Lela Vujošević

ZABORAV KAO ZAJEDNIČKI IMENITELj

Onaj ko se seća prošlosti, taj gubi jedno oko;

onaj ko zaboravlja prošlost, gubi oba oka.

Ruska poslovica

Kada sam nakon projekcije filma Šišanje, Stevana Filipovića, čula komentare publike „super je film, idem da se ošišam“ – pomislila sam da je reč o dezorijentisanim mladim ljudima koji, u nedostatku pozitivnih uzora, pribegavaju onima čije su poruke nedvosmislene i ekstremne u društvenom otporu, a umesto u porodici, osećaj pripadnosti i poštovanja traže u alternativnim grupama zatvorenog tipa. Ali kada se moj sin, gimnazijalac besprekornog vladanja i odlikaš, nakon povratka iz škole gde je obukao novu jaknu, ozarenog lica pohvalio da su mu drugovi dali kompliment komentarom da „jakna liči na nacističku“ – zaključila sam da je đavo odneo šalu1.

Obnovljena Srbija se, tokom proteklih dva veka istorijskih previranja, burnih uspona i padova, sjedinjavanja i podela, razvijala kroz odlučno odupiranje politici hegemonije, fašizma i nacizma. Naročit doprinos tom pravcu dala je istorijska samosvest srpskog stanovništva koja je izgrađena tokom dobijenih oslobodilačkih ratova i uspešnog odolevanja političkim uticajima stranih država. Afirmisanost u periodima velikih istorijskih iskušenja izgradila je kod srpskog naroda jasan osećaj uvažavanja multikulturalizma, otvorenost kako prema prihvatanju novog imodernog, tako i prema drugimzemljama Evrope i sveta.

Razgradnja svih dotadašnjih društvenih vrednosti započela je raspadom SFRJ, ekonomskim i moralnim slomom koje su podstakli i krvavi ratovi, a nov, konzistentan i društveno i individualno celishodan system vrednosti nije uspostavljan. S druge strane, zbrkan i ambivalentan odnos prema događajima iz poslednjeg i Drugog svetskog rata, nepodnošljivi konformizam i ravnodušnost prema društveno nepoželjnim pojavama, doslednost obrazovnih institucija i autoriteta u ignorisanju pojava društvenih devijacija – otvorile su prostor za nastajanje i razvoj različitih manifestacija međuetničke netolerancije i ekstremnog mišljenja i ponašanja, naročito kod mladih. Nesumnjivo je da ovakve pojave svoju snagu i određenu društvenu prihvatljivost crpu i iz otpora prema (hiper)globalizmu, opsesivnoj ideji ulaska u Evropsku uniju i sterilnoj tezi o potrebi „političke korektnosti“. Ali, u ovom tekstu će se naglasak staviti na pojave istorijskog revizionizma, relativizovanje ili čak omalovažavanje značaja antifašističke ideje i borbe, kako u vaninstitucionalnom, tako i u institucionom diskursu, što otvara prostor za rađanje neošovinističkih ideja i pokreta, a krajnje neutemeljenih i čak apsurdnih na prostoru Srbije. Različita čitanja prošlosti mogu se tematizovati kao instrumenti u suočavanju sa složenim i osetljivim pojmovima kao što su ljudska prava, politika, nacionalni identitet... Zato postavljamo pitanje: šta smo protekle dve decenije mi sami učinili od sebe i kakve poruke ostavljamo deci?

2.

Sve se menja. Menjaju se programi, udžbenici, izdavači, pedagozi.

Ostaje nešto što se ne da promeniti. To je učitelj!

F. Suhomlinski

Raskid sa socijalističkom prošlošću zatvorio je krug koji je otvoren društveno-ekonomskom revolucijom i doveo je, u krajnjoj liniji, do istih posledica koje su usledile nakon smene prethodne, predratne vlasti. Počev od oslobođenja 1945, nova vlast je oduzela privatnu imovinu od njihovih vlasnika i besprizorno ali predano nastojala da, sa aspekta ideološkog prevrednovanja, ukloni sve prethodne vrednosne i vizuelno-ideološke simbole.

