Aleksandar Petrović
DVE POVESTI I JEDNA PRIČA
Uvod u delo B. Vongara

Potpuno sam uveren da će srpsku književnost početka HHI veka obeležiti povratak B. Vongara. Razlog je jednostavan: nema ni jednog živog pisca koji je neposrednije izrastao iz vekovnog srpskog književnog nasleđa, ni jednog koji je to nasleđe uspešnije sublimirao u potpuni sklad etike i estetike, ni jednog koji se odlučnije založio za stvar slobode. Čak i ako bismo sve ovo stavili u zagrade, Vongar i bez sumnje ostao najplemenitiji lik u srpskom književnom panteonu.

Njegovo delo poslednje je utočište onima koji su se razočarali u srpsku književnost posle Andrića, Crnjanskog i Selimovića, jer pisci koji su došli više nisu znali da zidaju mostove, već samo da više ili manje vešto mešaju amorfni malter reči. Oni zapravo i ne slute u čemu je poziv pisca. Stoga povratak B. Vongara u okrilje srpske književnosti smatram njenim prvim zadatkom u ovom veku. Sa uverenjem da akademska zajednica treba da stekne svest o piscu koji je iz Srbije prognan sredinom prošlog veka, predložio sam Vongara za počasnog doktora Univerziteta u Kragujevcu. To me je vodilo i da u okviru Centra SANU za naučna istraživanja i Univerziteta u Kragujevcu osmislim godišnji ciklus predavanja Dva života i veliko delo B. Vongara. Posle toga pristupio sam priređivanju Izabranih dela ovog pisca koja će se pojavljivati ove i naredne godine, dok je u ovom broju Koraka pred čitaocima priređen izbor koji se može smatrati uvodom u Vongarovo delo, jer pruža sliku o mnogostrukosti njegovog rada. I do sada su na srpski jezik bili prevođeni pojedini Vongarovi spisi, ali bez jasne svesti o njihovom značaju i mestu u srpskoj književnosti.

Sreten Božić alias B.Wongar (pod ovim imenom objavljuje svoje knjige) savremeni je srpski pisac koji je svetsku slavu stekao pišući u Australiji o životu i stradanju starosedelaca australijskog kontinenta. Njegova dela se čitaju širom sveta prevedena na engleski, nemački,francuski, španski, ruski, holandski, japanski, kineski jezik... Na srpski jezik prevedeni su Put u Balugu i Babaru (Naroda knjiga, 1983) Cvet u pustinji (Prosveta, Niš, 2004), Poslednji čopor dingosa (Matica iseljenika Srbije, Beograd, 2004). Ime Wongar (na jeziku australijskih starosedelaca znači „duh snova”) dali su mu Aboridžini, kao iskrenom prijatelju i borcu protiv njihovog vekovnog kulturnog ponižavanja i fizičkog istrebljenja.

Rođen je 1932. kao Sreten Božić u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. Učio je pekarski zanat u Aranđelovcu i Novom Sadu. Sredinom pedesetih član je kluba „Đuro Salaj” u Beogradu koji okuplja pisce radnike. Objavljuje stihove u Mladoj kulturi i Novom vesniku. Kraće vreme je novinar u Titovom Užicu i Svetozarevu. Zbog slobodoumnog pisanja i odanosti srpskoj tradicionalnoj kulturi zabranjeno mu je da radi kao novinar u Srbijim, i 1958.odlazi u Pariz gde upoznaje Sartra i Simon de Bovoar i sarađuje u njihovom časopisu Les Temps Modernes. U Australiju se seli 1960. gde mu, slučajno, život u pustinji spasava Aboridžin. Taj događaj je trenutak buđenja za Vongara kome se otvara svet starosedelaca koji engleska imperijalna kultura vekovima potiskuje i proglašava ništavnim. Uprkos represiji australijskih vlasti on se uporno upoznaje sa životom i kulturom domorodaca, shvata dubinu patnje tog naroda i počinje da piše o njemu objavljujući prozna, poetska i antropološka dela na engleskom jeziku. To su Aboridžinski mitovi (1972); zbirke priča: Grešnici, Priče iz Vijetnama (1972), Put u Bralgu (1978), Babaru (1982), Marngit (1992), Poslednji čopor dingosa (1993); zbirka pesama Bilma (1984); romani: Pratioci (1975), Materica (1983); Nuklearna trilogija koju čine romani Karan (1985), Gabo, Đara (1987) i Raki (1994); autobiografska knjiga Leglo dingosa; drame Kamen u mom džepu (1973), Selo Balang (1973)...

