Milica Jeftimijević-Lilić
ŽITIJE PESMOTVORA

Pesnik Obren Ristić, koji je svoj dar potvrdio u prethodnim knjigama: Na istoku, u Serbiji, (2002), Uznemireni su sveti ratnici (2006), Istočno trojstvo (2007) i Gospod je veliki poeta (2009), omeđio je svoj pesnički prostor u kojem se sustiču nacionalno i univerzalno. U sonetnom vencu, Venac Tvorcu, u svojevrsnoj drami, pesnički subjekat se pita o večnim suštinama, stvaranju i postojanju u univerzumu. „Mi kukavci nismo ovde stigli nepozvani“ kaže on nasuprot Njegoševoj misli: „Ah, krasotu nebeskog voinstva/ smrtni nikad postići ne može“ čime određuje čovekovu usudnost da se stalno okreće ka visinama i da od njih traži odgonetku svog postojanja, svoje ništavnosti, zadatka i cilja koji se izvan njega postavlja. To, što „nismo ovde stigli nepozvani“ ukazuje na njegovo poimanje izvesne naklonosti Tvorca koji nas je ovde „doveo“ radi stvaranja i umnožavanja njegovog dela, lepote koja je svuda oko nas – a prevashodno u duhu koji ima sposobnost tvorenja i obogotvorenja reči, ali i navodi na smisao žrtve i neminovne patnje koja vodi saznanjima.

Ipak, prvi stih „Žizni tolike minuše, a pesma tek izustila“ ostavlja izvesnu nedoumicu koja je to i čija pesma koja je „izustila“, čije su to „žizni“ minule. Da li je reč o tolikima koji su proživeli ne stvarajući umetnost, dakle ne ostavljajući duhovni trag za sobom ili o „pesmi“ koja se netom rađa dok pesnik bludi u mislima ka Tvorcu kao sveprožimajućoj i nadahnjujućoj sili.

Ili, pak, pesnik rezignirano misli na svoje godine koje su prošle a da pesma nije „zaustila“ u danima i noćima „kojih bi se strašile i zveri“, čime proširuje kontekst na društvenu zbilju koja u našim uslovima počesto zaustavlja „pesmu“, odnosno iscrpljuje biće pojedinca koji nužno učestvuje u tragičnim dešavanjima savremene istorije (i ne samo nje) koju kreiraju oni koji su lišeni uzvišenih ciljeva i duhovnosti. No, pesnik zna da je u interakciji sa prošlim i budućim vremenom kroz pretke i potomke, i u toj sprezi prošlosti i večnog trajanja u pesmi, kao svom duhovnom supstratu, on sagledava duboki smisao i podsticaj na iskorak iz svakodnevlja u mistično, nedohvatno i svepostojeće, sačuvano u pesmi odnosno umetnosti kao jedinoj pravoj i istinitoj stvarnosti.

Izjednačujući pesmu sa logosom, govorom, svešću i savešću, pesnik ističe da je „istina časna sebe najbolje spoznala“, čime otkriva sopstveni etos jer svako se, delujući nužno, opredeljuje za ono što čini: neko stvara lepotu, neko uništava sve čega se dotakne. Ali, glasom pesničkog subjekta koji je izdanak „Krajine“ i njene slavne istorije, on samo „dalekim potomcima nosi poslanicu“ i „dopisuje stranicu“. On je dakle, na tragu vlastitog nacionalnog, religijskog i mitološkog koda u poimanju bića govora: zaštićen snagom solarnog principa (gde jedna pogača, Sunce, održi tolike živote), on traga po mrklinama sveta, znajući da je „Gospod veliki u delima“ i da daje razmah snage udivljenom poeti da pročita znamenja večnog trajanja kroz duhovno pregnuće.

Opredeljujući se za arhetipska značenja anđela i fresaka, pesnik označuje sopstvenu duhovnost kao katarzični preobražaj vlastite egzistencije koja se preliva u „poslanicu“, sonetno žitije sopstva koji uznosi molitvu, zahvalnicu Tvorcu, što mu je omogućio da se iskaže u najstrožijoj pesničkoj formi. A da bi se to postiglo, tome mora da prethodi veliko misaono iskustvo, sposobnost da se imaginacija i redukcija pesničke građe spretno spoje u postojeći kalup i daju celinu, strukturu od petnaest soneta sa završnim, objedinjujućim, kao poentom.

Otkrivajući kroz topose (Stara planina, Rtanj, Dunav...) korene svog nadahnuća, pesnik ovaploćuje ideju da energija zrači iz zemlje, iz prostora koji stvara umetnika sposobnog da tu energiju kanališe u određenu formu, da je oživotvori, da opiše prizor što strasnog poetu bira. On čita iz drevne knjige nauk „stvaranja“, oličen u pojedinačnoj kreativnosti. Stoga se može reći da je Venac Tvorcu poetizovani traktat o nastajanju soneta, jer pesnik preispituje ne samo posredovanje Tvorca u realizaciji ideje, već i moć da se pronađe savršen model kojimisao uzdiže do zvezda, do Apsoluta: „Svoju božnsku moć da iskrom proslove/ nekoj višoj formi darovane reči/ a do savršenstva dovedena svetlost leči/ i anđeli sa freske gračaničke vavek zbore.“

Snagom disciplinovanog duha on u sonetnom vencu uspeva da spoji dva principa, apolonijsko i dionizijsko, shodno Ničeovom poimanju, gde jedan oličava meru a drugi neobuzdanu tvoračku invenciju koja teži beskraju. U Ristićevom slučaju apolonijsko je u unutrašnjoj strukturi vezanog stiha i stroge metrike, a dionizijsko se ogleda u letu duše ka kosmosu, „eksploziji reči“ i otkrivanju same suštine stvaralačkog čina koji se sažimaju u oblikotvorni princip opevanja nastanka pesme, tog izdanka Božje milosti koja je i epifanijska objava spoznaje dubine vremena i uslovljenosti prostora u kojem smo. Baveći se opštim tokovima vremena – koje je takođe predmet pesničkog razmatranja, ali i prirode koja je čudotvorna, inicirajuća za let misli – govorno ja se suštinski vraća poeziji da u njoj pronađe svoj dom, kao Odisej koji je izmoren stranstvovanjem stigao na svoju Itaku: „Odisej sam, vraćam se iz tmine i dubine veka.“

Iz soneta u sonet – tretirajući promene na istorijskom i društvenom planu, naspram promene unutar bića koje stvara i traga za savršenstvom oblika i reči – pesnik poima nužnost haosa, obnove i katarzičnog stizanja do samoostvarenja koje će biti zaloga za onostrano trajanje, do tišine koja je bila praizvor života, reči: „Dane lepi osvani,osvani belinom obznani tvorca u času /Kad ognjište poprima savršen oblik savršenog graditelja/ Kuću za pretke i potomstvo potonje u svetlost zaodeni/ Ako sam pesnik samo me ovde dovljno ima, u glasu /Bilja i voća, u cveću i trnju. Duša se u tišinu spustila/ Tolike žizni minuše a pesma tek izustila.“

Ristićev Magistrale je oda stvaranju i veri u ostvareno, u reči, u duhovno kao način osvajanja večne svetlosti, oličene u Tvorcu svega postojećeg i njegove dobre volje presute u pojedinca kojem daje mogućnost da sebe iskuša i ovaploti lepotu univerzuma. Da nađe „savršen model“ i u njega prelije ne samo sopstveno biće već i duh i dušu svog vekovnog kolektiviteta sa svim njegovim usponima i padovima, verovanjima i zabludama, ali i velikim stvaralačkim potencijalom.