Prednjačeći na tom putu, Kragujevac je stekao epitet „crvenog“ radničkog grada i održao ga je sve do smene vlasti, početkom devedesetih. Volšebno je, 1944. ili 1945 (nema pouzdanih podataka), srušen i uništen grandiozan spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću, rad vajara Dragomira Arambašića, koji je postavljen ispred Vojnotehničkog zavoda na Vidovdan (1936), i na njegovom mestu je (1977) postavljen spomenik radniku – Livcu, rad vajara Ota Loga.

U noći između 22. i 23. juna 1951. iz centra grada konspirativno uklonjen krst, sa mesta zvanog „kod Krsta“; amputirana je ruka sa krunom na Spomeniku palim Šumadincima; sa krovnog venca zgrade Suda skinuta je kruna.

Razbijeni su grbovi Kneževine i Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS na staroj upravnoj zgradi Vojnotehničkog zavoda i na brojnim drugim javnim objektima. Po prepoznatljivom scenariju, dorađivane su slike Paje Jovanovića, uništen je deo arhiva Miloša Obrenovića, a table sa natpisima ulica i brojevi kuća su, jedine u zemlji, bile crvene boje.

Kraj osamdesetih godina značio je raskid sa Marksovim društveno-ekonomskim idejama i socijalističkom ideologijom i krenulo se u izgradnju novog društva, ali istim, rušilačkim, brutalnim, neselektivnim metodama. Umesto da se zatečenim pojavama daju različite dimenzije kontekstualizacije, kako bi joj se u novim istorijskim okolnostima mogao otkriti nov interpretativni smisao i uzročno-posledični odnosi – pravile su se iste one greške zbog kojih je kritikovana stara vlast2. Kao što je predratnim vlasnicima brutalno oduzeta imovina kako bi ona dobila status državne ili „društvene“, tako se i danas fabrike oduzimaju radnicima zakonski sumnjivim privatizacijama. Hiljade radnika ostaje bez posla i bez mnogo nade da će moći ponovo da se zaposle. Takođe, kulturna dostignuća socijalističkog društva proglašena su za „staro smeće“, kako bi se oslobodio duhovni i faktički prostor za produkte nove ideologije. Kao što se svojevremeno tzv. građanska (buržoaska) književnost degradirala, tako se i danas, književnost čiji se motive građeni na tekovinama partizanskog pokreta i socijalističkih ideja (čak i čitav korpus rodoljubive i socijalne književnosti) uklanja iz školskih udžbenika, a njihovi autori se brišu iz antologija ili omalovažavaju u javnosti. U posleratnoj deceniji nemilosrdno su, sa javnih prostora, rušeni spomenici koji su veličali rojalističke ideje, a tokom poslednje decenije XX veka ta sudbina prati spomenike jugoslovenstvu, partizanima i revoluciji.

Tiho i spontano, početkom devedesetih, iz Aleje velikana u Velikom parku počele su da nestaju biste, jedna za drugom, da bi krajem prve decenije XXI veka konačno bilo uklonjeno i nekoliko preostalih. Za vandalsko rušenje bista iz Velikog parka okrivljeni su huligani kojima je livnica plaćala ukradenu bronzu. Krađa spomeničke bronze može se sagledati kao jasan primer celokupne a ne samo srpske tranzicije, u kojoj se ideološki razlozi koriste za legalizaciju golog kriminala – prećutno i ravnodušno se dopušta obezvređivanje kulturnog identiteta, da bi se jeftino komercijalizovao.

Nacionalna istorija, naročito istorija Drugog svetskog rata i partizanskog pokreta, falsifikuje se i reinterpretira njegova istorijska pobeda. I kao što neonacisti iz zapadnoevropskih zemalja nipodaštavaju žrtve, minimalizuju njihov broj ili čak poriču postojanje holokausta – tako se i u Srbiji, zaboravljaju ili relativizuju aksiomske teze i tekovine antifašističke borbe.

