Bojan Vasić
GUBEC

 1.
nema glasa koji bi
rekao izađi iz
sebe ili aprilski vidik je
topao ili bilo šta
drugo

poslednja svetlost mirno
odbleskuje o reč kojom je
označena i iz zelenkastog mirisa
večeri polako izrastaju
brda i seoski atar obrisi atomske
centrale

gubec je sam dok njegova
svest gleda u nešto za njega
novo što zapravo i
ne vidi u jednakost slobodu i
bratstvo ali i stvari
dodirnute običnijim
pojmovima

ne zna da li
stvarnost prvo treba
promeniti da bi se zaista i postalo
stvarnim ili je dovoljno jednostavno
biti u ovo mirno predveče biti
pokoran i sličan
ostalima nestalnosti tog
plamena kojeg u litiji za veliki petak
nosi niz blato seoske ulice

2.
gubec tumači poruke
bilborda sa dlana
iščitava nejasno trajanje
tela skida sasušen žulj

levo su opiljci smisla
desno vidik krt kao zalogaj
maltera

to je dakle grad:

u parku po licima sitne
buržoazije svršavaju
lipe i psovke odzvanjaju kao
suština sparne zagrebačke
večeri;

u radničkoj baraci
blista džezva prinesena
mislima blistaju voda u
džezvi i bakarni ožiljak kabla;

i gubec nastavlja da
govori čak i kasnije dok mu za večerom
madona pokazuje
pupak a nečija prerano
zatrudnela devojčica u izlaganje
upliće strukove suvog
pelina i drugo ubrano
cveće

3.
rudari kao da više ne
znaju kako vreme protiče
ovde van okna

gubec im objašnjava: da su
prizori već odavno sagoreli da
sada za šupom nestaje
leto i borci jedu bez zvuka
jer su gotovo mrtvi

izvidnica se zadržala
predugo misleći samo na pilad na
ta meka namenska
tela i klipove kukuruza
udaljene štuke i šupljinu
sopstvenih senki

dok to govori na
zidu obora sede
anđeli pevušeći pesmu
koju je smislio i zaboravio još
u detinjstvu

to bi moralo nešto da znači ali
sunce samo postojano
klizi sa jednog lipovog
lista na drugi upijajući sa
njih boju i količinu vlage sasvim
dovoljnu za veče

4.
telo plavog bicikla
pod njim stari i to je
gotovo sve što sada može
reći o životu

ono što vidi običan je
prostor: kilometri
bagrenja i slomljene pivske
flaše spaljena strvina

tu su neprozirni crni
dim materije nejasna sećanja i blesak
srče reči sve ono što građanski
mislioci nazivaju
svetom

tu su samo ovo danas spontanost
plitkih prizora i njegovi sopstveni
molekuli

jer izgovoriti nešto
kao duša i ne bi bilo toliko
različito od rane
jutarnje kiše ili cepanica uredno
naslaganih uza zid prve
vikendice

gubec shvata: to je
suviše lako

sada su odgovori sačinjeni od
sloja lošeg asfalta
bačenog dole prema
stubici i tih lipovih
krošnji nad njim koje su sasvim
pogrešno
procvetale sada
u jesen

5.
gubec čita lipama
okupljenim u dvorištu
matej 27;29 stradanje
hristovo

iz snage njegovog tela ritmično
izrastaju reči bradavice
iznad levog oka granaju se
brkovi pruža patrljak nekog
prsta izgubljenog u buni kao tvrd
i zaobljen komad mesa kojim
pridržava stranice

i reči se zaista prelamaju o taj
rustičan zimski prizor kao
o staklo lako kao presna
ražana pogača njegovog daha zaslepljujući
mirišući na kuke i groblja koje
još treba preći da bi se
progovorilo jezikom lipa

gubec čita o gradovima
koji kipte o judeji i bedi zadružnih
zgrada tamnih od vlage od
upornih zalazaka spominjući
trafostanice marksa i pravdu
koja puca pri svakom jačem
mrazu znajući da tek lipe
olistaju s proleća jedine
ponovo jedine iste i gubec
brusi svoj govor upućen
njima trošeći tajne bunkere
razloga retoriku podzemnih
skloništa apostrofirajući
bogove čelika armaturu i humus
razlaganje herbicida sve vreme ipak
svestan poraza i stalno misleći
na mahovinu na udove i uskršnje
blato na miris svog već usijanog mesa