Žorž Perek
ZIMSKO PUTOVANjE

 Poslednje nedelje avgusta 1939, dok su Pariz opsedale glasine o ratu, jedan mladi profesor književnosti, Vensan Degrael, bio je pozvan da provede nekoliko dana na jednom imanju u okolini Avra, koje pripadalo roditeljima njegovog kolege Denija Borada. Uoči odlaska, dok je pretraživao biblioteku svojih domaćina u potrazi za jednom od onih knjiga za koju smo sebi oduvek obećavali da ćemo pročitati, ali koju ćemo samo uzgred stići da prelistamo uz vatru pre nego što zaigramo bridž kao četvrti igrač, Degrael je naleteo na jedan mali svezak sa naslovom Zimsko putovanje, čiji mu je autor, Igo Vernije, bio potpuno nepoznat, ali čije su prve strane na njega ostavile tako jak utisak da se jedva izvinio svom prijatelju i njegovim roditeljima i popeo se da ga čita u svojoj sobi.

Zimsko putovanje je bila nekakva povest napisana u prvom licu, smeštena u poluimaginarni predeo, čija su glomazna nebesa, mračne šume, mekana brda i kanali presečeni zelenkastim ustavama sa lukavom upornošću asocirala na pejzaže Flandrije ili Ardena. Knjiga je bila podeljena u dva dela. Prvi, kraći deo, ocrtavao je proročanskim izrazima nekakvo putovanje nalik inicijaciji, čija je svaka etapa bila obeležena neuspehom, i na čijem koncu je anonimni junak, koji je, po svemu sudeći, bio mlad, stigao na obalu jezera utonulog u gustu maglu; tu ga je čekao skeledžija koji ga je prevezao na jedno strmo ostrvce nasred kog se uzdiže visoka i tamna zgrada; samo što je mladić kročio na pontonski most, jedini način da se priđe ostrvu, pojavio se jedan čudan par: starac i starica, oboje ogrnuti dugim crnim plaštevima, koji kao da su se stvorili iz magle i opkolili ga s obe strane, uhvatili ga za laktove, stisli se što su više mogli uz njegove bokove; skoro pripojeni međusobno, popeli su se stenovitom stazom, ušli u kuću, uzverali se uz drveno stepenište i stigli do jedne sobe. Tu, kao što su se i stvorili, dvoje starih nestadoše, a mladić ostade sam u sobi. U njoj nije bilo mnogo nameštaja: krevet pokriven kretonom na cvetiće, sto, stolica. Vatra je gorela u kaminu.

Na stolu je bio spremljen ručak: čorba od boba, pačetina.

Kroz visoki prozor sobe, mladić je video kako pun mesec izlazi iza oblaka; onda je seo za sto i počeo da jede. S tom usamljeničkom večerom završavao se prvi deo.

Drugi deo se sam sastojao od skoro četiri petine knjige, i ubrzo se ispostavilo da je kratka priča koja uvodi u njega samo anegdotski izgovor. To je bila dugačka ispovest, prekomerno lirska, pomešana sa pesmama, zagonetnim maksimama, bogohulnim inkantacijama. Tek što je počeo da je iščitava, Vensan Degrael oseti mučninu kojoj nije mogao da utvrdi tačan razlog, ali koja se samo sve više pogoršavala kako je okretao strane knjige, rukom koja je sve više podrhtavala: kao da su rečenice koje je čitao odjednom postajale poznate, kao da su ga neodoljivo podsećale na nešto, kao da se, dok je čitao svaku od njih, nametalo, ili bolje rečeno, kao da je svaku rečenicu potiskivalo sećanje, u isti mah precizno i nejasno, na rečenicu koja je bila gotovo identična, i koju je već negde pročitao; kao da su te reči, nežnije od milovanja, perfidnije od otrova, te reči čas prozirne čas hermetične, opscene i razdragane, zaslepljujuće, nerazmrsive, neprekidno oscilujući, kao kakva pokvarena kazaljka busole, između halucinantne snage i bajkovite naivnosti, ocrtavale jedno konfuzno obličje, u kojima su se nasumice razaznavali Žermen Nuvo i Tristan Korbijer, Vilije i Banvil, Rembo i Verharen, Šarl Kro i Leon Bloa.