Imajući to u vidu, Savez jevrejskih opština Srbije je tokom 2010. godine – pozivajući se na obavezu Srbije kao članice UN da u nastavne sadržaje, od osnovnih škola do univerziteta, uvrsti i lekcije o holokaustu – organizovao edukaciju nastavnika, u cilju prenošenja činjenica o ovom važnom pitanju. Ova organizacija je smatrala da se u nastavi istorije u školama u Srbiji pominje da se holokaust dogodio, ali sa nedovoljnim brojem časova i bez ukazivanja na njegove uzroke i posledice. Ukazujući na važnost obrazovanja ne samo o temi holokausta već i proširujući je na stradanje civila u novijim ratovima, postoje inicijative da se „obrazovanjem protiv mržnje i zaborava“ primeni nov način predavanja: jer na našim prostorima, osim nad jevrejskim, došlo je i do genocida nad srpskim i romskim narodom, a ta nedorečena tema je izvor sukoba do današnjih dana.

Ove godine se navršava 70 godina od streljanja u Šumaricama i može se reći da je uspostavljena vremenska distanca potrebna za kreiranje objektivnog odnosa prema tom događaju. Decenijama su, na temelju negovanja sećanja i poštovanja na ove nedužne žrtve, civile i đake, vaspitavane generacije, gradila se slika o Kragujevcu kao o „gradu stradalniku“ i taj identitet se reflektovao na celu zemlju. Međutim, kao što je rigidni, ideološko doktrinarni komunistički pristup tom događaju imao glavno uporište u obrazovnim institucijama, tako i danas zaglušujuća ravnodušnost u diskreditovanju antifašističkih vrednosti i njihovih heroja, u školama i intelektualnoj javnosti doprinose porastu neonacističke propagande. Uostalom, kada se deklarativne društvene vrednosti tako radikalno menjaju, mladi ljudi koji po nagonu traže okvire, orijentir i sigurnost u delovanju, pribegavaju afirmaciji na nižim, ali jasnim nivoima – priklanjaju se potkulturnim grupama, izgaraju u divljenju zvezdama sporta, politike, estrade... Usmeravanje društva na put neoliberalnog kapitalizma umnogome znači i raskid sa idejama humanizma (koji je fundiran na principu da napredak pojedinca nije stvarni napredak ako to nije i opšti društveni napredak), i stavljanje na pijedestal filozofije individualizma i hedonizma.

Instrumenti potrošačkog društva su, u antropološkom smislu, stvorili novu kulturu. Znanje i kultura u savremenom potrošačkom društvu više nisu privilegija napornog učenja i rada, već roba; vrednosti se formiraju nekritički, bez dijalektičkih zapreka, u vidu surogata kao što su konformizam i indiferentnost u odnosu na druge i celo društvo (P.P. Pasolini: 1999). Školski nastavnici koji posustaju u neravnopravnoj borbi sa modernim tehnološkim pedagoško-propagandnim metodama, pred poplavom uopštenih informacija koje treba da prenesu svojim đacima, lekcije iz etike i društvene odgovornosti, potiskuju.

U talasu antikomunizma olako se, često političkom voljom i bez detaljnih argumenata, na razne načine rehabilituju pobornici nacističke ideologije, kolaboracionisti, ljudi koji su decenijama bili proglašeni za „narodne neprijatelje“. Tako je slika Milana Nedića, predsednika Vlade koja je potpisala sramni pakt sa fašističkom Nemačkom, a da za uzvrat zemlja nije bila pošteđena zločina (nisu sprečene niti civilne žrtve, niti logori...), izložena 2009. godine u holu Prve kragujevačke gimnazije, u sklopu izložbe o znamenitim gimnazijalcima. U obrazloženju čime je zaslužio tu čast navodi se: „osporavana i hvaljena istorijska ličnost, vodio brigu o srpskim izbeglicama“3. Gimnazijalci i njihovi profesori svakodnevno prolaze pored te slike, nezainteresovani i, po iskazu đaka, „nedovoljno upućeni u istorijske događaje“. Opravdavanje ovog postupka u vidu zalaganja za vrednosnu neutralnost ili toleranciju u prihvatanju različitih stavova i pogleda na svet je zapravo cinična, lažna tolerancija, zapletena u mrežu indiferentnosti prema vaspitavanju budućih generacija. U vrednosno turbulentnom vremenu od obrazovnih institucija se očekuje da, očuvaju neophodan stepen autonomnosti, javne reputacije i promovisanja univerzalnih vrednosti spram uticaja raznih ideoloških i političkih snaga.

