Tihomir Nešić
SVEDOČENjE IZ KRČME „BALKAN“

Da, ja sam konobarica, tačnije, šankerica ovde u „Balkanu“, gde navraćaju svakakvi, ponekad pomislim – ološ, a ovi su došli zajedno, to sam dobro upamtila zato što ovde malo ko ulazi sam, pa ih nisam odmah odmerila I ocenila, možda i zato što sam baš tada gledala u niz starih i napuštenih vozila koja su trulila duž ove naše ulice što se zove Moravski put, u stvari je drum, pa mnogi, ali samo dok su trezni, ovaj naš „Balkan“ zovu krčma na drumu; gledala sam taj krš i lom, i pitala sam se šta se sve u kojem od tih bivših vozila događalo (to mi pada na pamet i kad vidim stare kuće); a oni, ovi o kojima me ispitujete, izvinite, pitate, oni se, mada su se ponašali nekako gospodski, pojaviše kao da su izašli iz tih krntija, glasno pričajući, i tada su samo dvojica galamili, ne svadljivo, već onako kako govore ljudi koji pričaju nešto što samo oni dobro znaju, pa pretičući se upadaju jedan drugome u reč, dopunjuju se i tako uveličavaju zadovoljstvo što razgovaraju i što pri tom ne misle isto.
Da, bilo je to vreme kada je „Balkan“ bio miran, nije bio pun, kad su se dnevni gosti razišli a večernji još nisu naišli, pa je tu u početku bio samo taj smešni Pesnik, koji ponekad nije izlazio od otvaranja do zatvaranja, neki kažu zato što se zagledao u mene i zato što sam mu ja, kažu, nekakva inspiracija, mada meni izgleda da on u mene gleda kao kroz staklo, naročito kad oseti da mi nije mrsko da ga slušam, kao što beše tada, zato što je bilo zadimljeno kad je pitao da li prodajem dim, meso na dimu ili dimljeno meso, pokazujući šakama na koje meso na meni misli.
Da, on je pio, a oni alkohol nisu konzumirali, seli su za sto nasred sale, kao da je njihov, zapalili iste cigarete (mirisale su otmeno) i naručili voćne sokove, po čemu sam ja procenila, jer nagledala sam se takvih, da su od onih što izgleda kao da zalutaju u kafanu i sede samo dok ne završe započetu priču, pa me nije iznenadilo ni kad je taj koga sam, zato što je, iako mu nije više od trijes godina, bio potpuno ćelav, ja nazvala Maslačak, prvi put bučno ustao, prišao mi, lupnuo šakom o šank i rekao „Daj mi jedno žestoko da ga na licu mesta ne ubijem“, i tako mi skrenuo pažnju da, otkad su ušli, samo jedan priča, pažljivo ga sluša jedino taj treći koji je, kažem, imao belu kosu, pa sam njega valjda zato krstila Sneško Belić.
Da, o njemu najmanje mogu da kažem, jer je on ćutao, a jedino je, kažem, neprestano govorio ovaj nesrećko, uporno kao da cedi suvu voćku, a ja takve daveže – mada mi je nekako bio blizak, kao da je naš, mislim, stalni gost – ne marim, pa sada mogu da kažem samo ono što sam povremeno čula, jer sam ga odmah procenila da je jedan od onih što, dok govore, svim se silama upinju i da izgledaju pametno i da im se stalno vidi kako su im zubi zdravi, zbog čega sam u prvi mah pomislila da onaj što što sam ga nazvala Maslačak možda zato nervozno prilazi šanku, da možda i ne glumi ljutnju, kako tajni pijanci obično čine, da bi predstavili da su trezvenjaci, pred drugima cevče bezalkoholno, a smisle najnemogućiji razlog da se kao rasrde i priđu šanku, krišom da drmnu ljutu.
Da, i toga što je pričao lako sam stavila u odgovarajuću fioku, ovde u „Balkanu“ se to brzo nauči, jer tu, kažem vam, dolaze svakakvi, ali i među njima je, kao što je inače među ljudima, najviše takvih što misle, uobražavaju ili se pretvaraju da baš sve znaju, sve umeju da objasne, da oni najbolje razumeju ono što niko ne shvata, da su pametni kako kad niko nije bio.
Da, njih dvojica uopšte nisu ustajali, ni makli se s mesta nisu, ni u toalet da odu, taj je samo pričao i pričao (valjda zato ni ime njegovo nisam čula, niti sam nadimak mogla da mu prikačim) a ovaj što su ga zvali Sneško Belić naslonio bradu na dlan, samo podiže jednu obrvu, a kao i da ne trepće, koliko se unosio u slušanje priče čak mu je cigareta dogorevala do samih prstiju, mada ništa nije pitao, niti je protivurečio, bar kad sam ja prema njima gledala, prosto, bio je slika čoveka koji nikome i nikada ni za šta ne ume da kaže: Ne.