Vensan Degrael, koji se najviše zanimao upravo za ove autore – nekoliko godina je pripremao tezu o „evoluciji francuske poezije od parnasovaca do simbolista“ – u prvi mah je poverovao da je tu knjigu možda slučajno i pročitao prilikom nekog istraživanja, a potom, što je bilo izvesnije, da je bio žrtva iluzije već viđenog gde je, kao što običan gutljaj čaja vraća trideset godina unazad u Englesku, dovoljna sitnica, nekakav zvuk, miris, pokret – možda je to bio pokret oklevanja koji je uočio pre nego što je izvadio knjigu iz police u kojoj je bila raspoređena između Verharena i Vijele-Grifina, ili halapljivost s kojom je progutao prve stranice – da bi varljivo sećanje na prethodno čitanje, nametnuvši se, poremetilo, pa i onemogućilo trenutno čitanje. Ali uskoro sumnji nije bilo mesta, i Degrael je mora da prizna: možda je njegovo pamćenje zbijalo šegu s njim, možda mu se samo činilo da je Vernije od Katula Mendesa pozajmio „usamljenog šakala koji je opsedao kamene grobnice“, možda su se tu mogli uočiti slučajna poklapanja, vidno izloženi uticaji, voljni omaži, nesvesna kopiranja, sklonost pastišu i citatima, srećne podudarnosti, možda je mogao da prosudi da su izrazi kao „let vremena“, „zimske magle“, „tamni horizont“, „duboke pećine“, „izvori puni pare“, „mutna svetla divljeg rastinja“ s punim pravom pripadali svim pesnicima i da je stoga bilo sasvim normalno naići na njih u nekom pasusu Iga Vernijea, kao i u stancama Žana Moreasa, ali je bilo nemoguće ne prepoznati, doslovce ili gotovo tako, samo slučajnim čitanjem, čas jedan Remboov fragment („Odista sam video džamiju umesto fabrike, školu na stubovima koju su sazdali anđeli“), čas Malarmeov („pronicljiva zima, doba spokojne umetnosti“), ili Lotreamonov („Gledao sam u ogledalu ta usta zgnječena mojom voljom“), Gistava Kana („Pusti nek izdahne pesma... srce mi plače/ Garež gamiže oko svetlosti. Svečana/ Tišina se lagano popela, preplašivši/ Poznate zvuke sopstvene nejasnoće“), ili, ponešto izmenjen, Verlenov stih („u beskrajnoj dosadi ravnice, sneg se presijavao kao pesak. Nebo je bilo boje bakra. Voz je klizio bez ijednog šapata...“), itd.

Bilo je četiri sata ujutru kad je Degrael završio sa čitanjem Zimskog putovanja. Označio je oko tridesetak pozajmica. Sigurno ih je bilo još više. Knjiga Iga Vernijea bila je, izgleda, samo obimna kompilacija pesnika s kraja devetnaestog veka, jedna neumerena kopija, mozaik čiji je gotovo svaki komad izradio neko drugi. Ali u trenutku kad se trudio da zamisli tog nepoznatog autora koji je želeo da iz tuđih knjiga crpi sam sadržaj svog teksta, kad je pokušao da do kraja pojmi taj suludi projekat vredan divljenja, Degrael oseti kako se u njemu rađa jedna zabrinjavajuća sumnja: upravo se setio da je uzimajući knjigu sa police mahinalno uočio godinu izdanja, nateran refeksom mladog istraživača koji nikada ne konsultuje neko delo, a da ne proveri bibliografske podatke.

Možda se prevario, ali tamo je pisalo: 1864. Sav ustreptao, uze da proveri. Dobro je pročitao: to bi značilo da je Vernije „citirao“ jedan Malarmeov stih dve godine pre Malarmea, da je plagirao Verlena deset godina pre njegovih Zaboravljenih melodija, da je pisao o Gistavu Kanu gotovo četvrt veka pre njega! To bi značilo da su Lotreamon, Žermen Nuvo, Rembo, Korbijer i mnogi drugi bili samo plagijatori jednog genijalnog i nepriznatog pesnika koji je, u jednom delu, uspeo da sakupi srž onoga čime će se posle njega hraniti tri ili četiri pokoljenja autora!