Naredni ilustrativan primer istorijskog revizionizma odnosi se na dve medijske izjave kojima se menja decenijski odnos prema kragujevačkoj tragediji, zamagljuje se veličina događaja i u izvesnom smislu kompromituju žrtve streljanja u Šumaricama. One su, kao antiteza prethodnom ideolopoklonstvu, naišle na odobravanje i, čak, simpatije šire javnosti. Nisu u pitanju polemike u vezi sa brojem streljanih, jer je svaki licitirani broj podjednako zastrašujući. Reč je o odnosu prema šumaričkim žrtvama. Konkretno, kao što se dovodi u sumnju antologijska, termopilska izjava majora Dragutina Gavrilovića prilikom opsade Beograda, tako se prekraja i izjava Miloja Pavlovića, direktora Gimnazije koji je, odbivši da napusti svoje đake u grupi za streljanje, izjavio čuvenu rečenicu: „Pucajte, ja i sada držim čas!“ Ova rečenica govori da i u najtežim okolnostima, u poslednjim trenucima, čovek može svom životu da da dublji smisao, a ne da ga sroza na nivo borbe za puko samoodržanje. Ona po svojoj dramatičnosti može da korespondira sa mišlju koju je izrekao Dostojevski: „Jednoga se bojim! Da ne budem dostojan svojih patnji.“ Ako se život sagleda kao niz problemskih situacija sa kojima treba da se uhvatimo u koštac, pri čemu je čoveku u svakoj situaciji pružena mogućnost izbora – čovek se, prema stepenu svoje unutrašnje snage da izgradi svoje dostojanstvo u trenucima patnje, pokazuje da li je dorastao moralnoj veličini. Zato se ova rečenica snažno ukorenila u kolektivno sećanje srpskog naroda i desetine hiljada posetilaca Spomen parka „21. oktobar“ koji se klanjaju senima kragujevačkih žrtava a njen eho odjekuje i do današnjih dana, dajući lekciju o etičnosti i časti. Ovom rečenicom i svesnim izborom da zajedno sa svojim đacima ode u smrt, što je bilo potpuno u skladu sa njegovom konzistentnom radnom i životnom biografijom, Miloje Pavlović je postao paradigma ličnog integriteta i socijalne odgovornosti. Međutim, istoričarka Latinka Perović je u dokumentarnom serijalu o kragujevačkoj rok kulturi Šumadijski bluz, Vladimira Paunovića, izjavila da je nemoguće poverovati da bi neko u trenutku smrti izjavio takvu rečenicu.

Kragujevački istoričar Staniša Brkić, u knjizi Ime i broj, pozivajući se na istorijske izvore, navodi da je broj streljanih preuveličan, i taj podatak ne treba da bude obavijen velom tajne jer ni u kojoj dimenziji ne umanjuje sam čin tragedije. Ali, on takođe navodi da čuvenu rečenicu nije izgovorio ni Miloje Pavlović niti bilo ko drugi, i da je to jedna od neistina koja mora da bude ispravljena. Ima izjava i da je pred streljanje,Miloje Pavlović na ponudu ljotićevskog oficira Marisava Petrovića da, kao ugledan građanin, izađe iz grupe za streljanje, zapravo odgovorio: „Ako ti treba da mi spaseš glavu, nek se i ti i ja nosimo u ...”