Da, ništa o njemu, ni nadimak, on je za mene i sada samo onaj koji je nepresušno pričao, i to toliko glasno da sam, samo da mi je bila volja, mogla svaku reč da čujem, jer čak i Pesnik je jedno vreme ćutao, a nije, kažem, u „Balkanu“, kao obično, bila galama, niti je taj spuštao glas, krio o čemu govori, jednostavno, ne znam o čemu se radilo zato što ih nisam pažljivije slušala pošto mi je to što je on žvalavio ličilo na svakodnevne, kao ih zovemo, „balkanske žvake“, na ono što svako ovde u Srbiji počne da preživa čim uđe u kafanu, kao da samo zato i ulazi, a bilo mi je, da budem poštena, zanimljivije ono što mi je Pesnik počeo na uvo, pa sam se, iako mi je bilo teško da razgraničim da li drugi lupaju veće gluposti ili on više baljezga, možda kao luda zakikotala, kad mi je šapnuo da su moje grudi dve namagnetisane lopte koje se istovremeno privlače i odbijaju, pa bi samo on mogao da pomogne da se konačno smire, kako se ne bi sudarile i eksplodirale.
Da, moram da se upnem da bih se setila još nečega, jer taj što je previše pričao, za razliku od Pesnika, vrteo je – činilo mi se, kažem – uobičajenu kafansku priču, na primer, da smo mi govno od naroda, da mnogo smrdimo, a u stvari smo golema zabluda, i zato sebe i druge, i kad o sebi mislimo mnogo dobro, zavaravamo, ali varaju se i oni koji misle da mi nismo ništa, jer važno je da, bar kad sklopimo oči, kad pogledamao u svoj ponor, vidimo da se prašina diže kad je buka, ali se spušta u tišini, pa je, znači, i naša glupost slična (jedino tad se pridigao i pljesnuo po guzici) delu tela koji se najmanje spominje, ali na koji se najčešće misli.
Da, spominjao je i državu i vlast i uređenje, šta sve ne, pa ja nisam videla Srbina koji u kafani time ne ispire usta, kao što Turcima, Nemcima, Hrvatima, Bugarima, Šiptarima, svim nacijama s kojima smo imali neka posla svaki Srbin u kafani čačka zube, i da sam ja sve to pažljivo slušala diplomata bi’mogla da budem, ali mene to ne zanima.
Da, kad bolje razmislim, onaj što ga nazvah Maslačak je najviše skakao kad se spomenu promene, kao da ga tad nešto ubode, dojurio bi do šanka, busao se u grudi i zarivao prste u ono malo kose što mu je ostalo, škrgutao zubima „Ubiću ga ako ne ućuti, ja ću da ga ubijem“, tako da sam ga, pošto je, trčeći tako tamo-ovamo, strusio pet ili šest pića, pitala da li su iz istog preduzeća, da li se godinama poznaju, vode li ovakve razgovore svakog dana, pa kad mi je sve potvrdio, postavila sam mu pitanje zašto onda ne sedne i ne naruči piće kao čovek ili zašto, ako mu je teško, ne ustane i ode kući; on me je pogledao zabezeknuto, okrenuo se, vratio se za sto i nastavio da sedi ćuteći.
Da, nikoga pojedinačno nije spominjao taj što je neprestano mleo, naprotiv, govorio je sve nekako okruglo pa na ćoše, a kao da je od svih nas tražio da mu, na primer, pokažemo nekoga koji nikada nije aplaudirao nekome za koga se kasnije pokazalo da je lažov, prevarant, čak zlikovac ili obična budala, da mu imenujemo nekoga koji nije, makar iz inata, druge ubeđivao da im nikad bolje nije bilo, a da li smo mi nešto više od ostalog sveta ili da li smo bar posebni, pitao je, a nije davao vremena da se smisli odgovor, odmah je nastavljao: „Da, zato, može da se veruje samo onima koji se još nisu rodili, jer i među vama što ste udarili u zid i glavu razbili – ima onih koji veruju da na ovom svetu, ipak, ne postoji pravilo da jedni samo dobijaju udarce a drugi da ih uvek dele.“
Da, postalo mi je sumnjivo, ili čudno, kad je Maslačak učestao trčanje do šanka, pa počeo da naručuje duplu, i, umesto krišom, ispijao da svi vide, pa i pretio otvoreno, okrećući se svakom kafanskom ćošku „Ubiću ga, ne mogu više da ga slušam, moram da ga ubijem“; ali ja sam
se tada smejala, jer umirivalo me je to što je onaj koga su zvali Sneško Belić, češkajući se po beloj kosi, i dalje mirno slušao, ne podižući obraz s dlana, ne skidajući oči s govornika, kao da je, božemeprosti, zaljubljen u njega, a ima i takvih, svega sam se ja u ovom „Balkanu“ nagledala, pa ipak nisam videla da neko, kao on, toliko zaneto sluša da zaboravi da lizne i sok koji su  naručivali, sve tri čaše je na brzinu, kad kratko zaćuti, ispijao taj što je neprestano pričao.