Naravno, osim ako godina izdanja štampana na knjizi nije pogrešno navedena. Ali Degrael je odbijao da razmotri tu pretpostavku: njegovo otkriće je bilo isuviše lepo, odveć očigledno, previše neophodno da ne bi bilo tačno, i već je zamišljao vrtoglave posledice svog otkrića:

nečuven skandal koji će izbiti kad se javno obznani ova „anticipirajuća antologija“, širina njenih uticaja, ogromno preispitivanje svega što su kritičari i istoričari književnosti godinama nepokolebljivo pridikovali. Toliko je bio nestrpljiv da je definitivno digao ruke od sna i sjurio se u biblioteku da bi se podrobnije raspitao o tom Vernijeu i njegovom delu.

Nije našao ništa. Nekoliko rečnika i popisa u biblio-eci Boradovih nisu beležili da je postojao neki Igo Vernije. Ni Boradovi roditelji ni Deni nisu mogli nešto više da mu kažu: knjigu su kupili na nekoj rasprodaji, pre deset godina u Onfleru; prelistali su je ne poklanjajući joj mnogo pažnje.

Čitavog dana, uz Denijevu pomoć, Degrael je preduzeo sistematski pregled dela, tražeći njegove izdvojene fragmente po desetinama antologija i zbirki: pronašli su ih više od trista pedeset, raspodeljenih na skoro trideset autora: ispostavilo se da su najpoznatiji, ali i najanonimniji pesnici s kraja veka, ponekad čak i neki prozni pisci (Leon Bloa, Ernest Helo) Zimsko putovanje doživljavali kao bibliju na osnovu koje su crpeli ono najbolje iz sebe: Banvil, Rišpen, Uismans, Šarl Kro, Leon Valad su se tu dodirivali sa Malarmeom i Verlenom, i sa drugima, koji su danas pali u zaborav, a zvali su seŠarl de Pamerol, Ipolit Vajan, Moris Rolina (kumić Žorž Sand), Laprad, Alber Mera,Šarl Moris i Antoni Valabreg.

Degrel je brižljivo zabeležio u jednu svesku spisak autora i referencu njihovih pozajmica i otputovao za Pariz, rešen da već od sutradan nastavi sa svojim istraživanjima u Nacionalnoj biblioteci. Ali, događaji su hteli drugačije. U Parizu ga je čekao poziv na mobilizaciju. Regrutovan u Kompjenju, našao se, nemajući vremena da shvati zašto, u Sen-Žan-de-Lusu, prešao u Španiju, a otud u Englesku, da bi se u Francusku vratio tek krajem 1945. Za sve vreme rata, nosio je svoju svesku sa sobom i nekim čudom uspeo da je ne izgubi. Njegova istraživanja očito nisu mnogo napredovala, ali je ipak načinio otkriće koje je po njemu bilo kapitalno: u Britiš Mjuzeumu je konsultovao Opšti katalog francuskih knjiga i Bibligrafiju Francuske i uspeo je da potvrdi svoju izvanrednu hipotezu: Zimsko putovanje Vernijea (Igoa) i jeste objavljeno 1864. u Valansijenu, u izdavačkoj knjižarnici braće Erve, pa je potom, nakon što je podvrgnuto zakonskoj registraciji kao i sve knjige objavljene u Francuskoj, zavedeno u Nacionalnoj biblioteci, a dodeljena mu je signatura Z 87912.

Postavljen za profesora u Boveu, Vensan Degrael je otad svaki slobodan trenutak posvećivao Zimskom putovanju.

