Jordan Kosturkov
DVE PRIČE

 ISTORIJA LEČENjA ZUBA U BUGARSKOJ

 – Izvini – reče doktorka Vlčeva. – Trpi još malo.

Moj problem nije bio da ne mogu da istrpim. Problem je bio u tome što nisam mogao da joj odgovorim, a imao sam utisak da mi postavlja pitanja. Svako ko je bio u mom položaju, a ko li već nije bio, veoma dobro zna o čemu se radi. Ima stomatologa, kako ih sada zovu u državnim dokumentima, koji su strašno ljubazni i stalno komuniciraju s pacijentom. To donekle podseća na situaciju sa bricama i frizerima. Samo što tamo nije problem da se uspostavi obostrana komunikacija.

Baš u poslednje vreme postao sam mnogo pričljiv. Ko me od ranije poznaje začudio bi se. Razlog tome je što sam na kraju prihvatio savet svoje majke. „Mnogo ćutiš“, korila me je ona, „ljudi će misliti da si strašno ponosan i da ne želiš s njima da komuniciraš.“ Kako da joj kažem da je razlog toga moja prostota i trema. Drugo sigurno shvataš. Tako, sada lupetam, najčešće nepotrebno, ali ipak mi se čini da ostavljam dobar utisak na ljude, da ne veličam sebe – pa nemam ni razloga.

Ali, kada sam pokušao da kažem dva čudesna vica, koja sam jedne zagušljive večeri naučio u Jambolu, a s kojim sam inače imao veliki uspeh na drugim mestima, konobarica, kojoj je očito bilo dosadno i pored toga što sam joj bio jedini klijent, prekide me u sredini drugog, pošto se mlitavo zasmeja prvom i reče mi da ga zna i da nije toliko originalno čak iz Jambola da pamtim vic. U potpunosti sam je razumeo, posebno zato što sam mnogo nepoverljiv: pokušaj flerta, dodatna dosada, druge važne misli koje su je verovatno mučile. Osim toga imam teoriju da žene ne vole humor. Kao i priče iz vojske i iz rata.

To u stvari jedva i ima ljudi koji mogu da pričaju o ratu, ali vicevi o njemu su još živi. Kao i onaj o jednom pijancu, koji je pristao da ostane kući sa ženom i da pije rakijicu sa salatom. Već na trećoj čaši, po navici je počeo: „Kad sam ja bio na frontu...“ „Ali ti nisi ni bio u ratu “, prekide ga je njegova žena. Posle toga je odslušala njegovo gorko objašnjenje zašto je bolje da čovek pije rakijicu u kafani.

Doktorki Vlčevoj nisam ispričao ni jambolske, ni frontovske viceve, niti, pak, priče iz vojske. Ispričao sam joj jednu drugu, veliku priču o lečenju zuba u Bugarskoj. Ona je bila veoma zainteresovana, možda zbog toga što na fakultetu nije proučavala takav predmet – na takav način.

– Pa, to nije ništa – iskoristio sam trenutak da pljunem – kakvih je sve mašina bilo nekada.

– Znam, ove mašine su užasne – reče ona.

– Pr-e njih bi-lo je i no-žnih – nastavio sam punih usta dok je ona otišla da uzme nekakav lek.

– Kakve nožne?

– Kao mašine za šivenje na nožni pogon, ako ste nekada videli.

Nije ih videla niti čula za njih. I ja joj sve iz početka ispričah.

O mojoj tetka Mariji, koja je u svoje vreme završila stomatologiju u Beču. O njenom oduševljenju austrijskom kulturom i njenoj ogorčenosti sovjetskim vojnicima, koji su tamo pljačkali, pa je bila prinuđena da izgrdi jednoga:

„Čekali smo vas kao oslobodioce, a vi se ponašate kao banditi!“ (Ono što su opljačkali neki od ovih vojnika posle su prodavali i u Bugarskoj; moja tetka Lazarina je iz tih godina imala prekrasan nemački sat od porcelana).

Tetka Marija u svom šifonjeru čuvala je jednu takvu mašinu na nožni pogon. Već su se koristile električne mašine, posle mašine na turbine, ali zet najvišeg državnog rukovodioca zabranio je „privatnu lekarsku praksu na crno“. Tetka to nije pravila da bi zarađivala ko zna koliko. Ali kako su kući nastavili da je traže ljudi iz sela, u kojima je dugi niz godina radila, pošto je tamo bila raspoređena, iznosila je mašinu i u stvari im pravila veliku uslugu.

Zato što u ono vreme mesecima si mogao da čekaš red kod zubara, pitajte mene, po hitnom postupku izvadili su mi dva zuba zbog tog „reda“, pak i mnogima od vas bi to moglo da se desi, žao mi vas je.

