Milan Janković
ZAVERENIK ISPOD RUŽE
(Odlomak iz tajnih spisa Mustafe Golubića, pronađenih pod nazivom Prilozi za istoriju anarhizma)

 Obreteni u velikom Gradu, prebezi iz Bosne klancali su pored kuća sa doksatom, i ljumali kroz špalir rabadžija i nosača nehajno oslonjenih na taljige i štajervagene.

Znajući da su bez krajcare u džepu, amalini su ih ljubazno svraćali da malo zameze okrajke kavurme kupljene na fišek, beli luk i lebac umočen u mlaku moču od pečenja.

Od duga vremena, pošto bi zavarali glad, spuštali su se niz Balkansku ulicu i zijali u izloge radnji, živopisnijih i od onih viđanih na Baščaršiji. (Bez ikakvog reda nizale su se pored dućana – „boltadžinica”, kafana „rakidžinica” i „čokadžinica”, te pekara – „furundžinica”, sapundžijske, kapadžijske, šeširdžijske, krojačke, štrikerske, abadžijske, kovačke, potkivačke, kalajdžijske, saračke, sedlarske, papučarske opančarske, mutapdžijske, terzijske, ćurčijske, grnčarske, pinterske, lecederske, voskarske, i ko da pobroji kakve sve još radnje.)

Ukoliko bi ih poslužila sreća, naletali bi na Žuću selepdžiju, vazda radog da ih obredi iz čuture sa komovicom, pod uslovom da mu na uvo pevaju – „Ambalanta, kožno odeljenje, tu naš Žućko leči oboljenje“ i „Gore tavan, dole suterenti, mila mamo, juru me agenti“! Dok si dlanom o dlan – a već bi se podnapito saplitali preko na prašnjavoj džadi izloženih bardaklija, bučuka, krčaga, ćupova, testija i vrbovim prućem spletenih balona, ili, ne daj Bože, preko glava šećera obavijenih u kasapsku hartiju, prepirući se sa gnevnim bakalima. Gladni i promrzli, ne pronalazeći bolju soluciju, konak bi prekonoć obezbe đivali u uličnim sanducima za otpatke, izazivajući neskriveno sažaljenje prolaznika. (Beograd je bio tolerantniji od pograničnih mesta. U Loznici su, tako, starosedeoci za bosanske Srbe a još češće za Srpkinje, izmaštali psovku – „Jeb’lo te veslo koje te prevezlo!” uvereni da „nema rđe dok iz Bosne ne dođe!”)

Tek kada bi iscrpljenošću doveli živote u opasnost, mnogi od tih tek prispelih nesrećnika bi se skrasavali po manastirima, gde ih je čekao neslućeni „komfort” i umnogome srdačniji prijem.

Ja sam se u Beogradu prilično snašao, pa sam mnoge od tih pečalom očvoravljenih dođoša i sam zbrinjavao, koliko su mi to nezavidne novčane prilike mogle da dopuste.

Neću biti neskroman ako konstatujem da su me zemljaci lako prihvatali, te da sam ih poglavito pridobio skokom sa najviše ivice beogradskog železničkog mosta u Savu, na plivačkom prvenstvu u organizaciji Olimpijskog kluba. Upućeniji su smeli da se zakunu da je taj skok bio, u stvari, presudna provera moje odvažnosti za regrutovanje u četu majora Voje Tankosića, a ja te glasine nisam pobijao.

Upoznali smo se tek nešto docnije i ja sam pred sobom umotrio krupnostasog oficira, markantne pojave, i žustrih pokreta podjarenih brzim sukljajima besa. Čuvši da sam i sam prek i narogušen, počeo je izokolnim zapažanjem kako me bije glas da se ‘kurobecam k’o upravnik kuplerajskog vešeraja i da samo merkam gde ću koju prakljaču da pripicoknem’! Raskravio me, je spočitnuvši da delujem otresito, mada obučen u zift crno odelo mogu biti pomešan sa ukopnikom! Strpljivost mi retko priskače u pomoć, ali te noći samosusprezanje beše nagrađeno kada mi je major pri polasku potajice poklonio kupusavu skriptu.

(Radilo se o zborniku Tonija Oldridža Manifest Reda istočnjačkog hrama, prevedenom na nemački i publikovanom u knjižarnici „Korkhamer i sin” iz Hanovera.)

Već na prvoj strani stajalo je da su redovi koji slede sročeni u slavu londonskog ogranka manhajmske grupe za erotsku magiju „Ordo Templi Orientis”, predvođenog Alisterom Kroulijem.

Oldridžovo luksuzno izdanje sa ešarpom od plave moirirane svile za obeležavanje stranica kanio sam tek na preskok da prelistam, kad sam se iza ponoći obreo u stanu. Stihovi Alistera Kroulija, (iniciranog pod imenom „Perturabo” – „Istrajući”), na mene su, međutim, delovali kao odzvon vanvremene simfonije. (I danas se rado prisećam sledećih: „Kap jedna nebeskog pehara kao ponor je, more beskonačno koje upija sve što je besmrtno! Oh, ali kroz to blistavilo svo Sopstvo se iskazalo! Pamćenje posrće k’o čovek slep za sve ostalo. Kruni se govor, k’o stena krečnjaka, dok duša misli sigurno zna da će taj haos izdržati, istinu da Čovek je Bog kao beskonačnu priznati.”)