Sa žrtvama se tako ne postupa! Ne samo zbog njih, koji su ionako sve izgubili i kojima je ostalo samo naše sećanje i poštovanje, već i zbog nas samih. Zbog osećanja nacionalnog samopoštovanja i uzora na kojima ćemo da vaspitavamo decu4. Ako su hrabrost, etičnost, plemenitost i izuzetna dela, prevaziđene vrednosti, osobine prošlih vremena – da li je hedonizam osnovna platforma na kojoj se kreiraju moderni heroji?! Ili je postmoderna kultura, radikalnom dekonstrukcijom ili radikalnom kritikom svega, definitivno i bespovratno srušila, ne samo tradicionalne oblike kulture, već i sve velike teorije, pokrete i autoritete. Tako je i kreiranje i popularnost modernih heroja – koji su u nekim slučajevima primeri antiheroja, a koji se, po pravilu, regrutuju iz trougla politike, biznisa i estrade – sve kraćeg daha jer se odvija u ravni novih i nepredvidivih mogućnosti i izazova.

3.

Ako znaš da razmišljaš, da posmatraš i upoznaješ,

a da nikad ne postaneš skeptik ni rušilac;

Kipling

Društveni zaborav i neznanje koje ga prati, veoma su moćno sredstvo za razvoj populističkog diskursa i antikulture. Pogodni su ne samo za zamagljivanje realnih društvenih problema (plodno su tlo za formiranje diktatura) i aktuelnih političkih nomenklatura koji su za njih potencijalno odgovorni, već i za kao dokaz da je aktuelna politička i ekonomska vlast sposobnija od prethodnih. Šta više, izvrtanjem istorijskog sećanja u nostalgiju ili nostopatologiju (veoma raširenu u bivšim socijalističkim zemljama) stvara se efikasno narkotično sredstvo masovne kulture kojim se razvodnjava kritički diskurs, onemogućava aktivizam.

Put izgradnje društva – satkan od nepoštovanja, poricanja, bespoštedne kritike i borbe za prevlast u kojoj se materijalno i duhovno nasleđe zloupotrebljava i koristi kao sredstvo za borbu u ideološkoj indoktrinaciji – dalekosežno posmatrano ne ostvaruje linearno kretanje, već kruženje u onocentričnim krugovima istorijskog samozaborava. Paradoksalno je da se izgradnja društvenog sistema na temelju „raskidanja sa zabludama prošlosti“ i žigosanja prethodnog, uvek čini u ime i za demokratiju. Tako demokratija izneverava samu sebe, vodi hibernaciji javnosti i poslušničkoj tišini, a budućim naraštajima nameće obrazac ponašanja koji se temelji na samouverenosti i samoljubljivosti, kao i eksplicitna poruka da je sve ono što je dosad stvoreno mora da bude uništeno i zaboravljeno da se na temelju uništavanja „varvarske prošlosti“ gradi legitimitet budućeg5.

Za zemlje „okasnelih nacija“ u koje spada Srbija, kao i druge balkanske države koje su prošle emotivno i politički bolan proces dezintegracija i ratnih razaranja, vodi se politika favorizovanja, naglašavanja etničke komponente razvoja. Za uspostavljanje ravnoteže između građanskog i nacionalnog identiteta odn. demokratskog i nacionalnog, potreban je dugotrajan proces, a ne politička odluka. Taj proces se odvija pažljivim uspostavljanjem pluralističkih identiteta, davanjem značaja kako nacionalnom, tako i regionalnom i evropskom i drugim identitetima. On treba da započne u fazi odrastanja ličnosti i u tom smislu je uloga i odgovornost obrazovnih institucija da kod mladih razviju svest o korelaciji i komplementarnosti raznih identiteta, koji ne samo da se međusobno ne sudaraju i isključuju, već naprotiv – treba da se razvijaju na principima međusobnog dopunjavanja, što u krajnjoj liniji, vodi do obogaćivanja ličnosti per se i kao pripadnika zajednice u komunikaciji sa svojom i drugim nacijama.