Da, rekao je, konkretno u tom trenutku, da smo mi narod koji ne može bez usrećitelja, da nam je na vlasti dobar svaki koji nam pomogne da se lažemo kako smo veliki, a još bolji ako nam omogući da što manje radimo, i to samo ono što hoćemo, i obezbedi nam da nikad ne budemo krivi za ono što ne uradimo, da mi drugima možemo svašta a da nama niko ništa ne kaže, ali da je krajnje vreme da prestanemo sami da pravimo onoga koji će da nas jaše, a kad ga ne napravimo i ne nađemo – da ga izmišljamo.
Da, ne mogu da se zakunem da li je baš to u kritičnom trenutku rekao, upamtila sam da je taj što su ga zvali Maslačak jedanaesti ili dvanesti put besno ustao, gotovo urlajući „Ubiću ga ovog momenta“, pa sad obema rukama lupnuo šank, onda stisnuo čašu s pićem, toliko jako da
je zdrobio, pa sam zato samo krajičkom oka mogla da vidim, onako kako gledaš kad si mislima negde daleko, a gde sam tad bila, pojma nemam, zato se kao kroz maglu sećam da je do mene iz daljine dolazio Pesnikov glas, pitao je da li znam šta je zbrka na zemlji, i sam odgovarao: „Sve što čovek uradi.“
Da, tresnulo je, ma, da, trgla sam se kad je stolica pala, ali pomislila sam, prvo, da ovde na drumu na kojem je Balkan stalno nešto treska, znate, sudari i tako to; ali kad se i Pesnik osvrnuo, svatila sam da je bapnulo ovde unutra, pa sam mislila da to Maslačak ponovo skače i sapliće se jer je već pijan, nisam, znači, odmah shvatila šta se događa, samo sam kao u snu videla kako prvi put ustaje Sneško Belić, da, taj s belom kosom što je do tada slušao kao nem i oduzet, pa sam i ja kao omađijana gledala kako razmešta one tri prazne čaše po stolu, pa gura ruke u džepove, u svakom redom tražeći nešto, pa vadi nož, britvu na rasklapanje, otvara je, s dva prsta briše oštricu, a i dalje ćutljivo gledajući u jednu tačku koju je samo on video tamo gde se spajaju zid i tavanica, i naginje se kao da će, konačno, i on nešto da kaže, pa iznenada, naglo zariva sečivo u grudi onom što je možda se to samo meni činilo – i dalje pričao, bode ga još jednom negde ovde kod sise, a ja vidim, tako mi je u jednom trenutku izgledalo, da su i jednom i drugom usta širom otvorena, kao da će nešto isto obojica jednovremeno da kažu.
Da, ovaj što je srdito jurio od stola do šanka i pretio, taj se prvi srušio, iako je od njih bio dva metra udaljen, čim je prva kap krvi prsnula, odjednom je, pre nego što se po podu prostro kao da su mu iz mesa izvučene kosti, pocrveneo, progrcao „Opet krv, ne podnosim“. A oči mu se iskolačiše kao da će da iskoče, još više je pobeleo i samo se skljokao, tako da sam pomislila, božemeprosti, da je tad najviše ličio na maslačak.
Da, onaj ubodeni se još ljuljao na omekšalim nogama, pa je tek onda pao, i to baš na ovoga koga su zvali Maslačak i koji se na podu bio zgrčio kao dete u materici; strovalio se preko njega kao da ga od nečega štiti, s raširenim nogama i rukama, tako da je, božemeprosti, izgledalo kao da se prsi da bi mu se što bolje video nož zaboden u grudi.
Da, samo Sneško Belić je ostao uspravljen, jer i ja sam pala na šank, preko kojeg je Pesnik već bio prevešen, ali je, pijano kao i uvek, prvi progovorio i prvi put kazao nešto što me nije zasmejalo: „I tako nas naše žrtve ostavljaju u životu mrtve.“
Ne, ne, onaj što je jedini pažljivo slušao i ovaj što je pretio nisu se ni dotakli, ni jednom; a ja i Pesnik – on je, dok sam ja smrznuto ćutala, deklamovao neku od mnogih njegovih pesama o Moravskom putu – važno, on i ja nikoga i ništa nismo dirali.
Sve je u „Balkanu“ i sada kako je bilo.