Vongarova dela nisu puki opis života australijskih Aboridžina, već neopozivi glas protiv njihovog svirepog pogroma, zalaganje za priznavanje njihove kulturne posebnosti i značaja njihovog istorijskog nasleđa. U tome je nailazio na duboko nerazumevanje i otpor bele Australije, tako da su upravo stoga njegove knjige prvo objavljivane u Americi i Evropi, Dalekom istoku, a tek potom i u Australiji, jer su duboko uznemiravale društvenu savest.

Njegova dela su u Australiji zabranjivana, knjige zaplenjivane, napadan je da njegova svedočanstva nisu podobna i nije mu bilo dozvoljeno da ostane u severnoj Australiji gde žive starosedeoci, već je morao da se iseli na jug, u Melburn gde i danas živi. Na svojoj koži jasno je mogao da oseti da nesloboda jednako rado oblači i komunističko i liberalno ruho, s obzirom da je i Jugoslaviji i Australiji progonjen iz istih razloga.

Ipak, kada je njegovo delo postalo poznato i priznato u svetu – dobio je ,1997, najveću australijsku državnu književnu nagradu „Emeritus”. Ali na dodeli je bio samo on, njegova supruga i čovek koji uručuje nagrade. U javnosti nije bilo vesti o nagradi, a iako je dobitnik „Emeritusa” do tada postajao i kandidat Australije za Nobelovu nagradu, on nije predložen, jer je poslovnik o dodeli nagrade preko noći izmenjen. Uprkos svemu, njegovi romani ne samo da se prevode u svetu već su neki od njih postali deo lektire australijskih škola.

Osnovna tema njegovog dela jeste sukob dve kulture, bolje rečeno dva sveta koja imaju potpuno različite poglede na život i svet. S jedne strane je imperijalna kultura belih ljudi, koja svoje vreme broji od 0, a s druge preko 40.000 godina nenasilne kulture australijskih starosedelaca. Dok potonja u svom rečniku nije ni imala reč za rat da bi se suprotstavila belim osvajačima, a nije ni nije imala motiva da eksploatiše prirodu jer je smatrala da je ljudski život dovoljno dobar po sebi i da ga ne treba poboljšavati da se ne bi prizvale sile uništenja – prva je nadmeno gledala na starosedeoce kao na poluljude s kojima se može postupati bez moralnih obzira. Naravno, to nije bilo ništa novo, jer je bela kultura isto tako postupala sa urođenicima Polinezije, Afrike, obe Amerike. U tom pogledu Vongarovo delo jako podseća na spise Bartolomea de las Kasasa koji je otkrio sav užas razaranja južnoameričkih kultura i bezumnog uništenja domorodaca. I De Las Kasasu i Vongaru svakako je trebalo mnogo moralne snage, vere i hrabrosti da se odvaže da strgnu veo sa užasa koji su počinjeni u ime napretka. Ništa nas zaista nije toliko odvelo natrag koliko bezobzirna žudnja za napretkom, koja je samo ideološki prikrivala nezajažljivu pohlepu i volju za moć. Ophrvani prividima, zapravo i ne znamo koliko smo se vratili sve žureći napred. Vongarov značaj leži u tome što nam pomaže da uvidimo dubinu pada skrivenu u usponu savremene civilizacije.

Sukob dve kulture veoma je očit u romanu Karan u kome se govori kako belci skeniraju obredne tetovaže crnaca da bi ih pohranili u muzej multikulturalizma, dok se tela na kojima se crteži nalaze, trunu i raspadaju od bolesti koje niko ne leči. To svedoči o dvoličnosti, praznini i neznanju belih kolonizatora. U jednom od svojih dela Vongar pripoveda kako je kengur dobio ime. Ali to nije neki od drevnih kosmogonijskih mitova, već prava moderna komedija zabuna. Kada je video čudnu životinju jedan od prvih belih useljenika pitao je Aboridžina kako se ona zove. „Kengur”, odgovorio je on, što znači „ne znam”.Tako je kengur dobio ime, da bi postao simbol arogancije neznanja i vekovnog nesporazuma dva sveta, bele i tradicionalne kulture.

Od svih današnjih pisaca Vongar se najviše približio Aboridžinima. Do kraja se uklopio u njihovu zajednicu jer je bio kadar da uoči njenu vrednost, kao što je u Srbiji mogao da sagleda svu mahnitost retorike napretka. Ne pristajući na prisilni marš modernizacije, on je iz svoje zemlje poneo osećanje vrednosti tradicije, uvažavanje sklada sa prirodom i otpor nasilju, bilo kakvom ideologijom da se opravdava. I to što je poneo zasejao je u Australiji i nije mu bilo teško da prepozna istu nadmenu bezočnost na delu, niti se ustezao da uprkos snažnim pritiscima i pretnjama zločine koji su vekovima činjeni nad australijskim starosedeocima nazove pravim imenom. Čak i kada su objavljivana u Australiji njegova dela su skraćivana jer je bilo jako teško suočiti se s onim što otkrivaju. Vongar se sasvim stavio na stranu istine, razotkrivajući načine na koje su zajednica starosedelaca i njena kultura bili izloženi podmuklom odnarođavanju i istrebljavanju. On je u pravom smislu postao ne samo savest australijskog društva, već i jedan od najsnažnijih globalnih glasova protiv društvene represije koja se izvodi u ime ideologija progresa. Kada je reč o progresu, on danas proždire samog sebe.

