Olivera Vukotić
Bogdan Kršić (1932 – 2009)
IN MEMORIAM

Bogdan Kršić, jedan je od onih umetnika koji je obeležio savremenu grafičku scenu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Doprinos koji su njegov rad i delo dali našem umetničkom životu je nesaglediv a veliko angažovanje koje je imao na međunarodnoj umetničkoj sceni samo je jedna u nizu njegovih aktivnosti. Njegova studiozna priroda u umetnosti se manifestovala kroz pažljivo izgrađene kompozicije u kojima je svaki element imao svoje likovno utemeljenje, a sve to bilo je u službi ideje kao nosioca snažne poruke.

Rođen je 1932. godine u Sarajevu gde je maturirao, da bi potom upisao Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu. Na istom fakultetu je i diplomirao sa grafikama urađenim na poemu Jama Ivana Gorana Kovačića, izvedenim u tehnici suve igle. Studirao je i na Visokoj umetničko-industrijskoj školi u Pragu kod prof. Karela Svolinskog. Na studijskim putovanjima boravio je u Francuskoj, SAD, Italiji, Velikoj Britaniji i Nemačkoj.

Radni vek proveo je kao redovni profesor naFPU (od 1962. do 1997), na predmetu Grafika knjige, predmetu koji je, zahvaljujući njemu, uveden u studije na ovom fakultetu.

Izlagačku delatnost započeo je 1957. učestvovanjem na Majskoj izložbi u Grafičkom kolektivu. Prvu samostalnu izložbu imao je godinu dana kasnije u istom prostoru a samostalno je izlagao u svim većim gradovima u regionu, kao i u Pragu, Brnu, Njujorku, Solingenu i td. Značajan doprinos njegovoj izlagačkoj delatnosti dala su učešća na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Početkom šezdesetih sa grupom beogradskih grafičara učestvovao je u obnovi rada galerije Grafički kolektiv, čiji je bio i član. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja a već na početku karijere, tačnije 1963. godine, dobio je Veliki pečat GK, Zlatnu iglu ULUS-a i godišnju nagradu ULUPUDS-a. Kasnije su tom nizu dotate i ostale značajne nagrade u zemlji, a od međunarodnih priznanja izdvajaju se: Zlatna medalja Grafičkog bijenala u Buenos Airesu (1968), I nagrada Međunarodne izložbe Male grafičke forme u Banskoj Bistrici (1969), Nagrada I međunarodnog likovnog bijenala u Ankari (1986), Gran pri Međunarodne izložbe grafike malog formata u Leskovcu (1997) itd.

Nezavisno od toga koji se segment stvaralačkog opusa Bogdana Kršića posmatra, zajednička spona za sve je – knjiga. U grafičkim listovima inspiraciju je crpeo direktno iz nje, a tokom čitavog života bavio se njenom opremom i ilustrovanjem. Za to je dobio brojne nagrade, među kojima su: Nagrada Oktobarskog salona za opremu knjige (1970), Nagrade za najlepšu knjigu na beogradskom sajmu 2003. i 2005. i td. Mnoge knjige su napisane o njemu, a, između ostalog, u maloj monografiji čiji je autor Dragan Đorđević (Bogdan Kršić, Grafički kolektiv, Beograd 1968) navodi se da je Žiri čehoslovačkih izdavača za najlepšu knjigu štampanu tokom 1966.godine u Čehoslovačkoj proglasio knjigu Erazma Roterdamskog Pohvala ludosti koju je Kršić ilustrovao. Nagrada nije uručena jer su pravila konkursa predviđala da je može dobiti samo čehoslovački autor. Kršićevo svestrano interesovanje ogledalo se i kroz povremeno bavljenje keramikom, scenografijom i heraldikom, ali je grafika imala neprikosnovenu ulogu u njegovom životu.

U navedenom kontekstu treba posmatrati i Kršićevo permanentno angažovanje za očuvanje digniteta grafike i poštovanje njenih postulata. U tom cilju je 1986. u GGK pokrenuo temu Grafika ili reprodukcija kao odgovor na pojavu velikog broja reprodukcija. Epilog je usledio početkom devedesetih, kada su se u dnevnim novinama vodile brojne polemike i prepiske na tu temu. Evo izvoda iz jedne od njegovih elaboracija ove problematike: „I na kraju: specifičan je život jednog grafičkog lista, tog dela iz tiraža više istovetnih primeraka. Hteli mi to ili ne, njegova objektivna vrednost ne završava se isključivo likovnom, umetničkom vrednošću. Nju određuje i visina tiraža, a kod nekih tehnika i redni broj otiska. Nema umetničke oblasti u kojoj je etika autora toliko naglašena, ali ni umetnosti kojoj je toliko potrebno razumevanje i poverenje njenih uživalaca“.1 Njegova posvećenost grafici može se pratiti i kroz podatak da je on svoj celokupan stvaralački opus realizovao u ovoj likovnoj disciplini. Kršićev radoznao duh ispoljio se u svim vidovima i tehnikama grafičkog izražavanja, ali uvek u težnji da proširi izražajne mogućnosti vlastitog jezika.

Bavljenje moralom, društvenim anomalijama i mnogim drugim negativnim aspektima društva, tematsko je opredeljenje Bogdana Kršića koje je svoje direktne izvore imalo u odgovarajućoj literaturi. Njegova poetika bazirana je na figuralnim predstavama kroz koje je iznosio stav o moralu kao univerzalnom pitanju društva. Linija i površina, elementi su kojima su građene likovne situacije, a njihova interakcija sa dominantnim mrkim tonalitetom u funkciji je naglašavanja specifičnosti grafičke discipline. Izvođačka perfekcija i tematsko-stilska doslednost, sa izvesnim pomeranjima u okviru izgrađene poetike, konstante su Kršićeve umetničke biografije od početka do kraja. Renesansa, gotika i humanistički pogled na svet su polazište za građenje njegovih likovnih drama. Delo Erazma Roterdamskog, Sebastijana Branta, Benvenuta Čelinija, Mikelanđela, Karpača i td., između ostalih, uticali su na motivsko bavljenje ljudskim manama ili, tačnije, psihološkim aspektima svih segmenata društva i vremena, što je jedna od primarnih odrednica Kršićevog dela. Nezavisno od inspiracije i vremena nastanka u pitanju su uvek tematski zaokružne celine (pr. Pacolovac, 1984, Razgovor sa Gojom, 1991; Balada o Stojkovićima, 1993. itd.) koje se bave različitim životnim izazovima. Njegovim najvažnijim delima smatraju se: Ciklus grafika i knjiga Erazmo POHVALA LUDOSTI, 1962; Ciklus grafika Sebastijant Brant LAĐA LUDAKA 1964; Ciklus grafika BENVENUTO ČELINI, 1975; Ciklus grafika GOJA, 1998. Neophodno je naglasiti da je kod Kršića likovnost dela uvek bila imperativ. Njoj je težio i podređivao sve. Koristeći isključivo grafička sredstva izgradio je valersku riznicu koja je vešto produbljivala značenjski sloj kompozicije. Ukratko, neraskidiva vezanost za knjigu – bilo da je izvor inspiracije ili da je reč o njenom opremanju i ilustrovanju – negovanje autentičnih grafičkih vrednosti, idiomi su jedinstvenog stila Bogdana Kršića koji zauzima istaknuto mesto u savremenoj istoriji umetnosti na ovim prostorima.

1 Grafičar / GRAVUREWS Bogdan Kršić, Galerija Progres, Beograd, april 1998, Centre Culturel Yougoslave, Paris, mai-juin 1998.