– Verovatno je bila velika stvar da uspeš da koordiniraš nogu, ruke – čudila se doktorka Vlčeva – posle čega je po ko zna koji put prokomentarisala da imam dosta zuba napravljenih preko gomile za groš (navrat-nanos).

Pre će biti samo preko gomile, nisam davao nikakve groševe, ne volim takve stvari.

Takvu mašinu imao je i pukovnik Cončev u kasarni, ali ovu priču nisam ispričao doktorki Vlčev. Ona i onako ne bi razumela da se u armiji zubi ne popravljaju, samo se vade. Moj otac je to iskusio na sebi u vreme rata, dok sam ja zbog neočekivane pojave komunikativnosti i snalažljivosti, uspeo da ubedim pukovnika Cončeva sa mašinom na nožni pogon, koju je možda prvi put koristio, da mi, verovatno prvi put u životu, stavi plombu.

Ta plomba je uistinu izuzetna, ne postoji ne jedan stomatolog koji mi je provirio u usta, a da se nije zadivio. Inače, to je bio jak posao.

Imam još jednu drugu jaku plombu o kojoj sam ispričao doktorki Vlčevoj. U vreme nekih praznika, pošto je istekao rok leka koji su mi stavili, našao sam veze samo kod jednog hirurga. On se dugo opirao da bilo šta radi.

Na kraju kada je počeo da radi pitao me je da li imam „navlaku“.

Priznao sam mu da nemam pojma o čemu je reč. Izgleda da nisam imao navlaku, pa me i do dana današnjeg taj zub podseća da sam živ i zdrav.

Ispričao sam joj i o doktoru Kasapskom, tek što sam seo u jednom rodopskom selu da jedem pečeno jagnje na ražnju („čeverme“) i kad je počelo – pa hitno kod doktora Kasapskog (da pogrešno ne shvatite, doktor nije bio na toj proslavi). Osetio sam ogroman užas tada, svakako ne na poslednjem mestu i od samog doktorovog izgleda, neka mi je greh na duši – uzaludno, ovaj čovek je imao najzlatnije i najfinije ruke jednog pravog narodnog lekara.

– U stvari – pokušao sam da povežem svoje nepovezane minipriče u onu veću od velike priče. – Samo hoću da kažem da one, mašine na nožni pogon, volim samo iz jednog prostog razloga.

– Kojeg? – ljubazno upita doktorka Vlčeva.

– Zato što kroz njih ne prolazi struja.

I pošto joj ta činjenica nije sve razjasnila, ispričah joj poslednju svoju dogodovštinu sa prvom električnom mašinom u mom životu. Osećao sam se prelepo i bio sam ponosan što u mojoj otadžbini postoji tehnički progres, ali ušao je jedan tehničar i izgrdio zubarku da mašina nije bila uzemljena.

– Zašto? – opet ljubazno upita doktorka Vlčeva.

– Kada čoveka tresne struja, tada će postati jasno zašto se mašine uzemljuju – rečima tehničara ja završih ovu kratku priču o istoriji lečenja zuba u Bugarskoj.

 

 GOMILA GLUPAKA I GRABLjIVICA

 Svratila zam na kratko u „Marko Polo“ kraj biblioteke. U stvari, tražila sam nekoga s kim bih mogla da popričam. Nešto se sa mnom dešavalo, sigurno shvatate, sa tim zakasnelim pubertetima i svim ostalim.

– Je l slobodno? – spopade me on.

U „Marku Polu“ ima pet velikih i šest malih stolova – sve ukupno za malo više od pedeset ljudi, plus desetak stolova na terasi, a po potrebi, siguran sam, mogli su da dodaju i rezervne stolove.

Svi stolovi su bili prazni, ali on nije bio u pubertetu – za očekivati je bilo da sedne pored mene. Sigurno je tako trebalo. Kao da smo na raspravi u televizijskom studiju.

Odmah je počeo da govori, ali ja sam bila zauzeta, a u stvari sam ga slušala sa pola ili možda jednim uvom.

– ... Dobar dan! – čak me i uplaši, a u „Marku Polu“ je i mračno. Bariton, blagozvučan. Isti kao očev. I uđoh u ulogu – susret sa njegovim ocem.

– Je l znate, ne znam da li znate i da li biste mogli da znate – nastavi blagozvučni bariton – ali ja stalno mislim da sam još mladić. Da, zamislite, upravo to – da sam mladić. Kao i to da ste vi devojka.

Bez komentara.

– Eto, sad se opet igraju utakmice, fudbal. Razume se, one se periodično igraju po programu i grafiku. A ja gledam i mislim da odmah mogu da obučem nacionalni dres! Pa čak i da uđem da igram, ehej! Shvatate me, je l da?

Pa to i ja zamišljam, i pored toga što sam „devojka“ i što se gledam u ogledalu.