U sve većoj meri, uočava antropolog Klod Levi Stros, napredak nauke i tehnologije, uključujući i dostignuća medicine – blagodet za pojedince, propast za vrstu – kao svoj glavni cilj, što se često ističe kao izgovor, ima sanaciju štetnih posledica prethodnih inovacija. A kada se to postigne, uslediće nove zlosrećne posledice, koje će tražiti nove spasonosne inovacije. Izmešteni iz sopstvene kulture, lišeni vrednosti koje smo tako dugo negovali – čistoće vode i vazduha, draži prirode, raznolikosti biljaka i životinja – verovatno smo svi već postali Aboridžini. Osvajači od samih sebe prave ono što su nekada napravili od njih.

Vongar pred sobom vidi ovu celinu stvari. Zato nije oklevao da digne glas i protiv apsurdnog bombardovanja Srbije. Svi koji su čitali njegov roman Raki (Konopac), objavljen kao poslednji u nizu Nuklearne tetralogije (1997), osetili su koliko duboko saoseća sa onima koji su se neposredno suočili sa užasom tehnološkog progresa i ponorom moralnog regresa. Raki prati sudbinu čoveka koji se vraća u rodnu Srbiju, vodeći aboridžinsko dete koje spasava od pogroma. Ali, u Srbiji počinje rat i dete postaje svedok patnje srpskog naroda. Aboridžin se posle nekoliko godina vraća u Australiju i kreće u potragu za svojim korenima, jer ga je srpski seljak naučio zašto treba da pred poplavom obećanja bolje budućnosti sačuva tradiciju svog naroda i osposobio ga kako da je očuva. On se vraća u rodni kraj, u kome se i dalje odvijaju nuklearne probe koje seju maligne bolesti – tako da se roman završava tragično. Tako na neki način roman priziva i Vongarovu ličnu istoriju, jer je zbog posledica korišćenja aboridžinske zemlje za atomske probe izgubio ženu i decu, koji su pripadali aboridžinskoj zajednici.

Vodeći tako radnju svog romana, Vongar uspeva da pređe preko površnih razlika prosvećenih i neprosvećenih kultura, koje su uvek predstavlja prolog zločina koji su počinjeni na svim kontinentima. Ovaj po mnogo čemu proživljeni roman uporedo obrađuje sudbinu Srba i Aboridžina, uzdižući tako ukrštaj dve istorije do sve-opšte metafore. Vongar je svakako prvi koji je u australijskim domorocima i njihovoj sudbini prepoznao Srbe i nije se ustezao da to kaže, gradeći tako veliko i dalekosežno globalno poređenje između dva toliko udaljena naroda čije istorijske sudbine bivaju jasno povezane posle čitanja ovog romana.

Vongaru, za razliku od belih Australijanaca, nije bilo teško da shvati šta se događa domorocima, jer sve to za njega bilo deja vu, nešto što je video u Srbiji iz koje je pobegao da bi se sa istim i većim užasom susreo na drugom kraju sveta. On je već bio pripremljen da razume istoriju domorodaca kroz srpsko tradicionalno, usmeno stvaralaštvo koje se vekovima prenosilo s kolena na koleno. Turska represija i vekovno osmansko divljanje nisu nešto bitno različiti od engleskog. Cilj je bio isti – istrebljenje i bezuslovno podjarmljivanje. Upravo to sećanje na srpsku istoriju primoralo je Vongara da ne oćuti nego da digne glas, da krikne i da biblijski zavapi u pustinji protiv uništenja čovečnosti, slobode, prirode i svega onogštoživotu daje smisao. Taj pobunjeni, srpski deo unjemu dao mu je snagu i moć da se uspravi i pruži ruku Aboridžinima.