Da bismo se što bolje upoznali, major Tankosić je, već naredne noći insistirao da odemo u kafanu Botorićevog hotela „Pariz”, čija su nepobitna preimućstva, kako je to štampa donosila, „parno grejanje, električno svetlo, moderni nameštaj, ventilacija, telefon, i činjenica da je blizu stanici električnog i konjskog tramvaja.” Kao da sam „zaverenik ispod ruže”, pošto smo otpili po gutljaj piva, major Tankosić mi je poverio da je i sam poreklom Bosanac, rodom iz Krajine i da se „vatreno krstio” u boju na Čelopeku, 16. aprila 1905. godine. Onda je tok razgovora okrenuo na pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, označenog u visokim političkim krugovima Evrope kao „internacionalnog teroristu pod numerom 1.”

– Njegova energičnost i hitar hod u neskladu su sa orijaškim stasom – opažanje je majora Tankosića. – Kada sam ga upoznao, prvo što sam pomislio je da je Gargantua prema njemu kepec! U osnovnoj školi su mu, još, zbog gorostasne građe drugovi nadenuli nadimak Apis, setivši se muskuloznog egipatskog božanstva u obliku bika. Tek kasnije su saznali od nekih Cincara da ta reč na grčkom označava pčelu. Složili su se u glas da oba značenja jednog istog pojma dočaravaju Dragutinov psihički i fizički habitus, još onda duboko u dušama znajući da će da se dovine do orlujskih visina slavodobiti i prokletstva koje popularnost nosi.

Majora Tankosića sam iznenadio saopštavajući mu proveren podatak da je tri dana pre Apisa rođen budući kralj, Aleksandar Obrenović, i da se sudbina postarala da im životne puteve preplete. Oraspoložen tom opaskom major Tankosić mi je odao da je Apis sa sedmoricom zaverenika planirao da kralja Aleksandra i kraljicu Dragu liši života još 11. septembra 1901. godine, na proslavi njenog rođendana u kafani „Kolarac”, ali se kralj te večeri nije pojavio, izostanak pravdajući kijavicom! Drugi put, kralj je izbegao „zasluženu odmazdu” na vojnim manevrima u okolini Uba, da bi u noći „majskog prevrata”, između 28. i 29. maja 1903. godine, Apis bio gotovo na smrt ranjen. Tek nakon višenedeljnog bolničkog lečenja, tokom koga mu je glava visila o koncu, presudila je njegova atletska konstitucija i nepobediva volja za životom. Uskrsnuće nije poredio s čudom, slažući se sa Volterovim stavom da „uskrsnuti nije ništa čudnije nego roditi se!” Uza sve to, ni vedar duh ga nije napuštao.

Sestriću, Milanu Živanoviću, prilikom posete, kroz smešak je rekao kako je u svakome od nas udomljen Sotona, najmljen da nas vodi ivicom vulkana, i zavisni smo od njegove volje da li će i kad će u grotlo da nas surva!

– Pukovnik Dimitrijević od premnogo obaveza nikad nije stigao da se oženi, ali je plenio frajlinske poglede, govoreći da, kada ste naočiti i razbacujete novac bez pardona, profuknjače orno priskaču u pomoć! Opanjkavanja na njegov račun idu od glasina da je impotentan, preko one da je toliko razvraćen da ne preza ni od silovanja – do intrige da je izvesnu Zorku Pavlović zadavio u orgazmičnom grču! Ono što ja znam je, da među najintimnijim prijateljima, u koje nemam kuraž sebe da ubrojim, kola jedino glas da Apis do sada nije upoznao ljubav u svoj svojoj mnogoobraznosti. (Stoga bi malo koga začudilo kad bi od svirača naručio pesmu „Ciganka mi gatala na travi / da ja nemam sreću u ljubavi!”) Čulna sablazan bi pronašla odjeka tek ponekad u svagdanjem razgovoru. Ima od tada nekoliko dana, kada sam u „Zlatnom bokalu” knjiški mudrovao Kitsovom opaskom da je „istina lepota a lepota istina”, a Apis je uzvratio, po ko zna koji put duhovnost i duhovitost stopivši u jedno: „Najveća lepota su ženske dojke kad pupe kao dva paralelna sveta!” – nastavljao je major Tankosić sa prizvukom neke njemu nesvojstvene nežnosti u glasu.

– ... Sve što bi činio ili govorio imalo je obeležje ustaničkog. Rečenica mu je jezgrovita, brzorek je i precizan, „prema jasnoći osećajući strast.” I ako bi došlo do kakve rasprave nikad ne bi povredio oponenta koji bi mu suprotstavio gledište. Sudovi su mu razložni, ubeđenja čvrsta, a odgovornost prema datoj reči krajnja. Pored vanredne inteligencije, odlikuje ga svestrano obrazovanje, piše i govori francuski, nemački parla gotovo kao srpski – s obzirom da je dugo boravio u Berlinu, a na ruskom bez većih teškoća čita klasike i dela sa „stranicama koje uznose pijanstvo borbe.” Samouverenost, vedrina i optimizam, te preuzimanje krivice na sebe za eventualni krah kakvog preduzetog poduhvata vrline su koje su ga i uzdigle na pijedestal duhovnog mesije nepregledne reke srpskih patriota.

Malo ko se ulogovao u mom sentimentu tako prisno kao Apis. Bio mi je zvezdarnik nad bogazama idejnog i ideološkog zrevanja, i neko čiji je sam spomen dovoljan da presvodi ponore mog kolebanja. Trebalo je da prođe neoprostivo dugi niz godina dok mu nisam, najzad, i lično predstavljen.