; čitava Belićeva poezija poezija je koja briše ustaljene granice, posebno one koje međe svet živih i svet mrtvih; mrtvaci hodaju, živi smrtuju u njemu); „I vreme se kameni kradom“ (Isto; zaustavljanje vremena – na stranu posledice koje bi se time na nas sručile – hiperbolisano je okamenjivanjem); „Leta kapnu nad zemljom i minu“ (Na praznik; za razliku od prethodne slike, ovde se leta – osobenom deminutivizacijom – u kapi premeću); „U prazan prostor kraj stola / Roje se zvezdana kola“ (Za stolom; briše se razlika između gornjeg i donjeg, velikog i malog, univerzalnog i prirodnog; slika je, inače, u svojoj biti, nadrealna, pa i nadrealistička); „Gluvoćom jezici laju“ (Isto; oksimoronsko oglašavanje gluhote, na prvi pogled zaklanja činjenicu da se to oglašavanje – detronizacijom – na lajanje svelo); „Čista kada usniš lepotu opela / Dozvaću te sluhom kroz tišinu trave“ (Pesma; oksimoronska „lepota opela“ propraćena je, ovaj put sinestezijskom zamenom čulnih mesta: uho ne osluškuje, već doziva); „Izmišljeno bilje raste mi iz grudi“ (Zimska; jedna od sasvim nadrealističkih slika); „I svi se pauci s anđelima spleli / Da pojedu vreme tiho bez pokreta“ (Pesma o biljci; pauci i anđeli vode zajedničko kolo u nadrealnom, antitemporalnom spoju); „... moje su oči krici“ (Mesto pesme; još jedan sinestezijski oksomoron); „Noćas će svetlost zvezda da stresu / Mrtvi što ćute u našoj svesti“ (Buduća pesma; ponorna slika kojoj su „unutrašnji“, naši, domaći, u srcu); „Rečima se vraćam mojoj nemoj kazni“ (Breza); „Peščanik curi u uho svemira“ (Zvono; ekspresionističko-nadrealističko obrtanje klepsidre naglavce; no, šta je klepsidri lice?); „Blagodet svetla kroz zvezdano zaleđe / Milošću tajnom pašće na mene / Kada iz čistog otkosa pređe / Na staze mrakom pogrebene“ (Jutarnja zakletva; i u ovoj, kao i u nekolikim narednim pesničkim slikama, lirski snažno opevano je prelaženje egzistencijalne crte); „Prelazim humku sopstvenog groba“ (Oproštaj); „Dole na ramenima nose svoju smrt / u večernjoj šetnji zaleđeni ljudi“ (Nad gradom); „U prepev prašine telo mi se osu“ (Zaokret); „Moram da se vratim kroz smrznute sate“ (Isto); „Sklad milosti lepe i vina i hleba / Izmiriće nemir što zorama preti / Sa prostorom nežnim nerođenog neba / Kog se budan snevač zaboravom seti“ (Iluminacija na moru); „Jutro prepuno biće glasova bivših mrtvaca“ (Glasovi). U poslednjoj citiranoj pesmi nalazi se jedna ponorna slika (nikako je ne bismo smeli zaboraviti) po kojoj je „Mesec rana iznad vode“.

Belićeva poezija je poezija slika.Unjima otkrivamo nešto dalijevsko. Ako su se Dalijevi satovi topili, Belićevi ljudi se lede i utvare tako što mogu sasvim slobodno da se kreću onostranim prostorima – a da ne budu ni svesni da u njima jesu.

Najdublja pesnička slika Belićeve lirike nahodi se u pesmi nastasijevićevskog naslova Iz gluhote (nastasijevićevski su i naslovi pesama Jutarnje i Večernje; iako ima veoma malo suštinski nastasijevićevskog – osim pokušaja da se omogući gluhoti da propeva, poniranjem u nju – u Belićevoj poeziji, ona bi se, sasvim uslovno, mogla okrstiti kao poezija u kojoj se disovsko plodi nastasijevićevskim, uz napomenu da Belićev lirski Nastasijević iščitava Disa, upravo onako kako je stvarni Nastasijević iščitavao poeziju svog velikog pesničkog prethodnika) i zaslužuje da se o njoj napiše čitav mini esej: Božja senka okrenu se lenja. Bog je u ovoj slici zadobio senku koja je nesumnjivo sačuvala, ili pridobila, nešto jungovsko. Ta senka se otpadila od Boga i zadobila vlastito telo i svoje pokrete. Ona se obrnula, okrenula leđa svetu, stvorenom, neuspešnoj i propadljivoj tvorevini?

Ona se ulenjila i to je ono što joj – na stranu nadrealističnost same slike – pridodaje nešto metafizički jezno i govori o nama kao bićima trajno napuštenim kraj našeg razrovanog mravinjaka.

Pesnik čija je čitava poezija pokušaj izmirenja dihotomijskih parova svetlost mrak, život–smrt, i inih, kreće se na samom rubu jave i sna koji se u njegovim pesmama ne dodiruju samo, već se mestimice i preklapaju.

Prostor u kojem on jeste neko je osobeno pesničko međustanje u kojem se na javi sanja ali i (u) snovima javuje.

Tu, jedino tu, mogu i da niknu ponorni stihovi kojima plamti Zmijska košulja.