Nije zaista bilo teško shvatiti upozorenje koje je Vongar u ovom delu izneo: niko ko ne živi u vladajućoj slici sveta nema pravo na život. Pretvaranje sveta u sliku, zatiranje života koji je uhvaćen u utvarnim projekcijama zlokobne zemlje čuda, ono je na šta tradicionalne zajednice, po svojoj prirodi, ne mogu da pristaju. Milenijumska odanost tradicionalnom znanju je nit koja povezuje australijske Aboridžine, na čijoj zemlji su decenijama vršene atomske probe, i srpski narod koji je primio sličnu količinu osiromašenog uranijuma i koji dobro zna da je vekovima pokusni kunić u ogledima koje izvode nedoučeni i nadobudni, gordi i bezobzirni mađioničari društvenog pakla. Svet koji se zasniva na profitu i materijalnim bezvrednostima prirodno otuda ima otpor prema Aboridžinima koje prikazuje kao manje vredne ili manje razvijene, jer ne žele da se utope u savremeni tehnologizovani svet i da kulturu svog života zamene za kult ulepšane slike sveta i njenih odraza.

Čudo se sastoji u tome što su, iako svedeni na dvadeseti, pedeseti ili stoti deo svoje populacije, Aboridžini uspeli da iznova stvore vitalna društva i čak, moglo bi se reći, da ponovo izmisle same uslove za njihovo postojanje. Naime, ma koliko bila osetljiva, njihova društva se odlikuju stabilnošću. Namerno ili ne, uočava Levi Stros, bračna pravila i određene prakse koje utiču na potomstvo i podizanje dece, koje bismo mi nazvali praznovernim, imaju za posledicu održavanje populacije na nivou ispod kojeg bi joj pretio nestanak i iznad onog na kojem bi mudrost nalagala da se grupa pocepa. Drugo, ta društva su ekološki stabilna, što je posledica filozofije prirode koja ljudsku eksploataciju životinja i biljaka podređuje savezu sklopljenom s natprirodnim silama.

Prema tome, u Aboridžinima čiji spoljašnji, materijalni vid života može da zbuni, ne možemo gledati samo neki arhaični, preživeli načina postojanja koji se čudesno očuvao tokom milenijuma – već poslednje pokušaje bekstva od posledica kataklizme koju je njihovim precima doneo kolonijalni jaram. Zamislite, poziva nas Levi Stros, samo u odgovarajućoj srazmeri, raštrkane grupe preživelih posle atomskog holokausta planetarnih razmera ili posle udara meteorita, kao što je bio onaj koji je, kako kažu, izazvao nestanak dinosaura. U toj srazmeri dobićete tačnu sliku onoga što se desilo urođeničkim zajednicama i onoga što bi se u sličnim okolnostima desilo nama.

Boreći se protiv surovog uništavanja aboridžinskog načina života (kulturne i duhovne tradicije koju kolonijalna teorija smatra primitivnom), Vongar je do kraja povezao stradanje australijskih starosedelaca sa stradanjima svih ostalih ’nekulturnih’ i ’manje kulturnih’ naroda, čije se istrebljenje i porobljavanje tokom istorije tumačilo kao napredak i slava ’Doba otkrića’. Nije otuda teško shvatiti bliskost iskustva onih naroda koje je imperijalna kultura videla kao niže oblike istorijske ’evolucije’.

I Srbi, i Aboridžini, i beli Australijanci koji to još ne shvataju, i ceo svet imali su sreću da je Sreten Božić postao B. Vongar i da se sa dna društvene lestvice vinuo ka vrhovima savremene književnosti. Ono što je on učinio može da uradi samo onaj ko je posle smrti uspeo da se rodi. Njegov zadatak bio je teži nego što ga je imala većina pisaca današnjice. Ponovo rođen, uprkos kulturi koja je sejala atomsko seme, sam naspram svih, on je prizvao ceo narod koji je kroz njega dobio priliku da iskaže svoj pogled na svet i svoju verziju istorije. Uspeo je u tome, da bi još jednom pokazao koliko je reč moćna, najmoćnija od svega i koliko je slobodni i odlučni pojedinac snažniji od svakog nasilja. Pokazao je šta znači – biti Pisac.

Ne treba da nas zbunjuje što Vongar piše na engleskom, jer je očito da sve vreme misli na srpskom. On je srpski pisac koji neposredno nastavlja veliku srpsku tradicionalnu misao čijoj se etici i estetici toliko divio, dižući je iznad antičke Grčke, pesnik i filozof Laza Kostić. Iako proterana iz srpskog književnog prostora, nekada krutim komunizmom, a danas ljigavim neoliberalizmom, ova misao se u delu B. Vongara rodila još jača i snažnija nego ikada. Njemu nije smetalo što je prvu knjigu pročitao sa dvadesetak godina jer je samo pet godina kasnije, nadahnut usmenim predanjem, već počeo da piše. I niko posle toga – ni srpski komunisti ni australijski liberali – nije više mogao da zaustavi to pisanje. To je izvor koji ne može da presuši, već nosi istinu postojanja i daje nam u vremenu androida priliku da shvatimo šta znači biti čovek. Upravo je iznad tog izvora Vongar sazidao most koji spaja dva kraja sveta, a dve povesti stapa u jednu priču.