– A kada vidim sebe u ogledalu, toliko se iznenadim, toliko se iznenadim! No, ostavimo to. Kažite mi, da li ste, u stvari, čuli za Salvadora Dalija? Ne, ne, kažite mi jasno. Dobro, je l znate ko je to? Pa, hajde, sa dve reči recite ko je Salvador Dali.

Razume se da je bio pijan. Ali, na jedan poseban način.

Kao moja velika zakasnela pubertetska ljubav. O kojoj ne znam šta da kažem.

Prijatelji, prijatelji, prijatelji, tolikomnogo prijatelja.

Obaveze, obaveze, toliko mnogo obaveza s njima. I sve je mašta. Napraviće se neki neverovatni kompjuterski program, napraviće se nekakva neverovatna grupa, će, će, će. Najviše će se piti najjeftiniji mogući alkohol. Sve je mašta i čežnja. I svi oni su takvi, posebni. I ostaće takvi – za ceo život. A ja – ne znam. A ko sam ja? Da nisam slučajno Salvador Dali?

– Rećiću vam sledeće, Salvador Dali je neverovatan lik. Neverovatan. On je jedan opasan nadrealista, nad-rea-lista. Ja ga često, tako u svojim mislima, analiziram. I pitam se, pitam se... Ali koliko je samo važno da mogu da ga proučavam sa nekim. A nemam s kim. U tome je problem.

To je velika stvar. Problem. Nikad nikoga, nemam s kim... Neshvaćen, neprihvaćen, zauzet. Ko da te razume, ko?

Svi su tikvani, maloumnici, glupaci, nesposobnjakovići. Užasan je osećaj u takvom okruženju. Posebno, ako znaš da u tebi ima toliko velikog, toliko izuzetnog. Neopisivo.

– Ako treba da nastavim... – bariton je sišao u novu oktavu. Nije pio. Sigurno nije imao para. Čovek njegovih godina! – Kažem, ako treba da nastavim, na pamet mi pada Felini. E, za Felinija ima drugih priča. Đulijeta Masina je iz tog roda. O Feliniju ne bih mogo da vas pitam, to se rečima ne da iskazati, kao što rekoh, tamo ima drugih priča. Felini. Odavde, eto pada mi napamet, čekaj da vidim... O Tuluzu Lotreku, da vidim, da... Mnogo velik i mnogo nesrećan. To je dovoljno, mislim.

Ne samo što nije pio, ali kao da nije ni bio pijan. Nije bio ni lud. Je l to jedan pubertet pred penzijom?

– Uostalom, drago mi je... – ne pruži ruku, lako se podiže, kao za poklon. Izlizana jakna, iznošene somotarke.

– Vesko.

Samo što ne padoh – Vesko. Osim što sam slušala s pola do jednim uhom, bacih na njega i pola pogleda.

Ni za šta nije bio čika Vesko. Pa, to je bio on – moja neodrasla ljubav iz vremena puberteta – sa svojim velikim mislima, u centru društva od tikvana, umno zaostalih i nesposobnjakovića koji su prezirali sve, pošto su bili gluplji od njih.Meni se, međutim, smuči od svega toga.

– A da li znate – već u novom registru skoro prošapta veliki momak Vesko – šta je rekao Penjo Penev? Sigurno je suvišno da objašnjavam i ponavljam. Penjo Penev. Daa-a-a... On je samo maštao. O onom veku. U kome je vino.

Bilo vino.

To već sigurno beše kulminacija. Stakato. Pianisimo. Bravo.

Ne, Vesko, ne može to tako, nije u redu. Ti nisi taj za koga se predstavljaš da jesi. Ti si nešto drugo. Bože, koliko mi je sada bilo lako, koliko sam iznenada sve dobro razumela.

Ljubav mog života spavao je mirno, kao uvek, do podneva.

Viđala sam ga toliko nasmejanog i vedrog u snu. Maštala sam mene da sanja. Bilo je jedva podne. Imao je dovoljno vremena da se naspava da bi se odao smislu života.

Uvek sam razumela to. Nisam ga prihvatala. Ali sada, tu je Vesko, sve mi je postalo jasnije. To je to! To je on!

Da li ga hoću? Da li mi treba?

– Vi ste, pesnikinja, je l da? Pogodio sam.

Ali nije pogodio, nije mu prošla ta finta. Izašla sam. Iz mraka „Marka Pola“. I uopšte.

 

JORDAN KOSTURKOV (JORDAN KOSTURKOV 1948), pisac, prevodilac i profesor engleske i američke književnosti na Univerzitetu „Paisij Hilendarski“ u Plovdivu. Izdao je više knjiga priča i novela, kao i prevoda. Član je saveza pisaca Bugarske i Saveza prevodilaca Bugarske.

 Izbor, prevod s bugarskog i beleška
Elizabeta Georgiev