Dublja proučavanja ličnih dnevnika i prepiski većine pesnika s kraja devetnaestog veka brzo su ga uverila da je Igo Vernije u svoje doba stekao slavu koja mu je pripadala: beleške poput „primio danas pismo od Igoa“, ili „napisao Igou jedno dugo pismo“, „čitao V. I. cele noći“, ili čuveno „Igo, samo Igo“ Valentina Haverkampa, nisu se odnosile na „Viktora“ Igoa, nego na ovog ukletog pesnika čije je neveliko delo očigledno omamilo sve koji su ga čitali. Oštre kontradikcije koje kritika i književna istorija nikad nisu mogle da objasne ovako su našle jedino logično rešenje, i sad je jasno da je Rembo napisao „Ja je neko drugi“, a Lotreamon „Poeziju moraju svi da pišu, a ne samo jedan“, misleći na Iga Vernijea, i na ono što su dugovali njegovom Zimskom putovanju.

Ali, što je više isticao nepobitno mesto koje Igo Vernije treba da zauzme u francuskoj književnoj istoriji kraja prošlog veka, to su mu opipljivi dokazi sve više izmicali: jer nikad više nije mogao da dođe do primerka Zimskog putovanja. Onaj primerak koji je čitao bio je uništen – istovremeno kad i vila – za vreme bombardovanja Avra; primerak zaveden u Nacionalnoj biblioteci nije bio na svom mestu kad ga je tražio, i tek je nakon duge procedure saznao da je ta knjiga 1926. poslata nekom knjigovescu koji je nikad nije primio. Svako raspitivanje kod desetina i stotina bibliotekara, arhivara i knjižara, ispostavilo se uzaludnim, i Degrael je uspeo da ubedi sebe da su petsto primeraka izdanja svesno uništili oni koji su se njim neposredno nadahnuli.

O životu Iga Vernijea Vensan Degrael ništa nije saznao, ili gotovo ništa. Jedna škrta beleška, pronađena u opskurnoj Biografiji poznatih ljudi iz Severne Francuske i Belgije (Vervije, 1882), prenosila je da je rođen u Vimiju (Pa-de-Kale) 3. septembra 1836. Ali izvodi iz matičnih knjiga opštine Vimi su izgoreli 1916, istovremeno kad i njihovi duplikati, zavedeni u prefekturi u Arasu. Izgleda da nikakav posmrtni list nije bio izdat.

Više od trideset godina, Vensan Degrael je uzalud pokušavao da sakupi dokaze o postojanju ovog pesnika i njegovog dela. Kad je umro, u psihijatrijskoj bolnici u Verijeru, nekoliko njegovih bivših učenika rešilo je da sredi ogromnu hrpu dokumenata i rukopisa koje je ostavio: među njima se nalazila debela sveska ukoričena crnim platnom, sa natpisom na etiketi, ispisanim brižljivim krasnopisom, Zimsko putovanje: osam prvih strana prenosilo je priču o njegovim uzaludnim potragama; ostale trista devedeset dve strane bile su prazne. 

ŽORŽ PEREK (GEORGES PEREC, Pariz, 1936), francuski romanopisac, pesnik i sineasta. Bio je jedan od najaktivnijih članova Akademije ULiPo (OuLiPo, Radionica potencijalne književnosti), čiji je osnivač bio Remon Keno. Neformalno je čuven po svojim dostignućima na planu enigmatike: na primer, pripisuje mu se najduži palindrom na francuskom jeziku (od 5566 slova). Priznanja je stekao ponajviše zahvaljujući romanima, u kojima je često primenjivao ulipističke tehnike pisanja sa ograničenjem: Stvari (Les Choses, 1965), Čovek koji spava (Un homme qui dort, 1967), Disparition („lipogramski roman bez E“, 1969), Les revenentes („monovokalizam sa E“, 1972), Pokušaj iscrpnog opisa jednog pariskog mesta (La tentative de l’epuisement d’un lieu parisien, 1975), i kapitalno delo Život uputstvo za upotrebu, „romani“ (La vie mode d’emploi, 1978). Za ovo delo, u kom je sakupio sva svoja ulipistička iskustva sa ograničenjima, Italo Kalvino je rekao da je „poslednji veliki događaj u istoriji romana“. Samo četiri godine kasnije, Perek je umro u Parizu.

Izbor, prevod s francuskog i beleška
Bojan Savić Ostojić