Kada je jedan grad doživeo toliko istorijskih lomova, koliko ih je imao Kragujevac, onda je pitanje njegove zrelosti da smogne snage i poštenja da se suoči sa svojom prošlošću i da prevaziđe svoje zablude, a ne da, bez kraja i konca luta u oncentričnim krugovima istorijskog samozaborava. Fernan Brodel, koji se bavio identitetom Francuza, zaključio je da nacionalna svest može da se formira samo u procesima dugog trajanja. Kod Srba su ti istorijski procesi iseckani, usled permanentnih sukoba, spoljnih i unutrašnjih. Zato je nalaženje transistorijskog smisla i opravdanja u svim pojavama, kao i postojanje svesti o kontinuitetu u svim promenama svojevrstan zadatak i odgovornost koja se nameće prevashodno obrazovnim institucijama, s obzirom na njihovu mobilizatorsku ulogu, ali i odložene, dalekosežne efekte. To je i pravi test jedne zajednice, njene vitalnosti i postojanosti i u njoj leži potencijal za mnogo kvalitetniji nivo društvenog angažmana, uz viši stepen institucionalne i vaninstitucionalne odgovornosti i socijalne svesti i savesti. Akademik Milorad Ekmečić je, sagledavajući istoriju u „perspektivama dugog trajanja“ (kao jednom od ciljeva moderne nauke), zaključio: „Smisao prošlim događajima ne daju istoričari, već budući događaji“!

1 Brojni su savremeni primeri incidenata koje prouzrokuju neonacističke i druge društveno neprihvatljive potkulturne grupe, ali i sporadičnih nasilnih verbalnih i fizičkih ispada: programski dokumenti i sprovedene akcije organizacija „Obraz“,Naši 1389“, „Krv i Čast“, skin-hedsa; incidenti nekih navijačkih grupa i izbacivanje našeg fudbalskog kluba iz evropskih takmičenja zbog huliganskog ponašanja navijača; incidenti oko postavljanja spomenika Šabanu Bajramoviću u Nišu, 2010. i neprestano skrnavljenje spomenika rasističkim, antiromskim grafitima; antisemitski incidenti u medijima; ubistvo mladog navijača „Tuluza“, Brisa Tatona, i incidenti koji su pratili suđenje i donošenje presude, akcije protiv organizovanja Gej parade u Beogradu...

2 Svojevremeno je i nemački nacizam svoju filozofsku osnovu našao u učenju u cikličnom kretanju istorije. Parcijalno interpretirana učenja Šopenhauera, Ničea i Špenglera, dala su teorijsko-filozofsku argumentaciju za monstruoznu praksu. Nacistički ideolog Horbiger tvrdio je da svakih 700 godina dolazi do smene leda vatrom koja čoveku nameće novo osećanje odgovornosti. Sedam vekova nakon osnivanja nemačkog reda u srednjem veku, nužno je došlo vreme nastanka jedne nove rase koja ima odgovornost da vlada svetom. Sklonost teorijama ciklizma društvenog razvoja je u praksi veoma opasna jer amnestira prošle, sadašnje, ali i buduće greške nosioca društvene moći.

3 U Engleskoj je bilo sporadičnih pokušaja „nalaženja istorijskih opravdanja“ za sličan postupak premijera A. N. Čembrlena, ali nikada nije bilo inicijativa za njegovu javnu rehabilitaciju.

4 Ovaj stav korespondira sa aktuelnim trenutkom u razvoju globalizacije gde je veštački građen koncept multikulturalizma konačno, i političkom odlukom, proglašen za prevaziđen i umesto njega se zemlje članice EUvraćaju izgradnji nacionalnog identiteta koji je jednak za sve.

5 F. Šiler je, još pred kraj XVIII veka, u delu Pisma o estetičkom vaspitanju čoveka.